Srbija kao Izrael

capture-20140126-213458 Srbija je za dvesta godina, što je u istorijskim okvirima kratko vreme, uspela da se iz jedne agrarne zemlje, bez razvijenih intelektualnih, političkih i finansijskih elita, razvije u modernu evropsku državu sa evropskim institucijama sistema. I to uprkos ogromnim teškoćama s kojima je usput morala da se bori – činjenica da je na razmeđi dva velika carstva, austrougarskog i otomanskog, oslobodilački i odbrambeni ratovi, interes velikih sila na Balkanu i drugo. Ipak, već u 19. veku donosi liberalan ustav, Srpkinje su među prvim ženama na evropskim univerzitetima, škotske bolničarke koje su u Prvom svetskom ratu dolazile u Srbiju da pomažu njenim ratnicima dolazile su jer je njihovu pomoć britanska vlada odbila (s obrazloženjem da je ženama mesto u kući) i jer su u Srbiji naišle na rodnu ravnopravnost kakva kod njih nije postojala. Srbija je načinila heraklovski podvig i doslovno preskočila vekove, koji su neki drugi narodi i države imali na raspolaganju da se postepenije razvijaju. Za zadivljujuće kratko vreme Srbi menjaju i način života i obrazovanja i razmišljanja. Između dva rata Beograd ima avangardu istovremenu s Parizom. Ima elitu koja govori više stranih jezika, brani doktorate na stranim univerzitetima i ostvaruje kontakte sa svetom.

Sećam se jedne svoje posete Karađorđevom muzeju u Topoli i crteža uniformi srpskih vojnika pre i posle ustanka. Kojom se brzinom čak i ustanička Srbija modernizovala, čak i u tako teškim uslovima! Za nekoliko godina ustanici u seljačkim gunjevima i naoružani kukom i motikom, pretvorili su se u evropsku vojsku. Na fotografijama Beograda između dva rata viđamo dame po poslednjoj pariskoj modi, zajedno sa seljankama u nošnjama i opankama. To govori koliko i o evropeizaciji, toliko i o jednoj društvenoj klimi dovoljno širokoj za sve.

Teško ćete naći primer naroda koji se brže razvijao i napredovao od srpskog.

To NIJE ostvareno na idejama Sv. Save, Velimirovića i ostalih pravoslavnih mistika. Ostvareno je stvaralačkim kapacitetima i intelektom ljudi modernista.

Nisu nam potrebni zatucani fanatici već ljudi kakvi su bili Jovana Karamata (jedan od najvećih srpskih matematičara 20.veka), Mihailo Petrović Alas, matematičar i pronalazač, Pavle Savić, naučnik koji je doprineo otkriću atomske fisije, Jovan Cvijić, geograf, Miloš Đurić, filolog i filozof, Milutin Milanković, astronom i klimatolog, Ksenija Atanasijević, prva Srpkinja filozof, i mnogi drugi koji su nas zadužili svojim naučnim pregalaštvom, posvećenošću, borbenošću … To su pravi uzori.

Lakše je vladati neprosvećenim, siromašnim i nesrećnim narodom. Političke i druge elite (finansijska, ili u srpskim uslovima, monopolska, kao i crkvena, svakako) jedine su koje imaju razloga da budu protiv modernizacije i napretka, jer su jedine koje u tom slučaju gube. Danas ne samo da se ubrzano vraćamo unazad već u tom sunovratu rušimo i ono što su generacije pre nas mukotrpno gradile. A i to što su nam ostavile nije bilo dovršeno.

