Najdugovečnija mržnja

ISRAEL-100029559340Ako je svet danas „globalno selo“, Izrael je onda novi jevrejski geto a antisemiti oštre noževe planirajući konačni pogrom. Ovo nije jevrejska paranoja već činjenica. Dokazi su tako jasni da je sam čin njihovog negiranja svojevrsni oblik antisemitizma. Oblik maskiranja opasnosti.

U našem naopakom svetu, Izrael, jevrejska država, je rasistička, kolonizatorska nacija koju treba izolovati, prognati i svršiti sa njom. Palestinci su jevrejske žrtve, koji prolaze kroz patnje holokausta. Po ovom scenariju, koji je u svetu sve prihvaćeniji, Izraelci su nacisti a Palestinci su pravi Jevreji.

Samo postojanje ove iskrivljene stvarnosti je metafizičko u svojim implikacijama. Što će reći, kako nema normalnog objašnjenja za ovu globalnu laž o jevrejskoj državi, jedini način da se objasni ova masovna psihoza jeste da smo opet u „zoni sumraka“ podivljalog antisemitizma. U ovom svetu, izraelsko-palestinski sukob je glavni planetarni problem. Dok je činjenica da je u proteklom veku u izraelsko-palestinskom sukobu stradalo manje od 50.000 ljudi. Građanski rat u Siriji odneo je više od četvrt miliona života za samo četiri godine.

Dok je svet usredsređen na izraelsko-palestinski sukob, milioni ljudi širom sveta umrli su i pokopani u neobeleženim grobovima. Njihov nestanak jedva da je i primećen. Na primer, u Darfuru je ubijeno vše od pola miliona ljudi. Ipak, koliko njih uopšte zna i gde je Darfur? U Kongu je, samo u 21. veku, umrlo nekih pet miliona Afrikanaca i jedva da to nekoga uopšte i zanima.

Zatim, tu je pitanje izbeglica. Godine 1948. bilo je 700.000 palestinskih izbeglica. Isti toliki broj Jevreja pobegao je iz arapskih zemalja. Zašto svet nije opsednut jevrejskim izbeglicama? Zapravo, zašto svet nije opsednut bilo kojim izbeglicama koje nisu Palestinci? U ovom trenutku, prema podacima UNHCR-a oko tri miliona izbeglica pobeglo je iz Sirije a još oko šest i po miliona razmešteno je unutar same zemlje. To je skoro deset miliona Arapa koji se nikog ne tiču. Zašto?

992831_10201625596263400_591377228_nOdgovor je jednostavan ma koliko bio neprijatan za civilizovan svet. Svet nije briga ni za Afrikance, ni Arape ili Palestince. Ono čime je dobar deo planete opsednut su Jevreji. Da se Palestinci bore sa Sudancima, nikoga ne bi bilo briga, baš kao što nikoga nije ni briga za potlačene sudanske hrišćane. Nikoga, na primer, nije briga ni za Kurde. Na kraju krajeva, Kurdi nemaju tu sreću da se bore s Jevrejima, već s Turcima. Kada bi krenuli da se bore s Jevrejima, svet bi odjednom obratio pažnju.

Ali kako požar antisemitizma sve više okružuje jevrejsku državu, političko, ekonomsko i versko rukovodstvo Jevreja je u blaženom neznanju. Evo ironije: moderna jevrejska država je nastala iz pepela Aušvica kako bi se jevrejski život „normalizovao“. Izraelci su naučeni da veruju da je Izrael „normalan“ koliko i Grčka ili Italija. Posledica toga je da su Izraelci najmanje obučeni da nanjuše antisemitizam. Eto zbog čega Izraelci žive u iluziji da je njihova sadašnja neprilika, to jest, izolacija, posledica loše politike. Nije. Antisemitizam je. Možemo biti i određeniji. Pokojni filozof Emil Fackenheim nije voleo pseudonaučni izraz „antisemitizam“ jer zabarušuje suštinu stvari. Istrajavao je na izrazu „mržnja prema Jevrejima“. I upravo je u tome uzrok sadašnjih izraelskih neprilika.

