Ако те заборавим, Косово

39391934_1825225964197709_6624352038870319104_nЈа у Израелу пре неколико година, први пут у животу, на међународном семинару о холокаусту у Јад Вашему. Слободан дан, организовали нам посету Зида плача, али оног подземног дела, који се не види споља. Кренем, наравно, ја који би се вазда свуда из радозналости завукао. И помислим како сам се зезнуо, ко ономад кад сам запео да се успењем у куполу фирентинске катедрале, у реду са још два и по милиона Кинеза, да забога боље осмотрим Вазаријеве фреске. Била су то два моја најјача напада клаустрофобије. Идемо ми тако, између два преузана реда вишетонских камених блокчуга, водич нешто тртља, соломонов, иродов, римски, средњевековни период, ископано овде, ископано онде, ја који обично с лакоћом памтим то што нормалан свет зове бескорисним подацима, између два налета презнојавања целом површином коже, меркам само јел ми ближе да се вратим назад или је пут до излаза ипак краћи. Изгурам до краја.

Наместило се тако да се свет разишао и ја остадох насамо с нашим водичем. Искористим прилику да поставим питање два, пошто сам за време обиласка био опседнут само једним, а то је како да се што пре одатле извучем, дакле ништа нисам чуо. Занимало ме да сазнам на основу чега реконструишу изглед Храма, оног Соломоновог из 10. в.п.н.е као и оног из шестог, после вавилонског ропства, и коначно оног након Иродових обнова при крају старе ере. И крене он ту да ми објашњава да би у једном тренутку изјавио нешто типа „нови ће бити подигнут по том најмлађем, Иродовом моделу“.

„Ко ће шта да подигне?“ , упитах збуњено питајући се да л’ сам човека уопште добро разумео.

„Ми, Израелци, наш храм какав је некад био.“

„Where, brе?”, излете ми онако збланутом.

„Па тамо где је и био, на Брду храма.“

„На ком Брду храма? Ту су сада Купола на стени (треће најсветије место ислама) и Ал Акса џамија (једна од најстаријих у исламу, иначе идеолошком светском центру тероризма)“.

„Ту су ТРЕНУТНО Купола на стени и Ал Акса џамија“, рече ми најладније што то можете да замислите, ни трунчицу непоремећен мојим нескривеним запрепашћењем.

Да бисте почели да поимате о чему причам, треба да знате да то „тренутно“ траје 1.300 година а да се говори о обнови храма први пут подигнутом пре 3.000 година.

pecka-patrijarsijaТреба да знате још и то да водич није наишао на глуве уши. Ја сам и пре те своје прве посете Израелу сазрео у убеђеног ционисту. До “решења једне државе” чак. (Ох да, кренуо сам и ја на пут из „јадни Палестинци“ луке). Наиме, мислим да Палестина уопште не треба ни да постоји. Или, ако ме нисте схватили, мислим да Израел треба да анексира Цисјорданију.

Ипак, био сам запрепашћен. „Да ли је овај јебено при себи?! Мисли ли стварно да деложира оне манијаке?“ (а они горе су најманијачнији од иначе манијакалних следбеника религије мира), пролазило ми је главом док сам у грудима осећао да ми се откључава нека давно забрављена и зарђала брава. Откључавала ми се дрскост. И убеђеност.

Оно што ми је он, заправо, управо био саопштио је оно што је кинески мудрац Сун Цу написао још у шестом веку пре нове ере – „Свака битка добијена је ПРЕ него што је и вођена“.
И док сам Вазаријеве фреске стварно могао да проучавам и у некој монографији и тако избегнем језив напад клаустрофобије, ову Сун Цунову мудрост, иако сам је теоретски држао за тачну, нисам могао да усвојим без овог разговора. Да вам кажем, нисам je скупо платио оним нападом клаустрофобије у подземљу Јерусалима. Мало је сусрета у животу, а овај је трајао десетак минута, који вас до те мере промене. Промена је била толико видљива голим оком да су људи почели да ми пишу и питају ме „шта ми се то у Израелу десило?“

interior-of-serbian-orthodox-monastery-visoki-decani-HGHCMBЈа уопште ни са ким не расправљам о томе чије је Косово. Штавише, кад би неко на ту тему са мном да се расправља, ја га одмах дисквалификујем као саговорника за сваку даљу расправу. Не расправљам о очигледним стварима. Атина је грчка, Јерусалим јеврејски, Ил д Франс француски (мада бих код овог последњег био спреман да наоружавам борце за француски калифат јер, видите, научио сам и још понешто из Сун Цуове књиге „Уметност рата“, наиме о усвајању стратегије непријатеља).