Da ponovim repliku Bate Stojkovića iz filma Balkanska pravila – „Puno je budala ovde, a i lakovernih ljudi koje je lako kupiti i još lakše zavesti. Ti „domaćini” misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih više ništa ne može da se dogodi.“

capture-20140126-213732Veliki je broj Srba koji ima osećaj da im je od strane svetskih sila učinjena ogromna nepravda. I da je ta nepravda tim veća ima li se u vidu nemerljiv srpski doprinos u borbi za slobodu u oba svetska rata. Ja delim taj osećaj. Već dugo imam utisak da je kolektivni osećaj nepravde i nedostatka elementarne objektivnosti od strane velikih faktora međunarodne zajednice, kada je o prilikama u našem regionu reč, na kraju kod Srba izazvao svojevrsnu nacionalnu paranoju. Dugo sam se rvao, kako sa ličnim osećajem nanete nepravde, tako i sa paranoičnom dijagnozom kolektivnog stanja svesti. Trebalo mi je vremena da se izborim i sa jednim i sa drugim.

U knjizi Kristofera Hičensa – The Missionary Position, Mother Teresa in Theory and Practise – neočekivano sam naleteo na deo koji izražava ono što sam i sam mislio. Hičens taj pasus piše uzgred, tema knjige je majka Tereza i fabrikovanje mita o njoj, a pošto je poreklom Albanka iz BJRM, razmatra i njene sumnjive političke kontakte između kojih i onaj sa režimom u Tirani i podršku ideji Velike Albanije. Hičens piše – „Kolaps Jugoslavije doveo je do obnavljanja predratnih rivalstava. Hrvatska, uz podršku Vatikana i Nemačke, proglašava nezavisnost i vraća mnoge simbole države Ante Pavelića. Pod zaštitom Vatikana i Trećeg Rajha, ova vlada je izvršila pokolj nad Jevrejima i pokrenula program nasilnog pokrštavanja pravoslavnih Srba. Oni koji su se suprotstavljali, ubijani su. Sećanje na ovo, praćeno očigledim nedostatkom žaljenja za počinjeno, doprinelo je razvitku nacionalističko-religijske paranoje kod Srba koji su potom pokrenuli rat za teritorijalno i religijsko proširenje u kom procesu su stradali i gradovi Vukovar i Sarajevo. Hrvatska vladajuća partija predvođena Franjom Tuđmanom na to je odgovorila tako što je sebi odrezala parče Bosne i uništila grad Mostar …“

Imao bih amandman na ovo mišljenje ali on ovde nije bitan (ubijani su, recimo, i oni koji se nisu suprotstavljali). Formulacija „nacionalističko-religijska paranoja“ mi je privukla pažnju, kao i objašnjenje njene geneze i „okidanja“. Mislim da je tačna.

Mislim da smo zapali u kolektivnu ulogu žrtve. A ne znam može li čoveka nešto gore od toga da snađe. Psiholozi kažu da kad se čovek oseća kao žrtva, da ga taj oseća parališe i čini disfukcionalnim. To je autodestruktivni osećaj koji blokira, samog sebe hrani i od samog sebe živi. Sigurno ste nekad čuli nekog kako kaže – „imam četrdesetpet godina i nisam se udala zbog majke“, ili već nešto slično. To je to. A nas je to snašlo na kolektivnom nivou. Tonemo u osećaj nemoći i žrtve kao u živom blatu.

Postoje uvek dva načina na koji u životu može da se reaguje na teškoće i neprilike. Jedan je reaktivan – emotivan, brz, nepromišljen, impulsivan, kratkoročan. Donosi trenutno olakšanje za frustraciju. Drugi je proaktivan – racionalan, odložen, smišljen, dugoročan i satisfakciju donosi dosta kasnije. Reakcija je laška, proakcija je teža. Teži put je uvek onaj pravi.