Kada je moderni Izarel rođen 1948. vatikanski dnevni list L’Osservatre Romano napisao je da Jevreji ne mogu više da polažu pravo na biblijski Izrael jer „Sveta zemlja i njene svetinje pripadaju hrišćanstvu, Pravom Izraelu“. Po ovoj logici, Jevreji – drevni Izrael, ne treba više da postoji jer ga je zamenio „Pravi Izarel“. Vatikan je izrazio ono što je postalo opšte popularno: suštinsko odricanje prava jevrejskog naroda na sopstvenu državu. Nakon rođenja modernog Izraela Vatikanu je bilo potrebno 45 godina da „prizna“ jevrejsku državu. Ali, prošlog meseca „Sveta stolica“ je priznala palestinsku državu i pre nego je stvorena. Najbizarniji detalj ovog uvrnutog priznanja je da je papa Franja palestinskog vođu Mahmuda Abasa nazvao „anđelom mira“. To je isti Abas koji poriče holokaust, stoji na čelu terorističke organizacije koja otima avione i počistila je praktično sve hrišćane sa teritorija kojima upravlja, uključujući i Vitlejem.

Tu je i klizava strana vatikanske mržnje prema Jevrejima. Znate ono kad antisemita objavi da su neki od njegovih najboljih prijatelja Jevreji. Uzmimo američkog predsednika Obamu na primer. Nema nikakve sumnje da ima mnogo Jevreja među prijateljima i kolegama. On je prvi predsednik koji je obeležio Pashu u Beloj kući i prošlog meseca držao je govor u vašingtonskoj konzervativnoj sinagogi. Ali, na kraju balade, šta je njegova poruka? Poruka je da je izraelsko-palestinski sukob središni bliskoistočni, a samim tim, i planetarni problem.

Dvadeset godina Obama je mirno sedeo u klupi crkve Džeremija Rajta slušajući antisemitska bulažnjenja ovog sveštenika. A sada je istinski ljut na opsesiju Iranom izraelskog premijera Netanjahua. Razmislite. Manje od 70 godina nakon holokausta Iran pravi nuklearnu bombu u svrhu spaljivanja osam miliona stanovnika Izraela a Obama je gnevan na Izrael. Koja se to još zemlja na planeti suočava s pretnjom nuklearnog uništenja? I šta bi bilo koja druga zemlja, uključujući i SAD, učinila da se nađe u izraelskoj ‘život ili smrt’ poziciji? Da li bi se oslonila na iransku razumnost? Naravno da ne bi. Ali za Jevreje važe neki drugi standardi.

Čini se, kako stvari trenutno stoje, da ne mogu biti gore. Ali mogu. Kako se praktično svaka arapska država urušava u krvi, prosutim utrobama i odrubljenim glavama, Obamin često ponavljani spoljnopolitički cilj je da stvori još jednu neuspešnu arapsku državu – Palestinu. Zašto? Čak je i Hamas, diktatorski upravitelj Gaze, jasno stavio do znanja da ne žele državu koju smatraju zapadnjačim izumom. Ono što eksplicitno žele je lanserna platforma za uništenje Izraela i stvaranja Islamske republike. Ali Obamu nije briga. On će Palestincima da da državu bez obzira na to žele li je oni ili ne, zaslužuju li je ili ne, i bez obzira na to da li će njeno postojanje samo dalje destabilizovati već destabilizovani region. Jer, ovo bi do sada trebalo da je jasno, ne radi se o Palestincima, već o Jevrejima.

