IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM

capture-20150829-150924Mislim da nema boljeg načina, pored knjiga, za širenje horizonata i svetonazora, od putovanja i kroz njih susreta s drugim nekim ljudima, običajima, prirodnim i kulturnim krajolicima. Ok, veliku sam mudrost sada izgovorio, takoreći toplu vodu izmislio. Aj onda da izmislim i rupu na saksiji i dodam da je kapacitet, individualni ili kolektivni, za razvoj i napredak, usko povezan sa sposobnošću, individue ili društva, da se pred uticajima spolja menja. Svaka velika civilizacija bila je na neki način eklektična, i znala je kako da usvaja, prilagođava i asimiluje znanja i kulturu drugih. Kako izgleda kad se društvo hermetički zatvara za uticaje spolja, možete jasno videti na primerima Avganistana, Saudijske Arabije i sada već bezmalo svake bliskoistočne pripizdine koje vekove ljudske emancipacije i napretka preskaču u sekundama, srljajući na margine civilizacije.

Sad, pošto sam napravio uvod zboreći o važnosti putovanja i isto tako važnosti OTVORENOSTI uma i duha, da pređem na temu ovog članka – Izrael! I moje utiske nakon posete ovoj zemlji. Prosto osećam da vam dugujem, nakon svega što sam napisao u podršci ovoj zemlji i njenom narodu, bez da sam je ikada posetio, a mnogi su mi među vama pisali da nisu znali šta o njoj (posebno o sukobu s Palestincima) da misle, a da su sada zahvaljujući meni prelomili i imaju stav. Istinu govoreći, pisali su mi i oni drugi, obično da mi jebu prvi red na sahrani, da navedem neku od pristojnijih psovki/kletvi. Većina tema kojima se u svojim člancima bavim, percipiraju se kao „kontroverzne“ ili na ovaj ili onaj način politički osetljive; nikad, i ovo moram da ponovim, nikad ne dobijam tako gadne poruke kao kada pišem u podršci Izraelu. Jasno, te su poruke na svoj način vrlo indikativne i naterale su me da dublje zađem u temu. Što sam dublje zalazio, to sam više proizraelski nastrojen bivao.

Izrael je moja velika politička ljubav, već neko vreme. Koja je rasla onako kako raste licemerstvo evropske političke levice u kombinaciji s islamsko-arapskim antisemitizmom koji bi verovatno zapanjio i Gebelsa, kada bi mogao da pročita pojedine članke britanske, skandinavske i arapske štampe.

Ali, neću vam o tome. O tome sam toliko već pisao a sva je prilika da ću i ubuduće. Namera mi je da prenesem svoje utiske nakon svoje prve posete ovoj zemlji u svoj njihovoj svežini i neposrednosti.

Prvo, meni Srbija nikada nije bila toliko lepa, kao kada sam posetio Izrael. Čovek kad putuje, poređenja su neizbežna – koliko je čisto, koliko sređeno, kakav je prevoz, kakvi su gradovi itd. Posle više od četiri godine života u Francuskoj (koja, zaista, nije dobar reper za poređenje, ta je zemlja toliko lepa i kulturno bogata da s njom trku gubi faktički svako, sa izuzetkom možda Italije) ja sam, nemojte mi ovo smrtno zameriti, nekako počeo da se stidim Srbije. Ne radi se o tome što mi nemamo dvorce na Moravi ko oni na Loari, već što je ono što imamo toliko sve razjebano i uništeno. Počev od te Morave koja se doslovno davi u plastici i smeću. I onda, krstareći Izraelom, uzduž i popreko, shvatim odjednom koliko je Srbija sva bujna, zelena, sveža, udobna, plodna, raznolika … sve te šume, brda, planine, reke, potoci, jezera. Izrael ima Galilejsko jezero, koje zovu morem, eto toliko je to njima veliko, i vest u dnevniku je ako padne kiša i vodostaj poraste koji milimetar. To bi bilo to, što se tiče resursa vode. Ah, da, imaju i reku Jordan, koju dele s Jordanom (državom). Samo zato što se pominje u Bibliji kao mesto na kome je Isus navodno kršten, imao sam neku preteranu predstavu o njemu, onako, mitsku. Ne znam šta sam tačno zamišljao, neke bujice verovatno, neku hučnu vodenu silu, sa slivovima i bujnim zelenilom okolo. Ništa nalik tome. Jordan je odprilike ko Nišava nakon tri uzastopna leta suše. Imaju i Mrtvo more, koje je, pa mrtvo, ko što mu naziv i kaže. Toliko je slano da u njemu nema života a i zemlja okolo njega je toliko slana da jedva neki grumen trnja uspe da tu i tamo izdžiglja kroz ispucalo tlo. Ovo nipošto ne znači da tamo nema šta da se vidi! Favorit mi je Judejska pustinja, posmatrana s ostataka Masade, jevrejskog utvrđenja iz doba borbe s Rimljanima. Imate utisak da ste na drugoj planeti, krajolik je lunaran i potpuno nadrealan.

