Рођаци и странци

djzogНе знам тачно што (или знам ал нећу себи да признам) ал ових дана ми на памет долази једна моја рођака коју никада нисам упознао, за коју знам само из прича, маминих углавном, али која ме је увек интригирала и чинила се некако као лик из романа.

Биљана, ћерка бабине (по мајци) рођене сестре. Дође ми, ваљда, нека тетка.

Мајка кад је ишла у средњу школу, која је била у другом граду од оног где јој је живео ћале, живела је код те своје тетке и њене ћерке. Делиле су собу. Причала ми је како се једном пробудила усред ноћи и угледала непомичну Биљану на суседном кревету, широм отворених очију. Није трептала. Жива се испрепадала јер је мислила да је умрла па је кренула да цичи и дрмуса је. Ова се најнормалније пробудила и онако буновна и запањена је питала који јој је ђаво. Испоставило се да понекад спава отворених очију. Нисам имао појма да постоји и тај феномен. Касније ју је затицала још пар пута да спава отворених очију и мада је знала шта је, каже да јој је увек било помало језиво. Та ми слика остала живо у глави – лепа девојка, на кревету у мраку, спава отворених очију. Нешто као слика “Офелија”, Џона Еверета Милеа, коју је Кајли искористила за спот When the Wild Roses Grow.

Тек много година касније, видео сам Биљанине фотке са венчања, не сећам се више посредством којих рођака, пошто се Биљана једном кад је напустила земљу више никада у њу вратила није, и на њима њене крупне плаве очи. И некако ми више није било чудно што је понекад спавала отворених очију, јер стварно су биле некако чудне, не бих умео да опишем, не продорне, не бистре, не миле, заводљиве, већ некако баш чудне, ко да су виделе нешто што нико други није, можда током тих ноћи, и сад знају нешто што нико други не зна.

Отишла је из земље у Немачку, код оца гастарбајтера, кад јој се мајка убила. Не могу ни да замислим како то изгледа кад дете ујутру у кухињи пронађе мајку са просвираном главом. Та баба тетка је, иначе, била нека вансеријска лепотица, сви причају, толика да су је мушкарци дословно прогонили, сачекивали којекуда, да изађе из куће (што је ретко чинила), прође улицом, тим пре што јој је муж био далеко па су се локални швалери надали да ће јој неко од њих бити утеха и замена. Мајка је причала да је имала држање балерине, да је седела право ко стрела, понекад и сатима док се занимала ручним радовима. Та ми је појединост била посебно упечатљива, то право седење, што се код нас не среће често ни код градских жена из бољих кућа, камоли код оних из скромних, сеоских породица. Па сам је тако замишљао као Ану Карењину, неку трагичну хероину из класичне руске књижевности. Мајка је још рекла да је била религиозна. Тачније, одлично се сећам да је употребила израз ‘замлаћена’ – “замлаћивала се тако свачим, у свакакве је будалаштине веровала”. Што је мени била живописна појединост у оштром контрасту с ликом моје бабе, њене рођене сестре, која је била рођени зајебант и, то никад нисам поуздано сазнао али убеђен сам да је тако, природни скептик а можда и циник.

Биљана је, тако, завршила код свог оца гастарбајтера у Немачкој, кога је моја мајка описивала као “невиђену простачину”. Живот је ишао својим током. У причи искрсава неколико година касније, када је неки заједнички рођак био у посети у Немачкој. Мајка је, наравно, била радознала да чује како је, шта ради и како живи њена сестра од тетке с којом је још и живела пар година. Рођак је одговорио да нема појма.

– “Како немаш појма? Ниси видео Биљану?”

– “Не, видео сам је.”

– “Па, како немаш појма?”

– “Па лепо. Видео сам је али нисмо причали. Биљана не прича српски.”

– “Шта лупаш? Како не прича српски, била је велика кад је отишла.”

– “Ма не бре, она НЕЋЕ да прича српски.”

– “Како неће? Не разумем.”

– “Па лепо, неће. Дошла је, поздравила се, ал на немачком. Шта год да сам је питао одговарала је на немачком а отац је преводио. Мислим да му је било мало непријатно. А ја сам био толико запањен да појма немам шта ми је рекао. Објаснио ми је да је престала да прича српски од како је проговорила немачки.”

– “Боже сачувај! И ова суманута фамилија!”

– “Е, да, али је питала за тебе и поздравила те је. На немачком.”

