Bajka o umerenim muslimanima

229945_477350738958699_719702289_nKoliko ste puta čuli političare kako govore da su većina muslimana na Zapadu umereni i vredni ljudi koji poštuju zakone? Koliko ste ih puta čuli kako govore da umereni muslimani predstavljaju odgovor na islamski ekstremizam?

Ove otrcane frazetine bi trebalo da nas ubede. Evo deset razloga zbog kojih ostajemo neubeđeni.

1. Umereni  muslimani poseduju zabrinjavajući kapacitet da stvaraju teroristički podmladak

Otac jednog od čuvenih propovednika mržnje, Abu Hamze, bio je oficir egipatske vojske. On potiče iz ugledne porodice srednje klase.

Umar Farouk Abdulmutallab, zloglasni „bombaš u vešu“ potiče iz ugledne porodice srednje klase. Njegov otac bio je oficir egipatske vojske.

Omar Hammami je napustio dom u Alabami u SAD da bi postao vođa islamističke terorističke organizacije u Shabaabu.  Njegov otac, penzionisani civilni inžinjer, jednom je izjavio – „dao sam sve od sebe, kao i moja žena, da ga podignemo najbolje što smo mogli“.

Nenametljivi i vredni roditelji Hasib Hussaina, bili su očajni kad su saznali da je njihov sin bombaš koji je u  jednom londonskom autobusu 7. jula 2005. ubio 13 osoba.

2. Umereni muslimani su prestravljeni od muslimanskih ekstremista

Implicitna, sveprisutna pretnja ostrakizmom ili nasiljem drži umerene muslimane pod kontrolom, što znači da oni radikalni obično isteraju svoje. Kao što John Hawkins primećuje – „Zamislite koliko zastrašujuće mora biti da osudite džihadiste kada u svom komšiluku ili džamiji, redovno nalećete na ljude koji razmišljaju ko džihadisti“.

3. Umerenjaci mogu da se pretvore u ekstremiste

Čak i muslimani za koje se čini da su u miru sa zapadnim društvom, mogu da flipnu.

Osamdesetih godina prošlog veka Andy Choudary je bio „party animal“ koji je živeo za pijanke i seks. Pretvorio se u Anjem Choudarya, proroka mržnje koji mobiliše ološ, i suosnivač al-Muhajiroun grupe koja spaljuje mak.

Kao tinejdžer iz Leedsa, Mohammad Sidique Khan bio je, po svim merilima, potpuno pozapadnjačen, čak toliko da je samog sebe zvao „Sid“. U julu 2005. Sid je uzeo ranac pun eksploziva i aktivirao ga u londonskom metrou. Usmrtio je sedam osoba.

4. Umereni muslimani kolju životinje koje su pri punoj svesti

Postoje neki običaji u muslimanskom svetu koje su umerenim muslimanima prihvatljivi ali su većini zapadnjaka gadni. Među njima je i ritualno klanje životinja, poznato kao „halal“ (koje se u pojedinim muslimanskim zajednicima vidi kao sveporodična zabava).

Umereni muslimani kupuju halal meso. Takođe plaćaju i zakat. Postoje dokazi da se prihodi od prodaje halala i zakata koriste za finasiranje terorizma. Razmislite dva puta pre kupovine kebaba. Moguće je da finansirate terorizam.

5. Umereni nisu uopšte tako umereni

Još malo o životinjama. Evo navoda uglednom britanskog novinara Mehdi Hasana:

Kufari, nevernici, ateisti koji ostaju tvrdoglavi i gluvi za učenja islama, racionalnu poruku Kurana – u Kuranu su opisani kao ljudi ‘bez inteligencije’. Alah ih opisuje ne kao bića bez morala, ne kao bića bez verovanja, već kao ljude bez inteligencije, jer nisu sposobni za intelektualni napor koji je potreban da bi se odbacile ove slepe predrasude, ove lake pretpostavke o svetu, o postojanju Boga. U tom smislu Kuran ateiste opisuje kao „marvu“ onih koji gaje useve i koja ne razmišlja o prirodi ovog sveta“.

Inayet Bunglawala je medijski sekretar Britanskog muslimanskog saveta, koju je na taj položaj postavio vladin odel za borbu protiv ekstremizma i, kao Mehdi Hasan, miljenik je liberalnih medija. Godine 1993. Omara Abdela Rahmana, planera bombaškog napada na Svetski trgovinski centar te iste godine, opisao je kao „hrabrog“. Osamu bin Ladena nazivao je „borcem za slobodu“.