Научници су израчунали да ће за око 600 милиона година ниво CO2 у атмосфери опасти толико да биљке неће моћи да обављају фотосинтезу. Почеће да изумиру а са њима заједно и животиње које од њих зависе. За око милијарду година интензитет сунчеве светлости биће за око 10% већи него што је данас. Од чега ће океани почети да испаравају. За око четири милијарде година површина Земље биће толико врела да ће планета почети да се топи. Нестаће за око седам и по милијарде година када Сунце уђе у „црвени џин“ фазу и једноставно усиса Земљу залазећи у њену орбиту.

Срба ће можда нестати већ за двеста година, не знам. Лично сам постао врло отпоран на ту врсту дефетизма емитованог 24/7 на све стране. Али ће Косово бити српско у наредних седам и по милијарди година.

Оно што сам у тренутку схватио у тих пар минута разговора је ово – ја сам од 1999. до тог тренутка у подземљу Јерусалима реченицу „Косово је Србија“ изговорио барем једно хиљаду пута на једном од три језика које говорим. Али то никада није зазвучало тако као што су зазвучале речи овог водича с којим сам остао да поразговарам. Моја уста су изговарала, али срце је било малодушно. „Није вибрирало“ рекли би ти лајфкоучеви које пратите по интернету. И није стварно. Изговарао сам без да и сам у то верујем. А овај је обнову храма поменуо с таквим убеђењем да се мени учинило да је блок поред нас, од једно десетак тона и три пута моје висине, управо био напрсо од почетка извођења радова горе на површини.

img_02.jpg54d395826a2b7Тако смо се ослободили од Турака, тако смо израсли од заостале провинције Отоманског царства у модерну европску краљевину за мање од сто година (чудо коме, не престајем то да понављам, управо само настанак Израела може да парира). Тако смо победили вишеструко надмоћну Аустроугарску. Мимо сваких реалних шанси. Мимо сваког реалног стања на терену, како видим да ових дана много воли да се тртља. Сваку смо битку добили јер смо је претходно решили и пре него што смо се у њу упустили. Косово смо вратили након пет векова гуслања. И то је искључиви разлог овог непрестаног и бесомучног бомбардовања другосрбијанским дефетизмом. Ваља нам изгубити битку, ваља нам предати Косово. А то најпре морамо учинити у свом срцу.

Ја, дакле, не расправљам о томе чије је Косово, јер је савршено беспредметно такву расправу водити. Нешто друго бих да кажем. Ткз. државу Косово, рак на ткиву западне цивилизације која ће се расточити под теретом сопственог цинизма, признало је стотинак држава. Ту су и САД, Немачка, Француска и Британија, тачно је, али и Маршалова острва, Науру, Буркина Фасо, Сан Марино, Самоа, Црна Гора и како год да се тренутно зове БЈРМ, затим Палау, Комори, Малави, Свази, Вануату, Џибути, Кирибати, Тувалу, Андора, Света Луција, Источни Тимор, Свети Кристофор и Невис, Гренада, Тонга (и ја сам такође мислио да се ради о неком модном укрсту танги и подвезице), Лесото, Того, Саломонска острва, Антигва и Баруда, Цооково острвље (не знам ни ја у кој океан да се упери лупа), Ниуе итд, итд …

Нису га признале Русија, Кина, Индија, Бразил, Аргентина, Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка, Кипар (који јесте острво ал макар можемо да га убодемо на мапи), Мексико, Украјина, Казахстан … све у свему неких 5 милијарди и 300 милиона људи на планети. А Срби треба да га признају.