capture-20150829-150811Udahnite duboko. Izrael izvozi cveće! Uprkos svojim više nego skromnim vodenim resursima i tome što je, iz evropske perspektive gledano, daleko od svih velikih tržišta cveća (Saudijska Arabija svakako da nije tržište za ruže, gde je za ženu dobar dan ako prođe bez biča, buket ruža da ne pominjemo) a cveće, zbog svežine, mora brzo da se transportuje. To nije sve. Izrael je za nekoliko decenija posadio 250 miliona stabala. Nije greška, miliona, ne hiljada. Hrast star šest vekova bi tamo bio spomenik prirode i, ovo se usuđujem da pretpostavim, nikom, ali NIKOM ne bi palo na pamet da ga poseče, makar zbog njega morali da ispočetka isprojektuju pola Tel Aviva a ne jedan put. Izrael je poljoprivredno samodovoljna zemlja – u prevodu ne mora da uvozi hranu, ili ono što mora nadoknadi izvozom. Dakle, država koja je nekih tri i po puta manja od Srbije bez Kosova i više od četiri puta manja od Srbije sa Kosovom, i koja ima preko milion stanovnika više nego Srbija, je poljoprivredno samodovoljna. A mi uvozimo pasulj i beli luk. I stanovništvo nam gladno. Utisak mi je da kad bi oni imali naše resurse i Srbiju kao zemlju, bili bi ne regionalna nego globalna supersila.

Znate ono kad babe kažu „ma treba ga govnjivom motkom“. E pa to. Treba nas govnjivom motkom. Imamo zemlju gde je faktički dovoljno da na nju nešto baciš da to nikne, a uvozimo hranu. U Izraelu sam viđao plantaže urmi, narova i banana, po predelima u kojim ni zvečarke neće da žive. Kako? Pojma nemam. Objašnjavali su mi, al meni je to težak SF. Zemlja se prvo desalizuje, pa se obogaćuje, pa se navodnjava nekom kap po kap tehnologijom, pa je i ta jedna kap toliko dragocena da mora da se kondezuje.

Utisak mi je da je život u Izraelu vrlo težak i da prosečan Evropljanin to ne bi izdržao ni šest meseci. Ne samo što zbog ograničenih prirodnih resursa za sve moraš troduplo više da se trudiš i duplo više da radiš. Obavezni vojni rok je, na primer, tri godine za muškarce i dve za žene. Verujte mi, po onoj klimi, to je iskustvo koje biste, ako je ikako moguće, da izbegnete. Kako su praktično stalno u nekom predratnom ili ratnom stanju, skoro ko da su neprestano pod nekom mobilizacijom ili makar takav utisak imaš, jer vojske je SVUDA i svi su naoružani a ti se opet osećaš super bezbedno i nemaš nikakvu paranoju. Veću bih paranoju, ovo mi opet praštajte, u ovakvim okolnostima imao u Srbiji. Mi bi se, nemam dilemu, garant međusobno pokokali, ako ni zbog čega drugog a ono zbog roze patika.

Žene u Izraelu nisu nežniji pol. Dve godine vojske?! Izazivale bi mi simpatiju svaki put kad bih ih video naoružane u uniformi, s lakiranim noktima i ružem na usnama. Biti žena već je dovoljno, zar mora i vojska? Još dve godine! Ta silna militarizacija, u kombinaciji s nekom njihovom svepotapajućom melanholijom (koja je moj utisak, naravno) i time da su prosečno gledano Izraelci jako, jako hot, okinula mi je neki mehanizam neprestane latentne uzbuđenosti erotske prirode. Najviše sam voleo da na Zidu plača posmatram vojnike, mašinka na ramenu, kipa na glavi, a onda se naslone na onaj zid i u njega nešto šapuću. Prizor do suza dirljiv i istovremeno neverovatno erotičan. Nisu to Spartanci, osvajači, namrčeni marinci pred kojima se sklanjaš, već ljudi koji brane ognjište i nejač. Zato se i ne osećaš ugroženo, iako su naoružani ljudi svuda, već naprotiv, baš nekako zaštićeno. Poređenja radi, što može da proveri svako ko tamo ode, na ovaj način naoružani Palestinci bi mi već izazvali potpunu paranoju. Već šetnja palestinskim četvrtima i naseljima nije bog zna preterano opuštena.

11855811_866817573373703_3133374765484284921_nDalje, Izraelci nikad ne kukaju. Znate ono kad kod nas nekoga pitaš kako je i šta ima a mi odmah krenemo sa „ćuti, ne pitaj me“? Skoro nikad se ne žale, nisam čuo nikoga da s nekom ogorčenošću priča o Arapima, svetu i Evropi, a imali bi dobrih razloga za to. Ako se i povede razgovor te prirode, komentari su nekako vrlo odmereni. To me je oduvalo. Tu sam tačno video onaj kabalistički pristup stvarima i životu o kom sam čitao u knjigama. Imaš dva načina da reaguješ na događaje i okolnosti – jedan je reaktivni, drugi proaktivni. Da vam to slikovito objasnim. Reaktivni je izraz nemoći, besa, ljutnje, frustracije, ozlojeđenosti … To je trzanje, refleks, koje donosi instant trenutačno olakšanje ali nikakvo rešenje. To je razbijanje izloga Meka, gađanje američke ambasade, bušenje guma, lupanje automobila, fantomke i palice, „ubi, ubi pedera“, „Kosovo je Srbija“ na svakoj jebenoj fasadi u Beogradu, to su halabukanja od dva tri dana i ajd posle kućama. Proaktivni pristup je isplaniran, strategijski i odložen. Nekad baš, baš odložen. Recimo i čitav vek. On ne donosi trenutno emotivno pražnjenje, ali donosi rezultat. To je „um caruje snaga klade valja“. To je sesti i razvijati tehnologiju koju su prinuđeni da kupuju i vaši najveći neprijatelji. Jer im treba lek protiv opake bolesti, jer im treba komjuterski program, jer im treba tehnologija za navodnjavanje pustinje, jer im treba neki čip za bilo koju od današnjih tehnoloških džidža. A to im prodajete vi pod vašim uslovima i cenama. E, to je proaktivni pristup.

