Dijagnoza – hronična alergija na pamet uz akutnu netolerantnost na integritet

10362410_10152438794259836_1056907885_nNedeljnik NIN je u maju 2012. objavio rezultate jednog istraživanja koje je obuhvatilo 1358 dečaka i devojčica starosti od 12 do 18 godina iz deset mesta u Srbiji o njihovim negativnim stavovima prema različitim društvenim grupama. Rezultati su sledeći:

Srpska omladina najnetrpeljivija je prema osobama drugačije seksualne orijentacije (36%). Odmah zatim su ateisti (23%), pa osobe druge nacionalnosti (21.8%), HIV pozitivni (19%) i odlični učenici (18.9%). Slede ovim redom – muškarci navijači, oni koji misle drugačije od većine, polaznici programa nevladinih organizacija, osobe s invaliditetom, sunarodnici drugačije veroispovesti, pripadnici drugih rasa i žene.

Može vam se učiniti da uzorak nije dovoljno reprezentativan ali sam ja, sa osam godina iskustva u prosveti, sklon da u ove rezultate poverujem. Osvrnuću se najpre na sredinu liste, netrpeljivost prema odličnim učenicima i onima koji drugačije misle. Mislim da se u ove dve stavke nalazi ključ za ostatak rezultata istraživanja, kao i objašnjenje za jadno stanje u kome se Srbija danas nalazi.

Pamet je, uopšte, u Srbiji nedobrodošla. Suva statistika je sledeća:

Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se nalazi na 132. mestu (na listi od 133 zemlje) po odlivu mozgova. Procenjuje se da je od 1990. Srbiju napustilo preko 40.000 visokoobrazovanih od čega preko 5.000 doktora nauka od kojih su mnogi sada zaposleni u vrhunskim naučnim i obrazovnim ustanovama. Istovremeno Srbiju preplavljuju instant naučni doktorati bez velike ili nikakve naučne vrednosti, što je kao praksa krenulo najpre na brojnim novoniklim privatnim fakultetima da bi se poput epidemije proširilo i na državne. Primera radi, prema Pravilniku o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija, ozbiljan doktorat radi se od tri do pet godina a jedan profesor može da izvede najviše deset doktoranata tokom svoje karijere. Profesor na jednom beogradskom privatnom fakultetu u toku samo jedne godine bio je mentor za devet odbranjenih doktorskih teza (o kojima u relevantnim svetskim naučnim časopisima nema ni pomena). To su ljudi koji kasnije odlučuju o sudbini studenata, praveći od njih naučne invalide jer nemaju ni naučne zasluge ni potrebno znanje.

Nemačkoj ministarki obrazovanja, Aneti Shavan, u februaru 2013. oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze pre 33 godine. Dve godine ranije nemački ministar odbrane Karl Teodor Gutenberg je podneo ostavku zbog otužbi da je prepisao velike delove svoje doktorske teze. Iste godine namečkoj poslanici evropskog parlamenta Silvani Koh-Mehrin oduzeto je zvanje doktora nakon čega je podnela ostavku na funkciju potpredsednice Evropskog parlamenta. Poređenja radi, bivši srpski ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, diplomu mastera stiče za vreme svog ministarskog mandata a rad brani pred komisijom sačinjenom isključivo od funkcionera njegove političke stranke. Trenutni srpski predsednik na sednici skupštine Srbije 1998. izjavljuje da fakultet nije završio jer nije valjao Zakon o univerzitetu a potom se, 2007. pojavljuje s diplomom privatnog fakulteta za menadžment iz Novog Sada koji je dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više istance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje studijske programe ovog fakulteta.[1] Nije li srpski predsednik mogao, a i morao, da završi studije na fakultetu s minimumom kredibiliteta? Tokom predizborne kampanje 2012. Nikolić je odbijao da odgovara na novinarska pitanja vezana za njegovu diplomu pod izgovorom da su to podmetanja kojima protivnici iz suprotnog izbornog tabora žele da ga diskredituju. Zar ima veće diskreditacije od ovog njegovog obrazloženja? Valjda mu je to bila prilika da se pohvali, i pri tom ostane i skroman, svojim obrazovanjem?

