Kralj svih strahova

poussin_le_temps_soustrait_la_verite
Vreme otima Istinu, Nikola Pusen, XVII vek

Da li ste znali da naša civilizacija poznaje dva simbolička tumačenja Vremena? Jedno je antičko koje vreme i njegov protok vidi kao večno obnavljajući i beskonačni ciklus koji se odvija u ritmu celokupne vaseljene. Najpoznatiji simbol ovakvog viđenja pojma vremena je ikonografski motiv zmije uroboros (od koptskog „uro“- kralj i jevrejskog „ob“ – zmija) koja samoj sebi grize rep. Drugo shvatanje, koje je došlo sa napretkom hrišćanstva i srednjeg veka, vreme tumači linearno, kao nešto što ima i svoj početak i kraj, gde je Isus početak vremena a Sudnji dan će biti njegov kraj. Ova promena u tumačenju pojma vremena ogleda se u promeni načina datovanja, gde je godina navodnog Hristovog rođenja uzeta kao početna godina nove ere.

Umetnost je krcata simbolima i referencama koje se odnose na vreme. Modernom i ne previše upućenom posmatraču oni lako prolaze neopaženo. Peščani sat, starac sa krilima (često dva para, od kojih jedna sklopljena predstavljaju prošlost, a raširena budućnost), lobanja, zodijački znaci, alegorije godišnjih doba, alegorije životnih doba čoveka, alegorije doba sveta, gde je „zlatno doba“ čovečanstva ono u kome su ljudi bili besmrtni. Čak i voće, obično prezrelo, ili buketi cveća, na najboljim mrtvim prirodama holandskih majstora, imaju dublju simboliku i značenje – prolaznost života i truležnost materije. Moralizatorska poruka je da treba izbeći truleženost duha, kad je tela već nemoguće, i ostati skroman pred neumitnošću vremena, tj, prolaznosti života.

Još su dva simbolična značenja u ikonografskim predstavama vremena – melanholija i istina. Istina, obično predstavljena kao naga devojka (jer nema šta da krije) koja trijumfuje nad vremenom i njegovim zamkama i klevetama, i melanholija kao duhovno raspoloženje inteligentnih, i onih koji su stekli uvid u stvari, zašta je izvesna zrelost preduslov.

A danas? Čini se da stojimo na raskrušću simbola i značenja koje je naša kultura akumulirala. Svest o neumitnom kraju je sveprisutna. Ne samo života već i Sunčevog sistema. Danas znamo čak i to kada će Sunce eksplodirati i nestati. S druge strane, postoji verovanje da se u točak vremena može udenuti kolac, makar privremeno … slušamo o „novim tridesetim“ i „novim četrdesetim“ i povremeno o neverovatnim fizičkim dostignućima osoba u jeseni života. Svežiji primer Diane Nyad, 64-godišnjakinje koja je preplivala nekih 170 km od Kube do Floride. Međutim, čini se da je strah od starenja sveprisutan i poprima dimenzije opsesije i fobije do mere do koje pojedine žrtve postaju disfunkcionalne za život, pre svega na nivou emocija i emotivne zrelosti. Oskar Vajld je u mnogim svojim zapažanjima bio u pravu, uključujući i ono da mudrost zrelosti stičemo onda kada nam više ničemu ne može koristiti. A Dorijan Grej, njegov najslavniji književni lik, možda je danas simbol čitave epohe – konzerviranje tela i truležnost duha. Prezrelo voće sa holandskih mrtvih priroda, danas su proizvodi staklenika, savršene boje, čvrstoće i produžene trajnosti, al prečesto bez ikakvog ukusa.

Strah od starenja

Letnje rasprodaje, prilika da se čovek snabde novim zalihama letnje garderobe koje, naravno, nikad dosta. Preturam po već, od kupoholičarke manije, uveliko razbucanim policama u potrazi za majicama koje će, sem što će biti odgovarajuće veličine, zadovoljiti i moje standarde kroja, boje i dezena.

Vadim jednu ali zaključujem da sam suviše MATOR za ovakav print (neki skejterski prizor veselih boja sa kakve kalifornijske plaže). Isto zaključujem i za sledeću na kojoj je print nekih meni nepoznatih crtanih likova. Napokon iz gomile izvlačim jednu s diskretnijim printom koji čine brojevi i slova. Ima je u tri boje – plavoj, zelenoj i sivoj, i počinjem da se nećkam. Širim ih preko grudi i odmeravam u ogledalu koja mi boja najbolje stoji. Prilazi prodavačica i kreće da slaže razbucane majice i usput posmatra moju dilemu.