A šta sami Jevreji povodom svega ovoga rade? Pa, ništa. Izraelske vođe čak ni ne uviđaju da se omča steže. Dok izraelski neprijatelji troše milijarde dolara na demonizaciju i marginalizaciju Izraela u medijima, po univerzitetima i kuloarima političke moći, Izraelci uzvraćaju „glasnogovornicima“ koji od stručne spreme imaju samo jak naglasak kad govore engleski. Što se izraelskih prijatelja u inostranstvu tiče, neki od njih troše vreme na „odbranu“ Izraela. To je lepo, ali je izgubljena bitka na duge staze. Kao što će vam to bilo koji sportski trener reći, ako igrate samo odbranu ne možete pobediti.

I evo zanimljive stvari: mnogi američki Jevreji nisu zainteresovani za odbranu Izraela ili njegovu promociju. Oni ne žele da Izrael pobedi u borbi sa svojim neprijateljima. Na primer, većina američkih Jevreja podržava Obamu i njegovu smrtonosnu opsesiju jevrejskom državom. Udruženja poput J-Street tvrde da vole Izrael dok neprestano kritikuju njegove izabrane zvaničnike. Zašto? Kako bi Izraelce spasili sebe samih, kažu. Ove jevrejske ujka Tome izražavaju svoju žestoku ljubav prema Izraelu tako šta ga rutinski olajavaju. „Mi nismo kao ti Jevreji tamo“, eto tako zvuče, „mi smo drugačiji. Mi smo baš kao što ste i vi“.

Samomrzački (self-hate) fenomen nije nov. Pre Drugog svetskog rata mnogi nacistički oficiri imali su jevrejske ljubavnice. To su bili „dobri Jevreji“, oni koji nisu izgledali suviše jevrejski i razumeli su zbog čega su nemački nacionalisti ortodoksne Jevreje smatrali odvratnim. Čak je i Hitler imao svog omiljenog Jevrejina – porodičnog lekara kome nije zaboravljao da šalje čestitku za rođendan.

Kao i predratni kolaboratori, američke Jevreje ne zanima jevrejska egzistencijalna stvarnost. Ne zanima ih što nestaju hiljadugodišnje jevrejske zajednice. Dok ovo pišem, nema više Jevreja u Jemenu. Jevreji Iraka, Egipta, pa čak i Francuske su nestali ili su u procesu nestajanja. Ali nema američkog jevrejskog protesta protiv tlačenja Jevreja širom sveta. Progresiviste ne zanima sudbina proganjane braće po veri.

Ovu jevrejsku samomržnju viđali smo i ranije. Za vreme Inkvizicije, Torkemada, Veliki inkvizitor lično, bio je Jevrejin. Toliko je voleo Jevreje da je pod mukama hteo ih prevede u hrišćanstvo kako bi spasio njihove duše. Čak i ranije, tokom velikog jevrejskog ustanka od 66. do 70. god.p.n.e. dok su Rimljani razapinjali na krst nebrojene Jevreje, dok je Jerusalim bio pod opsadom a Hram spaljen, drugi komandujući u rimskoj vojsci bio je niko drugi do jevrejski aristokrata Tiberijus Julijus Aleksandar. Voleo je Jevreje ali je mrzeo one koje je smatrao ekstremnim Jevrejima. Svoju ljubav prema Jevrejima izrazio je tako što je uništio njihovu državu.

Danas duh Tiberijusa Julijusa Aleksandra nastavlja da živi. Mnogi Izraelci više su angažovani oko jevrejskih naseobina u drevnoj Judeji nego oko nuklearnog programa Irana. Potpuno je neverovatno, zaista, da je 80% britanskog mandata Palestina pod arapskom jordanskom kontrolom a ipak su razumni ljudi i dalje u stanju da pričaju kako ih Jevreji tlače. Potpuno je neverovatno da nekih milion i po Arapa može da živi u Izraelu i ima poslanike u parlamentu dok ni jedan jedini Jevrejin ne može da živi pod palestinskom jurisdikcijom. Da vam razjasnim: iako Jevreji u izraelskoj zemlji postoje već nekih 3.500 godina, nema ni jednog jedinog Jevrejina koji živi na teritorijama pod upravom „anđela mira“. Štaviše, nema čak ni jednog mrtvog Jevrejina tamo. Sva jevrejska groblja pod palestinskom upravom su oskrnavljena. Nema ni jednog nadgrobnog jevrejskog spomenika koji još uvek stoji uspravno.