capture-20140126-213627Ja, opet, o Izraelu. Uprkos nezamislive kolektivne traume koju su preživeli, Jevreji nisu pali u mentalitet žrtve. Stvorili su državu u ekstremno neprijateljstvom okruženju i sa gotovo nikakvim prirodnim resursima. Srbija je, čak i bez Kosova, skoro četiri puta veća od Izraela, a neuporedivo bogatija u prirodnim resursima. Izrael je druga najobrazovanija zemlja na svetu; ima najviše naučnih radova po glavi stanovnika nego bilo koja zemlja na svetu; najveći broj patenata po glavi stanovnika; 24% izraelske radne snage ima fakultetsku diplomu a 12% i stepen viši od fakultetske diplome; vodi po broju naučnika i tehničara u svetu (sa 25% radne snage u tehničkim profesijama); proporcionalno broju stanovnika ima najveći broj startup kompanija na svetu, takođe i najveći broj startup biotech kompanija; većinu Windows NT i XP programa razvio je Microsoft Israel; ima najveći životni standard na Bliskom istoku (iako je najmanja bliskoistočna država); jedina je zemlja na svetu koja je u 21. vek ušla sa većim brojem stabala nego što ga je imala u 20. veku, što je dostignuće tim veće pošto je većim delom pustinjska zemlja, i …

Ima gej paradu, i to ne samo u Tel Avivu već i u Jerusalimu, gradu koji je sveto mesto za sve tri najveće monoteističke svetske religije i u kome, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici ovih religija.

objašnjenje za fotografije: prema kabali, jevrejskom mističnom filozofskom sistemu, postoje 72 imena boga (koji se shvata kao univerzalna kosmička energija), među njima su i ova tri – ČUDOTVORENJE (mogli smo nekad, možemo i opet), OTKLANJANJE SAMOSAŽALJENJA, MENTALITETA ŽRTVE I OSVETOLJUBIVOSTI, PREKID ZAČARANOG KRUGA ISTIH GREŠAKA (nije li krajnje vreme da iz svoje previše burne istorije ponešto konačno i naučimo?)

Sasvim uzgred, jedan od najboljih životnih saveta pronašao sam u kabali – kad vam je teško, loše, depresivni ste … učinite nešto za nekoga drugog. Taj neko može da bude  i potpuni stranac. Bez ikakvog interesa ili očekivane nagrade.

Deluje!

11 sličnosti između islama i nacizma

375805_530105550337291_712349192_nČesto islam poredim s nacizmom. Ovaj kratki dokumentarac koji preporučujem iz sveg srca (verujte mi, nećete zažaliti ovih 48 min) će vam slikovito pokazati i zašto. Ja ću samo ukratko pobrojati koje su to, za mene, glavne dodirne tačke između islama i nacizma.

1. Svetski kalifat / Hiljadugodišnji Rajh

Težnja za globalnom političkom dominacijom, pod islamom, odnosno nacizmom

2. Uništenje Jevreja / Uništenje Jevreja

Ova tačka je identična. Muslimani neprestano ponavljaju da je njihova verska dužnost uništenje Izraela i novi holokaust. Zapanjuje upornost i učestalost tog ponavljanja a još više zapadnjačko odbijanje da se ono primi k znanju i još više žilavost zapadnjačkog antisemitizma koja bi u nekim svojim elementima zbunila i Gebelsa (trend akademskog i ekonomskog bojkota Izraela, kakav su svojevremeno u Nemačkoj upražnjavali i nacisti). Muslimanske vođe, među kojima ima i predsednika država ili predsednika velikih muslimanskih političkih organizacija (bivši iranski i egipatski predsednik, Ahmadinedžad i Morsi, pokreti Hamas, Hezbolah, Fatah itd) Jevreje otvoreno nazivaju svinjama i majmunima (zamislite bilo kog političkog predstavnika civilizovanog sveta da čini to isto) a nacistički pozdrav se rutinski upražnjava u mnogim islamskim pokretima. Hitler, odgovoran za smrt šest miliona Jevreja nije o njima izrekao ni polovinu stvari koje imami i šeici širom sveta rutinski govore o Jevrejima.

3. Istrebljenje homoseksualaca / Istrebljenje homoseksualaca

U nacizmu su ih slali u logore, u islamu ih vešaju, kamenuju, javno bičuju. Sa zapada izostaje bilo kakva reakcija koja bi se mogla nazvati pritiskom, makar 5% od pritiska koji se vrši na Rusiju zbog daleko manje diskriminacije LGBT dela stanovništva.