1623570_827313427281981_1061824224_nU studiji za potrebe Evropske komisije („Tehnološki status Srbije u informatičko-komunikacionim tehnologijama“) nalazi se podatak da je zemlju samo u periodu od 1990. do 2000. napustilo oko 1.200 visokoškolaca s diplomom beogradskog elektrotehničkog fakulteta. U Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo je, od osnivanja do 2010. otkaz dalo više od 150 zaposlenih koji su potom otišli na zapad. A procenjuje se i da srpskoj naučnoj zajednici nedostaje od 3.000 do 5.000 istraživača u starosnoj dobi od 35 do 50 godina. Uzgred, ogroman broj onih koji ostanu u zemlji kasnije se ne bave naukom ili, uopšte, svojom strukom, već nekim oblikom trgovine.

Tužna statistika se tu ne završava.

Srbija za ulaganja u nauku i visoko obrazovanje iz budžeta izdvaja 0.3% bruto domaćeg proizvoda. Prema Lisabonskoj deklaraciji sadašnje i buduće članice EU moraju da dostignu jedan odsto iz državne kase ili tri odsto ukupno (uz učešće privrede). Uz to, ovi procenti se računaju na nekoliko puta višoj osnovici nego što je srpska. Ako napravimo poređenje sa Finskom koja ima za četvrtinu manje stanovnika od Srbije a koja od 130 milijardi bruto domaćeg proizvoda za nauku izdvaja 4%, Srbija u odnosu na nju zaostaje 75 puta.[2]

Da se navratim našim srednjoškolcima i svojim zapažanjima iz prakse. Pametna i vredna deca po srpskim školama danas su žrtve svojevrsnog vršnjačkog ostrakizma. Što je potpuni zaokret u odnosu na vreme kada sam ja bio đak i kada smo svi priželjkivali da se združimo s najboljima među nama. Pored činjenice da gore pobrojane trendove postoje objektivni razlozi (ratovi, siromaštvo, sankcije, izolovanost) mišljenja sam da se radi se o smišljenom negovanju gluposti i planskom zatupljivanju. I to na svim nivoima.

Procenat radoznale, zainteresovane i pametne dece u opštoj populaciji je manje viši isti bez obzira na društvene okolnosti.[3] Međutim, ono što zabrinjava jeste obrtanje vrednosne skale za 180 stepeni.

11021116_813710615362038_7244159764428805681_nU praksi, to vam ovako izgleda. Biti glup ili neobavešten postalo je trend, nešto što je vrlo „cool“ među vršnjacima, dok je biti pametan i obavešten nešto što se vidi kao zaostalo. Ako ste nastavnik koji se na času trudi da bude interaktivan, što će reći, da uključi decu u nastavu, silno ćete se namučiti da animirate drugu stranu. Pametna deca zbog straha od izopštenosti veoma se ustručavaju da se javljaju i diskutuju i uglavnom čekaju da budu pitana (ili da dođe vreme kontrolnog). Nije ni malo retko da u razredu čujete komentare ovog tipa – „Jaoooo, evo ga/evo je, OPET se javlja!”, „Radiš li ti šta drugo sem što štrebaš” i slični komentari obično praćeni (pod)smehom razreda. Nekada su se svi trudili da se združe sa pametnijima i boljima danas je situacija potpuno drugačija i većina dece nastoji da im „ortaci” budu osvedočeni školski problemi.

Razlog zbog koga prosečna većina s neodobravanjem gleda na isticanje bilo koje vrste jeste i taj što su vrlo zabrinuti da se standard i očekivanja kojim slučajem ne podignu za trunčicu naviše. Nisu deca kriva. U državi u kojoj je vest na dnevniku asfaltiranje 10 km seoskog puta a izgradnja običnog mosta smatra se najkapitalnijom mogućom investicijom, ovakvo stanje stvari je sasvim očekivano.

