Ако те заборавим, Косово

39391934_1825225964197709_6624352038870319104_nЈа у Израелу пре неколико година, први пут у животу, на међународном семинару о холокаусту у Јад Вашему. Слободан дан, организовали нам посету Зида плача, али оног подземног дела, који се не види споља. Кренем, наравно, ја који би се вазда свуда из радозналости завукао. И помислим како сам се зезнуо, ко ономад кад сам запео да се успењем у куполу фирентинске катедрале, у реду са још два и по милиона Кинеза, да забога боље осмотрим Вазаријеве фреске. Била су то два моја најјача напада клаустрофобије. Идемо ми тако, између два преузана реда вишетонских камених блокчуга, водич нешто тртља, соломонов, иродов, римски, средњевековни период, ископано овде, ископано онде, ја који обично с лакоћом памтим то што нормалан свет зове бескорисним подацима, између два налета презнојавања целом површином коже, меркам само јел ми ближе да се вратим назад или је пут до излаза ипак краћи. Изгурам до краја.

Наместило се тако да се свет разишао и ја остадох насамо с нашим водичем. Искористим прилику да поставим питање два, пошто сам за време обиласка био опседнут само једним, а то је како да се што пре одатле извучем, дакле ништа нисам чуо. Занимало ме да сазнам на основу чега реконструишу изглед Храма, оног Соломоновог из 10. в.п.н.е као и оног из шестог, после вавилонског ропства, и коначно оног након Иродових обнова при крају старе ере. И крене он ту да ми објашњава да би у једном тренутку изјавио нешто типа „нови ће бити подигнут по том најмлађем, Иродовом моделу“.

„Ко ће шта да подигне?“ , упитах збуњено питајући се да л’ сам човека уопште добро разумео.

„Ми, Израелци, наш храм какав је некад био.“

„Where, brе?”, излете ми онако збланутом.

„Па тамо где је и био, на Брду храма.“

„На ком Брду храма? Ту су сада Купола на стени (треће најсветије место ислама) и Ал Акса џамија (једна од најстаријих у исламу, иначе идеолошком светском центру тероризма)“.

„Ту су ТРЕНУТНО Купола на стени и Ал Акса џамија“, рече ми најладније што то можете да замислите, ни трунчицу непоремећен мојим нескривеним запрепашћењем.

Да бисте почели да поимате о чему причам, треба да знате да то „тренутно“ траје 1.300 година а да се говори о обнови храма први пут подигнутом пре 3.000 година.

pecka-patrijarsijaТреба да знате још и то да водич није наишао на глуве уши. Ја сам и пре те своје прве посете Израелу сазрео у убеђеног ционисту. До “решења једне државе” чак. (Ох да, кренуо сам и ја на пут из „јадни Палестинци“ луке). Наиме, мислим да Палестина уопште не треба ни да постоји. Или, ако ме нисте схватили, мислим да Израел треба да анексира Цисјорданију.

Ипак, био сам запрепашћен. „Да ли је овај јебено при себи?! Мисли ли стварно да деложира оне манијаке?“ (а они горе су најманијачнији од иначе манијакалних следбеника религије мира), пролазило ми је главом док сам у грудима осећао да ми се откључава нека давно забрављена и зарђала брава. Откључавала ми се дрскост. И убеђеност.

Оно што ми је он, заправо, управо био саопштио је оно што је кинески мудрац Сун Цу написао још у шестом веку пре нове ере – „Свака битка добијена је ПРЕ него што је и вођена“.
И док сам Вазаријеве фреске стварно могао да проучавам и у некој монографији и тако избегнем језив напад клаустрофобије, ову Сун Цунову мудрост, иако сам је теоретски држао за тачну, нисам могао да усвојим без овог разговора. Да вам кажем, нисам je скупо платио оним нападом клаустрофобије у подземљу Јерусалима. Мало је сусрета у животу, а овај је трајао десетак минута, који вас до те мере промене. Промена је била толико видљива голим оком да су људи почели да ми пишу и питају ме „шта ми се то у Израелу десило?“

interior-of-serbian-orthodox-monastery-visoki-decani-HGHCMBЈа уопште ни са ким не расправљам о томе чије је Косово. Штавише, кад би неко на ту тему са мном да се расправља, ја га одмах дисквалификујем као саговорника за сваку даљу расправу. Не расправљам о очигледним стварима. Атина је грчка, Јерусалим јеврејски, Ил д Франс француски (мада бих код овог последњег био спреман да наоружавам борце за француски калифат јер, видите, научио сам и још понешто из Сун Цуове књиге „Уметност рата“, наиме о усвајању стратегије непријатеља).