Jevrejska država i jevrejski narod su opet sami. I jevrejski opstanak je opet na ivici.

lambrosfoto55Šta činiti? Uzvratiti. Prekinite da se izvinjavate. Da se branite. Da trpate glavu u pesak. Ne možete ubediti mrzitelje Jevreja. Ne možete ih zagrliti, spavati s njima ili slaviti Pashu. Sve što možete da uradite je da im se direktno suprostavite. Da im se suprostavite u medijima, po univerzitetskim kampovima, u kuloarima političke moći – ne možete se nikad predati. Morati ih nazvati pravim imenom i pustiti njih da se brane. Podsetiti pristojne ljude sveta, na primer, da izraelski neprijatelji praktikuju klitorektomiju. Podsetite ih da milionima arapskih devojčica na kuhinjskom stolu članovi porodice nožem za šniclu odsecaju klitoris. To je lice izraelskih neprijatelja. To su ljudi koji odrubljuju glave onima koji im se suprostave. To su ljudi koji ubijaju manjine, bacaju gejeve sa krovova zgrada, siluju devojčice, uništavaju arheologiju, razapinju hrišćane, ne oklevaju da upotrebe gas, teror ili bilo koje drugo oružje koje bi moglo da opustoši civilizovani svet. I koji sopstvenoj deci odsecaju klitoris. Ne zanimaju ih države, čak ni arapske, ni „Palestina“. Oni žele da stvore carstvo zla. Žele da stvaraju islamske republike ili kalifate kojima upravlja ideologija smrti. Podržavati njih i protivi se Izraelu znači biti na pogrešnoj strani apokaliptičkog rata.

I ovom ratu su potrebna sredstva. Podržavaoci Izraela uopšteno i jevrejska država posebno moraju finansirati vojsku dobro obučenih PR ratnika koji će se suprostaviti neprijatelju na svakom ćošku. Ne postoji ta količina novca na svetu koja će mrzitelje Jevreja pretvoriti u ljubitelje Jevreja. Ali će im raskrvariti nos, opredeliti pristojan svet za pravu stranu ovog sukoba i osigurati opstanak Izraela i Jevreja.

 članak napisao: Simcha Jacobovici

 prevod s engleskog: AleXandar Lambros

članak na engleskom ovde

 

Berninijev kod ili hrišćanska kodifikacija seksa

Bernini-St-TeresaU rimskoj crkvi Santa Marija dela Vitorija nalazi se jedno remek delo barokne umetnosti, skulptura velikog umetnika te epohe, Đanlorenca Berninija. Reč je o „Zanosu svete Tereze“. Vredi je pogledati. Ne morate, naravno, znati ništa o svetoj Terezi Avilskoj i njenom životu da biste uživali u ovoj skulpturi. U mermeru kome je, kroz oblak na kome sveta Tereza lebdi, zavijorenoj draperiji njene haljine, kovrdže anđela, smešak na njegovom i izraz zanosa na Terezinom licu, Bernini uspeo da udahne toplotu i život, stvarajući delo vanvremenske lepote. Ali, užitak bude još veći kad na delo, uz pomoć nekoliko detalja biografije ove velike katoličke svetiteljke[1], padne dodatna svetlost, pored one nebeske koju je vajar, kroz zlatne nebeske zrake, predstavio kako isijava odozgo na skulpturu.