Srozavanje standarda mudro i planski odvija se tako da za neuspeh odeljenja krivica padne na nastavnika – ako više od polovine razreda dobije jedinice a jedna četvrtina dvojke, podrazumeva se da je problem u nastavniku a ne učenicima. Zbog toga se na petice i četvorke od strane vršnjaka često gleda s neodobravanjem. Na nastavnički kadar vrši se veliki pritisak odozdo ali i od strane roditelja, sve pod plaštom neke tobožnje brige za budućnost mladih naraštaja. Nisam uspeo da shvatim na koji način će funkcionalna nepismenost da pomogne bilo čiju budućnost ali najčešći argument koji se čuje je malodušna primedba da u Srbiji posla ionako nema. Logika nalaže da su upravo u takvim uslovima povećane konkurentnosti na ograničenom tržištu neophodni dodatni napori. Naravno, kad bi se ljudi zapošljavali zahvaljujući znanju i sposobnosti a ne članskim kartama u ovoj ili onoj političkoj stranci. Sveopštem srozavanju standarda doprinosi i bela kuga gde su škole prinuđene na međusobnu borbu za upis što većeg broja novih učenika koji se mame i reputacijom velike prolaznosti, što je u praksi eufemizam za „završio nije samo ko nije podneo dokumenta“. Nedostatak materijalnih sredstava čini svoje, posebno kada je reč o razvijanju naučnog načina razmišljanja. Ja se još uvek sećam kada sam na času biologije u osnovnoj školi kroz mikroskop prvi put video ćeliju kore crnog luka i čuđenja koje je pratilo to iznenadno otkriće sveta nevidljivog golim okom. Nikad u našem obrazovanju praktična strana nije bila ona jača, ali danas generacije i generacije dece završavaju obrazovanje bez da su i jednom bacila pogled kroz mikroskop.

Rasprostranjeno je uverenje da je srpsko obrazovanje nefunkcionalno jer je suviše enciklopedijsko i „glomazno“. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji navode se tradicionalno slabi rezultati domaćih petnaestogodišnjaka na PISA međunarodnom testiranju[4]. To je možda nekad bilo. Danas je problem pandemijska funkcionalna nepismenost. Trećina naših petnaestogodišnjaka iz ovog istraživanja zapravo je ispoljila funkcionalnu nepismenost, drugim rečima, ne razume dobro pročitani tekst.

Jednom godišnje, oko Međunarodnog dana pismenosti, osmog septembra, u medijima osvanu članci o broju nepismenih stanovnika. U Srbiji ima milion i trista pedeset hiljada nepismenih građana, bez dana škole ili s nekoliko razreda osnovne škole. Oko četvrt miliona ljudi ne ume da se potpiše. Uz to ide i podatak da je po broju visokoobrazovanih Srbija sa 6.5% na samom evropskom dnu.[5]Ispred su i Slovenija i Hrvatska i BJRM. Evropski prosek je 25% a vodi Finska sa 36.4%. Više od polovine upisanih studenata u Srbiji nikada ne diplomira.

10300696_10203304414883627_8855897797361611818_nDrugim rečima, kako jedna poslovica to lepo kaže, ako želiš da osvojiš zemlju pošalji vojsku ako želiš zauvek da je uništiš, uništi joj obrazovanje. Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju.

Radeći u nastavi veliki deo vremena trošio sam na saniranje funkcionalne ili doslovne nepismenosti đaka. Procenat srednjoškolaca koji prilikom pisanja mešaju ćirilicu i latinicu i ne poznaje osnovna pravopisna pravila kakvo je ono o upotrebi velikog slova i slično, potpuno je zapanjujući. A imamo najsavršenije fonetsko pismo na svetu. Šta bi bilo da je komplikovanije? Izbegavam da se dotaknem teme narušenog dostojanstva prosvetarske profesije, u uslovima u kojima nijedna profesija nema dostojanstvo koje zaslužuje, ali nekako mi se čini da je nipodoštavanje ove profesije, kao uopšte i svih intelektualnih, posledica opšte netrpeljivosti prema znanju i pameti. Nekoliko puta mi se desilo da se, kad me pitaju čime se bavim, suočim sa sledećom reakcijom – „Jao, nisi uspeo ništa drugo da se snađeš?“ Snalaženje je kod Srba eufemizam za muvačinu, prečicu i mutljavinu. Možete biti obrazovani ali nesnalažljivi i u očima prosečnog Srbina to znači da ste glupi. Pamet se zapravo meri stepenom „snalažljivosti“.