Ovakvi stavovi uopšte nisu retki među „umerenim“ muslimanima. Rezutati istraživanja Pew instituta iz 2007. godine diljem muslimanskog sveta pokazali su da 38% ispitanika smatra da su napadi bombaši samoubica i druge vrste nasilja protiv civila ponekad opravdani. Istraživanje koje je sproveo Daily Telegraph pokazalo je da 6% britanskih muslimana podržava londonski bombaški napad (7/7).

6. Ne postoji način da se zna da li je muslim zaista umeren

Islamski fanatici su odlično uvežbani u veštini takiyya i kitman (laganje i varanje u cilju širenja islama) kao što je to svojevremeno bio i sami njihov Prorok. Deo modusa operandi svakog ekstremiste je da naivčine među neprijateljem ubedi u sopstvenu bezopasnost.

7. Kada fanatik nije fanatik? Kada je na vladinom platnom spisku

Fondacija Quilliam je jedna anti ekstremistička organizacija koja predlaže takve stvari kao što su rehabilitacioni centri za buduće bombaše ili bivše islamiste. Njeni osnivači znaju sve o islamizmu: Maajid Nawaz je bivši čovek za regrutaciju islamista (i osuđenik) za grupu Hizb ut-Tahrir koja se zalaže za okončanje demokratije, uvođenje svetskog kalifata i uništenje države Izrael.

Gospodin Nawaz je sada preobraženi lik što, naravno, nema nikakve veze s njegovom godišnjom platom od 85.000 funti za mesto izvršnog direktora pomenute fondacije. Dobar posao, ako uspete da ga dobijete.

Čuje se mnogo komentara da je vladina preventivna strategija (čiji je cilj i borba protiv radikalizacije) suštinski, zapravo, javno reketiranje. Državna sekretarka Theresa May je 2011. godine javno priznala da se godišnje izdvaja nekih 63 miliona funti u okviru budžeta za borbu protiv ekstremizma koji se onda deli ekstremističkim organizacijama.

„Daj mi lovu i ja ću se ponašati – makar za sada“ je neizgovorena pretnja svakog „preobraženog“ ekstremiste ili simpatizera terorista koji traga za unosnom zamenom za socijlanu pomoć.

8. Mnogi umereni muslimani podržavaju šerijat

Šerijat je, kao što neki od vas i znaju, primitivni sistem nepravde koji je na snazi u mnogim islamskim zemljama i koji je diskriminatorski u odnosu na nemuslimane, žene i homoseksualce. Ako bi se ikada uveo u Britaniji (a delimično već jeste) osudio bi vaše unuke (hrišćane, Jevreje, Sike itd) na trajni status građana drugog reda i život im učinio, najblaže rečeno, vrlo neprijatnim.

Rezultati jednog istraživanja iz 2006. godine pokazali su da se 40% britanskih muslimana zalaže za šerijat u Britaniji. Rezultati sličnog istraživanja iz 2010. godine dali su približne rezultate i pokazali da jedna trećina britanskih muslimana misli da je ubijanje u ime islama opravdano.

9. Islam ima drugačije shvatanje „umerenosti“ od nas

Mnogi muslimani bi kamenovanje žene zbog preljube ili bičevanje homoseksualaca smatralo za „umereni“, čak i saosećajan čin. Što na neki način i jesu, ako se imaju u vidu kazne u nekim delovima islamskog sveta.

10. Čak su i umereni muslimani skloni prozelitizmu

Još umerenih muslimana znači još džamija, još džamija znači još islamizacije, što dalje znači još enklava što znači manje mesta u Britaniji na kojima se nemuslimani mogu osećati kao kod kuće. Rast islamskog prozelitizma u Britaniji znači još preobraćanja nemuslimana u islam, još ljudi poput Samanthe Lewthwaite, teroriste Richarda Darta, i uličnih ubica kao što je Michael Adebolajo.

umereni muslimani, pa još i u Norveškoj (obratite pažnju da su se sviizjasnili kao umereni):

Advertisements

Večita žrtva

25ztr9gNema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste.

Intervju koji se sa Nikolaiem Senelsom, danskim psihologom, obavio finski Homma Forum a na temu kulturnog obogaćivanja u Danskoj i drugim delovima Evrope.

 

 

Nikolai, daj nam kratku verziju svoje životne priče?

