Mudraci jedne knjige

OLYMPUS DIGITAL CAMERA„To nigde ne piše u Bibliji (ili Kuranu)“, „uzmi pa pročitaj Bibliju“, „ti zapravo kritikuješ instituciju i ljude koji veru tumače a ne samu religiju“, „prava vera je reč božija onakva kakvu nam je Biblija prenosi“ ….

I, evo nas. Kod reči Božije koju nam Biblija prenosi. Ili Kuran. Zavisi u šta „verujete“. Već to bi trebalo da predstavlja problem. Koja je od ove dve knjige prava reč Božija? U obe kao istinsko božije delo veruje po preko milijardu ljudi.

Jedna od najčudnijih stvari sa kojima se, gotovo sigurno, susreo svako ko je pokušavao da vodi raspravu sa verujućima jeste upućivanje na čitanje Biblije koju, inače, sami nisu pročitali. Potpuni je paradoks da je Bibliju pročitalo i izučilo daleko više ateista nego verujućih. (Kao i da se zakletva iskrenosti u nekim zemljama polaže na ovoj knjizi punoj laži). Većina ateističkih aktivista citatima iz Biblije naoružana je bolje od mnogih teologa. Ogromna većina vernika Bibliju je prihvatila na slepo. Po čuvenju. Ona prosto mora da je mnogo dobra i mudra knjiga kad je, eto, već bezmalo dva milenijuma do te mere referentna za život ljudi. Mark Tven je verovatno imao slično iskustvo kada je u autobiografiji napisao – „U religiji i politici uverenja i mišljenja ljudi u gotovo svim slučajevima stečena su iz druge ruke i bez promišljanja, i to od autoriteta koji ih ni sami nisu promislili već su ih preuzeli od druge ruke od još starijih autoriteta koji se isto tako nisu udubljivali u prirodu svojih verovanja a čije mišljenje o njima nije vredno ni pišljiva boba“.

Postoji i ona druga, manjinska grupa verujućih koji su Bibliju izučili i smatraju da je sva mudrost sveta sadržana u ovoj knjizi. Doslovno tako. Vodio sam razgovore sa ljudima koji su mi tvrdili da se sve što čovek treba i može da zna, nalazi u takozvanim svetim spisima. Može li iko da zamisli bilo kakav ljudski napredak uz čitanje i izučavanje samo ove jedne knjige? Opet neverovatna vernička arogancija – izučiti jednu knjigu i tvrditi da je sva mudrost u njoj. Svaki ateista, sekularista, naučnik, slobodni mislilac, smatraće da je neophodno pročitati barem na stotine različitih knjiga iz različitih oblasti znanja i da koliko god čitali i proučavali ne postoji zadovoljavajuća količina literature. Svako ko se bavi bilo kojom vrstom intelektualne potrage zna da što više čita i saznaje to više stiče svest o ograničenosti svog znanja. Ipak, ima ljudi, kojima je jedna knjiga sasvim dovoljna.

Postoje delovi sveta u kojima se pod obrazovanjem podrazumeva učenje recitovanja stihova Kurana. Često i bez razumevanja onoga što se recituje, pošto se Kuran izučava na arapskom a milioni muslimana arapski niti razumeju niti govore. Škole u kojima dečaci provode beskrajne sate, dane, mesece i godine, učeći Kuran napamet, pod budnim okom mrzovoljnih i neukih staraca sa šibom u ruci, zovu se medrese. Osoba koja uspe u tome da čitav Kuran nauči napamet dobija titulu „hafiz“ što ovom besmislenom poduhvatu daje izvesno dostojanstvo i akademsku auru. Treba pogledati snimke u nekim od dokumentaraca koji se bave ovom temom. Ne postoji drugi način za opisati prizor u kome se dečaci u beskrajnim redovima mahnito klate po podu mrmljajući stihove koje ne razumeju, nego kao mentalnu kastraciju. Delovi sveta u kojima se medrese smatraju obrazovnim institucijama u tragičnoj su tehnološkoj, ekonomskoj i svakoj drugoj zavisnosti od onog sveta u kojima obrazovanje podrazumeva dugo i vrlo krivudavo putovanje.

Čućete mudrace jedne knjige kako vam kažu – „ništa što bi ti mogao da kažeš ne može me naterati da promenim mišljenje“. Obrazovana osoba zna da je početak svake mudrosti i znanja sumnja. Skepsa. Nauka bez nje ne može da napreduje, religija s njom ne može da opstane. Za verujuće je pojava sumnje znak da đavo njihovu veru stavlja na probu. Što je glas sumnje glasniji, veći je i otpor. Na religijskim forumima saznao sam da za otpor sumnji postoji i jedan poseban izraz. Vernici ga smatraju posebno poetičnim – „utvrđivanje u veri“. Podsticanje sopstvene zatucanosti svesnim lišavanjem svake mogućnosti racionalog promišljanja. „Utvrđivanje“ je doslovno … Reč je o zatvaranju u svojevrsno mentalno utvrđenje, dizanju mostova, kopanju rovova, prosipanju vrelog katrana sa zidina s kojih se odbijaju napadi sumnje i znanja. Ovo se doživljava kao herojstvo i podvig. Vrhunska vrlina koju bi jedan vernik mogao da poseduje.

Biblija je kristalno jasna već na uvodnim stranicama. Bog ne želi kritično razmišljanje. Ljude je zamislio kao misaone robove, što vernici u suštini i jesu. Raj smo izgubili zbog želje za znanjem. Zagrizli smo, po nagovoru đavola u obličju zmije, plod sa drveta saznanja. Najgori mogući greh, koji će nas stajati prokletstva dok je sveta i veka.

Ključna mera prvih hrišćanskih careva bila je zatvaranje paganskih škola. Čuvenu aleksandrijsku biblioteku spaljuje lokalni episkop Teofil, krajem četvrtog veka.

Istraživanje magije sveta je đavolska rabota, kako i stoji u delima apostolskim.[1] Sva njegova čudesa staju sada pod popovsku mitru, biblioteke su nepotrebne, samo bez radoznalosti i mudrosti može da raste reč Božija. S hrišćanstvom nastupaju vekovi retorike, teoloških sofističkih natezanja, sholastike, apologetike naspram argumentacije, uguravanja misli u ideološke pretpostavke crkve.

Da se Biblija uzima za ono što ona zaista i jeste, drevnu književnost, a ne za reč Božiju, ne bismo imali oko čega da raspravljamo. Sav problem s religijom leži u ovoj tragikomičnoj tvrdnji da je Biblija božije delo, a koju smo primorani da uvažavamo, uprkos svim dokazima, uprkos što se ponor između te knjige i 21. veka produbljuje i proširuje do razmera koju više ne može da premosti nikakva količina teoloških sofizama i metafora ogrnutih u ostatke razvejanih oblačića transcendencije. Bog je go. Biblija je ludačka košulja čovečanstva.