Epizoda iz stvarnog života koja ovo lepo ilustruje – arapska kuća u Francuskoj, dolaze gosti, Arapi takođe, i domaćini nude koka kolom. Gosti – „zašto mi to nudiš, to je američko a Amerikanci podržavaju Izrael!“ (Ispričala mi žena u čijoj se kući to desilo, nemam razloga da joj ne verujem). Kako to reče, tako izvadi mobilni da ga smesti na sto. Sva tehonologija mobilnih telefona dolazi iz Izraela. Čipovi za mobilne telefone iz samo jedne izraelske kompanije danas su instalirani u preko 100 miliona mobilnih aparata. SMS tehnologija je izraelska. 4G tehnologija takođe. Sistem glasovnih poruka – izraelski. Algoritamski kod za slanje elektronske pošte – izraelski. I tako dalje, spisak je nepregledan.

Pa ako ćete baš da ga bojkotujete, al onako ljudski i temeljno, izvolite. Eto zašto je sramna i histerična anti izraelska BSD (Boycott, Divestment and Sanctions) kampanja tako „uspešna“. Jer ne možemo bez Izraela.

A nama, kako stvari stoje, pamet nije potrebna. Svi ti matematičari i pronalazači koji osvajaju medalje po svetskim olimpijadama i sajmovima tehnologije, nama to ne treba. Šta će nam, nek peru negde sudove na crno ili nek razvijaju Kanadu i Ameriku. Nama fali još menadžera! Po mogućstvu sa diplomama s nekih kurs fakulteta bez akreditacija, kao predsednik Toma ili ministar Nebojša Stefanović. Ni više menadžera ni većeg raspada od zemlje.

Posetio sam, inače, i granice sa Sirijom i sa Libanom. Na Golanskoj visoravni, koja je i za srpske parametre mala oblast, video sam vinograde i krda konja. Posetio vinariju, koja nema vekovnu tradiciju ko francuske, ali su im vina odlična, pored toga što su raznovrsna, i to mereno najvišim, upravo francuskim standardima.

capture-20150829-150856Na granici sa Libanom, naleteo sam na grupu mladih Jevreja iz Francuske. Kako su bili obučeni u vojničke uniforme i natovareni ašovima i metlama, bio sam radoznao da čujem šta tu, pobogu, traže. Rekli su mi da su došli da tu provedu raspust, upoznaju zemlju, i pomognu koliko mogu. Pomognu koliko mogu! Pa eto, ako ništa drugo, makar da nešto raskrče i počiste. Kad bi kod nas gastabajter došao da pomogne nešto? Preče je da selu pokaže mercedes, obrne turu u kafani i pevaljki turi 50 evra u dekolte, nek pocrkaju dušmani!

Još jedna stvar koja mi je zapala za oko – attitude of gratitude! Svako ko je dao kintu za šta god, klupu u parku, ogradu, sadnice, biblioteku, ne postoji zanemarljiv doprinos, pa do čitavih zgrada, fondova, muzeja i ostalih zadužbina, dobio je svoje priznanje, ploču, ulicu, obeležje.

Lična inicijativa je vidljiva svuda. Hoćeš nešto da napraviš? Pa jednostavno kreneš. Nešto kao Filip Vukša kod nas. Samo na stotine. Okupiš ljude, cimaš, vučeš, vičeš, radiš, radiš, radiš. I dosađuješ vlastima da i one rade nešto, pre nego da sediš i čekaš da ti odnekud nešto daju.

I sad ono što me je najviše, ali najviše osvestilo u Izraelu, i što mi je ujedno i najveći utisak. Nama ne treba niko! Ali, NIKO! N – I – K –O. Ni Evropska unija (posebno ne ona), ni SAD, ni Rusija, ni Kina, ni Emirati (posebno ne oni). Mi samo treba da se posvetimo sebi. Ništa više.

Jer kad može Izrael, koga mrzi bezmalo ceo svet, koga sapliću na svakom koraku, koji živi okružen najvećim fanaticima na planeti koji ne prestaju da mu rade o glavi, koji je polupustara od zemlje, sa vrlo skromnim resursima, e pa možemo vala i mi!

Teodor Hercl, otac modernog političkog cionizma, krajem 19. veka, napisao je ovu rečenicu u svojoj knjizi Stara nova zemljaIF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. Pre rata i holokausta, pre raspada Otomanskog carstva, pre britanske uprave i ratova s Arapima.

I evo ga Izrael danas – lep, moderan, napredan, slobodan kao nijedna druga od višestruko većih i bogatijih država u tom delu sveta.

IF YOU WILL IT, IT IS NO DREAM. To je sve.

NO PASARAN

11880875_10206970009997836_443097297_nKanio sam ionako da se osvrnem na promenu kroz koju sam nedavno prošao, osećao sam da dugujem objašnjenje, jer naravno da ljudima ne može biti očigledno onako kako je to meni, čim ugrabim malo vremena, a onda sam jutros na jedan od svojih postova dobio sledeći komentar:

Lambros, svaka čast na tvom pisanju, čitam i ako ne šaljem fotose sa tvojim knjigama, ne tražim potpise, poklone… Veliki broj tekstova me je oduševio i zato verno pratim šta govoriš! Međutim, u poslednje vreme sam zbunjen! Naročito nakon tvoje posete Izraelu primećuje se ogromna ljutnja, bes, emocije koje ne razumem i to insistiranje na bezkompromisnom slaganju sa svime što pišeš i ukoliko se neko drzne da kaže išta protiv reaguješ, kroz napisano kao ranjena zver. Molim te, ukoliko imaš vremena između rada i potpisivanja knjiga svojim obožavaocima da meni običnom smrtniku pokušaš da pojasniš čemu i odakle te jake i negativne emocije?! Hvala unapred i izvini ukoliko sam nečim u komentaru povredio nesvesno.