Још тада, када сам чуо ову причу, негде у тим пубертетским годинама, био сам потпуно фасциниран. Нисам себи умео да објасним зашто тачно, али ми је звучала потпуно невероватно …. престати да говориш сопствени језик! Одлучити да га више не говориш! Тада није било ни наговештаја од будућих срања која ће нас задесити, када смо мање више сви хтели негде да одемо и побегнемо. Али сам ја одувек знао да ћу бар део живота провести у неком иностранству. Било ми је незамисливо да читав живот проведем у једном граду и једној земљи. Наравно, нисам замишљао да ћу једном желети да побегнем, као што сам неких 15-ак година то очајно желео, већ једноставно да одем. Није ми посебно тешко да учим страни језик (досадно да, али не тешко, никад нисам разумео оне којима је трип да се грбе над граматикама и речницима) иако нисам претерано музикалан, али сам увек имао ту стрепњу да никад ниједан језик нећу знати онако као што знам српски који ми је матерњи, и кога сам, као што сама етимологија сугерише, посисао с мајчиним млеком, без иједног сата проведеног над граматиком и вежбанкама. И како ми је увек било од огромне важности да будем у стању да изразим себе што је најфиније и најпрецизније могуће, не толико због тога да ме други добро разумеју колико због тога да самог себе себи растумачим и покушам да схватим, мислио сам да ћу у иностранству увек бити некако некомплетан. Ко благо инвалидан.

И сада живим у “иностранству”. То је иностранство у односу на то одакле сам, али се заправо осећам као код куће (мени је увек, за осећај припадања, било неопходно да ми окружење „гађа“ естетски сензибилитет) па је та реч која сугерише неку врсту отуђења можда неодговарајућа. Отуђење је некако суштинскије од тога, и има везе с тим какав си ти, а не у каквом си окружењу. Тако сам ја увек помало отуђен где год да сам. И сад говорим и језик за који сам мислио да је несавладив. И неки дан ми је с мајком на телефону излетело “comment?” уместо “нисам те чуо”. И схватам да глупост одјекује исто, ма на ком језику, а мудрост исто вибрира. Ал осећам некако да ми се некакав замишљени, духовни ДНК мења. И кад претурам по књижарама и листам књиге и помислим “која штета што овде нисам рођен, до сад бих имао и каријеру а можда и богатство” или “ја пишем боље од овога али шта вреди“ осетим увек да се нека моја замишљена суштина своди на језик на коме могу најбоље да се изразим.

Непозната рођака Биљана се удала за Сицилијанца. То нам је други Сицилијанац у породици. Једног сам увео и ја. Тај је пљачко неке банке по Немачкој и на крају заглавио робију. Биљани је суђено за не знам шта, саучесништво ил нешто тако, и протерана је из Немачке. Заглавила је кућни притвор негде усред Сицилије код родбине мужа мафијаша. Ту се породила и убрзо и узгубила то дете. Не знам колико је тачно седела затворена у тој кући, али знам да је бекство било драматично. Филмско. У контејнеру за смеће доспела је до неке прве луке, ту је платила чамац да је пребаци до Туниса. Одатле ју је извукао отац који јој је купио лажна документа.

И последње што знамо, пре него што јој се изгубио сваки траг и прекинула свака веза, јесте да се удала за богатог Швајцарца аристократу. Ваљда и неку титулу има. Наводно живи у замку, мада родбини не треба веровати кад трача, јер у Србији је „замак“ свака површина већа од 100 квадратна метра у коме не живе три генерације. Слика на којој сам видео те њене чудесне очи је управо са тог венчања. Црква нека алпска, протестантска. Не могу да поднесем протестанстке цркве, дословно су ми одвратне. Делују ми ко луднице, што цркве за мене иначе и јесу, али оне у којима можеш само да лупаш главом о зид, где немаш неке шаре да се занимаш. Да се негде сретнемо, не бих никад помислио да имамо било шта заједничко.

Мени, тако, дође некад да заћутим. На свим језицима.

Today is the last day that I’m using words

They’ve gone out, lost their meaning

Don’t function anymore

Рекла би моја Богиња …

Words are useless, especiаlly sentences

They don’t stand for anything

How could they explain how I feel

И само посматрам свет … без потребе да разумем.

Отуд, ваљда, и непозната рођака у мојим мислима ових дана. Мислим да ме спопала потреба да нестанем за све који ме на било који начин знају. Баш као и она.

И како пишем, из нужде неке унутрашње, дословно из неког сврабежа који не престаје, а не јер немам паметнија посла и, што би се рекло, комуницирам с мноштвом, задивљује ме то чудесно својство језика, међу којима је и то да се уопште не разумеш с неким с којим га делиш. И супротно, да у неком етру, стварном ил виртуелном, ухватиш молекул разумевања, суштинског разумевања, с потпуним странцима.

Leaving logic and reason

Let’s get unconscious honey

Advertisements

2 thoughts on “Рођаци и странци

  1. Nedavno sam došao u Francusku. S obzirom da se bavim pisanjem i javnim govorom, jezik mi je osnovni instrument za rad. Ovaj tekst je pogodio u središte mojih strepnji. I istih pitanja – šta sam sve mogao da sam rodjen ovde. Hvala mnogo za tekst.

  2. Uzbudljivo, inspirativno…I zaista.. da, jezik je samo pomocno sredstvo komunikacije…”задивљује ме то чудесно својство језика, међу којима је и то да се уопште не разумеш с неким с којим га делиш. И супротно, да у неком етру, стварном ил виртуелном, ухватиш молекул разумевања, суштинског разумевања, с потпуним странцима.”…po mom skromnom misljenju odlicno…Hvala za ovaj tekst.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s