  • „Plava“ – dobacuje uz osmeh. „Izgledaćete MLAĐE u njoj“.

Zahvaljujem joj, uzimam plavu i krećem ka kasi.

Imam „ozbiljne“ godine, kako se to eufemistički elegantno kaže, ali da li je baš neophodno da „izgledam mlađe“? Prodavačica je bila u pravu, siva čini da delujem starije. Poprilično sam sed, a i ten mi je bled, i siva, kao i žuta, čine da delujem bleđe i starije. „Progutaju me“, što se kaže. Počeo sam da sedim u dvadesetim, do tridesetih sam već bio salt&pepper. I potpuno očajan. Toliko da sam se nekoliko puta ofarbao, ali avaj, pigment mi je riđkast i šta god da stavim na glavu, na kraju budem riđ. Zalud su mi svi govorili da sede muškarcima daju „šmek“ i čine ih seksipilnijim. Nisam želeo da budem seksipilan već mlad. Mladost je seksipilna. A sede su, to svi znamo, znak starenja. Na šta ću, zaboga, ličiti u pedesetoj?!

Prodavačica je, dakle, bila u pravu i iskreno me je posavetovala. Mogla je, isto tako, da mi kaže da mi se plava i zelena slažu uz oči, što je takođe istina, kao i da su zahvalne za kombinovanje s ostatkom garderobe. Ipak, ubola ga je i ubedila me je iz prve.

Produžujem u radnju kozmetičke kuće koja svoje proizvode reklamira kao potpuno ekološke, od „biljaka kontrolisanog porekla“. „Parfume&paraben free“ su za mene obavezni iako ne znam šta to tačno znači ali sam ubeđen da je to od suštinske važnosti za moju kožu. Njenu svežinu, elastičnost, hidriranost pre svega – jednom rečju, mladost. Kao redovna mušterija pri kupovini dobijam neke poene i ispostavlja se da sam nakupio dovoljno da ovom prilikom mogu da biram između dva ponuđena poklona – gela za tuširanje sa sastojcima biljnog porekla bez parfema već s diskretnom notom esencijalnog ulja lavande i, anti dryness kreme čiji sastojci „prodiru duboko“ u kožu i hrane je na nivou dubinskih slojeva, čineći je tako elastičnom uprkos „neprestanoj izloženosti spoljašnjem stresu“.

U holu ogromnog tržnog centra je smoothie bar. Izbor veliki ali mi pažnju privlači „antioksidant koktel“ s vanilom sa 0% mlečne masti. Prisećam se na trenutak Borhesa koji je u 85. godini pisao da bi „jeo manje boba a više sladoleda“ kada bi mogao ponovo da proživi život al svejedno naručujem „antioksidant koktel“ s 0% masnoće i plaćam ga 2 evra skuplje od svih ostalih iz ponude. Mladost i zdravlje uzdignuti su na nivo najprofitabilnije industrije koja neprestano raste i cveta zahvaljujući vešto smišljenoj i vođenoj kampanji širenja fobije. Za ovu industriju krize nema. A ovo je ujedno i klasno pitanje. Mladost, tačnije njeno produžavanje i konzerviranje, je i ozbiljno klasno pitanje. Ona, naime, košta.

Pošto sam odbacio Borhesovu mudrost sede glave (ček, i moja je seda, staviću onda „staračku mudrost“) iako sam tačno osećao šta je pesnik hteo da kaže, cirkao sam svoj antioksidant koktel a deo zadovoljstva je, osim od prijatne svežine i ukusa voća, dolazio i od zamišljene slike antioksidanata koji negde u mom telu jure, napadaju i ubijaju slobodne radikale, kao u nekoj kompjuterskoj igrici, od čega ja ostajem duže mlad. Ja sam, ipak, još na tržištu i u igri.

Nalazim se s prijateljem Žeremijem na ručku. Žeremi je par godina stariji od mene i magnet je za žene. Pokazujem šta sam pazario na rasprodajama a moje nove patike komentariše – „pa, onako … šta znam, malo su „dekutanerske“ (u prevodu jednostavne i monohromne).