I to me je prelomilo da za danas zabatalim planove i obaveze i osvrnem se potanko na ovo opažanje. Koje je tačno! Promena se dogodila, i dogodila se u Izraelu.

Mislim da sam, kako to obično u životu i biva, za promenu bio spreman, da je ona sazrevala u meni već dugo, a da je poseta Izraelu tu samo bila spoljni okidač. Izrael, zemlja koju sam iz svojih političkih i ideoloških ubeđenja podržavao kao da mi je rođena, agitovao, raspravljao, svađao i ubeđivao, više nego što sam to ikad činio za Srbiju, jeste na mene ostavio dubok i preobražavajuć utisak. Ako treba da izdvojim jedno putovanje iz dosadašnjeg života koje je toliko duboko na mene ostavilo utisak, onda je to bez sumnje Izrael. A pri tom to nisu bili ni priroda ni znamenitosti, ništa od toga, već sama energija i snaga te malene pustošne zemlje koju iracionalno mrzi bezmalo cela planeta – bila je to praktična lekcija iz suštine kabale, o principu akcije i reakcije, i da nije bilo te posete, možda nikad ne bih uspeo da je usvojim i praktično. Primer je uvek sto puta vredniji od teorije, a Izrael je primer. Ali, tome bih zaista morao da posvetim poseban članak i obavezujem se i da hoću.

Učestvujući na seminaru o holokaustu, na prestižnom Yad Vashemu, bio sam u prilici da se mimo predavanja družim sa svetom, ostalim učesnicima, sličnih interesovanja iz različitih delova sveta, anglofonih uglavnom. I kako na takvim skupovima biva, koliko i sama predavanja, podjednako zanimljiva i informativna su i nezvanična druženja s ostalim učesnicima. Dva su mi bila posebno korisna, mada bi otrežnjujuća bila tačnija reč.

Jedan Kanađanin iz Kvebeka, koji je tokom jedne pauze, znajući da sam Srbin, prišao da me pita – „Ti mora da se osećaš kao Nemci posle rata?“

Na trenutak sam, svega mi na svetu, pomislio da ga nisam dobro razumeo. „Izvini, nisam te razumeo?“

„Kažem, mora da se osećaš kao Nemci posle rata, s obzirom na rat koji ste izazvali, genocid i sve to?“

Uh, sunce ti! Odakle sad ovo?! Moram da kažem da Kanađanin u pitanju nije delovao (a posle ovolikog iskustva iza sebe, mislim da bezbedno mogu reći da umem da ih namirišem) od onih ideološki formatiranih. Delovao je zaista dobronamerno (pre nekoliko godina bio sam na seminaru u Brižu i Briselu, gde nisam upoznao ni jednog učesnika da nije bio komesar, nijedan nije imao mozak već čip s programom u glavi). Iz te dobronamernosti, a verovatno i suočen s mojom neksrivenom preneraženošću – „Pa, ako već hoćeš da praviš paralelu tog tipa, ne, ne osećam se kao Nemac, osećam se kao Jevrejin“ – Kanađanin je požurio da me uveri da „ ne zna dovoljno o tome šta se tačno kod nas tamo dešavalo, sem onoga što je imao prilike da sazna iz medija“.

Usledila je rasprava koja je krenula od pitanja o srpskog agresiji. Kakvoj, bre, agresiji? Kako neko ko brani sopstvenu kuću i nije došao u okviru nekakve invazije spolja može da bude agresor? Agresor sopstvene zemlje. I da vas sad ovom prilikom ne davim time posebno što ćete o tome ubuduće od mene mnogo slušati, o Srbima i srpskoj ulozi u ratovima devedesetih i njihovoj navodnoj krivici itd, Kanađanin je do kraja seminara svakog dana tokom pauza dolazio kod mene s novim pitanjima.

Prvi put u ovakvim situacijama nisam osećao nelagodu koju bih osećao svaki put kada bih o politici raspravljao, bilo sa strancima bilo sa domaćim likovima. Kakva nelagoda, otkud? Neke od vas će ovo sigurno da iznenadi, ali sam zaključio da sam preterano fino vaspitan. To, u kombinaciji s mojom večitom strepnjom da ne budem neuravnotežen u pristupu (iz straha od manjka relevantnih podataka, iz straha da se ne ogrešim o nečiju dobronamernost, iz straha da iz zone objektivnosti ne skliznem u nešto što bi se moglo oceniti kao propaganda da, na kraju krajeva, ne uvredim nekoga svojom istinom). E, pa, zajebite me. Slušaj Kanađanin, situacija ti je ovakva …. idi pa čeprkaj sam ako mi ne veruješ, evo daću ti neke reference.

Srba bi, prema procenama demografa, bilo 27 miliona, da nije bilo ratova u dvadesetom veku. Ratova od kojih su svi bili ili oslobodilački ili odbrambeni, ili nijedan, ako više volite, nije bio osvajački. Pa hajde da bude da su demografi lupili za 15 miliona, nek bude da su preterali za čitavih 15 miliona, bilo bi nas sada barem 12-ak. A ovamo dal se ja osećam kao Nemac! Ma marš bre.