4. Islamski mir / Nacistički mir

U istoriji je bezmalo svaki tiranin o svojim osvajačkim planovima govorio kao uspostvaljanju nekakvog budućeg mira. Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. potpisale sporazum o podeli Poljske kao „osnovi trajnom miru u istočnoj Evropi“. Rimljani su imali Pax Romana što je značilo mir pod rimskom dominacijom. Diktatori i tirani, nacionalni ili ideološki, svet vide kao haos u kome je potrebno uspostaviti red. Samo pod njihovim vođstvom i upravom moguće je uspostaviti mir u svetu. Kada je Lenjin izjavio da je „bez zbacivanja kapitala nemoguće okončati rat istinski demokratskim mirom“ on je samo iznosio tezu svih tirana. A to je da je mir nemoguć bez stvaranja društva koje sledi njegovu ideologiju. Prema Lenjinu, svi se moraju pokoriti komunizmu. Prema Hitleru, nacizmu. Prema Muhamedu, islamu. Svi su govorili o miru ali su ga definisali samo u okvirima sopstvene ideologije i vladavine.

Kada zapadnjaci govore o miru i kada muslimani govore o miru, oni možda koriste istu reč ali misle na potpuno različite stvari. Za zapadnjake mir je nezavistan od bilo kakve ideologije. Za muslimane, međutim, on je nerazdvojiv od islama. Kada zapadne apologete islama govore o islamu kao o religiji mira, oni su, zapravo, u pravu. Reč je o miru koji se uspostavlja osvajanjem kojim će se nemuslimani svesti na građane drugog reda. Pošto je islam globalan i ne priznaje granice svom širenju, njegov oblik mira podrazumeva neprestano angažovanje u ratovima za osvajanje teritorije nemuslimana. Islamski mir ima veze s onim što ljudi obično podrazumevaju pod mirom koliko i Hitlerovo i Staljinovo objašnjenje da je osvajanje Poljske temelj trajnom miru. Islamski mir je kao i Hitlerov mir – verovanje da svet nije dobro mesto bez Muhameda ili Adolfa, ili njihovih sledbenika koji će njime upravljati.

5. Kafir / Niže rase

Kafir (nevernik, nemusliman) je izrazito diskriminatorski termin jer po islamskoj ideologiji oni mogu biti samo građani drugog reda u političkoj i svakoj drugoj potčinjenosti islamu. Muslimani su superiorni gospodari. U nacističkoj ideologiji, čista nemačka arijevska rasa bila je superiorna u odnosu na druge rase i predodređena da njima vlada, a niže rase nisu mogle uživati isti status kao superiorna arijevska.

6. Potčinjena žena / Arijevka zadužena za čistotu rase

U ovoj tački nacizam predstavlja kosmološki napredak. U mizoginiji je nemoguće otići dalje od islama. Ipak, ima nekih sličnosti. Islam ženu vidi kao pokretnu imovinu i rasplodnu stoku čija je jedina svrha štancovanje malih džihadista, dok je nacizam imao instituciju lebensborna u kojoj su „čiste“ arijevke imale zadatak da štancuju čiste arijevce. Upada u oči rasistički odnos prema „drugom“ – arijevka koja bi se sparila s nearijevcem, uprljala bi rasu i naciju, muslimanka koja se uda za nemuslimana je odpadnica od porodice i vere (nemuslimanka udata za muslimana je već druga stvar pošto će ona rađati muslimane).

7. Zabrana svega nemuslimanskog / Zabrana svega nearijevskog

Nacisti su palili knjige nearijevskih autora, dozvoljavali samo jednu vrstu umetnosti koja bi slavila nacizam i arijevsku rasu, proganjali umetnike, imali strogu cenzuru. Islam je hermetički zatvoren prema svemu nemuslimanskom i kulturološka razmena sa ostatkom sveta je bliska nuli.