Rođen sam 1976. i rastao na danskom selu. Za vreme studija u Kopenhagenu radio sam kao socijalni radnik sa tinejdžerima. Takođe sam radio i kao poluprofesionalni rok muzičar nekoliko godina dok sam studirao psihologiju. Od početka karijere radim sa problematičnim tinejdžerima. Uvek mi je bilo lako da ih zavolim, povežem se sa njima i pomažem im. Razvio sam nove vrste terapija, posebno za muslimane, i moje su metode u pozitivnom svetlu pomenute u nekoliko profesionalnih časopisa, novina i na radiju.

Kada si počeo da se zanimaš za islam i problem integracije?

1451970_662696020441874_1786773578_nPre više od deset godina u Danskoj se odigrao jeziv slučaj. Četvorica muslimanskih mladića vukljali su za kosu mladu ženu niz glavnu trgovačku ulicu u Kopenhagenu (ulica Strøget) i pokušali da je siluju. Iako je vrištala i zapomagala, i bilo je savršeno jasno da nešto nije u redu, niko ništa nije učinio da to spreči. Zamislite samo: mlada žena koju vuku za kosu kroz najprometniju ulicu u Danskoj, s mnogo posmatrača, i niko da pokuša da to spreči. Ne pokušavati aktivno da se loše stvari spreče, čak i ako rizikujete da vas prijatelji, kolege i porodica kritikuju, ili da zaradite modricu na oku, verovatno je najgora stvar koju možete uraditi svom samopouzdanju, ličnoj etici i humanističkim vrednostima. Ako smo voljni da pomognemo samo kad to ne nosi nikakav rizik po nas, onda smo beskorisne kukavice. Danas ta pomoć često nije fizička – mada bi svi muškarci trebalo da nauče da se bore, bilo kroz borilačke veštine ili u vojsci – već intelektualna. Pisanje pisama novinama, blogova, izraziti iskreno ono što se misli kada je reč o islamu i imigraciji za vreme pauze za ručak na poslu, sve to pomaže. Biti pasivan dok se žene tretiraju loše a neuspela integracija preti da za sobom odnese naše kulturološke vrednosti i program socijalne zaštite, znači ne uspevati biti odgovaran kao ljudsko biće. Posebno bi muškarci morali veoma ozbiljno da shvate svoju ulogu zaštitnika žena.

Ukratko, kao i većina Danaca, i mene je zapanjila ova priča o silovanju. I njena brutalnost i činjenica da se nije našao niko da pomogne nesrećnoj ženi potpuno su me razorile. Pre ovog slučaja bio sam gluv za kritike islama i muslimanske imigracije ali sam od tada počeo pažljivije da slušam. U to vreme još sam uvek bio ubeđen da je uspešna integracija samo pitanje vremena i da je društvena nepravda glavni krivac za ove etničke napetosti. Takođe sam bio vrlo nervozan zbog kritika koje bih dobijao kada bih izražavao svoju zabrinutost. Stvari su danas drugačije: ne glasam više za socijaldemokrate, niti me više zanima šta ljudi misle o onome šta ja mislim o muslimanskoj kulturi. Takođe, više nisam pasivan – osećam odgovornost da branim potlačene muslimanke, našu slobodu i da ljudima pokažem da možemo da kažemo otvoreno šta mislimo o islamu i muslimanskoj imigraciji.

Uzgred, ispostavilo se da su trojica od ove četvorice muslimanskih mladića bili zatvoreni na izvesno vreme u instituciji u kojoj sam u to vreme radio. Zbunjeni, nesigurni mladići sa tipičnim muslimanskim šovinističkim ponašanjem i jako izraženim mentalitetom žrtve, bez ikakvih pravih vrednosti u životu sem da se dobije što je više moguće sa što manje napora moguće.

Ispričaj nam o svom sukobu sa gradskim vlastima Kopenhagena.

16614_421631977907966_693548813_nPošto sam nekoliko godina proveo radeći kako sa danskom tako i sa muslimanskom decom i tinejdžerima, postalo mi je savršeno jasno da postoje izvesne vrlo duboke psihološke razlike između ove dve kulture. Te razlike su, bez sumnje, toliko duboke da muslimani moraju napustiti mnoge svoje suštinske vrednosti ako žele da se integrišu u naša društva i osećaju se Dancem, Fincem, Nemcem itd.