Drugi otrežnjujući šamar došao je od jedne Austrijanke (na doktorskim studijama u Meksiku) koja je isto tako ispoljavala radoznalost za događaje u bivšoj Jugoslaviji, pa je dolazila da čuje moje mišljenje po raznim pitanjima, neizbežna Srebrenica included.

Pošto je znala da sam Srbin, dolazila je da me pita, evo ovako formulisano, „kakav je narativ srpske strane“ o ovome ili onome. Narativ? Treba da zapamtite ovu reč! U početku sam bio jako zbunjen. Šta joj je, bre, ovaj narativ? Razjasnila mi je sama. Pošto je hrvatsko-muslimanski „narativ“ od strane Zapada usvojen kao tačan ili „poželjan“ (njeno preciziranje!) faktički su ostali potpuno uskraćeni za srpski „narativ“, što mu dođe srpska verzija događaja. Istih događaja. A te verzije, do sada to već kapirate i sami, mogu biti ne samo različite u detaljima i tumačenjima, već u temeljnim postavkama. Evo recimo, žrtva genocida po jednom narativu, po drugom je počinilac genocida. Jel možete da zamislite različitije narative od ovog? Ja ne mogu.

Nema potrebe da ovde prenosim detalje te izuzetno zanimljive diskusije, dovoljno je da se zapitate zašta plaćate srpsku diplomatiju a ja obavljam sezonske poslove, između pisanja knjiga. I kako vam je Toma, s nepostojećom diplomom s nepostojećeg fakulteta s neke neutefterene vojvođanske njive, predsednik.

Ključno pitanje u ovom članku je – ŠTA JE SRPSKI NARATIV? I, pre svega, imaju li Srbi uopšte ikakav narativ, ili su samo krpenjača koju šutiraju onako kako se velikim igračima tog jutra nadigne? Jer, ako ćemo iskreno, meni Srbija deluje kao maltretirana žena, godinama premlaćivana i zlostavljana a koja sve to vreme živi u ubeđenju da je zaslužila da je biju. Štaviše, premlaćivanje uzima za dokaz ljubavi. Jer Doris, jer Cedevita, jer Hvar. I onda jednog jutra zakuca sekiru svekrvi u glavu i prijavi se sama policiji.

I dok nemam dilemu šta je hrvatski, bošnjačko-muslimanski i zapadni narativ, strangely enough, predstavu nemam šta je srpski. Štaviše, izgleda da su i sami Srbi usvojili hrvatsko-muslimanski narativ kao tačan i kao svoj. Jer, ako dronjka objektivnosti radi probaš i da ga dovedeš u pitanje, nudeći pri tom argumente, ako taj intelektualni atavizam uopšte više u raspravama i kreiranju narativa igra bilo kakvu ulogu, jer izgleda je sve postalo pitanje toga čija si kurva, vašingtonska, briselska, rijadska, moskovska … odmah bivaš doslovno prokažen. Prokažen nije dovoljno jaka reč. Nateran u ćutnju i sramotu, optužen i izblaćen, verbalno kamenovan i linčovan. Ja sam, tako, redovno četnik, velikosrbin, nacoš, fašista, rasista, islamofob, cionista, plaćenik, srbočetnik, huškač i šta ti ja znam šta sve.

Napušite mi se kurca.

Evo mog narativa, izlistanog bez naročitog alfabetskog ili hronološkog ili bilo kakvog drugog reda:

Hrvatska je kleronacistički isprdak koji je nad Srbima izvršila jedan od najjezivijih genocida u istoriji ljudskog roda i za to nikad nije bila kažnjena. „Velika Srbija“ je ustaški mit i ustaški narativ. Postoji samo Srbija u svojim najprirodnijim mogućim granicama, koja obuhvata i Krajinu. Spaliti hrvatsku zastavu je isto ko spaliti i nacističku s kukastim krstom, i ne predstavlja nikakav prekršaj. I nisu me ustaše gurnule u ovaj narativ, s njima i ne raspravljam, već hrvatski „antifašisti“ a koji su u najboljem slučaju ili apologete ustaštva ili teški relativizatori. Srbi ne snose nikakvu odgovornost za ratove devedesetih u Jugoslaviji. Samo bi kompletna budala bez ikakvog refleksa za samoodržanjem i životom, posle tako svežeg iskustva prethodne nezavisne Hrvatske, sedela skrštenih ruku i prigrlila novu. A vidimo i da nema neke suštinske razlike. A i čuli smo vam narativ, tajno usnimljen – „javno ih pozivajte da ostanu i obećajte im zaštitu a tajno ih zastrašujte“. Bošnjaci nisu narod, nit je bošnjački jezik, a kad smo već kod toga, nije ni hrvatski. To što ga pišete latinicom ne čini ga drugim jezikom, i to ne kažem ja, kažu lingvisti. A i možemo precizno da pratimo unazad do trenutka kada ste ga, jednostavno da jednostavnije ne može biti, ukrali. Jezik je nematerijalno kulturno dobro a krađa je krađa i ako vas nije sramota što ste lopovi, što bi mene (ili Srbe en general) bilo sramota da vas zovemo lopovima? Republika Srpska ima puno pravo da se otcepi i prisajedini Srbiji i to je narativ koji treba besomučno ponavljati sve dok jednog dana, jer ničija nije gorela do zore. Bošnjaci su, a ne Srbi, krivi za krvoproliće u Bosni. Čitajte islamsku deklaraciju Izetbegovića, koja je ideološki nastavak narativa velikog muftije El Huseinija koji je tokom Drugog svetskog rata formirao SS odrede od domaćih muslimana koji su glavni odgovorni za genocid nad bošnjačkim Jevrejima. Izetbegovićevi politički pajtosi su ološ iz Al Kaide koji je po Bosni odrubljenim srpskim glavama igrao fudbal. Muslimani su krivi za rat. Dalje bosanski muslimani su Srbi islamske vere i jedino u tom i samo tom kontekstu, pardon, narativu, možemo raspravljati o srpskoj krivici za rat. Al pre toga morate priznati ovu jednostavnu i iz svemira vidljivu činjenicu. Vukovići, Karadžići, Filipovići itd, a Bošnjaci? Pa odstranite mi levu hemisferu mozga, pa možda usvojim taj narativ i nastavimo da diskutujemo. Srebrenica jeste ratni zločin i moj narativ je da ga treba rasvetliti do poslednjeg detalja, uključujući i ulogu bošnjačkog rukovodstva u njegovom kreiranju kao i zločine koje su Bošnjaci godinama oko Srebrenice činili prema Srbima. Ali nije genocid. Srebrenica je briselsko-vašingtonski narativ pranja nacističke prošlosti Nemačke, Hrvatske i ostalih zapadnih fašista na račun politički nemoćnih Srba. I relativizacije samog pojma genocida, jer ako je Srebrenica genocid, šta je onda ono što su uradili Nemci, Hrvati, Belgijanci i Britanci u ne tako dalekoj prošlosti? Moj narativ je da kad Hrvatima i Bošnjacima oduzmeš ono što su pokrali od Srba, počevši od jezika, jedino što definiše njihovo nacionalno biće je fanatična opsednutost i mržnja prema Srbima. Mržnja prema Srbima je srž njihovog nacionalnog bića.

Meša Selimović je srpski pisac. To nije moj narativ. Njegov je. A Srbi su i Njegoš i Gundulić. I Ruđer Bošković je Srbin, a to je i Skender beg. I ako imate problem s ovim narativom, najobičnije ste lopuže. Ili ako vam je „svejedno“ jer „umetnost je umetnost bez obzira na naciju i veru“ onda nek budu Srbi, jer to i jesu, i lepo produžite dalje a mene ostavite da „huškam“, jer otherwise, vi me ućutkujete i cenzurišete a to je već briselski narativ koji mi ekstremno ide na kurac i za koji imam ZERO strpljenja. Kosmet je kombinovanim džihadsko-komunističkim terorom nad Srbima oteta teritorija i sada se nalazi pod združenom okupacijom Vašingtona i Brisela i predstavlja talibansko-mafijašku crnu rupu Evrope i leglo kriminala. Zbog čega zdušno podržavam muslimane u Evropi, jer mislim da Evropa mora da izjede govna koja servira drugima. Jel sam pomenuo da je Skender beg Srbin? Albanska manjina je pak zaista ugrožena u BJRM (raspravite se s Grcima oko imena, ne zanima me, oni nisu priznali Kosovo) i Crnoj Gori i iskreno sam zabrinut za stanje njihovih prava tamo i mislim da je jedino rešenje albanskog pitanja u BJRM i Crnoj Gori kreiranje posebnih autonomnih albanskih entiteta u ovim državama. Takav mi je narativ s ovima koji su priznali Kosmet. I zabole me kurac što ste morali. Mora samo da se umre. Pomirenje i zaborav ne radi, i neće nikad da radi, i to ne samo zato što je za to potrebno da su obe strane dobronamerne i iskrene u namerama, a sem ako niste i slepi i gluvi, očigledno je da nisu, već što je namera tog navodnog projekta pomirenja da se krivica svali na žrtvu. Kako ja vidim stvari, svačiji nacionalizam je dobar i ultra levičarski, osim srpskog, on je nacionalistički i desni. Važi.

S lokala na global, Krim je Rusija. Zapravo Rusija je sve do Galicije. A NATO pakt je zločinačka organizacija i ako Amerika i Brisel imaju puno pravo da štite svoje interese na Dnjepru, ima i Rusija da ih štiti tamo gde su Rusi. Inače ste imperijalisti, ali oni najcrnji. Palestina ne treba da postoji, jer svetu je baš potrebna još jedna islamistička kenjara, kao da ih već nema dovoljno. A o Izraelu možemo da diskutujemo samo onda kada te super standarde koje primenjujete na njega počnete da primenjujete u procentu 5 na Arape. Inače ste, za mene i moj narativ, najobičniji nacoši i antisemiti koji su se presvukli u anticionizam a uz to ste i rasisti koji misle da su Arapi divljaci koji ne mogu da dobace dalje od kamenovanja svojih žena svezanih u džakove. A kad smo kod žena i pedera i svih manjinskih i ugroženih grupa, redovno ugroženih u Rusiji i gde god da je Zapadu zgodno tog jutra, sve dok iste standarde ne počnete da primenjujete na celu planetu, uključujući i Saudijsku Arabiju i svaku islamističku kenjaru na planeti, za mene ste najobičniji fašisti. A s fašistima ne pregovaram. Eto, takav mi je narativ, da su ljudska prava UNIVERZALNA.