На свету постоји неких двестотинак држава (и барем стотинак територијалних спорова). Да свих двеста призна Косово, Србија не сме да га призна. А наша Влада жели да га призна сада, кад и Антигва и Баруда. И да припреми терен за незамисливо пушта своје џукце да бљују дефетизам и малодушност а и Сораји севнула сиса, а неком бизгову испод јоргана у „Паровима“ се диго … више на линку испод.

Због чега? Да бисмо боље живели и да би нас оставили на миру. Изгубићемо неке силне милијарде, видим израчунали Вучићеви стручњаци, узгред исти они који вазда бележе неки највећи привредни раст у Европи, пропустићемо прилику да будемо мини Скандинавија итд. Не, озбиљно сада. Јесте ли при себи?

Ево у понедељак да уђемо у ЕУ. И? Хоћете да вам кажем шта? Ништа. Н-И-Ш-Т-А. Наставиће да нас третирају као колонију, ал онакву четрдесетпрвашку, ко што нас третирају већ неких тридесетак година у континуитету. Наравно, за наше добро. И колико ће то да траје зависи искључиво од нас. Не од њих. Док ми не кажемо “е, сад доста”.

Ми не напредујемо не због проблема Косова, већ због партократског система и корупције и негативне селекције коју не би издржале ни САД, Канада и Скандинавија заједно, а камоли ми. Због тога не напредујемо. Погледајте ко вам је премијер, министар одбране …

Gracanica_1Шта вам Вучић заправо поручује тиме да ће без Косова успети да негде искамчи неко милионче од ког ћемо се наводно опоравити и стати на ноге. Да је неспособан. И да ћете и даље бити сиромашни само сада без Косова. Да вам сликовито то објасним … даће вам да оглођете једну рибу, сви вас неколико милиона једну, ево нек буде и кит, да не кажем кита, и то масна. А нама треба да научимо да пецамо. То јест, да будемо САМООДРЖИВИ. Јер, јебеш га, ипак нисмо на сахарском песку. А и просто немамо други избор.

То је пошло за руком Израелу, који је практично пустиња без водних ресурса, нема разлога да не пође ни нама. Знам, имају дијаспору, ал ево вести, имамо је и ми, аман онолико колико и они.

Све је, апсолутно СВЕ, управо супротно од онога што вам причају и чиме вас плаше. Ако не оставимо нашој деци проблем Косова, и они својој и она после својој, ми им не остављамо апсолутно ништа. Никакву наду, никакав светионик, никакву будућност, ништа … Осуђујемо их на тиху колонијалну смрт, тело без душе, ампутирано бивство. Јер Косово треба да је покретач свега, као што је то вековима до сад и било …. Оно ЈЕСТЕ покретач свега. Наше пољопривредне самоодрживости, улагања у образовање, технологију, уметност, привредног раста, сваке могуће инвентивности и незамисливе дрскости која ће стварати чуда. Без њега стаје све. Без њега је крај. Све што за сад треба да се уради је да га не признамо.

Рата ће бити, да се разумемо. Не само са Шиптарима, с Крватима такође. Кад тачно, не знам, али није потребно бити геније предвидети га. Зато је неопходно добити га пре него што битка почне. Једино је питање како ћемо га водити. Гинути бесмислено и безидејно ко деведесетих, не знајући тачно ни где су нам границе ни где нам је држава или дроновима и прецизно вођеним ракетама, и шта ти ја знам каквим сателитским скаламеријама. Мртав сам озбиљан. На то мислим кад кажем да нам је проблем Косова потребан као генератор сваког развоја.

Разлика ће бити у броју прогнаних и побијених Срба. Неколико стотина хиљада или неколико стотина. Неколико стотина хиљада и изгубљени рат или неколико стотина и добијени рат.

Јер ја не знам ни за један случај у свету и историји, а не знате га ни ви, где је повлачење и добровољно уступање територије довело до мира. А то нарочито важи за народе који од историје и ратовања имају традицију чишћења, паљења и клања иза нечије моћне војне логистике, ко горе поменути Шиптари и Крвати. Они разумеју само језик силе, и не само уступање територије већ и најбезазленији гест добре воље тумаче као сигнал за даљи напад.

Не само да предајом Косова не решавамо никакав проблем, већ га тим чином умножавамо пута сто.