Još uvek se sećam svog razočarenja. Koje je, čini mi se, bilo srazmerno entuzijazmu s kojom sam ovu knjigu uzeo da čitam. Optužio sam sebe. Do mene je. Nisam joj dorastao. Nisam u stanju da je razumem. Krenuo sam u potragu za dodatnom literaturom, za tumačenjima, koja su bila još jadnija od teksta koja su tumačila. Ovo je ta reč Božija?! Zbog ovoga su spaljivali antičku književnost, Anakreonta i Sapfu?!

Nikad nisam zaista ni mislio da ju je bog napisao. Zažmurio sam u startu na tvrdnju o božanskom poreklu Biblije, prihvatajući da su je pisali bogonadahnuti ljudi. Ali, em je njihov talenat bio preskroman em je svet boga koji je nadahnjivao njihovo pero i vodio ruku bio bedan, suv, trnovit i prašnjav … Kao Palestina.

Nisu Pavla ismevali po antičkim agorama jer su njegove misli bile ispred njegovog vremena pa nisu bili u stanju da ih razumeju. Smejali su se jer je bio smešan. Tim pre što je svoja žalosna „učenja“ ogrtao božijim autoritetom. Jedino pravo hrišćansko čudo je širenje hrišćanstva mediteranskim basenom.

Biblija je knjiga koja se ne čita u dahu. Iščitava se kroz duži vremenski period. Ja sam posle izvesnog vremena primetio da od nje postajem depresivan. Ni jednom se za vreme čitanja nisam nasmejao. Vrlo brzo sam zaključio da mi je nemoguće da verujem u boga bez smisla za humor. Boga koji se nikad ne smeje. Nikad.

Ako smo stvoreni po obličju biblijskog Boga onda nam smisao za humor nije od njega. Smeh je posledica pada. Humor je dokaz inteligencije. Grešni smo jer smo odbacili večnost blažene tuposti. Naravno, Bog nas je darivao slobodnom voljom. Ali ako ona nije u liniji s njegovom, sleduju prokletstvo i večne muke. To je sloboda koju su nudili svi tirani sveta. Slobodan si da se pokoriš ili da se pobuniš. Ko želi da je slobodan biće najsurovije kažnjen.

Bog se kroz čitavu Bibliju dva, tri puta, ne nasmejao, već podsmehnuo, i to bedi stvorenjima koje je stvorio, njihovim mukama i njihovoj želji da se oslobode njegovih tiranskih lanaca.

U Psalmima piše – „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika Njegovog. “Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov.” Onaj, što živi na nebesima, smeje se, Gospod im se podsmeva. Pa im govori u gnevu svom i jarošću svojom zbunjuje ih: “Ja sam pomazao cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.” (2:1-5)

I zatim – Zlo misli bezbožnik pravedniku, i škrguće na nj zubima svojim. Ali mu se Gospod smeje, jer vidi da se primiče dan njegov. (37:12-13)

To je zao podsmeh tiranina koji uživa u bedi svojih podanika. To je tiranin koji sreću i humor vidi kao pretnju svojoj tiraniji. Njegov jektičavi, sasušeni i impotentni propovednik Pavle nas opominje:

„A kurvarstvo i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što se pristoji svetima; Tako i sramotne i lude reči, ili šale, što se ne pristoji; nego još zahvaljivanje.“ (Efescima 5:3-4)

Šala je sumnjiva. Ona je naznaka slobodnog duha, inteligencije, pobune. Ona je odbacivanje krivice za postojanje. Umesto toga, još zahvaljivanja. Ljubljenje okova i tiranovih stopala.

Iz stranice u stranicu … puzanje, metanisanje, klečanje, padanje ničice, pokoravanje, poslušnost, ječanje, cviljenje, samokastriranje, pretnje, udarci, iživljavanje, tanatofilija, silovanja, ponižavanja, pokolji, etnocidi, genocidi, mračnjaštvo, histerisanje, mrcvarenje sebe i drugih, mržnja prema sebi, telu, životu, ženi, drugom, pameti ….

Iz stranice u stranicu.

Biblijski bog je bog robova …. Morate biti dvostruko kastrirani rob, fizički i mentalno, da prihvatite ovog Boga i njegovu religiju.

U Bibliji nema ničega, apsolutno ničega univerzalnog. Nema ni slovca koje prevazilazi prilike pustošnog Bliskog istoka poznog bronzanog doba. Ona je potpuni intelektualni sunovrat u odnosu na antičku Grčku i njene filozofe. Nije vrhunac već dno ljudske etike. Ne oslobađa nego udara ideološke temelje svim budućim tiranijama. Ona je svedočanstvo razarajuće snage glupih u velikom broju. Ne proklamuje slobodu, jednakost, bratstvo, ne slavi život, ljubav, lepotu, hrabrost …. sva je od mrcvarenja i proganjanja, pretnji i kazni.

Takvi su joj i sledbenici. „Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija“.[2] To su pravednici kojima je kao zabava u raju obećano posmatranje vaših paklenih muka. Jer ste se usuđivali da budete slobodni.

Zamera mi se da ocenjujući Bibliju pretežni naglasak stavljam na Stari zavet. Novi, navodno, nosi poruku blagosti, mira, ljubavi i praštanja. A Isus je iskupitelj naših grehova. Pod pretpostavkom da je zaista postojao – niko od pisaca jevanđelja nije živeo u Isusovo vreme i nije ga lično poznavao a za nekoliko navodnih pominjanja u spisima Tacita, Flavija Josifa i Svetonija koja hrišćanske apologete smatraju istorijskim izvorom, dokazano je da su naknadno umetnuta od strane hrišćanskih prepisivača. Neću sada cepidlačiti ni navođenjem svih falsifikata i opštih mesta prethodnih mitologija u fabrikovanju Isusovog lika. Bitna je njegova konceptualna egzistencija.

Opet, ni on se, kao ni njegov nebeski otac, nikad ne smeje. Kaže da ne ukida Stari zavet već da ga dovršava. Poboljšanja su bedna. Sublimira psihozu epohe i nemoć pokorenog naroda u iščekivanju mesije. Da li bi sa svojim propovedima i čudesima imao publiku bilo gde i u bilo koje potonje vreme sem na Bliskom istoku I veka?

Njegov imidž dobroćudnog hipika primer je najuspešnijeg marketinga u istoriji čovečanstva. Istina, iščeprkaćete po jevanđeljima tu i tamo poneki stih koji će opravdati takvu sliku o njemu. Preporučuje nam okretanje drugog obraza. Da skinemo i udelimo i košulju sa leđa. Ipak, crkva koja je sebe utemeljila na njegovom učenju jeste crkva Isusa koji bičem isteruje trgovce iz hrama (Jovan, 2:14). Podsetimo se, i Hitlera nadahnjuje Isus sa bičem, ne onaj koji okreće obraz. Imidž krotkosti opstaje uprkos tome što otkriva svoje namere – „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač“ (Mateja 10:34). Naravno, objasniće vam da je to metafora, to je nekakav duhovni mač. Jevanđelisti se nisu setili boljeg poređenja za duhovni preobražaj od mača. Nek bude. Ali i on preti paklom, proklinje, hvali skromnu pamet i siromaštvo duhom, a ako niste sa njim, onda ste protiv njega.