Sv. Tereza Avilska je bila ubeđena da joj se Isus ukazao u svom telesnom, mada nevidljivom obliku (ma šta to značilo). Te su vizije trajale gotovo dve godine. Potom joj se ukazao anđeo koji ju je proburazio zlatnom strelom pravo u srce, što je trenutak koji je Bernini odabrao kao nadahnuće za svoje veliko delo. Kako je Tereza opisala tu viziju? Evo tog odlomka:

„Videla sam mu u ruci dugo zlatno koplje na čijem je vrhu goreo plamičak. Zario mi ga je u srce nekoliko puta, probijajući mi samu utrobu. Kada ga je izvukao, kao da je i nju izvukao ostavljajući me u vatri velike ljubavi prema Bogu. Bol je bio tako veliki da sam zastenjala. A opet, slast je nadmašivala bol, ne dopuštajući mi da poželim da ga se rešim …“

Berninija nije zavarala ova vizija ocvale device. Pažljiviji pogled otkriva da je anđeo zapravo više Kupidon ili Eros nego hrišćansko bestelesno i bespolno mitsko stvorenje. I osmeh mu je pomalo demonski. Bogata zakovitlana draperija kao da sugeriše tu unutrašnju slast i vatru koju Tereza opisuje. Telo je od nje malaksalo, opušteno, kao što se vidi po njenoj ruci i stopalu, koje kao da upravo napušta grč. Iznad svega, njene poluzatvorene oči i poluotvorena usta. I poslednji detalj, lako previdiv jer zavisi od ugla posmatranja – strela nije uperena u srce. „Anđeo“ cilja niže. Gde strela, shvatimo li je kao metaforu, obično i cilja.[2]

Bernini je, zapravo, predstavio ženu u orgazmičkoj ekstazi. On ovim delom genijalno anticipira Frojda i njegovu teoriju o Erosu i Tanatosu, tim dvema glavnim psihičkim silama i ljudskih nagona, tri i po veka ranije. Religije oba eksploatišu i preko krajnjih granica.

80731116b0f118ac95cf25f9a6e1ca73Hrišćanstvo je, pored upornosti osnivača, uspelo zahvaljujući sinergiji dve fenomenalne ideje – institucionalizovanje krivice, tj. greha i eksploatacija seksualnog nagona. Pre hrišćanstva krivica se takoreći amaterski koristila u organizovanoj propagandi. Utemeljivači hrišćanstva su shvatili pun značaj i moć eksploatacije krivice koju su ugradili u svoj statut. Svi su od početka krivi i božijem predstavništvu, tj. crkvi, potrebno je dokazati suprotno a proces dokazivanja je osnovni izvor prihoda. Seksualni nagon, jedan od najjačih koji posedujemo, ugrađen je u mehanizam krivice. Imaš seksualni život – kriv si.

Stvar je do te mere jednostavna. I, deluje. Religijskoj tanatofiliji najveći neprijatelj je Eros. I religije nigde ne ulažu toliki napor za diskreditovanje života, imanentnog, čulnog, radosnog, kao kod seksa. Moramo se zapitati o prirodi Boga koji nas je obdario tako jakim nagonom samo da bi nas njime posle beskonačno kinjio. Štaviše, najveći od svih grehova kroz generacije i vreme prenosi se upravo seksualnim putem.