Да цитирам једног другог Израелца, за кога сте сигурно чули, Бењамина Нетањахуа – „Мир се постиже снагом, не купује се слабошћу или унилатералним повлачењем“. Ако би неко то требало да зна, онда су то, сложићемо се, Израелци.

„Ја то, наравно, нећу доживети“, наставио је мој водич по јерусалимским лагумима, мислећи на обнову Храма. „Али, неке наредне генерације хоће. А пут који смо прешли од 48-ме до сада (тада 2015. дакле ни седам пуних деценија) дају разлога за оптимизам.“

Повратак Косова нећу доживети ни ја, нећете ни ви. Вероватно ни наша деца. Али нека будућа генерација хоће. Наш је задатак да им оставимо „проблем“ у наслеђе. Јер једино им тиме завештавамо будућност, светлу будућност. Наш је задатак да добијемо битку пре него што она у будућности почне.

А дословно читава наша историја даје разлога за оптимизам. Узгред, све смо у историји остварили упркос реалном стању ствари и ситуацији на терену. Баш све.

ЖИВЕЛА СРБИЈА! ДО УЈЕДИЊЕЊА!

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Ћирилица – лакмус тест за нашминкане фашисте и антисрбизам

bibl-Zdanje-Narodne-biblioteke-Srbije-na-kosancicevom-vencuКада је при крају Другог светског рата, приликом повлачења из Грчке кроз Југославију, ухваћен Александар Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, испитиван је о детаљима шестоаприлског бомбардовања Београда. Наиме, управо је генерал Лер руководио акцијом ваздушног напада на Београд, пошто је претходно са земљом сравнио Варшаву, што је у Хитлеровим очима била одлична препорука за мисију бомбардовања Београда.

„Зашто Народна библиотека Србије?“, упитали су га иследници.

Врло хладнокрвно објаснио је да је уништење Народне библиотеке Србије било једно од приоритета бомбардовања Београда, по изричитом Хитлеровом захтеву који је Србима желео да се освети за „издају“ (одбацивање пакта) тако што ће им уништити вишевековни идентитетски код.

Уништење НБС сматра се највећим појединачним злочином учињеним над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата. Уништено је око пола милиона библиотичких јединица, збирка средњевековних и оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, Лукијана Мушицког …

Најдрагоценији део уништеног фонда представља збирка од 1.424 ћирилична рукописа и повеље у периоду од 12. до 17. века.

naslovnaМада је нацистичко уништење српске народне библиотеке вероватно чин без преседана у историји империјалистичког сатирања слободарских народа који су се дрзнули да бране своју слободу, оно у случају Србије свакако није усамљени случај. Турци су вековима темељно уништавали материјалне остатке српске културе. Није то био тек тако насумични варварски чин мотивисан жељом за пљачком и отимачином већ смишљени покушај брисања сећања на слободу и државност из колективне српске свести. Срби су се одупирали кроз своју епску поезију коју је стварао и с колена на колена преносио неписмени народ. Међутим, чак ни Турци не одолевају извесним аспектима затечене српске културе, у оно време голим оком видљиво напредније и више у односу на њихову – српски језик и ћирилично писмо били су званични језик и писмо у преписци између турске царевине и Дубровачке републике. Остало је сачувано на десетине писама и аката султана Мурата I, Мехмеда II, Бајазита II, Селима I и Сулејмана II, издатих на српском и ћирилици. На српској ћирилици дубровачким властима се обраћао и Скендер бег.

Ћирилица је, дакле, историјски потпуно оправдано, препозната као део српског идентитетског кода. На њој су, уосталом, живописане све средњевековне српске задужбине од којих се неколицина њих данас налази на UNESCO листи светске културне баштине.

У предтурској Босни на пример, католик Прибислав Похвалић пише ћирилицом а свој језик на више места назива српским. У турском периоду Мухамед Хевајиа, пише арапским писмом али српским језиком, па своје песме назива „Илахије на српском језику“ и „Позив на веру на српском језику“.

Ватрослав Јагић, хрватски филолог и слависта у књизи „Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога“ (Загреб, 1867.) каже да „није могуће веровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна пре Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским“.