Ni kod njega nema ničeg univerzalnog, ničeg mimo repertoara lutajućih proroka, razgovarača s pustinjskim utvarama, ničega što prevazilazi primitivni svet onog vremena i podneblja. Sin božiji ne osuđuje ropstvo, kamoli da ga ukida, ne popravlja status žene, ne otkriva ništa što bi ljudsku patnju makar malo ublažilo. On svoj ispljuvak meša sa blatom i maže ga slepcu na oči. Zašto ne antibiotik? Ne bi li tako nešto bilo dostojno boga? Uzrok lepre ili kuge? Neki matematički ili fizički zakon univerzuma koji je navodno stvorio njegov nebeski otac? Nema ni naznake bilo čega istinski čudesnog. Umesto toga, stranica za stranicom, poricanje života, mračnjaštvo, opsenarstvo, opsednutost smrću, i greh, greh, greh. Od kojih je najstrašniji onaj prvobitni, koji je ljudsku vrstu osudio na pad, a podsetimo se, to je kušanje ploda sa drveta znanja. Koji se iskupljuje na jeziv način. Bog je, onako velik i velikodušan kako se tvrdi, jednostavno mogao da oprosti. Umesto toga on smišlja sledeći plan – otelotvoruje sebe u čoveka i izlaže se mučenju i pogubljenju. Ipak, ostajemo grešni ali obavezni da budemo zadivljeni ovim sadomazohizmom.

I opet pokora i puzanje. Sve to krunisano jednim gadnim ritualom, čak i u svom simboličnom obličju – jedenjem božjeg tela i ispijanjem njegove krvi.

 

[1] „A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja.“ (Dela apostolska 19:19-20)

[2] Ivo Andrić

Advertisements

seX, čin pobune

10702091_4661038299438_1660020510260338639_nZapadna kultura u kojoj živimo, ili tačnije, judeohrišćanska koja definiše sve aspekte naših života već dva milenijuma, neprijateljski je raspoložena prema seksu. Šire gledano, prema Erosu, što će reći životu. Nije preterano reći da je u dobroj meri zapravo tanatofilska. Uprkos površinskom utisku o sveprisutnoj seksualnoj razuzdanosti, slobode u najširem smislu, pornografikaciji javnog prostora, iznad svega medija i, određenije, sveprisutne i neizbežne reklame, tog ultimativnog oružja liberalnog kapitalizma koji već odavno deluje i na nivou podsvesnog, uprkos iluziji o slobodi kakvu svet ranije nije poznavao a u koju, čini se, veruju svi, naša kultura nema odgovor na, recimo, kinesku, indijsku, japansku, grčku, rimsku erotiku. Ne postoji judeohrišćanska veština uživanja. Umesto nje imamo naličje erotike – mržnju prema telu, želji, zadovoljstvu, uživanju, ženi. Rečima francuskog romanopisca Uelbeka „ne samo da smo stvorili sistem u kome je nemoguće živeti, već nastavljamo i da ga izvozimo“.

Pogledajmo izbliza. Preovlađujuća većina sveta, u delu planete koji civilizacijski legitimišemo kao zapadni, ne misli da je devojka koja nije nevina upropaštena i da ne može da se uda. Zapravo, slabo ko, ako iko, pri današnjoj prosečnoj dobi za stupanje u brak, očekuje da žena u njega uđe nevina. Ako do braka uopšte i dođe. Jer statistike razvijenih, zapadnih zemalja, otkrivaju da se brakovi sve manje sklapaju, da su razvodi sve češći i brži, da se mnogi parovi odlučuju na zajednički život bez ikakvog pravnog obavezivanja pred državom, da je mnogo samohranih i majki i očeva. Čini se da je brak, ta buržoaska tvorevina, privlačna samo onima kojima je zabranjen – homoseksualnim parovima. Pomalo je paradoksalno da gejevi, avangarda u oslobađanju od okova judeohrišćanskog morala, prevashodno seksualnog, krug borbe za svoja prava, zaokružuju upravo pravom na brak – ultimativnim simbolom judeohrišćanske legalizacije libida, ako već njegovo potpuno ukidanje nije moguće. Kondom i anti bebi pilule odneli su strah pomešan s krivicom zbog telesnog uživanja, onaj od bolesti i začeća, koji su se sigurno nekada percipirali kao kazna.

Untitled (Erotic Scene with Seven Figures), circa 1966Imamo seksualne klubove gde se parovi upuštaju u orgije sa potpunim strancima, klubove u kojima bračni parovi menjaju partnere, nudističke kampove gde se ljudi seksualnim užicima prepuštaju pod otvorenim nebom, specijalizovane prostitutke za razne tipove fetiša i sklonosti, čitavu multimilionsku razgranatu industriju koja cilja na seks – farmaceutsku, kozmetičku, hiruršku, modnu, muzičku i, naravno, pornografsku. Imamo „click away“ obećanje seksualne ekstaze na raspolaganju, i to sa nekim ko deli ako ne iste a ono bar vrlo slične i bliske sklonosti kao i mi, što se sve virtuelno ispregovara u jednom privremenom hedonističkom ugovoru. Čini se da nije ostalo još mnogo toga da se osvoji, nikada nismo bili slobodniji da uživamo u životu, a kad kažem životu mislim u seksu jer Eros je njegova pokretačka snaga, u večitom rvačkom zahvatu s Tanatosom. Ipak, čini se da iznad ove prividne slobode lebdi neka zlokobna neuroza uvek spremna da se isprazni kao atmosferski elektricitet u munji koja će rezultirati gromom koji je, danas metaforični a nekada stvarni, izraz gneva Božijeg.

Picture 3Kao da ustrojstvo sveta i dalje, na neki čudesan način, zavisi od strogosti kojom se pridržavamo judeohrišćanskog seksualnog morala. Jer danas, kao i u prvim vekovima nove ere, kada se odigravala smena grčko-rimske antičke episteme onom judeohrišćanskom, u „labavom“ seksualnom moralu vide se prvi znaci propasti civilizacije. Početak kraja zapadne civilizacije, a nije teško uočiti simptome posthrišćanskog ako već ne i dehristijanizovanog društva, vide se u slobodnoj seksualnosti koja izmiče kodifikaciji. Naravno, oni su uvek, pa i u ovom slučaju, drugde, svedimo ih za potrebe ovog članka pod opšti pojam „ekonomski“, ali su ispoljavanja hedonizma bez kontrole, a seks užitka radi to svakako jeste, simptomi koji suviše lako padaju u oči. Posebno kada pred njima u punom maršu imate rudimetarno reproduktivnu, čak reproduktivno osvajačku političku ideologiju ogrnutu verom kakva je islam, koja u meri koja premašuje hrišćanstvo (ko bi pomislio da je to moguće?) a koje ipak poznaje Majku i sveticu, što će reći Devicu, ako već ne i Ljubavnicu, ženu svodi na najobičniju reproduktivnu mašinu čija je ličnost poništena i stvarno psihički, sistemom potpune potlačenosti i pokornosti, i simbolično fizički, mrakom neprozirne burke.