Neguje se i psihologija stada nasuprot pluralizmu mišljenja. U rezultatima istraživanja s početka poglavlja visoko se kotira i netrpeljivost prema onima koji drugačije misle. Jezik toliko toga otkriva – izrazi „praviti se pametan“ i „talasati“ s pežorativnim značenjima otkrivaju kolektivno neraspoloženje prema onima koji se usuđuju ne samo da drugačije misle već i da te misli obnarode. Nigde se to ne čita jasnije nego u konceptu „dve Srbije“. Površno gledano čini se da je reč o ideološkoj suprostavljenosti, sukobu liberalnih i konzervativnih društvenih snaga, a suštinski reč je o kolektivnoj nesposobnosti za svrsishodnu debatu, sučeljavanju mišljenja i menjanju ili modifikovanju istih pred težinom valjane argumentacije. Odanost grupi, najčešće politički ili finansijski interesnoj, važnije je od intelektualnog integriteta i poštenja.

Netrpeljivost prema ateistima, koja dolazi odmah iza netrpeljivosti prema osobama drugačije seksualne orijentacije, u sebi sublimira sve ovo – i neraspoloženje prema inteligenciji i prema drugačijem mišljenju i psihologiju mase čije udobne iluzije nije poželjno ugrožavati. Možda je komunistička prošlost u svom početnom impulsu (istom onom koja je kod mene izazvala simpatije prema crkvi po padu komunizma) doprinela razvijanju netrpeljivosti prema ateistima, ali to je davno prevaziđeno i preraslo u otvorenu netrpeljivost prema pameti praćenom planskim zaglupljivanjem.

Reč je o svojevrsnom autohtonom obliku anti-itelektualizma koji je Ajzak Isamov svojevremeno opisao kao „neprekidnu nit koja se provlači kroz naš politički i kulturni život, negovana pogrešnim mišljenjem da demokratija znači da je moje neznanje podjednako dobro kao i tvoje znanje“.

10360708_803202986412801_4715334775770334073_nU zemlji u kojoj su pozorišta na izdisaju, bioskopske dvorane prazne, arheološki lokaliteti redovna meta sitnih i krupnih pljačkaša, hiljadu i par stotina prodatih primeraka knjige bestseler tiraž, muzeji u stanju raspadanja a glavna muzejska institucija u zemlji godinama zatvorena, nije potrebno posebno se osvrtati na kulturnu politiku za koju ne mogu da odlučim da li uopšte i postoji ili ima ciljeve koji su potpuno suprotni od mojih, a usuđujem se reći, i očekivanja mnogih drugih u Srbiji.

U Srbiji imate jednu bitnu političku figuru koja veruje da su Šopen i Betoven šatorski muzikanti, imate gradonačelnika Kragujevca, prve srpske prestonice posle Turaka, čiji kabinet liči na proskomidiju i đakonikon, koji je našao ogromna sredstva da na ulazu u grad podigne džinovsku krstaču dok gradski arhitektonski biser, Amidžin konak, inače pod zaštitom države i navodno neki muzej, već godinama služi kao javni toalet seljacima sa obližnje pijace, a u Narodnom muzeju pored, dela italijanskih i holandskih slikara vise u polurazvaljenim ramovima na vlažnim zidovima, kao da su osuđena na smrt vešanjem a ne izložena.

Sistemska korupcija metastazirala je i na kulturu pa tako, recimo, imate neke kvazi umetnike bliske lokalnim režimima koji dobijaju poslove bez konkursa a za rezultat imamo monstruoznosti poput spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, spomenik lizalici u centru Kragujevca i slična ostvarenjima u tradiciji provincijskog akademskog realizma s kraja 19. veka, kakvih je Srbija danas prepuna. Problem je i to što mesta kao što su institucije kulture služe za najobičnije smeštanje partijskih kadrova. Naravno, najveća bitka bije se tamo gde su novci i velike mogućnosti za manipulisanje i proneveru. A onda ostaju institucije ovog tipa gde se ljudi uvaljuju, srpski rečeno, da ne rade ništa i budu na državnim jaslama. To su ostaci komunizma. Ne postoji svest o tome da je i kultura oblast u kojoj se radi, doprinosi i privređuje, već se vidi kao prilika da se zavuče u neku kancelariju i odatle kuka na državu kako ne izdvaja dovoljno za kulturu.