37944776_10216895556719262_7259868295140999168_nО српском језику и ћирилици у Босни пишу и многи други католици и домаћи муслимани (од којих се већина сматра Србима, изузетан је пример католика Андрија Торквата Брлића који се противио хрватизацији Славоније и нудио своје агентске услуге кнежевини Србији и Илији Гарашанину).

Да не набрајам даље, освануо бих … поента је да кад је о ћирилици реч, заправо није реч о самој ћирилици. Није потребно бити политички геније па схватити да кад се потегне ћирилица, заправо се потеже питање делигитимизације иначе савршено легитимних српских националних интереса. Елегантна лингвистичка формулација о „распаду јединствене језичке норме деведесетих прошлог века, из које је настао српско-хрватски језик“, не значи ништа друго до следеће – не постоје ни хрватски ни босански/бошњачки, већ само српски језик и његови дијалекти. Другим речима, окупатори и домаћи издајници раде на легитимизацији крађе српског нематеријалног културног блага.

Проглашење ћирилице страним телом иако је аутохтоно, и освајачким и реметилачким фактором, легимитизује културолошки геноцид над Србима, који је неопходан како би се заокружио онај физички оличен у хрватско-муслиманском Покољу.

Империјалне силе су тога биле савршено свесне и много пре него што је по изричитом Хитлеровом захтеву бомбардована Народна библиотека Србије.

Законску одредбу против ћирилице у Аустријском царству доноси још половином осамнаестог века царица Марија Тереза. По наредби из Беча у српским школама само је латиница била дозвољена. Уредба је убрзо морала бити повучена због снажног отпора Срба и Српске православне цркве. Сличну уредбу уводи и њен син, цар Франц Јозеф, али је и он убрзо био приморан да је повуче због отпора Срба.

Током Првог светског рата аустроугарске окупационе власти забрањују ћирилицу на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске, махом Хрвати, да српској деци предају искључиво на латиници.

Хрватски сабор 13. октобра 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. Тај пример прати босанскохерцеговачки сабор који ћирилицу забрањује 11. новембра 1915. године. Том приликом Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, изјављује – „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада“, у преводу, замишљеним границама НДХ.

У Другом светском рату једна од првих уредби усташког режима Независне државе Хрватске (од 21. априла 1941.) односи се на забрану ћирилице која остаје на снази све до краја рата.

351205_vukovar3-beta_fУ светлу ових историјских чињеница, каква би морала бити ваша реакција, не као Србина, већ као слободољубивог и правдољубивог човека, у односу на ћирилицу? По мом виђењу ствари, морали бисте инсистирати на њој. Штавише, морали бисте одбацити латиницу кад год је то могуће као империјалистички алат духовног геноцида над Србима. Морали бисте фаворизовати ћирилицу, свуда и у свакој прилици, као део српског идентитетског кода кога непријатељ већ вековима настоји да уништи. То би морао бити ваш рефлекс побуне и отпора. И опет, не као Србина, већ као хуманисте, слободољубивог и правдољубивог човека. Имам пријатеља Грка који одлично говори и пише српски. Једном сам га упитао како га није мрзело да утроши толико времена и труда да би научио језик који није „светски“, дакле не очигледно користан. Одговорио ми је да није знао шта друго да уради у знак побуне кад је НАТО бомбардовао Србију.

О томе вам причам.

Где је у том смислу, српска интелектуална „елита“ која би, по природи ствари, морала бити у првим борбеним редовима одбране ћирилице? Она је, као права проституциона елита окупационих власти, усташки алергична на ћириицу и не пропушта прилику да је унизи и облати повезивањем за примитивизам, национализам, нижи културолошки ниво, мрак, деспотију и заосталост.

Спремите се за наредне редове, јер паралелу за ово што следи нећете наћи нигде на свету. Од 2001. до 20. јануара 2012. године, Сретен Угричић био је директор Народне библиотеке Србије. Исте оне у којој су нацисти априла 1941. спалили 1.424 ћирилична рукописа и повеље из периода између 12. и 17. века, у покушају да се уништи српски идентитетски код.

Њен директор у периоду од 2001. до 2012. године је аутор романа „Незнаном јунаку“ у ком се ради о Србији 2014. године којом влада некакав националистички диктатор. Књига је, наравно, на латиници а ћирилица као заостало и националистичко писмо коришћена је само да означи само оно што је лоше, глупо и примитивно. Тако ју је читалац могао наћи само у овим речима – диктатор, Путин и Србија.