Kao psiholog s posebnim uvidom u probleme kriminaliteta kod stranaca, gradonačelnik Kopenhagena me je pozvao da uzmem učešća na konferenciji gradske skupštine posvećenoj problemu integracije. Raspravljalo se o strancima kriminalcima, strancima i integraciji, strancima i teroru, strancima i paralelnim društvenim strukturama itd. Iritirao me je način na koji se diskusija odvijala jer su svi generalizovali, trpajući sve strance u isti koš, kao da svi oni dolaze iz iste kulture. Izneo sam mišljenje da su problematični stranci oni sa muslimanskim korenima i da bi trebalo da raspravljamo o značenju kulture u pokušajima da pronađemo uzroke problema i rešenja za njih. Ovo je bilo previše, kako za gradonačelnika tako i za učesnike konferencije. Druga stvar o kojoj se na konferenciji raspravljalo bila je da bi tim stranim kriminalcima trebalo pomoći da pronađu mir u životu tako što ćemo ih ohrabriti da budu religiozniji. Tu sam gradonačelnika i učesnike podsetio na mnoge stihove Kurana koji muslimane zapravo obavezuju na kriminalno ponašanje, kao i na to da je nekoliko džamija u Kopenhagenu poznato po svom ekstremizmu. I opet je to što sam izneo bilo više nego što su političari mogli da svare.

Kasnije sam raspravljao s gradonačelnikom Kopenhagena na svom blogu „Kulturološka pukotina“ na stranici lista Jyllands-Posten. U raspravu sam se upustio jer je obećao da pokrije troškove muslimanskih verskih praznika ukoliko mu muslimani pomognu da bude ponovo izabran na izborima 17. novembra (intervju je rađen u januaru 2010, izbori koje pominje održani su krajem 2005). Uzgred, nije prošao na izborima. Novi gradonačelnik, Klaus Bondam, je još gori izbor, pošto je homoseksualac koji se povremeno šminka, pretpostavljam da će imati problema u odnosima sa muslimanskom zajednicom.

Zbog čega je tako teško razgovarati sa muslimanima o visokoj stopi kriminaliteta i problemima integracije?

546190_466601340031965_153786011313501_1701616_916544677_nRazlog leži u kulturološkoj psihologiji. U muslimanskoj kulturi životi ljudi kontrolisani su spoljnim faktorima – islamom, Alahom, imamom, ocem, kulturološkim normama i tradicijama, društvom i, kada naiđu na probleme, posebno nemuslimanima i nemuslimanskim vlastima. U zapadnoj kulturi, skoro potpuno je drugačije. Ovde sebe doživljavamo kao odgovorne za sopstvene živote. Motivaciju, svetonazor, način razmišljanja, komunikacije i delovanja, vidimo kao najvažnije činioce koji odlučuju o našim životima. Zbog toga imamo tako mnogo psihologa i terapeuta, veliki broj društvenih nauka, na tone knjiga na temu samopomoći itd, što je sve usmereno na naš unutrašnji život i shvatanje da mi sami stvaramo i menjamo sopstvene živote. Toga nema u muslimanskoj kulturi. Ako kao musliman imate problem, niste vaspitavani da mislite – „šta činim kako ne valja pošto uvek završim u nevolji?“. U muslimanskoj kulturi se gleda spolja – „Ko mi je ovo uradio?“

S ovakvim načinom razmišljanja sebe uvek doživljavate kao žrtvu a nekoga ili nešto spolja kao uzrok vaših problema. Bernard Levis, čuveni profesor islamske istorije, posmatrao je iste kulturološke razlike. Njegovim rečima, zapadnjaci se pitaju „Gde sam pogrešio?“ a muslimani „Ko mi je ovo uradio?“.

Zbog toga mnogi muslimani ne smatraju da su oni ti koji stvaraju problem. I razgovarati o problemima s nekim ko misli da je sve krivica nekog drugog, nije uopšte lako.

Da li je vaspitanje u bilo kakvoj vezi sa kriminalnim ponašanjem?

601338_482701885090251_1573793587_nVaspitanje je u svakoj mogućoj vezi sa kriminalnim ponašanjem. Dobro vaspitani ljudi uopšteno imaju dobro samopouzdanje, uglavnom dobro raspoloženje i konstruktivan način za rešavanje problema. I lako im je da vole i da budu od koristi sebi i drugima.

Kao profesionalni psiholog s ikustvom upravo na ovom polju, mogu reći da većina kriminalaca pati od mnogo besa, nesigurnosti i umanjene empatije. Važno pitanje je – zašto je tako mnogo muslimana odgajano na način koji od njih kasnije stvara kriminalce?