Nikad neću zaboraviti scenu sa Brankovog mosta od pre par godina. Mladić objašnjava devojci, očigledno strankinji i turistkinji, na engleskom – “produžiš i posle izađeš na TC Ušće, “it’s one of the biggest in Belgrade”. Eto, to je srpska prestonica. Odmah pored je Muzej Savremene umetnosti, divna zgrada godinama avetinjski prazna.

Nedostatak svesti o značaju kulture, kao i obrazovanja, u Srbiji je prosto nejpomljiv. Kad ste čuli da je neki bogataš, tajkun, sponzorisao izgradnju neke fontane, uređenje parka, otvorio biblioteku u nekoj zabiti gde su mogućnosti i za obrazovanje i za kulturni život ograničene, pomogao školovanje balerine? Bilo koju vrstu dobročinstva tog tipa za koju SPC ne deli ordenje koje se posle izlaže u vitrinama u slavskim sobama da se dive kojekakvi kriminalci i pevaljke. Novac se daje samo za turbo živopisanje crkava i nastupanje turbo cajki na opštenarodnim veseljima po varoškim trgovima.

Nekada smo imali ljude koji su sticali čitavog života a potom sve to ostavljali narodu i državi -Miša Anastasijević, Nikola Čupić, Ilija Milosavljević Kolarac, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković, Sima Andrejević Igumanov, braća Jovanović, Nikola Spasić, Nikola i Evgenija Kiki, Rista i Persida Milenković i mnogi drugi ugledni Srbi. Ktitori srpskih zadužbina bili su pripadnici društvene elite, članovi kraljevskih kuća, visoki oficiri, građevinari i poslovne žene među kojima i Anka Naumović, Agnija Srećković, Ljubica Milosavljević, Jelena Boadu, Milica Topalović, Marija Trandafil, Mira Pavlović, Radmila Milentijević.[6] Beogradski univerzitet je sa 77 zadužbina svojevremeno bio procenjen na milijardu dolara, što je bilo više nego imovina Nobelove fondacije.

Danas slušamo samo o grabeži, prevarama, pljačkama, korupciji, a trenutni ministar kulture, Bratislav Petković, izjavljuje – „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima. Imamo na koga da se oslonimo. Naši preci su nam pokazali put. Zna se tačno šta je moral, kultura, vrlina, krađa, otimačina, lopovluk. Evropa je zanemela onoga trenutka kada je videla sahranu patrijarha Pavla i uverila se da srpski narod vrlo dobro zna da proceni i prepozna vrlinu.“[7]

Isto tragično nerazumevanje prirode kulture i ista vulgarna matrica u kojoj se davimo već decenijama. I kojoj je jedan od monumentalnijih spomenika 18 metara visoki krst na ulazu u Kragujevac, kao svedočanstvo „krst među silikonima“ vladajuće estetike. U pisanom obrazloženju odluke o podizanju ovog krsta naveden je i spisak literature koji treba da idejno podrži ovaj poduhvat – Domentijan, svetootačke starine, Epitimijin zbornik, starac Tadej, arhimandrit Petar Denkovački, Vladislav Gramatik, te pravoslavni podsetnik za 2010. Više je osećaja za potrebe svog vremena imao nepismeni knez Miloš Obrenović, koji je od Kragujevca stvorio prestonicu i koji je omladinu slao na školovanje u Rusiju, Ugarsku, Austriju i Nemačku, pozivajući istovremeno profesore i inženjere u Srbiju, nego lokalne gradske vlasti bezmalo dvesta godina kasnije. [8]

Uz ovakvu literaturu cvetaju i odgovarajuća udruženja „Jug Bogdan”, „Simeon Mirotočivi”, „Vidovdan”, “Slavjansko Saborje”, „Lazarevi vitezovi” i slična, do političkih udruženja kakva su „Dveri“ i „Obraz“ koja za ideološku osnovu imaju svetosavlje i sabrana dela Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

[1] Kao i programe Univerzitet „Alfa“ u čijem je sastavu. „Alfa“ je nekadašnji Univerzitet „Braća Karić“ koji do trenutka pisanja ovih redova i dalje nije imao dozvolu za rad.