Сретен Угричић, познат и по изјави да Република Српска као геноцидна творевина нема будућност, био би идеалан кадар у влади Анте Павелића. На страну то што Народна библиотека никада није, а морала је и још увек мора, бити обновљена на истом оном месту на ком су је сравниле нацистичке бомбе, већ је на њено чело дошао човек који би се много допао Хитлеру.

Другосрбијанци, којих је Сретен Угричић пример пар екселанс, народски је назив за окупациону интелектулану елиту која је усташтво усвојила као свој идеолошки наратив. Она се непрестано бави делигитимизацијом српских националних интереса служећи се при том свим могућим методама, од којих је лаж најчешћа, као и легализацијом империјалистичког злостављања Срба (јербо смо примитивни и нецивилизиовани, дакле треба нас доводити у ред).

Ћирилица је, да ствари поставимо најјасније и најпростије што је то могуће, лакмус тест за антисрбизам и легитимизацију усташке геноцидне идеологије. Ради се искључиво о томе, просто да простије не може бити.

IMG_08011Кад српска интелектуална елита држи трибине типа „чији је наш језик“, глумећи шатро нове југохипике дирнуте вештачким политичким поделама међу бившим југословенским народима, од којих је језичка једна од њих, она даје легитимитет крађи нематеријалне српске културне баштине. Не постоји наш језик. Постоји само српски. И то није никаква политичка или идеолошка, већ чисто научна или, ако вам је тако драже, знанствена чињеница.

Српско министарство културе је најавило измену Закона о службеној употреби језика и писма, којим би се охрабрила употреба ћирилице. Градски менаџер српске престонице најављује пореске олакшице за фирме које своје пословно име истичу на ћирилици. Овде треба напоменути да је реч о позитивној дискриминацији (дакле, фирме које своје име истичу на латиници не плаћају већи порез) као и то да је у питању мера која је испод сваког могућег неопходног минимума, имајући у виду претходно изнету сажету историју настојања за уништењем српског идентитетског кода. И шта се дешава, другосрбијанска окупациона елита креће у трку пљувачине.

Теофил Панчић тим поводом каже – „Ја ту препознајем једну законитост, од тих времена до данас увек када би на власти или близу власти била та идеологија која би говорила о угрожености српског идентитета и ћирилице, увек је то било близу неких ратова, близу неких сукоба, близу неких ствари које памтимо само по најгорем.“

Дебела зла баба лаже (до ђавола с политичком коректношћу, већина другосрбијанских чудовишта рекламира своју одвратну идеологију на њушци). Теофил Панчић је лажов. Управо је супротно. Идеолошки рат против српске државотворне културе, иза грчке друге најстарије на Балкану, (а у конкуренцији Грчке то нешто говори) увек је био увод у геноцид над Србима вишег или нижег интензитета. Не постоји та мера довољне сведености српства која би умирила империјалистичке и усташке апетите чудесно сагласне у циљевима данас ко и четрдесет и прве, а у случају „Бошњака“ геноцидно сатирање Српства је кључно питање за само постојање овог лабораторијско-топонимског идентитета – докле постоји српство дотле „бошњаштво“ није ништа друго до виц. И они то знају.

А зна то и Панчић. Што отворено стављање у службу антисрпске усташоидне идеологије од њега поред лажова чини још и фашистом. Нек вас не заварају ту и тамо изречена забринутост за положај Рома и српских гејева. Све је то лепо осликана левичарска кулиса с које ликови попут Панчића дају одушка свом усташизму.

e0f4f0cedb3f66ac2aff35d8a7a93353Да ментална перверзија превазиђе све до сад у историји виђено, не само да се жртве геноцида проглашавају за геноцоиде, једини носиоци државотворности и аутентичне културе на широком простору бивше Југославије (данас ткз. западни Балкан) проглашавају за примитивце,  већ се и фашисти проглашавају за левичаре и велике борце за људска права. Дебела зла баба Теофил је један од тих ликова.

До уједињења! Живело Српство!