Ko je danas seksualni prestupnik, odnosno, šta je danas seksualni prestup? Pitanje je teže nego što na prvi pogled izgleda. Recimo da bi se lako moglo odgovoriti ovako – u redu je sve na šta sporazumno pristanu dve (ili više) odraslih osoba. Vrlo prosto. Kraj rasprave. Otkud nam onda ti nejasni neurotični simptomi s korenom u libidu i seksualnosti, koji sebi traže načina manifestacije, svaki put kad pokušamo da … šta tačno? Izbegnemo ideju kodifikovanog seksa, onakvu kakvu je održavamo u životu kao kakav uporni kulturološki mem, uprkos napretku koji ostvarujemo na svim poljima, uključujući i bioetičko.

Ako povučemo klupko, nit će nas odvesti do jednog čoveka iz petog veka pre Hrista – Platona. Upravo je on autor najžilavijeg mita zapadne civilizacije – onog o želji kao nedostatku. U „Gozbi“ govori o prvobitnim ljudima hermafroditima, koje su bogovi, ljubomorni na njihov užitak u potpunom savršenstvu, raspolutili. Od tada smo nepotpuna bića osuđena na traganje za drugom, idealnom polovinom. Naglasak je na „idealnoj“. Jer upravo u tome leži koren neprestane frustracije i seksualne bede zapadnog čoveka – u nemogućoj potrazi za ispunjenjem fantazma. Počev od onog o monogamiji i vernosti.

yhst-71834276129357_2227_659559442Ne čudi onda da je pobedničko hrišćanstvo od filozofskog nasleđa antike sačuvalo, inkorporiralo i vekovima muljalo (renesansni neoplatonizam, potom nemačka idealistička filozofija) samo Platona. Ono je otišlo dalje – institucionalizovalo je krivicu, i to seksualnu. Ne zaboravite, prvobitni greh prenosi se seksualnim putem, u utrobi majke, preko sperme oca. Kriv je svako ko ima seksualni život ili, ako hoćete, svi smo u startu krivi. Dokazuje se nevinost, a ne krivica, i to pred božijom zemaljskom administracijom. „Oduzmi seks ljudima. Načini ga zabranjenim, ograniči ga na ritualno parenje. Nateraj ga da se preobrazi u potisnuti sadizam“, piše Hajlan Robert u knjizi „Buduća istorija”. „Potom daj ljudima žrtvenog jarca da ga mrze. Pusti ih da povremeno ubiju jarca radi samoočišćujućeg oslobađanja. Mehanizam je star vekovima. Tirani su ga koristili vekovima pre no što je reč “psihologija” uopšte bila izmišljena. I, deluje.”

Laki Eros, drugim rečima, u sebi nosi potencijal da oslobađa. On oslobađa pojedinca, ali na širem planu može da stvori kritičnu masu slobodnih jer on ne oslobađa samo seksualno, već i mentalno. A to je pretnja za mehanizme kontrole, drevne ili moderne, svejedno.

I tu dolazimo do prestupništva i prestupnika. Teoretski, to je svako ko odbija da se ugura u tesni judeohrišćanski okov seksualnog „morala“. Naravno, niko (ili, budimo precizni, retko ko) će se danas s vama raspravljati o tome da li je masturbacija opasna ili grešna, kao što ni više niko neće tvrditi da je Zemlja ravna, ili da se Sunce okreće oko nje. Na jedno oko žmuri se i na stvari kao što je povremena bračna prevara, recimo. Što se ne sazna nije se ni desilo. Sve dok se nastoji zadržati u imaginarnim propisanim granicama pristojnosti, da ne kažemo tajnosti, stvari su u relativnom redu. Problem nastaje kad se na slobodi insistira, kad se ona demonstrira, odnosno kad se filozofija lakog Erosa životom i primerom svedoči.

Istorija beleži takve pojedince, koji ne prestaju da nas, ili plaše ili nadahnjuju, već prema tome kako smo formatirani. Zanemarimo hronologiju i pedantnosti istorijske perspektive i pređimo odmah na kralja pobune i seksualnog prestupništva – Donatjena Alfonsa Fransua. Ime vam ništa ne govori? A, markiz de Sad? Čovek koji je dao ime praksi postizanja seksualnog uzbuđenja prilikom nanošenja bola drugome.

Lošeg smo advokata odabrali za odbranu libertijanstva, atomizma, imanentnosti, materijalizma, hedonizma. Njegov književni lik je, opravdano, većini odvratan. Sudeći po prikupljenim biografskim podacima, i njegov stvarni takođe. Čime, onda, fascinira ovo čudovište perverznosti i seksualnog prestupništva čijem libidu ni 32 godine utamničenja nisu mogle ništa, kao što ni zabrane i stigma nisu uspele da mrakom potope njegovu književnost. Kakvu metu gađa?

6513123„Seksualno zadovoljstvo je strast kojoj su sve ostale podčinjene ali u kojoj su sve ujedinjene“, piše on 1795, sto i kusur godina pre Frojda. Zatim dodaje „seksualnost je nabijena značenjem koje prevazilazi samu seksualnost. Libido je svuda, i uvek je mnogo više nego samo libido.“ On, zapravo, intuitivno dolazi do ponora, Frojd će reći, podsvesti, psihološke stvarnosti – istina nije u onome što jeste već u značenju koje ona za nas ima u okviru našeg individualnog iskustva. Kao što postoji vrednost u razumevanju ljudskih plemenitih impulsa, ista takva vrednost postoji i u razumevanju (a u izvesnom stepenu i ohrabrivanju) mračnih namera psihe. On ide u ekstrem koji književnost, ako već ne stvarni život, nije prevazišla. Na svetlo dana izvlači mračnu stranu bića koja ostaje zatočena spoljnim okolnostima, prevashodno strahom od osude i odbacivanja društva. Ipak, uprkos utamničenju tamna priroda traži načina da se izrazi, a on u njenom istraživanju ide do krajnjeg ekstrema – „duboka studija ljudskog srca, tog lavirinta prirode, može biti nadahnuće romanopiscu čije nam delo mora prikazati čoveka ne samo onakvog kakav on jeste ili se predstavlja da jeste, već onakvog kakav bi mogao da bude kada se izloži uticajima poroka i punog naleta strasti. Stoga ih moramo poznavati sve, moramo primeniti svaki porok i sve strasti, ako se bavimo pisanjem.“