Žeremi je ženskaroš, i od tridesetpete u „najboljim godinama“. Po njegovoj proceni, koja se poklapa sa Erikinom (sećate se, „Strah od pedesete“, Erika Džong?) to traje do pedesete. On je tačno na pola puta, i sad je rastrzan između želje da u njima uživa i straha od brzine protoka vremena. „Jel provaljuješ“, pita me, „koliko se odjednom, negde posle četrdesete, vreme ubrzava? Kao da počinju da važe neki drugi zakoni fizike za nas četrdesetogodišnjake koji teku paralelno s ostatkom sveta!“

Ima užasno racionalan i hladnokrvan, striktno biološki pogled na stvari. Objašnjava mi i kako bismo mi u nekoj drugoj epohi bili zapravo već starci a evo „vidi nas, šta nam fali“ završava samozadovoljno tipkajući poruke na svom mobilnom najnovijeg modela, zapanjujućom brzinom. „Završava kombinaciju“ za večeras. Naručujemo burger od šarole govedine, bez pomfrita i sira.

Ja, kao, imam nešto filozofskiji pristup. Nisu bitne godine već kako se iznutra osećaš. „Važi. Aj, ne seri“, prekida me Žeremi i pokazuje mi na telefonu neki švedski gel za izbeljivanje zuba, kezeći se istovremeno da me ubedi u njegovu efikasnost.

Pridružuje nam se Mari, naša biseksualna prijateljica feministkinja. Već neko vreme razmišlja o tome da postane majka i bira potencijalnog donatora semena. Međutim, obaveštava nas, nije sigurna da li „zaista oseća majčinski poriv ili je više muči pritisak biološkog sata“. Mari je u kasnim tridesetim. Za generaciju naših majki, o bakama da ne govorim, ona je baba devojka, davnih dana.

„Između ostalih očiglednih prednosti“, komentariše samozadovoljni Žeremi, „starenje je jedna od stvari zbog kojih nikad ne bih želeo da budem žena. Život stvarno nije fer prema vama“.

Mari ga optužuje da je perverzni matori predator pedofil. Njegova poslednja „šema“ je jedva punoletna. A nismo ni to sigurni.

„Strah te je da uskoro neće više da ti se diže!“

antiaging1„To, a i više me loži čvrsta sisa“, neuzbuđeno joj odgovara Žeremi. „Dok mi se diže, živ sam. Zar libido nije, u suštini, životna energija? Skroz je drugo što se ja oko njenog kanalisanja i sublimisanja bavim samo onoliko koliko je zaista neophodno, jer volim seks. Hoćeš da ti kažem čega me je stvarno strah? Strah me je godina moje baba Roze. Evo je žive u 94-oj. Ej, 94-ta! Dobri dani su joj kad uspe da se dogega do dvorišta da posedi neki minut na suncu. A sestre, moje tetke, jedna drugoj prebacuju koja je više pelena promenila i kašica skuvala. Baba je svima teret i svi čekaju kad će da umre. A i ona sama, u trenucima kad je svesna i pri sebi, moli boga da je uzme k sebi. E, TOGA me je strah. Smrt me ne plaši. Jer dobro živim“, osmehuje se i nastavlja svoju paralelnu sms konverzaciju. Prisećam se podatka iz istorijskih knjiga, kako su u nekim delovima antičke Grčke ljudi trovali svoje sugrađane kad bi ovi napunili određen broj godina (zaboravih koliko, 70?!) ali mi se učinilo krajnje nepriličnim da u datom trenutku istrčim s ovim podatkom.

Ćutimo minut ili dva. Imam utisak da bismo mu Mari i ja rado odgovorili na ovo, ali ne nalazimo reči. Osećamo kako je u pravu, iako nam se to ne dopada.

„Jebote“, Mari prekida tišinu, „zašto ljudi jednostavno ne prihvate život onakav kakav je? Kao proces sa svojim fazama. Zašto jednostavno ne prihvatimo tu činjenicu i živimo sa njom u miru već sami sebi namećemo diktate koji su potpuno iluzorni i neostvarivi i zbog kojih smo neprestano u depresiji?“

Konobar prilazi i nudi meni za dezert. Žeremi odbija odlučno u ime svih nas. Već nekoliko godina unazad ne jede proste šećere. „Možda bi mogli neku voćnu salatu?“, predlažem.

