Mudraci jedne knjige

OLYMPUS DIGITAL CAMERA„To nigde ne piše u Bibliji (ili Kuranu)“, „uzmi pa pročitaj Bibliju“, „ti zapravo kritikuješ instituciju i ljude koji veru tumače a ne samu religiju“, „prava vera je reč božija onakva kakvu nam je Biblija prenosi“ ….

I, evo nas. Kod reči Božije koju nam Biblija prenosi. Ili Kuran. Zavisi u šta „verujete“. Već to bi trebalo da predstavlja problem. Koja je od ove dve knjige prava reč Božija? U obe kao istinsko božije delo veruje po preko milijardu ljudi.

Jedna od najčudnijih stvari sa kojima se, gotovo sigurno, susreo svako ko je pokušavao da vodi raspravu sa verujućima jeste upućivanje na čitanje Biblije koju, inače, sami nisu pročitali. Potpuni je paradoks da je Bibliju pročitalo i izučilo daleko više ateista nego verujućih. (Kao i da se zakletva iskrenosti u nekim zemljama polaže na ovoj knjizi punoj laži). Većina ateističkih aktivista citatima iz Biblije naoružana je bolje od mnogih teologa. Ogromna većina vernika Bibliju je prihvatila na slepo. Po čuvenju. Ona prosto mora da je mnogo dobra i mudra knjiga kad je, eto, već bezmalo dva milenijuma do te mere referentna za život ljudi. Mark Tven je verovatno imao slično iskustvo kada je u autobiografiji napisao – „U religiji i politici uverenja i mišljenja ljudi u gotovo svim slučajevima stečena su iz druge ruke i bez promišljanja, i to od autoriteta koji ih ni sami nisu promislili već su ih preuzeli od druge ruke od još starijih autoriteta koji se isto tako nisu udubljivali u prirodu svojih verovanja a čije mišljenje o njima nije vredno ni pišljiva boba“.

Postoji i ona druga, manjinska grupa verujućih koji su Bibliju izučili i smatraju da je sva mudrost sveta sadržana u ovoj knjizi. Doslovno tako. Vodio sam razgovore sa ljudima koji su mi tvrdili da se sve što čovek treba i može da zna, nalazi u takozvanim svetim spisima. Može li iko da zamisli bilo kakav ljudski napredak uz čitanje i izučavanje samo ove jedne knjige? Opet neverovatna vernička arogancija – izučiti jednu knjigu i tvrditi da je sva mudrost u njoj. Svaki ateista, sekularista, naučnik, slobodni mislilac, smatraće da je neophodno pročitati barem na stotine različitih knjiga iz različitih oblasti znanja i da koliko god čitali i proučavali ne postoji zadovoljavajuća količina literature. Svako ko se bavi bilo kojom vrstom intelektualne potrage zna da što više čita i saznaje to više stiče svest o ograničenosti svog znanja. Ipak, ima ljudi, kojima je jedna knjiga sasvim dovoljna.

Postoje delovi sveta u kojima se pod obrazovanjem podrazumeva učenje recitovanja stihova Kurana. Često i bez razumevanja onoga što se recituje, pošto se Kuran izučava na arapskom a milioni muslimana arapski niti razumeju niti govore. Škole u kojima dečaci provode beskrajne sate, dane, mesece i godine, učeći Kuran napamet, pod budnim okom mrzovoljnih i neukih staraca sa šibom u ruci, zovu se medrese. Osoba koja uspe u tome da čitav Kuran nauči napamet dobija titulu „hafiz“ što ovom besmislenom poduhvatu daje izvesno dostojanstvo i akademsku auru. Treba pogledati snimke u nekim od dokumentaraca koji se bave ovom temom. Ne postoji drugi način za opisati prizor u kome se dečaci u beskrajnim redovima mahnito klate po podu mrmljajući stihove koje ne razumeju, nego kao mentalnu kastraciju. Delovi sveta u kojima se medrese smatraju obrazovnim institucijama u tragičnoj su tehnološkoj, ekonomskoj i svakoj drugoj zavisnosti od onog sveta u kojima obrazovanje podrazumeva dugo i vrlo krivudavo putovanje.