Zatim u „Filozofiji budoara“ piše „kakav je samo užitak proterati sve tragove vrline i religije iz njenog mladog srca“. Jedan drugi, manje ozloglašeni ali podjednako čuven prestupnik, ruski pravoslavni mistik Raspućin, u seksu je video način za spoznaju vrednosti i značenja iskupljenja. Slično onome da nema spoznaje dobra bez istovremene spoznaje zla, nema ni spoznaje iskupljenja bez prethodnog sagrešenja. Po opštem ali nedokazanom uverenju, Raspućin je bio ili pripadnik ili simpatizer sibirske sekte Hlisti koja je propovedala da je greh neophodan deo spasenja. Jedan od rituala pripadnika ove sekte bio je „radovanje“, čiji je cilj bio prevazilaženje seksualnih impulsa upuštanjem u grupne seksualne aktivnosti. Oni koji se namerno upuštaju u bludničenje i prevaru a kasnije se za to gorko kaju, verovali su pripadnici ove sekte, bliži su Bogu. Ma koliko uvrnuto ovo rešenje, u datim okolnostima, ne deluje uopšte loše. Iako nema nikakvih pouzdanih podataka o Raspućinovom legendarnom raspustništvu, gotovo ni u jednoj prilici se ne propušta napomenuti da je upravo on bio taj koji je ubrzao pad Romanovih a sa njima i slavne carske Rusije. Nama se ostavlja da, po rimskom ključu, uspostavimo neizrečenu ali „očiglednu“ vezu između seksualnog raspustništva i kraja epohe.

orgies-pervertsAko neko za ovu temu u budućnosti bude konsultovao štampu naših dana, neizbežno će biti naveden na zaključak o vezi između visokih političkih funkcija i seksualnog prestupništva. Ova veza teško da je nova – seks možda jeste sirotinjska zabava ali su perverzije, seksualno prestupništvo i s njim u vezi mogući skandali uvek bili stvar elite i establišmenta. Bacimo letimičan pogled – Klinton i afera felacio, Berluskoni i njegove elitne prostitutke, Štroskan i napastvovana kućna pomoćnica. Jedna stvar upada u oči – izvesna moralizatorska atmosfera koja ih je pratila. Klintona je malo vanbračnog seksa umalo stajalo položaja. Bilo je neophodno požuriti s pripremama za bombardovanje jedne zemlje, po nesreći upravo naše, da bi se stvari malo slegle i zaboravile. Svega par decenija ranije Kenedi je, što je bila javna tajna, bez ustezanja zaskakao svaku suknju koja bi prolepršala Belom kućom. S druge strane, Berluskonija, desničara, tradicionalistu i predsednika jedne zemlje izrazitog mačizma, ne ometa ni prisustvo novinarskih kamera da spopadne policajku na dužnosti. Na kraju krajeva, on je mužjak na vrhu piramide, zar ne? U zemljama uznapredovanog feminizma, kakve su skandinavske, tako nešto bilo bi potpuno nezamislivo. Kako stvari stoje na domaćem terenu? Nedavno je na naslovnoj strani jednog domaćeg tabloida osvanuo sledeći naslov – „Mrka prevario Anu Bekutu s rođenom ženom! – Milutin Mrkonjić krišom proveo romantično veče sa svojom zvaničnom suprugom Draganom“, a iznad naslova bombastično upozorenje „nezampaćen skandal“. Eto, u ponečemu smo i mi ispred sveta.

algorythmic_ass_webKao između nekadašnje i sadašnje Bele kuće, slično poređenje možemo napraviti i s Holivudom. Dok je u ranom Holivudu prosto bilo nezamislivo biti zvezda bez predimenzioniranog i odnegovanog švalerskog imidža, setimo se histerije oko latinskog ljubavnika Valentina, danas se podilazi platonovskom fantazmu o bajkovitom spajanju dve idealne polovine. I tako je najidealnija mitska ženska polovina, Anđelina Džoli, spojena s najidealnijom mitskom muškom polovinom, Bred Pitom, dve najpoželjnije zvezde muškog i ženskog dela publike ujedinjene u savršenu celinu. Iznad svega, Anđelinina anoreksija posledica je iscrpljenosti majčinstvom, a ne problema s teretom slave. Dok je javnost nekad strepela da li će Iv Montan napustiti Simon Sinjore zbog Merilin Monro, danas je obrnuto, konzumenti tabloida strepe kada će se Džud Lou vratiti svojoj zvaničnoj devojci i hoće li mu ona oprostiti, drugim rečima, ne hoće li poredak biti narušen, već nanovo uspostavljen.

Izaberimo broj 13 nabijen svakakvim mističnim značenjima i ubacimo ga u pretraživač holivudske hronike seksa. Me Vest je, prema sopstvenom priznanju, sa 13 godina izgubila nevinost sa učiteljem muzike i od tada „nije provela više od nedelju dana bez muškarca“. Karijeru je izgradila na seksualnim skandalima i obogatila se zahvaljujući cenzuri. Nekoliko decenija kasnije 13-godišnja Samanta Gejmer optužila je, u to vreme četrdesetrogodišnjaka, Romana Polanskog za seksualno napastvovanje. Niko ne zna tačno šta se zapravo dogodilo, od prvobitnih šest tačaka, optužnica je spala na jednu – protivzakoniti seksualni odnos s maloletnim licem. Šta god da se desilo Polanski se sigurno gorko kaje, afera ga proganja decenijama. Poslednji put je po ovom osnovu uhapšen u Švajcarskoj 2009. i proveo dva meseca u zatvoru. Naredne godine Švajcarska je odbila zahtev SAD za izručenjem. Ipak, on se još uvek, po američkom zahtevu, nalazi na interpolovoj crvenoj listi.

A žene, kojima je hrišćanstvo namenilo ulogu majke i device i prenositeljke prvobitnog greha? Ne budimo naivni. One dovoljno pametne, spretne ili fatalne, kad „uzurpiraju“ muška posla, to jest vlast, moć i bogatstvo, sposobne su i te kako da zasene „jači“ pol, koji možda jeste fizički jači ali kad je libido u pitanju mi zapravo poredimo prolećni povetarac sa snagom cunamija. Ženski libido i strah od njegovog oslobađanja krije se iza mnoštva suštinski mizogenih, disciplinujućih mera našeg društva. Njega treba iscrpeti ulogama majke, domaćice, nositeljke vrste. Još više, na njega treba svaliti odgovornost moralne (što će reći moralizatorske, jer kod seksa je uvek više reč o moralisanju nego moralu) ispravnosti društva.