[2] Srbija drži mnoštvo neslavnih rekorda. Evo nekih – po stopi nataliteta Srbija je na poslednjem mestu u Evropi; Srbi su među najnesrećnijim narodima na svetu (na 143. mestu od ukupno 148 zemalja obuhvaćenih Galupovim istraživanjem, u društvu sa Irakom, Jemenom, Avganistanom i Haitijem); Srbi su najveći pušači na svetu (godišnje se po glavi stanovnika popuši 2.861 cigareta, prema istraživanju Svetske fondacije ua zdravlje pluća i Američkog udruženja za borbu protiv raka kojim je obuhvaćena 71 zemlja; u samom je evropskom vrhu po broju obolelih od raka debelog creva i grlića materice i na trećem je mestu u Evropi po smrtnosti i broju obolelih od srčanih oboljenja (na svakih 15 minuta jedna osoba premine od posledica bolesti srca ili krvnih sudova).

[3] Srpski urbanista, Miša Radovanović, sorbonski đak, jednoj je izjavio veliku stvar – „Škola treba da bude zadovoljna ako ne pokvari decu, a ko hoće, učiće celog života“.

[4] PISA (Programme for International Student Assessment) svake tri godine vrši testiranja petnaestogodišnjaka iz, za sada, 70 zemalja, u tri oblasti – čitanje, matematika, nauka.

[5] S brojem onih koji imaju više obrazovanje taj procenat iznosi oko 12. Dekan pravnog fakulteta u Beogradu, Mirko Vasiljević, izrazio je sumnju u tačnost ove statistike kada se ona pojavila izrazivši mišljenje da se radi o lobiranju privatnih univerziteta koji traže prostor za osnivanje novih fakulteta. Čak i da je to tačno privatni fakulteti u Srbiji ogromnom većinom forsiraju zanimanja menadžerskog tipa, nasuprot naučnim, inžinjerskim i tehnološkim profilima.

[6] Madlena Cepter (Janković) je danas jedini primer zadužbinara koga mogu da se setim. Osnovala je operu i pozorište Madlenianum u Beogradu, prvu privatnu operu u Srbiji i jugoistočnoj Evropi, te Zepter muzej i Madl’Art, prvu aukcijsku kuću u Srbiji.

[7] Intervju Politici od 19.07.2012.

[8] Svojevremeno sam dosta pisao i o urbanističkom haosu u Kragujevcu; knez Miloš je čak i po tom pitanju imao više sluha za vreme i njegove potrebe pretvarajući Kragujevac, otomansku varoš, u Kragujevac, grad. „Kragujevac se srećno preobrazio od džinovskog sela u moderan lepi grad“ napisaće putopisac Feliks Kanic 1880. godine. Poslednjih godina ovaj proces je obrnut, pretvara se od malog grada u džinovsku selendru.

Advertisements

14 thoughts on “Dijagnoza – hronična alergija na pamet uz akutnu netolerantnost na integritet

  1. O kako samo smaraš, kako si samo dosadan… koliko li ti je samo površnog pametovanja i kvaziintelektualizma potrebno da kamufliraš svoju sitničavu patetičnu ličnost? Ne uviđaš li da si hodajuća karikatura gej kiča? Beskrajno trabunjanje, petparačka filozofija bez kraja i konca… traži leka svojoj mentalnoj dijareji pre nego nas sve podaviš.

    1. Što čitaš kad ti škodi? Što imaš potrebu da vređaš (ovde pretpostavljam da je, pored svih ostalih uvreda, biti gej u tvom svetu takođe uvreda)?