Bezbožnici su, podrazumevano, seksualni pervertidi čija pobuna protiv Boga nije intelektualna već najprizemnije hedonistička. Sa repertoara životnih radosti koje sveštenstvo zbirno i s gađanjem naziva „svetskim strastima“ ili jednostavno hedonizmom, seks je najgadnija. Sa zastrašivanjem i psihičkom kastracijom kreće se što je moguće ranije. Dečacima u pubertetu govori se da samozadovoljavanje izaziva bolesti, pre svega psihičke poremećaje, ali često i telesne. Devojčicama se učitava da čitava vrednost njihovog bića počiva na očuvanom himenu. Od netaknutog himena ne samo da zavisi njena čast, već i čast porodice i nacije, uzlaznom linijom patrijarhata sve do Boga. Ona je dužna da ga čuva za jednog, jedinog muškarca s kojim će biti spojena pred Bogom u svetoj tajni braka. Religije vole genitalno sakaćenje. Jevreji i muslimani svoje dečake obrezuju. Ta simbolična kastracija je simbol zaveta s Bogom, ali ujedno i način da se odraslom muškarcu smanji seksualni užitak. Obrezuju se i devojčice, u psihopataološki mizogenim kulturama kakva je islamska.[3] Crkva je protiv kontracepcije jer ona omogućuje odsutstvo straha od neželjene trudnoće što će reći seksualnost zadovoljstva radi. Ona glorifikuje i brak, nazivajući ga „svetom tajnom“ jer brak podrazumeva monogamiju, rutinu, naviku, dosadu, što će reći odumiranje Erosa. Porodica, sveta ćelija društva, sa svojim ubistvenim svakodnevnim ritmom, takođe potpomaže njegovo odumiranje. Crkva je i protiv razvoda. Usud mora biti konačan i neopoziv. Pogibelj duha vodi kroz zadovoljstvo tela. Seks mora da ima posledicu. Pre svega, krivicu i greh, od kojih religije i žive. A zatim i ostale, biološku ispred svih. Roditeljstvo je efikasno sredstvo za umrtljivanje Erosa. Posebno ženskog jer je moćniji i strašniji od muškog. Brojno potomstvo način je da mu se oduzme snaga. Mora postojati i zaloga ljubavi, i to one platonistički fatalne, u kom slučaju seks ima svoje opravdanje jer će neizbežno dovesti do bede uzrokovane kulturološkim fantazmom o večnoj ljubavi. Tu je i glorifikacija fantazma vernosti. Seks bez ljubavi, ili barem zaloga ljubavi, mogao bi značiti opasnu potvrdu individualnosti i imanentnosti u svoj prolaznoj veličanstvenosti trenutka. Ako već mora da postoji, seks onda mora da porobljava, a ne da oslobađa.

Sprovodi se temeljna kodifikacija seksa koja ne ostavlja mnogo prostora za radost življenja iza sebe. Perverzija je sve što nije heteroseksualni genitalni seks u okviru bračne zajednice.

1379532_254780654669076_1934431914_nNema erotske radosti pobeđenog paganstva. Lepota žene je đavolovo sredstvo za navođenje u pogibelj. Mit o propasti paganskog sveta zbog seksualne dekadencije i perverzije, jedan je od najupornije negovanih hrišćanskih laži (Poslanica Solunjanima 4:4-5). Ubuduće, ustrojstvo ne samo društva već i univerzuma zavisi od ispravnosti seksualnog ponašanja. Setimo se, Sodoma je uništena zbog homoseksualnosti njenih stanovnika. Pre uništenja Lot, koji je zbog svoje „pravednosti“ upozoren o predstojećem razaranju, na silovanje raspomamljenoj rulji nudi svoje dve nevine kćeri, koje ga nakon uništenja Sodome, opijaju u pećini i obe spavaju sa njim i ostaju trudne (zaista, proučite svoju „svetu“ knjigu!). Ta hrišćanska kosmologija na snazi je i danas. Uragani, cunamiji, zemljotresi, suše, poplave … bog je ljut na nas zbog naših seksualnih izopačenosti. (Zbog čega je ljut kad izaziva prirodne katastrofe na nenaseljenim planetama?) Žena Starog zaveta nije mnogo više od običnog roblja i rasplodne stoke. Nju možete prodati, silovati, vratiti. Stari zavet pun je silovanja, kamenovanja i gađenja prema telu žene. Ona je prljava, njen mesečni ciklus znak je božijeg prezira prema njoj.

Da stvar bude potpuno zapečaćena ljudsko telo proglašava se „crkvom sv. Duha“ (prva poslanica Korinćanima 6:19). Tako, ma koliko čedni bili nikada nećete dostići ideal potpune seksualne neporočnosti. Ovo udara temelje šizofrenije, lakših i težih neuroza i sveopšte ljudske bede. Muškarac hrišćanin mora biti evnuh. Mateja to preporučuje (19:12), kao i Pavle koji nas podseća da su „telesa naša udovi Hristovi“ (Prva poslanica Korinćanima 6:18). „Hoćemo li, dakle, uzeti ude Hristove i od njih načinite ude kurvine“, pita nas on. Ako je celibat previše, najviše dokle može da se ode jeste sveta tajna braka, objašnjava Pavle, u kojoj se ženina pokornost podrazumeva.