tom-of-finland-2Pogledajmo jednu ženu ultimativne moći i bogatstva – rusku caricu Katarinu I. Tokom svoje apsolutističke ali prosvećene vladavine najvećim svetskim carstvom, imala je brojne ljubavnike koje je birala po lepoti i sposobnosti da joj intelektualno pariraju. Kad bi ih se zasitila velikodušno ih je „penzionisala“ tako što bi im dodeljivala imanja sa kmetovima, visoke položaje ili novčane nadoknade. Za samo deset godina, od 1762. do 1772. podelila je 66.000 kmetova. A onda za 20 godina, od 1773. do 1793, još 202.000. I 100.000 kmetova u samo jednom danu – 18. avgusta 1795. Velikodušnost joj se ne može osporiti. Jedan od njenih ljubavnika, Petar Zavadovski dobio je 50.000 rubalja jednokratne otpremnine, zatim penziju od 5.000 rubalja i imanje s 4.000 kmetova u Ukrajini. Sve to za samo godinu dana ljubavničkog staža. Njen poslednji ljubavnik, princ Zubov, bio je 40 godina mlađi od nje, a među njenom ljubavničkom gardom pominje se i jedan šesnaestogodišnjak. Ličnost ove žene nadahnula je mnoge legende koje, iako potpuno nedokazane, uporno opstaju sve do naših vremena. Među njima je i ona o nezajažljivom seksualnom apetitu koji su, navodno, mogli utaliti samo konji.

Na poslednjoj dodeli MTV nagrada Majli Sajrus, nekada dobra next door devojka iz američke provincije, promešala je kukovima po preponama Robina Tika. Usledila je moralna panika i mnogo trućanja ni oko čega. Liberalna u svemu, sem u seksu, Amerika je procenila da je Sajrus prekardašila. Uzgred, setimo se ispale dojke Dženet Džekson prilikom nastupa na poluvremenu Super Bowl-a i nepodnošljivih suza pokajnica golferskog šampiona Tajgera Vudsa.

Kada joj je 1958. godine, u avionskoj nesreći poginuo treći (od inače ukupno sedam muževa) Elizabet Tejlor se ubrzo potom spetljala s pevačem Edi Fišerom, koji je u to vreme bio oženjen glumicom Debi Rejnolds. Na novinara koji ju je intervjuisao a koji je upitao zar ne smatra neprikladnim to što se tako brzo nakon muževljeve pogibije upustila u novu aferu, ona se izdrala – „Majk je mrtav a ja sam živa …. Šta hoćete od mene? Da spavam sama?“

„Ne znam šta je pitanje, ali odgovor je sigurno seks“ – rekao bi njen holivudski kolega Vudi Alen. A on bi trebalo da zna.

10635817_878690682155725_2995904172867168246_nNjegova družbenica tokom dvanaest godina, glumica Mia Farou, jednog je dana, među njegovim stvarima, pronašla nage fotografije svoje usvojene ćerke Sun Ji, u to vreme dvadesetogodišnjakinje. Iako 37 godina stariji Vudi Alen nikada nije usvojio decu Mie Farou, mediji su uporno eksloatisali skandal o očuhu i poćerci. Zar smo od čoveka koji je 37 godina išao na psihoanalizu, a od koje je napravio i glavnu temu svojih genijalnih filmova (15 nominacija za Oskar u kategoriji najboljeg scenarija), mogli očekivati jednostavnu romansu?

Ima li uopšte umetnosti bez kršenja pravila? Ili, da parafraziramo Vudija („Pitanje nije ima li života posle, već pre smrti?“), ima li života bez kršenja pravila?

Kralj svih strahova

poussin_le_temps_soustrait_la_verite
Vreme otima Istinu, Nikola Pusen, XVII vek

Da li ste znali da naša civilizacija poznaje dva simbolička tumačenja Vremena? Jedno je antičko koje vreme i njegov protok vidi kao večno obnavljajući i beskonačni ciklus koji se odvija u ritmu celokupne vaseljene. Najpoznatiji simbol ovakvog viđenja pojma vremena je ikonografski motiv zmije uroboros (od koptskog „uro“- kralj i jevrejskog „ob“ – zmija) koja samoj sebi grize rep. Drugo shvatanje, koje je došlo sa napretkom hrišćanstva i srednjeg veka, vreme tumači linearno, kao nešto što ima i svoj početak i kraj, gde je Isus početak vremena a Sudnji dan će biti njegov kraj. Ova promena u tumačenju pojma vremena ogleda se u promeni načina datovanja, gde je godina navodnog Hristovog rođenja uzeta kao početna godina nove ere.

Umetnost je krcata simbolima i referencama koje se odnose na vreme. Modernom i ne previše upućenom posmatraču oni lako prolaze neopaženo. Peščani sat, starac sa krilima (često dva para, od kojih jedna sklopljena predstavljaju prošlost, a raširena budućnost), lobanja, zodijački znaci, alegorije godišnjih doba, alegorije životnih doba čoveka, alegorije doba sveta, gde je „zlatno doba“ čovečanstva ono u kome su ljudi bili besmrtni. Čak i voće, obično prezrelo, ili buketi cveća, na najboljim mrtvim prirodama holandskih majstora, imaju dublju simboliku i značenje – prolaznost života i truležnost materije. Moralizatorska poruka je da treba izbeći truleženost duha, kad je tela već nemoguće, i ostati skroman pred neumitnošću vremena, tj, prolaznosti života.

Još su dva simbolična značenja u ikonografskim predstavama vremena – melanholija i istina. Istina, obično predstavljena kao naga devojka (jer nema šta da krije) koja trijumfuje nad vremenom i njegovim zamkama i klevetama, i melanholija kao duhovno raspoloženje inteligentnih, i onih koji su stekli uvid u stvari, zašta je izvesna zrelost preduslov.

A danas? Čini se da stojimo na raskrušću simbola i značenja koje je naša kultura akumulirala. Svest o neumitnom kraju je sveprisutna. Ne samo života već i Sunčevog sistema. Danas znamo čak i to kada će Sunce eksplodirati i nestati. S druge strane, postoji verovanje da se u točak vremena može udenuti kolac, makar privremeno … slušamo o „novim tridesetim“ i „novim četrdesetim“ i povremeno o neverovatnim fizičkim dostignućima osoba u jeseni života. Svežiji primer Diane Nyad, 64-godišnjakinje koja je preplivala nekih 170 km od Kube do Floride. Međutim, čini se da je strah od starenja sveprisutan i poprima dimenzije opsesije i fobije do mere do koje pojedine žrtve postaju disfunkcionalne za život, pre svega na nivou emocija i emotivne zrelosti. Oskar Vajld je u mnogim svojim zapažanjima bio u pravu, uključujući i ono da mudrost zrelosti stičemo onda kada nam više ničemu ne može koristiti. A Dorijan Grej, njegov najslavniji književni lik, možda je danas simbol čitave epohe – konzerviranje tela i truležnost duha. Prezrelo voće sa holandskih mrtvih priroda, danas su proizvodi staklenika, savršene boje, čvrstoće i produžene trajnosti, al prečesto bez ikakvog ukusa.