Čućete mudrace jedne knjige kako vam kažu – „ništa što bi ti mogao da kažeš ne može me naterati da promenim mišljenje“. Obrazovana osoba zna da je početak svake mudrosti i znanja sumnja. Skepsa. Nauka bez nje ne može da napreduje, religija s njom ne može da opstane. Za verujuće je pojava sumnje znak da đavo njihovu veru stavlja na probu. Što je glas sumnje glasniji, veći je i otpor. Na religijskim forumima saznao sam da za otpor sumnji postoji i jedan poseban izraz. Vernici ga smatraju posebno poetičnim – „utvrđivanje u veri“. Podsticanje sopstvene zatucanosti svesnim lišavanjem svake mogućnosti racionalog promišljanja. „Utvrđivanje“ je doslovno … Reč je o zatvaranju u svojevrsno mentalno utvrđenje, dizanju mostova, kopanju rovova, prosipanju vrelog katrana sa zidina s kojih se odbijaju napadi sumnje i znanja. Ovo se doživljava kao herojstvo i podvig. Vrhunska vrlina koju bi jedan vernik mogao da poseduje.

Biblija je kristalno jasna već na uvodnim stranicama. Bog ne želi kritično razmišljanje. Ljude je zamislio kao misaone robove, što vernici u suštini i jesu. Raj smo izgubili zbog želje za znanjem. Zagrizli smo, po nagovoru đavola u obličju zmije, plod sa drveta saznanja. Najgori mogući greh, koji će nas stajati prokletstva dok je sveta i veka.

Ključna mera prvih hrišćanskih careva bila je zatvaranje paganskih škola. Čuvenu aleksandrijsku biblioteku spaljuje lokalni episkop Teofil, krajem četvrtog veka.

Istraživanje magije sveta je đavolska rabota, kako i stoji u delima apostolskim.[1] Sva njegova čudesa staju sada pod popovsku mitru, biblioteke su nepotrebne, samo bez radoznalosti i mudrosti može da raste reč Božija. S hrišćanstvom nastupaju vekovi retorike, teoloških sofističkih natezanja, sholastike, apologetike naspram argumentacije, uguravanja misli u ideološke pretpostavke crkve.

Da se Biblija uzima za ono što ona zaista i jeste, drevnu književnost, a ne za reč Božiju, ne bismo imali oko čega da raspravljamo. Sav problem s religijom leži u ovoj tragikomičnoj tvrdnji da je Biblija božije delo, a koju smo primorani da uvažavamo, uprkos svim dokazima, uprkos što se ponor između te knjige i 21. veka produbljuje i proširuje do razmera koju više ne može da premosti nikakva količina teoloških sofizama i metafora ogrnutih u ostatke razvejanih oblačića transcendencije. Bog je go. Biblija je ludačka košulja čovečanstva.

Još uvek se sećam svog razočarenja. Koje je, čini mi se, bilo srazmerno entuzijazmu s kojom sam ovu knjigu uzeo da čitam. Optužio sam sebe. Do mene je. Nisam joj dorastao. Nisam u stanju da je razumem. Krenuo sam u potragu za dodatnom literaturom, za tumačenjima, koja su bila još jadnija od teksta koja su tumačila. Ovo je ta reč Božija?! Zbog ovoga su spaljivali antičku književnost, Anakreonta i Sapfu?!

Nikad nisam zaista ni mislio da ju je bog napisao. Zažmurio sam u startu na tvrdnju o božanskom poreklu Biblije, prihvatajući da su je pisali bogonadahnuti ljudi. Ali, em je njihov talenat bio preskroman em je svet boga koji je nadahnjivao njihovo pero i vodio ruku bio bedan, suv, trnovit i prašnjav … Kao Palestina.

Nisu Pavla ismevali po antičkim agorama jer su njegove misli bile ispred njegovog vremena pa nisu bili u stanju da ih razumeju. Smejali su se jer je bio smešan. Tim pre što je svoja žalosna „učenja“ ogrtao božijim autoritetom. Jedino pravo hrišćansko čudo je širenje hrišćanstva mediteranskim basenom.

Biblija je knjiga koja se ne čita u dahu. Iščitava se kroz duži vremenski period. Ja sam posle izvesnog vremena primetio da od nje postajem depresivan. Ni jednom se za vreme čitanja nisam nasmejao. Vrlo brzo sam zaključio da mi je nemoguće da verujem u boga bez smisla za humor. Boga koji se nikad ne smeje. Nikad.

