Арсинојин цвет

OLYMPUS DIGITAL CAMERAСпустила се спиралним степеницама са горњег спрата, у купаћем костиму и са великом шареном марамом обавијеном око струка. Поздравила ме пољупцем у образ као да смо се последњи пут видели јуче а не пре више од две године. Мирисала је на лаванду. Наручила је да нам донесу ледени чај и предложила да ручамо на крову крај базена, у сенци лимунова и хибискуса.

– „Алекс, да ли си срећан?“ – упитала ме је забацивши косу на бели фротирски наслон опружајући ноге на сто.

– „Да ли сам срећан?“ – понових, потпуно затечен оваквим питањем и посебно ноншаланцијом с којом је постављено. То је, барем што се ње тиче, уједно био и одговор. Чињеница да на то питање нисам био у стању да одговорим с подједнаком лакоћом којом је и постављено, те да је управо она била сведоком моје лажне дилеме, навукла је облак туге и зловоље у мој поглед.

– „Ах, немој ми говорити о новцу, то је тако … бесмислено! Новац је као енергија. Кружи и има своје токове. Треба се само укључити. Баш као што се повезујеш с енергијом универзума и скрећеш њено кретање у своје биће, тако се повезујеш и с материјалним токовима. Проблем је недостатак воље и јасно изражене жеље. Али, поставити животу захтеве је, чини се, врло распрострањен проблем данас код људи. Зар не мислиш тако? Свет је данас тако лако заплашити. Људе још по рођењу престраве свим злима и недаћама које ће их у животу снаћи, укључујући и неизбежно разочарење у љубав. Већина их одлучи да одустане од свега и пре него што почне да живи. То је тако тужно.“

Било ми је тешко да се усредсредим на ово ненадано филозофско излагање и истовремено држим поглед на њеним ножним чланцима. Не слажем се с њеном теоријом о новцу али сам одустао од расправљања. Има ли уопште смисла о томе расправљати с неким ко је рођен богат?

– „Хоћу да кажем“, продужила је након гутљаја леденог чаја, „за срећу је потребно снаге колико и за тугу. Понекад и више. А нарочито постојаније.“

Ручак је био спреман и ми се преместисмо на кров њене резиденције. Сто је био постављен поред базена који се пресијавао од сунца које се одбијало о мозаичке коцкице на његовом дну. Јели смо пилетину с крушкама и пили бело вино са Самоса. С муком сам делио своју пажњу између њених груди, изврсног вина, погледа на град, светлуцаву прозирну воду базена и наш разговор.

– „То искуство рата, код вас у Србији, мислим да те чини врло привилегованим.“

– „Ја сам из рата побегао. Поново бих учинио исто. Овог пута побегао бих и из земље“ – рекох без трунке срама и помало увређен оваквим филозофским приступом тој теми.

– „Ах, па наравно! То је просто дужност сваког мислећег човека! Ратови су данас толико усавршени и безидејни да су потпуно одвратни. Нема авантуре, нема идеала, личног подвига, ни визије ни маније, сем маније убијања. Не може се бити Ахил данас, нити ће ово доба родити новог Епаминонду. Нисам мислила да будем цинична. Хтела сам рећи да таква једна трагедија човека или потпуно сломи или учини мудрим. Мора се доживети крхкост живота да би се он заволео. Када Петрос није желео да се врати за време бомбардовања, упркос очајању наших родитеља, ја сам га потпуно разумела. Била бих и сама дошла да сам знала да то неће убити наше родитеље.“

– „Мислим да постоје ствари у животу за које је права срећа не искусити их. Али, рецимо да наслућујем твоју поенту.“

– „Друга ствар потребна да се живот заволи је неузвраћена љубав. Живимо верујући да волимо живот док заправо највећи део живота проводимо борећи се с грижом савести. Јеси ли волео некада несрећно Алекс?“

– „Зар има неког да није?“

– „Ох, и те како! Немају сви ту срећу! Волети неузвраћено значи сагледати космос. Неузвраћена љубав није реткост. Ретка је храброст, или лудост, да се не затвориш пред њом. Да се не окренеш да допливаш назад на обалу већ продужиш да пливаш до друге иако је не видиш од таласа. Пржити се на врелом сунцу сопственог ега, љубоморе и жеље за поседовањем. Напајати се сланом водом суза и чежње, видети живот у милион илузија и могућности од којих ниједна није твоја. Растопити сопствену огорченост убеђењем у смисао патње. И бити слободан на крају, бити заиста слободан.“

 *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *

Oдломак из мог, никад завршеног романа, “Арсинојин цвет” за који сам заборавио да сам га икад и писао, све док ме данас није подсетио пријатељ из Београда, цитирајући једну од реченица из овог одломка. Нисам је препознао. Прочитао сам га после више од пет година 🙂

Advertisements

3 thoughts on “Арсинојин цвет

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s