Dozvolite mi da na ovo pitanje odgovorim jednim poređenjem. Neke porodice su zdrave za decu da u njima rastu. Razvijaju smisao odgovornosti, empatiju i uče da su destruktivne emocije kakve su bes, ljubomora, osvetoljubivost itd, negativne i moraju se kontrolisati i s njima izlaziti na kraj. Neke porodice su nezdrave za decu da u njima rastu. Ona postaju nefleksibilna i nesposobna da se prilagode društvenim pravilima, postaju nezainteresovana i za sebe i za druge itd. Na taj način sve porodice imaju sopstvenu kulturu, sopstvenu emocionalnu i kulturološku atmosferu koja oblikuje osobe koje u njoj rastu. Baš kao što porodice imaju različitu kulturu koja može biti zdrava ili nezdrava za ljudski razvoj, tako isto i čitave kulture.

Nema sumnje da je muslimanska kultura uopšteno, nezdrava da se u njoj raste. Njeno divljenje prema besu, podjarmljivanju ženskih kvaliteta (u psihologiji poznatih kao femina), veoma nestabilan odnos prema časti, mentalitet žrtve i nedostatak usredsređenosti na lično promišljanje veze između sopstvenog ponašanja i problema koji iz njega proističu, veoma lako stvaraju nezrele i nasilne osobe niskog stepena samopouzdanja.

Da li se tvoja zapažanja vide kao politička umesto kao zapažanja profesionalnog psihologa?

15952Naravno, ja kao i moja knjiga, smo kritikovani. Kao što vidite, ja govorim vrlo otvoreno. Ali oni koji me kritikuju ili nemaju profesionalnog isksutva u radu s muslimanima ili su sami muslimani. Kada držim predavanja za školske nastavnike i socijalne radnike u školama s velikim brojem muslimana, oni se svi slože sa mnom. U tim prilikama uopšte se ne postavlja pitanje jesam li ja u pravi ili ne – jer oni imaju potpuno ista zapažanja kao i ja. Na tim predavanjima idemo direktno na rešenja. Danski časopis za profesionalne psihologe PsykologNyt objavio je kritiku moje knjige koja je bila vrlo pozitivna. Ocenili su je kao „provokativno, otrežnjavajuće i ubedljivo štivo, utemeljeno na mnogo primera iz prakse“. Nekoliko nacionalnih novina takođe je pozitivno pisalo o knjizi i čak je naš najpoznatiji muslimanski političar, Naser Khader,  koji je i sam napisao knjigu o muslimanskoj kulturi, imao reči pohvale. Napisao je da je „profesionalna ekspertiza Nikolaia Sennelsa izuzetna a izneti primeri knjigu čine nezaobilaznim štivom za sve nastavnike i socijalne radnike“.Oni koji imaju iskustva s muslimanima, vide me kao iskusnog profesionalnog psihologa.

Zašto izostaje reakcija medija i akademika? Da li je to zbog toga što bi novinari i akademici koji su toliko uložili u popuštanje muslimanima, rizikovali svoje karijere? Na kraju krajeva, ako se vratimo na asimilaciju, mnogo ljudi u medijima i na univerzitetima sa multikulturološkim karijerama bilo bi suočeno sa ličnom propašću.

Vladajuće uverenje u akademskim krugovima je da sistem uzroka i posledice kod muslimana ne funkcioniše. Kad kažem uzrok i posledica, mislim na to da ljudi sami oblikuju svoje živote. U akademskim krugovima se uči da je sudbina siromašnih i antisocijalnih ljudi u rukama nas ostalih. Ali savršeno je jasno da muslimani sami stvaraju svoje probleme tako što se ne integrišu, ne uče danski, ne obrazuju svoju decu, ne dozvoljavaju svojim ženama osnovna ljudska prava, ne rade, ne otvaraju se prema zapadnoj kulturi itd. Posebno je njihova opresija ženskih kvaliteta veoma štetna, kako za same žene, tako i za muškarce, decu, i za njihovu sposobnost da grade otvorena, slobodna, demokratska i humanistička društva. Jedini slučaj kad sistem uzroka i posledica, prema akademicima, deluje je onda kada su bogati depresivni ili neuspešni: to je onda njihova sopstvena greška. Besmileno. Ako nismo spremni da ljudima ukažemo na njihov udeo u problemima koje imaju, kako ćemo im onda ukazati na rešenja?

Čini se da se Britanija i Švedska uzajamno takmiče ko će biti evrospki lider u skrivanju problema pod tepih. Danska se ponekad vidi ka najotvorenija za slobodno raspravljanje, ali taj imidž Danske možda i nije baš najtačniji.