Научници су израчунали да ће за око 600 милиона година ниво CO2 у атмосфери опасти толико да биљке неће моћи да обављају фотосинтезу. Почеће да изумиру а са њима заједно и животиње које од њих зависе. За око милијарду година интензитет сунчеве светлости биће за око 10% већи него што је данас. Од чега ће океани почети да испаравају. За око четири милијарде година површина Земље биће толико врела да ће планета почети да се топи. Нестаће за око седам и по милијарде година када Сунце уђе у „црвени џин“ фазу и једноставно усиса Земљу залазећи у њену орбиту.

Срба ће можда нестати већ за двеста година, не знам. Лично сам постао врло отпоран на ту врсту дефетизма емитованог 24/7 на све стране. Али ће Косово бити српско у наредних седам и по милијарди година.

Оно што сам у тренутку схватио у тих пар минута разговора је ово – ја сам од 1999. до тог тренутка у подземљу Јерусалима реченицу „Косово је Србија“ изговорио барем једно хиљаду пута на једном од три језика које говорим. Али то никада није зазвучало тако као што су зазвучале речи овог водича с којим сам остао да поразговарам. Моја уста су изговарала, али срце је било малодушно. „Није вибрирало“ рекли би ти лајфкоучеви које пратите по интернету. И није стварно. Изговарао сам без да и сам у то верујем. А овај је обнову храма поменуо с таквим убеђењем да се мени учинило да је блок поред нас, од једно десетак тона и три пута моје висине, управо био напрсо од почетка извођења радова горе на површини.

img_02.jpg54d395826a2b7Тако смо се ослободили од Турака, тако смо израсли од заостале провинције Отоманског царства у модерну европску краљевину за мање од сто година (чудо коме, не престајем то да понављам, управо само настанак Израела може да парира). Тако смо победили вишеструко надмоћну Аустроугарску. Мимо сваких реалних шанси. Мимо сваког реалног стања на терену, како видим да ових дана много воли да се тртља. Сваку смо битку добили јер смо је претходно решили и пре него што смо се у њу упустили. Косово смо вратили након пет векова гуслања. И то је искључиви разлог овог непрестаног и бесомучног бомбардовања другосрбијанским дефетизмом. Ваља нам изгубити битку, ваља нам предати Косово. А то најпре морамо учинити у свом срцу.

Ја, дакле, не расправљам о томе чије је Косово, јер је савршено беспредметно такву расправу водити. Нешто друго бих да кажем. Ткз. државу Косово, рак на ткиву западне цивилизације која ће се расточити под теретом сопственог цинизма, признало је стотинак држава. Ту су и САД, Немачка, Француска и Британија, тачно је, али и Маршалова острва, Науру, Буркина Фасо, Сан Марино, Самоа, Црна Гора и како год да се тренутно зове БЈРМ, затим Палау, Комори, Малави, Свази, Вануату, Џибути, Кирибати, Тувалу, Андора, Света Луција, Источни Тимор, Свети Кристофор и Невис, Гренада, Тонга (и ја сам такође мислио да се ради о неком модном укрсту танги и подвезице), Лесото, Того, Саломонска острва, Антигва и Баруда, Цооково острвље (не знам ни ја у кој океан да се упери лупа), Ниуе итд, итд …

Нису га признале Русија, Кина, Индија, Бразил, Аргентина, Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка, Кипар (који јесте острво ал макар можемо да га убодемо на мапи), Мексико, Украјина, Казахстан … све у свему неких 5 милијарди и 300 милиона људи на планети. А Срби треба да га признају.

На свету постоји неких двестотинак држава (и барем стотинак територијалних спорова). Да свих двеста призна Косово, Србија не сме да га призна. А наша Влада жели да га призна сада, кад и Антигва и Баруда. И да припреми терен за незамисливо пушта своје џукце да бљују дефетизам и малодушност а и Сораји севнула сиса, а неком бизгову испод јоргана у „Паровима“ се диго … више на линку испод.

Због чега? Да бисмо боље живели и да би нас оставили на миру. Изгубићемо неке силне милијарде, видим израчунали Вучићеви стручњаци, узгред исти они који вазда бележе неки највећи привредни раст у Европи, пропустићемо прилику да будемо мини Скандинавија итд. Не, озбиљно сада. Јесте ли при себи?

Ево у понедељак да уђемо у ЕУ. И? Хоћете да вам кажем шта? Ништа. Н-И-Ш-Т-А. Наставиће да нас третирају као колонију, ал онакву четрдесетпрвашку, ко што нас третирају већ неких тридесетак година у континуитету. Наравно, за наше добро. И колико ће то да траје зависи искључиво од нас. Не од њих. Док ми не кажемо “е, сад доста”.