Hrist zalog večnog života diže na nedostižne visine. Gaseći radost zemaljskog do potpune tame. Nije neophodno sagrešiti telesno. Već su i želja, fantazija i misao, greh. Preporučuje da iskopamo sebi oko i odsečemo ruku. Nikad dovoljno mržnje prema sopstvenom telu. Čak i prema strogo normatiranom. Feminizirani muškarac je gadan jer je ženskost sama po sebi gadna. Hrišćanstvo ne poznaje apolonovsku, dvosmislenu lepotu. Ne poznaje ni jake, muževne žene, Amazonke. Ona mora biti slaba i pokorna. Hermafroditizam i bilo kakva mešavina psihičkog principa ženstvenosti i muževnosti u kakvom god međusobnom odnosu, ne dolaze u obzir. Crna je konačna i ne poznaje nijanse.

1377164_10152257133207977_976502592_nRezultat – sistem koji održava psihozu čovečanstva i uzrokuje njegovu neprestanu bedu. Zli, neuki, impotentni i nevini straci koji održavaju nekakav nebeski poredak u vašoj spavaćoj sobi. Još gore, zli starci čiji se libido od represije izopačuje i izliva dvostruko jačom žestinom na one koji ne mogu da se brane. Mizoginija oličena u mržnji prema predmetu želje – ženi. Mržnja bogougodnih masa prema svakome ko ne pristane na ovo zlostavljanje. Svakome ko svoj lični integritet potvrđuje kroz slobodno raspolaganje sopstvenim telom. U mržnji prema gejevima maskirano je mnogo ljubomore na njihovu slobodu i laku dostupnost užitka. Više od ljubavi muškarca za muškarca ili žene za ženu, mrzi se telesna nesputanost, nekanonska upotreba tela. Uguravanje i disciplinovanje, silom mržnje, zastrašivanja i crkvenim autoritetom, nepokornih i slobodnih u tesni judeohrišćanski okov.

I, vrhunac bogomoljačke perverzije – postaviti ovo kastriranje na pijedestal ideala i još ga nazvati „životodarnim“.

 

[1] Ova katolička svetica je jedna od ukupno samo četiri koje su dobile titulu doktora crkve koja se dodeljuje posebno zaslužnim pojedincima za pitanja doktrine i teologije. Sve četiri su na ovaj prestižni crkveni spisak dodate tek posle 1970. godine. Crkva je teška na odavanju priznanja ženama za zasluge koje bi se mogle oceniti kao intelektualne, iako su u pitanju dela iz kategorije hrišćanskog misticizma.

[2] Sv. Sebastijan, svetac lepog tela koji se ikonografski predstavlja privezan uz stub ili drvo i proboden strelama, često s izrazom zanosa, predstavlja svojevrsnu ikonu među muškim pripadnicima gej populacije.

[3] Zanimljivo je da obrezivanje devojčica izaziva zaprepašćenost zapadnjaka, ali ne i obrezivanje dečaka. Reč je o odstranjivanju zdravog tela deteta, bez medicinskih razloga, koje za to nije dalo svoj pristanak. Dakle, svojevrsni oblik obogaljivanja. Prepucijum čini polovinu površinskog pokrivača muškog polnog organa i sadrži više od hiljadu nervnih završetaka.

odlomak iz poglavlja “Život pobeđuje” iz knjige BOG SE NIKAD NE SMEJE

slika 1. Berninijeva barokna skulptura “Ekstaza svete Tereze” (1647–52, crkva Santa Maria della Vittoria u Rimu

slika 2. Sv. Sebastijan, fotografija Pierre&Gilles