Ako smo stvoreni po obličju biblijskog Boga onda nam smisao za humor nije od njega. Smeh je posledica pada. Humor je dokaz inteligencije. Grešni smo jer smo odbacili večnost blažene tuposti. Naravno, Bog nas je darivao slobodnom voljom. Ali ako ona nije u liniji s njegovom, sleduju prokletstvo i večne muke. To je sloboda koju su nudili svi tirani sveta. Slobodan si da se pokoriš ili da se pobuniš. Ko želi da je slobodan biće najsurovije kažnjen.

Bog se kroz čitavu Bibliju dva, tri puta, ne nasmejao, već podsmehnuo, i to bedi stvorenjima koje je stvorio, njihovim mukama i njihovoj želji da se oslobode njegovih tiranskih lanaca.

U Psalmima piše – „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog. “Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.” Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva. Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih: “Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.” (2:1-5)

I zatim – Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim. Ali mu se Gospod smeje, jer vidi da se primiče dan njegov. (37:12-13)

To je zao podsmeh tiranina koji uživa u bedi svojih podanika. To je tiranin koji sreću i humor vidi kao pretnju svojoj tiraniji. Njegov jektičavi, sasušeni i impotentni propovednik Pavle nas opominje:

„A kurvarstvo i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima; Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje.“ (Efescima 5:3-4)

Šala je sumnjiva. Ona je naznaka slobodnog duha, inteligencije, pobune. Ona je odbacivanje krivice za postojanje. Umesto toga, još zahvaljivanja. Ljubljenje okova i tiranovih stopala.

Iz stranice u stranicu … puzanje, metanisanje, klečanje, padanje ničice, pokoravanje, poslušnost, ječanje, cviljenje, samokastriranje, pretnje, udarci, iživljavanje, tanatofilija, silovanja, ponižavanja, pokolji, etnocidi, genocidi, mračnjaštvo, histerisanje, mrcvarenje sebe i drugih, mržnja prema sebi, telu, životu, ženi, drugom, pameti ….

Iz stranice u stranicu.

Biblijski bog je bog robova …. Morate biti dvostruko kastrirani rob, fizički i mentalno, da prihvatite ovog Boga i njegovu religiju.

U Bibliji nema ničega, apsolutno ničega univerzalnog. Nema ni slovca koje prevazilazi prilike pustošnog Bliskog istoka poznog bronzanog doba. Ona je potpuni intelektualni sunovrat u odnosu na antičku Grčku i njene filozofe. Nije vrhunac već dno ljudske etike. Ne oslobađa nego udara ideološke temelje svim budućim tiranijama. Ona je svedočanstvo razarajuće snage glupih u velikom broju. Ne proklamuje slobodu, jednakost, bratstvo, ne slavi život, ljubav, lepotu, hrabrost …. sva je od mrcvarenja i proganjanja, pretnji i kazni.

Takvi su joj i sledbenici. „Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija“.[2] To su pravednici kojima je kao zabava u raju obećano posmatranje vaših paklenih muka. Jer ste se usuđivali da budete slobodni.

Zamera mi se da ocenjujući Bibliju pretežni naglasak stavljam na Stari zavet. Novi, navodno, nosi poruku blagosti, mira, ljubavi i praštanja. A Isus je iskupitelj naših grehova. Pod pretpostavkom da je zaista postojao – niko od pisaca jevanđelja nije živeo u Isusovo vreme i nije ga lično poznavao a za nekoliko navodnih pominjanja u spisima Tacita, Flavija Josifa i Svetonija koja hrišćanske apologete smatraju istorijskim izvorom, dokazano je da su naknadno umetnuta od strane hrišćanskih prepisivača. Neću sada cepidlačiti ni navođenjem svih falsifikata i opštih mesta prethodnih mitologija u fabrikovanju Isusovog lika. Bitna je njegova konceptualna egzistencija.

Opet, ni on se, kao ni njegov nebeski otac, nikad ne smeje. Kaže da ne ukida Stari zavet već da ga dovršava. Poboljšanja su bedna. Sublimira psihozu epohe i nemoć pokorenog naroda u iščekivanju mesije. Da li bi sa svojim propovedima i čudesima imao publiku bilo gde i u bilo koje potonje vreme sem na Bliskom istoku I veka?