8. Tehnika neprestanih pretnji i iznuđivanja

Posle svakog političkog ustupka učinjenog nacistima, usledili bi novi zahtevi podržani pretnjom sile. Sve dok nije izbio sveopšti rat. Svaki ustupak koji im se učini muslimani ne vide kao gest dobre volje već kao slabost koja ih jača i samo izaziva nove i nove zahteve. Slično tome, otpor nacizmu bio je nezamislivo mlak, na način na koji je današnji otpor islamu praktično nikakav. (Čerčilu su jednom odbili gostovanje na BBC jer je ‘nacifob’).

9. Slepa poslušnost modelu Muhameda i imamu, šeicima, ajatolasima / Slepa poslušnost fireru i partiji

I nacizam i islam se zasnivaju na slepoj hijerarhijskoj pokornosti koja isključuje svaki oblik slobodnog promišljanja i pobune koja se, inače, najstrože kažnjava – smrću. Ovaj ropski sistem delimično objašnjava i sadizam njegovih pripadnika – prema nadčinjenom ispoljava se ropska servilnost dok se prema podčinjenom ispoljava okrutnost obrnuto proporcionalna toj servilnosti.

10. Tehnika laganja i teorije zavere

Nacisti su neprestano govorili o teorijama zavere protiv velike nemačke nacije i redovno su fabrikovali dokaze koje ih podupiru (poput čuvenih Protokola sionskih mudarca, nastalih doduše u Rusiji ali naširoko popularizovanih upravo od strane nacista). U tom smislu stalno su govorili i o „odsudnom času“ u kome će Nemačka morati da se odbrani. Muslimani neprestano govore o globalnoj zaveri protiv islama i odsudnom času odbrane (u kome će, podrazumevano, globalni islam odneti pobedu, kao što se tome nekada nadao i nacizam). Kao svojevremeno i nacisti (koji su išli čak dotle da su mislili da će ukloniti i tragove tako intergalaktičkog zločina kakav je holokaust) i muslimani jedno pričaju javno a drugo tajno, drugim rečima neprestano lažu. Laganje neprijatelja je zapravo deo islamske političke ideologije i zove se takiyya.

11. Ispiranje mozga

I islam i nacizam koristili su se tehnikama ispiranja dečjih mozgova.

A sada pogledajte dokumentarac, snimljen krišom u britanskim džamijama (koje imaju reputaciju umerenih!). Zamislite šta se tek propoveda u neevropskim. Obratite pažnju na podatak da je savetnik britanske vlade za borbu protiv ekstremizma čovek koji otvoreno podržava islamofašizam. Neko će reći da je ovaj dokumentarac govori o „ekstremnom“ odnosno fundamentalnom islamu. Taj onda treba da se zapita o fundamentima islama koji fundamentalni islam čine ovakvim kakav je. I da, postoje umereni muslimani, nije to sporno. Postojali su i umereni nacisti takođe. Oni vas možda ne bi poslali u Aušvic, ali su podržavali režim koji bi. Umereni muslimani su dovoljno prestravljeni da bi se otvoreno suprotstavljali.

Арсинојин цвет

OLYMPUS DIGITAL CAMERAСпустила се спиралним степеницама са горњег спрата, у купаћем костиму и са великом шареном марамом обавијеном око струка. Поздравила ме пољупцем у образ као да смо се последњи пут видели јуче а не пре више од две године. Мирисала је на лаванду. Наручила је да нам донесу ледени чај и предложила да ручамо на крову крај базена, у сенци лимунова и хибискуса.

– „Алекс, да ли си срећан?“ – упитала ме је забацивши косу на бели фротирски наслон опружајући ноге на сто.

– „Да ли сам срећан?“ – понових, потпуно затечен оваквим питањем и посебно ноншаланцијом с којом је постављено. То је, барем што се ње тиче, уједно био и одговор. Чињеница да на то питање нисам био у стању да одговорим с подједнаком лакоћом којом је и постављено, те да је управо она била сведоком моје лажне дилеме, навукла је облак туге и зловоље у мој поглед.