Strah od starenja

Letnje rasprodaje, prilika da se čovek snabde novim zalihama letnje garderobe koje, naravno, nikad dosta. Preturam po već, od kupoholičarke manije, uveliko razbucanim policama u potrazi za majicama koje će, sem što će biti odgovarajuće veličine, zadovoljiti i moje standarde kroja, boje i dezena.

Vadim jednu ali zaključujem da sam suviše MATOR za ovakav print (neki skejterski prizor veselih boja sa kakve kalifornijske plaže). Isto zaključujem i za sledeću na kojoj je print nekih meni nepoznatih crtanih likova. Napokon iz gomile izvlačim jednu s diskretnijim printom koji čine brojevi i slova. Ima je u tri boje – plavoj, zelenoj i sivoj, i počinjem da se nećkam. Širim ih preko grudi i odmeravam u ogledalu koja mi boja najbolje stoji. Prilazi prodavačica i kreće da slaže razbucane majice i usput posmatra moju dilemu.

  • „Plava“ – dobacuje uz osmeh. „Izgledaćete MLAĐE u njoj“.

Zahvaljujem joj, uzimam plavu i krećem ka kasi.

Imam „ozbiljne“ godine, kako se to eufemistički elegantno kaže, ali da li je baš neophodno da „izgledam mlađe“? Prodavačica je bila u pravu, siva čini da delujem starije. Poprilično sam sed, a i ten mi je bled, i siva, kao i žuta, čine da delujem bleđe i starije. „Progutaju me“, što se kaže. Počeo sam da sedim u dvadesetim, do tridesetih sam već bio salt&pepper. I potpuno očajan. Toliko da sam se nekoliko puta ofarbao, ali avaj, pigment mi je riđkast i šta god da stavim na glavu, na kraju budem riđ. Zalud su mi svi govorili da sede muškarcima daju „šmek“ i čine ih seksipilnijim. Nisam želeo da budem seksipilan već mlad. Mladost je seksipilna. A sede su, to svi znamo, znak starenja. Na šta ću, zaboga, ličiti u pedesetoj?!

Prodavačica je, dakle, bila u pravu i iskreno me je posavetovala. Mogla je, isto tako, da mi kaže da mi se plava i zelena slažu uz oči, što je takođe istina, kao i da su zahvalne za kombinovanje s ostatkom garderobe. Ipak, ubola ga je i ubedila me je iz prve.

Produžujem u radnju kozmetičke kuće koja svoje proizvode reklamira kao potpuno ekološke, od „biljaka kontrolisanog porekla“. „Parfume&paraben free“ su za mene obavezni iako ne znam šta to tačno znači ali sam ubeđen da je to od suštinske važnosti za moju kožu. Njenu svežinu, elastičnost, hidriranost pre svega – jednom rečju, mladost. Kao redovna mušterija pri kupovini dobijam neke poene i ispostavlja se da sam nakupio dovoljno da ovom prilikom mogu da biram između dva ponuđena poklona – gela za tuširanje sa sastojcima biljnog porekla bez parfema već s diskretnom notom esencijalnog ulja lavande i, anti dryness kreme čiji sastojci „prodiru duboko“ u kožu i hrane je na nivou dubinskih slojeva, čineći je tako elastičnom uprkos „neprestanoj izloženosti spoljašnjem stresu“.

U holu ogromnog tržnog centra je smoothie bar. Izbor veliki ali mi pažnju privlači „antioksidant koktel“ s vanilom sa 0% mlečne masti. Prisećam se na trenutak Borhesa koji je u 85. godini pisao da bi „jeo manje boba a više sladoleda“ kada bi mogao ponovo da proživi život al svejedno naručujem „antioksidant koktel“ s 0% masnoće i plaćam ga 2 evra skuplje od svih ostalih iz ponude. Mladost i zdravlje uzdignuti su na nivo najprofitabilnije industrije koja neprestano raste i cveta zahvaljujući vešto smišljenoj i vođenoj kampanji širenja fobije. Za ovu industriju krize nema. A ovo je ujedno i klasno pitanje. Mladost, tačnije njeno produžavanje i konzerviranje, je i ozbiljno klasno pitanje. Ona, naime, košta.

Pošto sam odbacio Borhesovu mudrost sede glave (ček, i moja je seda, staviću onda „staračku mudrost“) iako sam tačno osećao šta je pesnik hteo da kaže, cirkao sam svoj antioksidant koktel a deo zadovoljstva je, osim od prijatne svežine i ukusa voća, dolazio i od zamišljene slike antioksidanata koji negde u mom telu jure, napadaju i ubijaju slobodne radikale, kao u nekoj kompjuterskoj igrici, od čega ja ostajem duže mlad. Ja sam, ipak, još na tržištu i u igri.

Nalazim se s prijateljem Žeremijem na ručku. Žeremi je par godina stariji od mene i magnet je za žene. Pokazujem šta sam pazario na rasprodajama a moje nove patike komentariše – „pa, onako … šta znam, malo su „dekutanerske“ (u prevodu jednostavne i monohromne).

Žeremi je ženskaroš, i od tridesetpete u „najboljim godinama“. Po njegovoj proceni, koja se poklapa sa Erikinom (sećate se, „Strah od pedesete“, Erika Džong?) to traje do pedesete. On je tačno na pola puta, i sad je rastrzan između želje da u njima uživa i straha od brzine protoka vremena. „Jel provaljuješ“, pita me, „koliko se odjednom, negde posle četrdesete, vreme ubrzava? Kao da počinju da važe neki drugi zakoni fizike za nas četrdesetogodišnjake koji teku paralelno s ostatkom sveta!“

Ima užasno racionalan i hladnokrvan, striktno biološki pogled na stvari. Objašnjava mi i kako bismo mi u nekoj drugoj epohi bili zapravo već starci a evo „vidi nas, šta nam fali“ završava samozadovoljno tipkajući poruke na svom mobilnom najnovijeg modela, zapanjujućom brzinom. „Završava kombinaciju“ za večeras. Naručujemo burger od šarole govedine, bez pomfrita i sira.

Ja, kao, imam nešto filozofskiji pristup. Nisu bitne godine već kako se iznutra osećaš. „Važi. Aj, ne seri“, prekida me Žeremi i pokazuje mi na telefonu neki švedski gel za izbeljivanje zuba, kezeći se istovremeno da me ubedi u njegovu efikasnost.

Pridružuje nam se Mari, naša biseksualna prijateljica feministkinja. Već neko vreme razmišlja o tome da postane majka i bira potencijalnog donatora semena. Međutim, obaveštava nas, nije sigurna da li „zaista oseća majčinski poriv ili je više muči pritisak biološkog sata“. Mari je u kasnim tridesetim. Za generaciju naših majki, o bakama da ne govorim, ona je baba devojka, davnih dana.

„Između ostalih očiglednih prednosti“, komentariše samozadovoljni Žeremi, „starenje je jedna od stvari zbog kojih nikad ne bih želeo da budem žena. Život stvarno nije fer prema vama“.