Njegov imidž dobroćudnog hipika primer je najuspešnijeg marketinga u istoriji čovečanstva. Istina, iščeprkaćete po jevanđeljima tu i tamo poneki stih koji će opravdati takvu sliku o njemu. Preporučuje nam okretanje drugog obraza. Da skinemo i udelimo i košulju sa leđa. Ipak, crkva koja je sebe utemeljila na njegovom učenju jeste crkva Isusa koji bičem isteruje trgovce iz hrama (Jovan, 2:14). Podsetimo se, i Hitlera nadahnjuje Isus sa bičem, ne onaj koji okreće obraz. Imidž krotkosti opstaje uprkos tome što otkriva svoje namere – „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mateja 10:34). Naravno, objasniće vam da je to metafora, to je nekakav duhovni mač. Jevanđelisti se nisu setili boljeg poređenja za duhovni preobražaj od mača. Nek bude. Ali i on preti paklom, proklinje, hvali skromnu pamet i siromaštvo duhom, a ako niste sa njim, onda ste protiv njega.

Ni kod njega nema ničeg univerzalnog, ničeg mimo repertoara lutajućih proroka, razgovarača s pustinjskim utvarama, ničega što prevazilazi primitivni svet onog vremena i podneblja. Sin božiji ne osuđuje ropstvo, kamoli da ga ukida, ne popravlja status žene, ne otkriva ništa što bi ljudsku patnju makar malo ublažilo. On svoj ispljuvak meša sa blatom i maže ga slepcu na oči. Zašto ne antibiotik? Ne bi li tako nešto bilo dostojno boga? Uzrok lepre ili kuge? Neki matematički ili fizički zakon univerzuma koji je navodno stvorio njegov nebeski otac? Nema ni naznake bilo čega istinski čudesnog. Umesto toga, stranica za stranicom, poricanje života, mračnjaštvo, opsenarstvo, opsednutost smrću, i greh, greh, greh. Od kojih je najstrašniji onaj prvobitni, koji je ljudsku vrstu osudio na pad, a podsetimo se, to je kušanje ploda sa drveta znanja. Koji se iskupljuje na jeziv način. Bog je, onako velik i velikodušan kako se tvrdi, jednostavno mogao da oprosti. Umesto toga on smišlja sledeći plan – otelotvoruje sebe u čoveka i izlaže se mučenju i pogubljenju. Ipak, ostajemo grešni ali obavezni da budemo zadivljeni ovim sadomazohizmom.

I opet pokora i puzanje. Sve to krunisano jednim gadnim ritualom, čak i u svom simboličnom obličju – jedenjem božjeg tela i ispijanjem njegove krvi.

 

[1] „A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja.“ (Dela apostolska 19:19-20)

[2] Ivo Andrić

Advertisements

8 thoughts on “Mudraci jedne knjige

  1. Moram priznati da Bibliju nisam citao. Izuzev “De Profundis” a razlog je Oscar Wilde. Nisam osecao potrebu, iskreno. Sva pitanja i svi odgovori su mi bili u zivotu.

  2. Svojevremeno sam citatima iz Biblije pokušavala ,sve bivšim članovima partije,naprasno 90. postalim ekstremno religioznim ,da postignem bar upitanost u ispravnost iste vrste zadrtosti zarobljenog uma .

    Počinjala sam u šali,da mene ,zalutalu ovcu, Hrist više voli i milija sam im od njih ,do da mi protumače, kad ga apostoli pitaju zašto njih jasno upućuje u tajne nauka,a narodu koji ništa ne razume priča kroz priče i parabole,on odgovara da ne vredi bisere bacati pred svinje…ne dosete se oni ni uvek mogućeg dvosmislenog objašnjenja ,pitaju zblanuti ,u čudu-zar stvarno tako piše !? Pa čitajte ,deco i razmišljajte…
    Oni ,većina su kao nezrela deca,treba im tata i autoritet i torovi da im bude toplije.
    Briljantno,alex !!!

  3. Mislim da je problem ateista skeptika i slicnih sto poistovecuju religiju i genocid i slicna zla, genocid i etnicko ciscenje je rezultat politike nacionalizama jer tzv. “religiozni” vide naciju kao superorganizam kome su svi podredjeni te ideoloski smatraju da cistotu nacije kvare Romi, pederi i td. Ime takve religije je nacionalizam kao skup moralnih obligacija koje proizilaze iz karaktera njihove licnosti , tako da su paradoksalno “vernici” potpuni ateisti s aspekta hriscanstva. Pravoslavlje je mutacija rodnoverja (rasizam) s primesama hriscanstva , to se ne moze nazvati hriscanstvom upravo obrnuto.
    “Patriotizam je unistio istoriju” – Johann Wolfgang von Goethe

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s