      Napokon, boli li te to što piše ovde? I mene. Zato ja školujem svoju decu u ovoj mrtvoj Nemačkoj, gde sam upravo doživeo da je problem što mi deca ne idu u crkvu. A ja ne mogu da popustim, što bi rekao alex, zbog svog narativa. Rado bih se vratio u Srbiju, ali nemam gde I čemu…

      Rešenje problema je pričati o istom I prepoznati ga u celini. Za početak.

      Nije trabunjanje, a još manje dosadno. Samo, možda, nije bogoumilno…

      1. Čitam jer je neko šerovao, a da bih znala šta piše moram prvo da pročitam. U mom svetu “gej” nije uvreda, jer da jeste, uopšte ne bih ni govorila “gej” već bih skoro pa sigurno koristila neki drugi termin. Ceo ovaj tvoj komentar vonja na pokušaj da se iscedi neki pokušaj diskriminacije iz mojih reči. Ali ne, niti sam homofobična niti sam religiozna, upravo suprotno. Sve što sam napisala upućeno je autoru kao ličnosti i “spisatelju”, njegovom stavu i zamornom stilu, a ne njegovom verskom i/ili seksualnom opredeljenju. Izgleda da je prekomerno patetisanje i kukumavčenje osobina i njegovih vernih čitalaca, ako je po tebi suditi.

  2. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    Jezik toliko toga otkriva – izrazi „praviti se pametan“ i „talasati“ s pežorativnim značenjima otkrivaju kolektivno neraspoloženje prema onima koji se usuđuju ne samo da drugačije misle već i da te misli obnarode. Nigde se to ne čita jasnije nego u konceptu „dve Srbije“. Površno gledano čini se da je reč o ideološkoj suprostavljenosti, sukobu liberalnih i konzervativnih društvenih snaga, a suštinski reč je o kolektivnoj nesposobnosti za svrsishodnu debatu, sučeljavanju mišljenja i menjanju ili modifikovanju istih pred težinom valjane argumentacije. Odanost grupi, najčešće politički ili finansijski interesnoj, važnije je od intelektualnog integriteta i poštenja.

  3. С времена на вријеме се бавим описом ситуације, само на нижем нивоу, будући да сам лијен за фусноте. Из једног текста:

    Visoko školovanje, više nego srednje, ima dodatni problem privatnih ustanova koje je teško opisati i statistikom za koju kažu da je najveća laž. Ipak, privatne i državne visokoškolske ustanove vremenom čine sve funkcionalniji sistem spojenih posuda. Same „dodiplomske diplome“ tu čine manji dio problema, jer se iste stiču većinom zarad legalizacije neopravdanog koeficijenta plate, a veći problem čine naučna zvanja, češće stečena na privatnim fakultetima. Na žalost, naučno zvanje je danas postalo „naučno zvanje“, a statistike o broju onih koji stekli isto, kao i povremeno apsolutno nevjerovatni brojevi o količini mentorskih zaduženja određenih „supernaučnika“ prihvataju se bez komentara.

    Uzimajući u obzir današnju gustu isprepletenost svih onih sa budžetskim platama (koje više nisu ni budžet već kredit), nije čudno što se prosvjeta u Republici Srpskoj, kao jedna od osnovnih budžetskih grana, pretvara u nasljednu djelatnost. Međutim, sve ima svoje granice. Iako nije za svakoga rad u prosvjeti, kao ni rad sa ljudima, pravi problem nastaje kod barijere „naučno zvanje“. Jer nauka je ono što čovječanstvo vodi naprijed i zahvaljujući njoj čovjek ima kućne ljubimce, a ne obratno. Ipak, kod nas je nauka mrtvo slovo na papiru, a ne prilika da se oni najbolji dokažu. Tamo gdje pozitivna selekcija mora da bude najoštrija, da se izdvajaju najbolji od najboljih, teško da ima bilo kakve selekcije. IZOSTANAK SELEKCIJE JESTE NEGATIVNA SELEKCIJA.

    (http://apsurdsrpski.blogspot.ba/2015/02/prosvjeta-republike-srpske-temelj.html)

    Екстра бонус:
    https://bojan5150.wordpress.com/2013/12/12/sposobnost-je-stetna/

    Поздрав из Бањалуке!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s