Da li sam vam radikalan / netolerantan / agresivan / nacionalista i šta ti ja znam, dopišite sami? Moguće da jesam. Ali to je samo zato što vam je takav narativ. Moj narativ je da u borbi, rečju i argumentima, protiv ustaštva, briselskog fašizma, islamskog fašizma, istorijskog revizinoizma, i relativizma pojma ljudskih prava, ne možeš nikad da budeš dovoljno radikalan. Šta znači biti radikalan antifašista? To, zapravo, znači ovo – „znaš podjednako si netolerantan kao nacisti koje kritikuješ“. Napasete mi se muda s tim narativom.

Eto otkuda ova promena kod mene nakon posete Izraelu. Na seminaru su bili ljudi koji su, na ovaj ili onaj način, umešani u studije holokausta. Na njemu sam sreo ljude koji rade u muzejima genocida u Južnoj Africi i Vašingtonu a koji nikad nisu čuli za Jasenovac. Za Srebrenicu su svi čuli. Pored mene u kafani su sedeli i ugodno uz meze ustašovali pripadnici Kolindine pratnje. Nazdravljali su „Oluji“, uz bitku kod Staljingrada na strani nacista, najveću hrvatsku povjesnu bitku. Na metar od mene. I, da se navratim na pitanje Kanađanina, osećao sam se kao Jevrejin koji sluša nacoše za susednim stolom kako nazdravljaju Hitleru. Kolinda je, sasvim ugred, uspela da u vremenskom opsegu od svega nekoliko nedelja, položi cveće ustašama u Blajburgu i položi venac u Dvorani sećanja u Yad Vashemu, izraelskom memorijalu holokausta. Pa se vi zapitajte o srpskom narativu. Jer, evo, ja čitam da srpski premijer ima istu genijalnu ideju ko ustaškinja Kolinda Grabar Kitarović – da SVE žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji, imaju svoj Dan sećanja. Ustaškinja Kolinda predlaže, u istom tom narativu, da žrtve hrvatskog genocida i žrtve komunističkog političkog totalitarizma, imaju jedan zajednički spomenik. Jer ustaštvo i komunizam su nekako isto. Dalje, tom logikom, ili tim narativom ako hoćete, svi su žrtve što znači niko nije žrtva, što znači niko nije kriv i, ustaškog genocida nije bilo. Pa neće da može.

Ne pristajem na ćutanje jer je ćutanje, po mom narativu, saučesništvo a postoje stvari u kojima ne želim da saučestvujem. I to što delujem „netolerantno“ i „radikalizovano“ je optička varka jer me posmatrate kroz naočare briselskog neofašističkog, liberalnog neoimperijalnog narativa po kome je nevaspitano fašistima se suprostavljati.

„Nije bitno dal si Srbin, Hrvat, Bošnjak, već kakav si čovek“ – mantra je fejsbuk pacifizma na koju nalećem svakodnevno po forumima i mrežama. Pa pojma nemate koliko se s ovim slažem. Ali, dok se u EU koja se kune u jednakost, multikulturalizam i prava, macolama lupaju ćirilične table a genocid slavi ko državni praznik, izvinite me, al meni je odjednom moje srpsko etničko poreklo bitno. Moji preci nisu imali logore za decu, niti su bacali žive ljude u jame, niti su pravili ogrlice od izvađenih ljudskih očiju, niti su pisali Hitleru da mu se zaklinju na vernost niti su mu slali SS divizije. Nacisti su Beograd bombardovali da bi u njega ko okupatori ušli, u Zagreb su ušetali po ulicama posutim cvećem i uz oduševljene pokliče dobrodošlice. Pa nije dovoljno ni to što ste se izvukli s genocidom već je potrebno da žrtvu pretvorite u krivca. A mene treba da je sramota i ja sam nevaspitan i netolerantan? Jer fašizam je za tolerisanje, inače.

Kako proslavljati ratni zločin – vodič u četiri tačke

piše: Jason Harrington

prevod: Alexandar Lambros

2275.ustase--foto-vecernje-novosti_iffProtekle nedelje Hrvatska je svetu održala lekciju o tome kako proslavljati ratne zločine. Povod je bila dvadesetogodišnjica vojne operacije „Oluja“ iz 1995-te, u okviru koje je proterano preko 200.000 Srba iz Krajine, i usput ubijeno oko 2.000. U ovom članku raščlanjujem ovu hrvatsku lekciju u prikladan priručnik u četiri tačke, za države koje žele da sebi čestitaju na svojim zločinima iz prošlosti.

Srpski političari bi trebalo da hvataju beleške. Srbija ovu stvar ne kapira već godinama, što možda objašnjava činjenicu da je Hrvatska članica EU i NATO, a Srbija nije.

  1. Budite što je moguće ratoborniji

Kada se približi datum neprijatne ratne godišnjice, ne izvinjavajte se! Budite agresivni! Razmislite o organizovanju velike vojne parade poput one nedavno održane u Zagrebu, zajedno s tenkovima i oklopnim vozilima. Proslava napada na civile kao velike ratne pobede je prava stvar da se stvori odgovarajući štimung.

Ovo možete propratiti s nekim u narodu popularnijim događajima, kao što je koncert održan u krajiškom gradu Kninu, na kom je gomila skandirala „Ubi, ubi Srbina“ i „Mi hrvati ne pijemo vina, već krv četnika (Srba) iz Knina“.

