Srbija među šljivama

1662230_238317063014991_1248478614_nKad čujete Toskana, koje su vam prve asocijacije? A na Provansu? Ili, recimo, Škotska? Egejska ostrva? Finska?

Toskana – lepa priroda, renesansa, srednjevekovni gradići, vino, italijanska kuhinja. Provansa – polja lavande, Azurna obala, slikarstvo i impresionisti, opet vino i francuska kuhinja. Škotska – gajde, kilt, nepristupačne planinčuge, Loh Nes, škotski zamci. Egejska ostrva – lokalna vina, caciki salata, riblji specijaliteti, mnogo sunca, romantične grčke crkvice i bele kućice plavih vrata i žaluzina. Finska – jezera, deda mraz, sneg, bele noći, sauna, Alvar Alto i skandinavski dizajn …

Dakle, ne samo zemlje, ne samo pojedini gradovi i njihove znamenitosti, među kojima su Pariz i Barselona poslovičan primer iz više nego očiglednih razloga, već i pojedini regioni uspeli su da se isprofilišu do nivoa turističkog brenda za sebe. Negde je to samo stvar dobre reklame i PR-a, kao u slučaju Toskane i Provanse, koje je trebalo samo dobro upakovati i posle još bolje prodati. Obe ove oblasti prepune su kulturno-istorijskog nasleđa i obe su bogate lokalnom kulinarskom i zanatskom tradicijom. I prelepom arhitekturom.

1530553_222347121278652_1723146970_nNegde brendiranje regiona zahteva veće i organizovanije napore. Grčka egejska ostrva su do pre nekoliko decenija bila samo obična zabačena sela s retkim brodskim vezama sa kopnom, iz kojih je stanovništvo masovno emigriralo u Australiju i ostale prekookeanske zemlje a ostajali su samo starci da na njima u osami prožive jesen života. A onda se neko dosetio. Skromna kućice egejskih seljaka, okrečene u sveže belo s plavim i crvenim detaljima i saksijama mediteranskog rastinja, odjednom su postale eskapistički san od civilizacije i kapitalističke trke bez kraja i konca umornih zapadnjaka. Neka su se ostrva, poput Santorinija, isprofilisala u eksluzivna i skupa letovališta, neka su, poput Mikonosa, postala sinonim za seksualnu neinhibiranost u antičkim tradicijama, neka još uvek, poput Kufonisije, odbijaju da se uključe u tokove masivnog turizma i ostaju skriveni biseri autentičnosti do kojih se ili zaluta ili dođe zahvaljujući preporuci znalaca.

Koje su vam prve asocijacije na pomen Šumadije? Brdovita, zelena zemlja, lepa ali opustela i raskrčena, prilično prljava i zapuštena, s dobrom rakijom i grozomornom arhitekturom i varošicama. Drugim rečima, preduslov nastajanja svakog brenda je prepoznatljiv i svima razumljiv vizuelni identitet. Zbog čega su, inače, dizajneri svih fela nezaobilazan faktor u kreiranju kakvog god brenda? Ako je to tako, onda Šumadija, ili koja god druga oblast u Srbiji, Srem recimo, ne stoje dobro.

1425518_212529958927035_1022304472_nPo koje etno selo kraj autoputa ili kao usputno svratište i izletište, sa svom onom izveštačenošću i kič detaljima koji se podrazumevaju u jednom tematskom parku za odrasle, jeste simpatičan štos i fina mamipara, ali svakako ne mogu biti generator turizma jedne zemlje. Turisti koji dođu u Provansu ne žele da vide jedno improvizovano provansalsko selo sa suvenirima već polja lavande, vinograde i vinske podrume, prava sela sa ljudima koji u njima žive i prave čuvene francuske sireve, da ručavaju u restoranima u kojima su svojevremeno račune crtežima plaćali Pikaso i Šagal.

Drugim rečima, pejzaž je mnogo širi pojam od lepe prirode. Podrazumeva sve te kulturno-istorijske slojeve koji su srasli ili iznikli iz prirode jednog regiona. I prepoznatljiv vizuelni identitet.

1466217_217138225132875_1407109410_nVratimo se na Šumadiju. Na ono nekoliko preživelih primera tradicionalne šumadijske arhitekture, možemo steći predstavu o tome kako bi Šumadija kao region izgledala da nije bilo sistematskog i potpuno neshvatljivog uništavanja njenog arhitektonskog nasleđa. Umesto kockastih, bunkerastih, nefunkcionalnih kućerina s krovovima na dve vode, najčešće bez balkona i kič ukrasima po ogradi u vidu gipsanih lavova, Šumadija je mogla izgledati onako kako se arhitekta Božidar Petrović donkihotovski borio da je očuva – s lepim, belim kućama s krovovima na četiri vode, s tremovima utonule u muškatle, s podrumima za rakiju i zidanim roštiljima u dvorištu. Ako je modernizacija potrebna treba dodati bazene. A umesto poluopustele zemlje gde je teže videti kravu kako pase nego bačeni šporet, svi ti zeleni bregovi mogli su biti prekriveni nebrojenim stablima šljiva … Provansa – lavanda, Toskana – vinova loza, Šumadija – šljiva … i da ne pominjem, podrumi rakije, domaće mešavine čaja, sušene kajsije i šljive, džemovi od organski uzgajanog voća kakve viđam po bezbrojnim provansalskim radnjicama. I još, Manasija, Kalenić, Ravanica …. moravska srednjevekovna arhitektura kakva postoji samo ovde.

1604923_228509743995723_881077788_nE, to bi već imalo nekog smisla. Posao je ogroman i težak, ali dugoročno isplativ. Brza i improvizovana rešenja nikada ne piju vodu. Nema turizma bez brendiranja. Nema brendiranja bez vizuelnog identiteta. Nema vizuelnog identiteta bez dugoročne i dobro organizovane strategije vraćanja u život Šumadije pre komunizma. Šumadija – Balkans as it once was. Nije nemoguće. Šumadija je danas prepoznatljiva, ali, nažalost, iz pogrešnih razloga. Ista strategija, naravno, morala bi se primeniti i na ostale srpske regione …

Inače, zalud svi oni bilbordi TOS-a … Upoznajmo se (Let’s meet) … pa pastoralna sličica livade, konja u trku, kajmaka i pogače … Činjenica je da za sad nema mnogo toga da se vidi.

Čak će i Beograd, trenutna hit vikend destinacija među mladim Evropljanima, uskoro postati ispušena lula …  Njegov učinak je još uvek par svetlosnih godina daleko od obližnje Budimpešte … splavovi, jeftino piće, lepe devojke (na korak od toga da steknu reputaciju Tajlanđanki) i još uvek solidna i ne preskupa klopa … ok, a dalje?

99132_kuca-aksentijevica_fSrbija među šljivama … To treba da zvuči skroz drugačije.

Advertisements