– „Ах, немој ми говорити о новцу, то је тако … бесмислено! Новац је као енергија. Кружи и има своје токове. Треба се само укључити. Баш као што се повезујеш с енергијом универзума и скрећеш њено кретање у своје биће, тако се повезујеш и с материјалним токовима. Проблем је недостатак воље и јасно изражене жеље. Али, поставити животу захтеве је, чини се, врло распрострањен проблем данас код људи. Зар не мислиш тако? Свет је данас тако лако заплашити. Људе још по рођењу престраве свим злима и недаћама које ће их у животу снаћи, укључујући и неизбежно разочарење у љубав. Већина их одлучи да одустане од свега и пре него што почне да живи. То је тако тужно.“

Било ми је тешко да се усредсредим на ово ненадано филозофско излагање и истовремено држим поглед на њеним ножним чланцима. Не слажем се с њеном теоријом о новцу али сам одустао од расправљања. Има ли уопште смисла о томе расправљати с неким ко је рођен богат?

– „Хоћу да кажем“, продужила је након гутљаја леденог чаја, „за срећу је потребно снаге колико и за тугу. Понекад и више. А нарочито постојаније.“

Ручак је био спреман и ми се преместисмо на кров њене резиденције. Сто је био постављен поред базена који се пресијавао од сунца које се одбијало о мозаичке коцкице на његовом дну. Јели смо пилетину с крушкама и пили бело вино са Самоса. С муком сам делио своју пажњу између њених груди, изврсног вина, погледа на град, светлуцаву прозирну воду базена и наш разговор.

– „То искуство рата, код вас у Србији, мислим да те чини врло привилегованим.“

– „Ја сам из рата побегао. Поново бих учинио исто. Овог пута побегао бих и из земље“ – рекох без трунке срама и помало увређен оваквим филозофским приступом тој теми.

– „Ах, па наравно! То је просто дужност сваког мислећег човека! Ратови су данас толико усавршени и безидејни да су потпуно одвратни. Нема авантуре, нема идеала, личног подвига, ни визије ни маније, сем маније убијања. Не може се бити Ахил данас, нити ће ово доба родити новог Епаминонду. Нисам мислила да будем цинична. Хтела сам рећи да таква једна трагедија човека или потпуно сломи или учини мудрим. Мора се доживети крхкост живота да би се он заволео. Када Петрос није желео да се врати за време бомбардовања, упркос очајању наших родитеља, ја сам га потпуно разумела. Била бих и сама дошла да сам знала да то неће убити наше родитеље.“

– „Мислим да постоје ствари у животу за које је права срећа не искусити их. Али, рецимо да наслућујем твоју поенту.“

– „Друга ствар потребна да се живот заволи је неузвраћена љубав. Живимо верујући да волимо живот док заправо највећи део живота проводимо борећи се с грижом савести. Јеси ли волео некада несрећно Алекс?“

– „Зар има неког да није?“

– „Ох, и те како! Немају сви ту срећу! Волети неузвраћено значи сагледати космос. Неузвраћена љубав није реткост. Ретка је храброст, или лудост, да се не затвориш пред њом. Да се не окренеш да допливаш назад на обалу већ продужиш да пливаш до друге иако је не видиш од таласа. Пржити се на врелом сунцу сопственог ега, љубоморе и жеље за поседовањем. Напајати се сланом водом суза и чежње, видети живот у милион илузија и могућности од којих ниједна није твоја. Растопити сопствену огорченост убеђењем у смисао патње. И бити слободан на крају, бити заиста слободан.“

 *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *  *

Oдломак из мог, никад завршеног романа, “Арсинојин цвет” за који сам заборавио да сам га икад и писао, све док ме данас није подсетио пријатељ из Београда, цитирајући једну од реченица из овог одломка. Нисам је препознао. Прочитао сам га после више од пет година 🙂