Mari ga optužuje da je perverzni matori predator pedofil. Njegova poslednja „šema“ je jedva punoletna. A nismo ni to sigurni.

„Strah te je da uskoro neće više da ti se diže!“

antiaging1„To, a i više me loži čvrsta sisa“, neuzbuđeno joj odgovara Žeremi. „Dok mi se diže, živ sam. Zar libido nije, u suštini, životna energija? Skroz je drugo što se ja oko njenog kanalisanja i sublimisanja bavim samo onoliko koliko je zaista neophodno, jer volim seks. Hoćeš da ti kažem čega me je stvarno strah? Strah me je godina moje baba Roze. Evo je žive u 94-oj. Ej, 94-ta! Dobri dani su joj kad uspe da se dogega do dvorišta da posedi neki minut na suncu. A sestre, moje tetke, jedna drugoj prebacuju koja je više pelena promenila i kašica skuvala. Baba je svima teret i svi čekaju kad će da umre. A i ona sama, u trenucima kad je svesna i pri sebi, moli boga da je uzme k sebi. E, TOGA me je strah. Smrt me ne plaši. Jer dobro živim“, osmehuje se i nastavlja svoju paralelnu sms konverzaciju. Prisećam se podatka iz istorijskih knjiga, kako su u nekim delovima antičke Grčke ljudi trovali svoje sugrađane kad bi ovi napunili određen broj godina (zaboravih koliko, 70?!) ali mi se učinilo krajnje nepriličnim da u datom trenutku istrčim s ovim podatkom.

Ćutimo minut ili dva. Imam utisak da bismo mu Mari i ja rado odgovorili na ovo, ali ne nalazimo reči. Osećamo kako je u pravu, iako nam se to ne dopada.

„Jebote“, Mari prekida tišinu, „zašto ljudi jednostavno ne prihvate život onakav kakav je? Kao proces sa svojim fazama. Zašto jednostavno ne prihvatimo tu činjenicu i živimo sa njom u miru već sami sebi namećemo diktate koji su potpuno iluzorni i neostvarivi i zbog kojih smo neprestano u depresiji?“

Konobar prilazi i nudi meni za dezert. Žeremi odbija odlučno u ime svih nas. Već nekoliko godina unazad ne jede proste šećere. „Možda bi mogli neku voćnu salatu?“, predlažem.

„Ne bi mogli jer enzimi (zaboravio sam koji) posle četrdesete ne rade više kao nekad i ne možemo da mešamo ugljene hidrate s proteinima. Voće je isto šećer koji jeste zdraviji ali se uzima vrlo dozirano i samo u određeno vreme. Nemamo više dvadeset.“

Poslušno, kao đaci, usvajamo ovu lekciju bez reči. On to svakako bolje zna, o čemu svedoče pločice na stomaku. U njegovim godinama. Ne uzimamo dezert, samo kafu. I to bez kofeina.

„Eto“, sumiram na rastanku, „makar smo mudriji“. Učinilo mi se kako nismo istakli baš ništa od prednosti naših godina. Sigurno da ih ima!

„Stvarno?“, pita Žeremi nonšalatno i čini se iskreno zainteresovano. „Osećaš se mudrije?“

„Pa, naravno, da, osećam se mudrije“, odgovaram ali nekako neubedljivo, čak i samom sebi.

„Stvarno me zanima, evo slušam!“

„Pa … mislim, ne može više niko o životu da me palamudi!“

„Uh, vau, i kako tu teško stečenu mudrost koristiš u svakodnevnom životu? Ne može niko da te palamudi, ali moraš da nastaviš igru po pravilima u čijem kreiranju nisi učestvovao. Ja sam dugo čekao tu mudrost koju godine donose. Umesto mudriji, postajao sam ciničniji. Pitao se da li je sa mnom sve u redu. A onda shvatio da je cinizam odraz mudrosti. Mudrost je kad shvatiš da si u mladosti bio u pravu. Ko što reče Vajld – „mladi misle da je sve u novcu a kad ostare shvate da su u pravu“ i „mudrost stičemo onda kada nam više ničemu ne koristi“. Da se ne lažemo, starost je, najprostije rečeno, odvratno ružna“.

„Mrzim što ne znam šta bih ti odgovorila“, progovori Mari nakon ovog Žeremijevog neuobičajenog filozofskog ispada. „I mrzim što mislim da se slažem s tobom.“

Motam po glavi – Džejm Din, Rudolf Valentino, Džim Morison, čak i Merilin Monro, Dženis Džoplin i princeza Dajana … da li bi prešli u mitologiju popularne kulture da su dočekali starost? Sumnjam. Izgleda da je tragiku starosti potrebno zameniti tragikom preranog odlaska da bi se postalo legendom.

Tiziano_tre_età_delluomo_01-8
Tri čovekova životna dona, Ticijan, polovina XVI veka

Mimo vitaminskih koktela i kreme s dubinskim delovanjem, koji su recepti za produženu mladost? Selimović je početak starenja video u ukopavanju i strahu od novih početaka. Dučić daje recept koji je izgleda na sebi isprobao – menjati mesta, žene i knjige. Jevrejska izreka kaže da „čovek nije star sve dok njegova žaljenja ne počnu da preuzimaju mesto njegovih snova“.

„Kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima. Jer, sada, kada imam 85 i umirem, shvatam da je život od toga sačinjen, od trenova samo“, pisao je Borhes.

Slutim da je tako. To jest, dovoljno sam zreo, ili mudar, da znam da jeste.

Dan je divan i ja razmišljam da li da ga provedem napolju ili ga protraćim na trivijlanosti na netu. Ok, samo da bacim pogled na fejs pa ću da vozim bajs.

Zatičem poruku u inboksu: „a koliko ti imaš godina?“

Odgovaram i u roku od nekoliko sekundi stiže odgovor: „Stvarno?! Super izgledaš za svoje godine.“

Dopuštam egu da me voza. A onda odlazim da ga provozam na bajsu.

legenda:

Slika prva: Pusen … Istina, koja nikad nema šta da krije, predstavljena je kao mlada naga i bespomoćna devojka. Vreme je predstavljeno kao starac (Saturn) s krilima. U donjem levom uglu je alegorija Zavisti koja drži bodež i žeravicu. U donjem desnom uglu je alegorija Nesloge (s kosom od zmija i s jabukom razdora u ruci). Anđeo s desne strane u rukama drži dva simbola Vremena – srp i zmiju koja grize svoj rep.

Slika dva: Ticijan … Mladost je predstavljena kroz likove mladih i srećnih ljubavnika. Grupa sunule dečice s desne strane koje nadgleda Kupidon, simbolizuje detinjstvo i doba nevinosti. U pozadini je usamljeni starac s dve lobanje u rukama – simbolima prolaznosti i neumitnosti vremena.