„Ne bi mogli jer enzimi (zaboravio sam koji) posle četrdesete ne rade više kao nekad i ne možemo da mešamo ugljene hidrate s proteinima. Voće je isto šećer koji jeste zdraviji ali se uzima vrlo dozirano i samo u određeno vreme. Nemamo više dvadeset.“

Poslušno, kao đaci, usvajamo ovu lekciju bez reči. On to svakako bolje zna, o čemu svedoče pločice na stomaku. U njegovim godinama. Ne uzimamo dezert, samo kafu. I to bez kofeina.

„Eto“, sumiram na rastanku, „makar smo mudriji“. Učinilo mi se kako nismo istakli baš ništa od prednosti naših godina. Sigurno da ih ima!

„Stvarno?“, pita Žeremi nonšalatno i čini se iskreno zainteresovano. „Osećaš se mudrije?“

„Pa, naravno, da, osećam se mudrije“, odgovaram ali nekako neubedljivo, čak i samom sebi.

„Stvarno me zanima, evo slušam!“

„Pa … mislim, ne može više niko o životu da me palamudi!“

„Uh, vau, i kako tu teško stečenu mudrost koristiš u svakodnevnom životu? Ne može niko da te palamudi, ali moraš da nastaviš igru po pravilima u čijem kreiranju nisi učestvovao. Ja sam dugo čekao tu mudrost koju godine donose. Umesto mudriji, postajao sam ciničniji. Pitao se da li je sa mnom sve u redu. A onda shvatio da je cinizam odraz mudrosti. Mudrost je kad shvatiš da si u mladosti bio u pravu. Ko što reče Vajld – „mladi misle da je sve u novcu a kad ostare shvate da su u pravu“ i „mudrost stičemo onda kada nam više ničemu ne koristi“. Da se ne lažemo, starost je, najprostije rečeno, odvratno ružna“.

„Mrzim što ne znam šta bih ti odgovorila“, progovori Mari nakon ovog Žeremijevog neuobičajenog filozofskog ispada. „I mrzim što mislim da se slažem s tobom.“

Motam po glavi – Džejm Din, Rudolf Valentino, Džim Morison, čak i Merilin Monro, Dženis Džoplin i princeza Dajana … da li bi prešli u mitologiju popularne kulture da su dočekali starost? Sumnjam. Izgleda da je tragiku starosti potrebno zameniti tragikom preranog odlaska da bi se postalo legendom.

Tiziano_tre_età_delluomo_01-8
Tri čovekova životna dona, Ticijan, polovina XVI veka

Mimo vitaminskih koktela i kreme s dubinskim delovanjem, koji su recepti za produženu mladost? Selimović je početak starenja video u ukopavanju i strahu od novih početaka. Dučić daje recept koji je izgleda na sebi isprobao – menjati mesta, žene i knjige. Jevrejska izreka kaže da „čovek nije star sve dok njegova žaljenja ne počnu da preuzimaju mesto njegovih snova“.

„Kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima. Jer, sada, kada imam 85 i umirem, shvatam da je život od toga sačinjen, od trenova samo“, pisao je Borhes.

Slutim da je tako. To jest, dovoljno sam zreo, ili mudar, da znam da jeste.

Dan je divan i ja razmišljam da li da ga provedem napolju ili ga protraćim na trivijlanosti na netu. Ok, samo da bacim pogled na fejs pa ću da vozim bajs.

Zatičem poruku u inboksu: „a koliko ti imaš godina?“

Odgovaram i u roku od nekoliko sekundi stiže odgovor: „Stvarno?! Super izgledaš za svoje godine.“

Dopuštam egu da me voza. A onda odlazim da ga provozam na bajsu.

legenda:

Slika prva: Pusen … Istina, koja nikad nema šta da krije, predstavljena je kao mlada naga i bespomoćna devojka. Vreme je predstavljeno kao starac (Saturn) s krilima. U donjem levom uglu je alegorija Zavisti koja drži bodež i žeravicu. U donjem desnom uglu je alegorija Nesloge (s kosom od zmija i s jabukom razdora u ruci). Anđeo s desne strane u rukama drži dva simbola Vremena – srp i zmiju koja grize svoj rep.

Slika dva: Ticijan … Mladost je predstavljena kroz likove mladih i srećnih ljubavnika. Grupa sunule dečice s desne strane koje nadgleda Kupidon, simbolizuje detinjstvo i doba nevinosti. U pozadini je usamljeni starac s dve lobanje u rukama – simbolima prolaznosti i neumitnosti vremena.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s