Za šta god da se odlučite, ni slučajno ne potežite s nekim od onih apologetskih i pomirljivih budalaština! Srpski premijer Aleksandar Vučić je ovu lekciju naučio na teži način, kada je prisustvovao ceremoniji obeležavanja dvadesetogodišnjice masakra u Srebrenici. Izvinjavajući se za, kako je rekao, „monstruozni zločin“, Vučića je kamenovala besna gomila koja je uzvikivala „Alahu Akbar“. Eh. Da je znao da prepiše od Hrvata.

  1. Budite ponosni na svoju fašističku prošlost

10153289_876532982362207_1443888030404032727_nHrvatska je svetski prvak u ovoj disciplini. Ona je početkom devedesetih oživela sve simbole pronacističke ustaške vlade, uključujući i zastavu i monetu. Naravno, to ponekad može da vam se obije u glavu, kao hrvatskom fudbaleru Josipu Šimuniću, koji je kažnjen zbog fašističkog pozdravljanja i skandiranja zajedno s navijačima, na kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo u fudbalu u novembru 2013. Tu je takođe i neugodan incident s kukastim krstom na travnjaku fudbalskog terena iz juna ove godine, tokom kvalifikacione utakmice za Evropsko prvenstvo. Čitava ta stvar s veselim fašizmom prolazi dosta bolje s domaćom nego međunarodnom publikom. Ali, ne brinite previše – ako stranci ne ukapiraju, uvek možete izbaljezgati nešto o drevnim srednjevekovnim simbolima i nacionalnom identitetu.

Srbi su, opet, sve ovo skroz pogrešno skontali. Pošto su tokom devedesetih, i kasnije, označeni kao nacisti, izgubili su silnu energiju pokušavajući da opovrgnu i odreknu se onoga što su doživljavali kao klevetu svog nacionalnog karaktera. Iskreno rečeno, Srbi su ovde u zajebanom položaju, pošto nemaju fašističku prošlost koju bi proslavljali. Dok su nacisti dočekani uz pokliče entuzijastične gomile u Zagrebu 1941, Beograd su morali da bombarduju da bi ga pokorili. Mora da se Srbi sad šamaraju oko čitave te „antifašistički otpor“ budalaštine.

  1. Ne koristite reč na G

11872794_10206564406820412_2131480941_nZapamtite, etikete su jako bitne! Tako da dok paradirate okolo sa Seig Heil pozdravima uzvikujući parole o ispijanju krvi vaših Untermenschen komšija, svaki razgovor na temu genocida mora biti isključivo o tome šta su oni učinili, nikako o vašem slavnom rekordu. Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je ovo odlično ukapirala kada je osudila srpske političare koji o „Oluji“ govore kao o genocidu protiv Srba, praveći paralele sa Srebrenicom. S velikodušnom naznakon simpatija, pozvala je te zabludele Srbe da odustanu od „mitova, laži i prevara“.

Zapravo, Srbi delimično kontaju važnost etiketiranja, zbog čega insistiraju na tome da je operacija „Oluja“ čin „najvećeg etničkog čišćenja“ u jugoslovenskim ratovima devedesetih. Stvar s etiketiranjem, međutim, je ta da etikete moraju biti velike i podvučene, ako hoćete da budu primećene. Zbog toga je catchy etiketa za Srebrenicu – „Najveći evropski zločin od Drugog svetskog rata“ – u neprestanoj upotrebi. Pronađite dobru etiketu i nema da brigate o detaljima. Koga zabole to što su Srbi izdvojili žene, decu i starce Srebrenice i autobusima ih otpratili na sigurno, dok je „Oluja“ bila usmerena na civile. Oni su počinili genocid, mi smo se oslobađali!

  1. Imajte prijatelje na visokim položajima

pula_ustase_NDH_RegionalExpress_540pxSrećna okolnost za Hrvatsku je to što ima dosta uticajnih prijatelja, zbog čega je operacija „Oluja“ od početka prihvaćena kao dobra stvar. Teško da ovde ima nekog iznenađenja s obzirom na to da je „Oluja“ izvedena uz američko odobrenje i podršku. The Guardian je svojevremeno pisao da „napad treba pozdraviti“ opisujući ubijanje i masovno proterivanje civila kao „upornu srpsku agresiju“ (5. avgust 1995), dok je Independnt u svom uvodniku zabeležio da je „teško ne osetiti euforiju“ (7. avgust 1995).

Stvari su neko vreme bile zeznute, kada su dva hrvatska generala proglašena krivim za ratni zločin pred Međunarodnim sudom „pravde“ u Hagu, 2011. godine. Komandant operacije „Oluja“, hrvatski narodni heroj Ante Gotovina, osuđen je na 24 godine zatvora, zbog „ubistava, okrutnosti, nehumanosti, razaranja, pljačke, progona i deportacije“ tokom „sistematskog napada na srpsko civilno stanovništvo“. Ups. Al, bez brige – presuda je poništena naredne godine.

Teško li je zemlji bez ovakvih prijatelja! Pomislite na staru dobru, jadnu Srbiju, još uvek krivu za sve što se dešavalo na Balkanu devedesetih. Evo, nema ni mesec dana kako su Amerika i Britanija preduzele na sebe da proture UN rezoluciju o Srebrenici koju je Vitalij Čurkin opisao kao „destruktivan dokument koji želi da krivicu svali na jednu zajednicu“. Pogodite koju?

Ako ćemo da budemo iskreni, tačke 1, 2 i 3, ne služe ničemu bez tačke 4. Ali, ako imate prijatelje u „međunardonoj zajednici“, radujte se. Bukvalno možete da se izvučete s ubistvom.

 original članka na engleskom – ovde

capture-20150814-231814