Ми не напредујемо не због проблема Косова, већ због партократског система и корупције и негативне селекције коју не би издржале ни САД, Канада и Скандинавија заједно, а камоли ми. Због тога не напредујемо. Погледајте ко вам је премијер, министар одбране …

Gracanica_1Шта вам Вучић заправо поручује тиме да ће без Косова успети да негде искамчи неко милионче од ког ћемо се наводно опоравити и стати на ноге. Да је неспособан. И да ћете и даље бити сиромашни само сада без Косова. Да вам сликовито то објасним … даће вам да оглођете једну рибу, сви вас неколико милиона једну, ево нек буде и кит, да не кажем кита, и то масна. А нама треба да научимо да пецамо. То јест, да будемо САМООДРЖИВИ. Јер, јебеш га, ипак нисмо на сахарском песку. А и просто немамо други избор.

То је пошло за руком Израелу, који је практично пустиња без водних ресурса, нема разлога да не пође ни нама. Знам, имају дијаспору, ал ево вести, имамо је и ми, аман онолико колико и они.

Све је, апсолутно СВЕ, управо супротно од онога што вам причају и чиме вас плаше. Ако не оставимо нашој деци проблем Косова, и они својој и она после својој, ми им не остављамо апсолутно ништа. Никакву наду, никакав светионик, никакву будућност, ништа … Осуђујемо их на тиху колонијалну смрт, тело без душе, ампутирано бивство. Јер Косово треба да је покретач свега, као што је то вековима до сад и било …. Оно ЈЕСТЕ покретач свега. Наше пољопривредне самоодрживости, улагања у образовање, технологију, уметност, привредног раста, сваке могуће инвентивности и незамисливе дрскости која ће стварати чуда. Без њега стаје све. Без њега је крај. Све што за сад треба да се уради је да га не признамо.

Рата ће бити, да се разумемо. Не само са Шиптарима, с Крватима такође. Кад тачно, не знам, али није потребно бити геније предвидети га. Зато је неопходно добити га пре него што битка почне. Једино је питање како ћемо га водити. Гинути бесмислено и безидејно ко деведесетих, не знајући тачно ни где су нам границе ни где нам је држава или дроновима и прецизно вођеним ракетама, и шта ти ја знам каквим сателитским скаламеријама. Мртав сам озбиљан. На то мислим кад кажем да нам је проблем Косова потребан као генератор сваког развоја.

Разлика ће бити у броју прогнаних и побијених Срба. Неколико стотина хиљада или неколико стотина. Неколико стотина хиљада и изгубљени рат или неколико стотина и добијени рат.

Јер ја не знам ни за један случај у свету и историји, а не знате га ни ви, где је повлачење и добровољно уступање територије довело до мира. А то нарочито важи за народе који од историје и ратовања имају традицију чишћења, паљења и клања иза нечије моћне војне логистике, ко горе поменути Шиптари и Крвати. Они разумеју само језик силе, и не само уступање територије већ и најбезазленији гест добре воље тумаче као сигнал за даљи напад.

Не само да предајом Косова не решавамо никакав проблем, већ га тим чином умножавамо пута сто.

Да цитирам једног другог Израелца, за кога сте сигурно чули, Бењамина Нетањахуа – „Мир се постиже снагом, не купује се слабошћу или унилатералним повлачењем“. Ако би неко то требало да зна, онда су то, сложићемо се, Израелци.

„Ја то, наравно, нећу доживети“, наставио је мој водич по јерусалимским лагумима, мислећи на обнову Храма. „Али, неке наредне генерације хоће. А пут који смо прешли од 48-ме до сада (тада 2015. дакле ни седам пуних деценија) дају разлога за оптимизам.“

Повратак Косова нећу доживети ни ја, нећете ни ви. Вероватно ни наша деца. Али нека будућа генерација хоће. Наш је задатак да им оставимо „проблем“ у наслеђе. Јер једино им тиме завештавамо будућност, светлу будућност. Наш је задатак да добијемо битку пре него што она у будућности почне.

А дословно читава наша историја даје разлога за оптимизам. Узгред, све смо у историји остварили упркос реалном стању ствари и ситуацији на терену. Баш све.

ЖИВЕЛА СРБИЈА! ДО УЈЕДИЊЕЊА!

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

5 thoughts on “Ако те заборавим, Косово

  1. Kako je moguce da sam u istom momentu impresionirana tvoji recima i u isto vreme vrlo umorna!
    Jevreji su silom naseljavali Izrael, a Srbi su milom Siptarima prodavali Kosovo, kao sto danas traze bogate Siptare da prodaju imovinu na jugu…..

  2. Jugu Srbije, ja sam Nislijka, licno ni kap vode im prodala ne bi….ali…to nema veze sa mnom, nema veze sa tobom, nema veze ni sa gospodinom V. To samo znaci koliko smo se pogubili, oni Srbi sa Solunskog fronta..ne postoje, ostale su samo ljusture koje pojma nemaju ko su, i vrlo im je bitno vitesko ponasanje likova iz rijalitija, protiv kojih opet nemam nista!
    Jako mi je zao sto duh kojim se mi normalni ljudi ponosimo…nestaje…ostao na Kajmakcalanu….kako smo stigli dotle da smo prodane duse???!!!!!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s