480938_520463067976074_986643085_nDanska je svetski poznata po otvorenošću u raspravama koje se tiču islama i muslimanske imigracije. I svakako da zaslužujemo pažnju. Naše su novine pune pisama čitalaca koji kritikuju islam. To je jednostavno deo danske kulture, da se otvoreno razgovara i ismeva svako ko besni i pogubi živce kada mu se upućuje kritika. Naravno, ima ljudi koji ne shvataju kakvu opasnost predstavljaju islam i etničke napetosti kao rezultat neuspele muslimanske integracije. Nema sumnje da će novine ekstremne levice, kakva je Politiken izgubiti čitaoce a samim tim i prihode, ako počnu da probleme tretiraju na realniji način. Ali oni već gube čitaoce a dve političke stranke, Enhedslisten i De Radikale Venstre, na putu su da izgube mesta u skupštini. Obični građani odlično vide šta se dešava. Oni se susreću s agresivnim muslimanima po diskotekama, u školama njihove dece, metrou itd. Najvažnije je da ljudi o tome razgovaraju. Svaka osoba koja pomene makar delić svoje zabrinutosti po pitanju muslimanske imigracije, na poslu primera radi, pomaže barem nekoliko svojih kolega da razmisle i slobodnije progovore o toj temi na poslu, porodičnim ručkovima i slično.

Kad bi bio u situaciji da odlučuješ, šta bi bila najvažnija promena u pogledu rešavanja problema s muslimanskim imigrantima?

Pozivanje ljudi iz potpuno drugačije kulture da žive u našim zemljama je najveći društveni eksperiment u istoriji ljudskog roda i očigledno je da ne ide kako treba. Praviti duboke demografske promene čitavog kontinenta je veoma opasno. Imigranti koji ne žele da se integrišu, što će reći prihvate našu kulturu i usvoje je postajući zapadnjaci, ne bi trebalo da budu ovde. Moramo pronaći mesta na planeti gde bi takvi ljudi mogli da žive bez pritiska integracije i gde njihovo okruženje ne trpi zbog njihovog antisocijalnog ponašanja, verskog fanatizma i nedoprinošenja ekonomiji.

Na internet forumima po kojima se kritički osvrće na problem imigracije, udovoljavanje muslimanima vidi se kao savršeno pogrešna politika. Posebno Danci i Šveđani koji su živeli u četvrtima s dosta muslimana tvrde da ustupci kod muslimana samo izazivaju nove zahteve. Može li biti da ovi ustupci imaju nekog efekta  na kriminalitet? Jesu li svi ustupci loši ili ima i dobrih primera?

946275_413433382088371_1360598731_nNema sumnje da udovoljavanje čini da se muslimani osećaju jačim i kako su u pravu. Takođe, u njihovim očima, ono čini da mi delujemo kao slabići. Njihov mentalitet žrtve potpuno podivlja svaki put kad oni koji im udovoljavaju progovore. Vidite, udovoljavanje je zapadnjačka tradicija. Ako učinimo kompromis ili smo fini prema nekome, mi očekujemo da taj neko bude zahvalan i učini šta može sa svoje strane da se problem razreši. Muslimani drugačije razmišljaju. U njihovoj kulturi pas koji najglasnije laje postaje šef.

U našoj kulturi se smatra da samo mali psi laju, veliki to ne moraju jer su veliki i rade šta hoće. Kada laju mi mislimo kako su nezreli i da im je potrebna pomoć. Kada neprestano udovoljavamo i pravimo kompromise sa našim vrednostima oni misle kako smo slabi i ranjivi i potreba da se prilagode našoj kulturi se smanjuje. Politika udovoljavanja je smrtnosna posledica nerazumevanja ove ključne razlike između zapadnjačke i muslimanske kulture.

Najgore je što su zagovornici udovoljavanja i politički korektna ekipa uspeli da zastraše mnogo ljudi da ne govore glasno ono što misle. Ljudi se plaše da ih zovu rasistima ili toga da drugi o njima loše misle. Moj savet je: „nemojte da vas bude briga!“ Ako vidite četiri mladića koji za kosu vukljaju preplašenu devojku, da li biste pokušali da ih sprečite? Ako vas ozbiljno brinu islam i muslimanska imigracija, da li biste to izgovorili?

intervju na engleskom

pogledati i ZAŠTO ISLAM STVARA ČUDOVIŠTA? od istog autora