Православни календар за лето Господње 2014

januar (15)februaR

MARTAPRIL

MAJJUN

JULAVGUST

SEPTEMBAROKTOBAR

NOVEMBARDECEMBAR

produkcija ORTHODOX CALENDAR

Advertisements

Moj ženski rodoslov

indexJa vam nemam da pokažem nikakve sablje, medalje, povelje, nakit i nameštaj, koji bi posvedočili nešto o mojoj porodičnoj istoriji. Tako da, može se reći da nemam razvijen taj osećaj kontinuiteta i tradicije. I uopšte, to sa tradicijom mi slabo ide. Ipak sam, davno, u nekom porodičnom albumu pronašao dve fotografije koje sam svojevremeno voleo dugo da posmatram i proučavam. Na jednoj baba sa očeve, na drugoj baba sa majčine strane. Babu po majci video sam svega dva puta kao klinac, baba po ocu umrla je još dok je ćale bio tinejdžer. Što vam ovo uopšte pominjem? Pa, to su dve, ne može biti različitije babe.

Ćaletova majka je jedna od onih anonimnih heroina istorijskog balkanskog patrijarhata, boginja samopregora čiji je sav smisao i svrha postojanja žrtva do samoponištavanja. To je žena koja je izrodila šestoro dece, što na njivi, što u kući, što na senu. Ćale se recimo rodio na senu, kao peti u nizu, jednog vrelog avgustovskog dana u jeku poljskih radova, i uvek je tu pojedinost držao za posebno egzotičnu. Meni je taj podatak zaista imao polumitsku dimenziju a prema babi koju nikada nisam upoznao, osećao sam mešavinu divljenja i sažaljenja. Ta je žena živela u svakodnevnom vrtlogu dužnosti, između poljskih i kućnih poslova, začaranog kruga večno gladnih usta, prepravljanja i krpljenja istanjenih i iznosanih haljetaka i brižljivog čuvanja plamička tradicije, te mešavine seosko pravoslavnog osećaja za čestitost i valjanost i dobro porodično ime, a koji je tinjao i podrhtavao kao kandilo u skromnoj, što bi se reklo, pošteno siromašnoj kući, zaslugom njenog nemog autoriteta. Na fotografiji je vidim u svečanom izdanju – crna suknja najprostijeg kroja do kolena, čista bela košulja, pretpostavljam nove opanke, i marama čije šare ne vidim jer fotografija je crno bela ali je sve zamišljam u nijansama smeđe boje. Ni trunke elegancije u stavu, gde je to uopšte mogla i da vidi? Šake, čvorugave i sa iskočenim venama, nesrazmerno velike u odnosu na tanke i mršave ruke. Listovi sasušeni, bez mesa, prosto žile koje su se priljubile uz potkolenicu. Ramena malo spuštena i leđa blago pognuta. Uslikana u dvorištu ispred kuće. A gde bi drugo ova boginja ognjišta i mogla biti uslikana? Ima nečeg rodenovskog u čitavoj njenoj pojavi, nečeg spomeničkog. Lice uokvireno maramom, kako hrišćanski greh taštine i nalaže, naivno i nasmejano. Rekli biste da je to izraz srećne i zadovoljne žene. Ja bih tako dugo razmišljao u čemu se zapravo sastojala ta njena životna sreća? Ne čudi me što je ćale rastao s idejom o dve vrste žena: svetica i kurva. Kao najcrnja jeres učinilo mi se pitanje koje mi je u jednom trenutku iskrslo u glavi – je li ova žena ikada doživela orgazam?

Umrla je mlada, od bolesti. A između baba Ilijane i mene, unuka koga nikada nije videla, samo je jedna karika u lancu – moj ćale. Ta karika povezala je jedno selo na Kosovu, od Turaka oslobođeno pre manje od sto godina, i moj odlazak u britansku ambasadu da tražim vizu kako bih video Madonnin Reinvention.

S druge strane, baba po majci. Fotografija isto crno bela, ali u skladu sa ondašnjim fotošop mogućnostima pomalo zamagljena, kako bi dobila onaj marlenditrovski šmek. Prava lepotica holivudskog formata sa šeširom, uslikana iz profila na način koji je isticao njene savršene crte lica i delikatan beli vrat ukrašen dvostrukim redom bisera. Vi biste odmah videli da je to žena koja ne samo što je poznavala tajne putenih užitaka već ih je i zahtevala. Neupućeni bi pomislili da potiče iz propale posleratne buržoazije, iz staleža takozvanih narodnih izdajnika, jer teško da je u njenoj pojavi bilo nečeg narodskog. I lako biste pogrešno zaključili da ju je deda, mladi komunistički oficir, zaveo novostečenim položajem pobednika u ratu klasa. Međutim, baba je bila potpuno običnog, seoskog porekla, poticala je iz istih pasivnih južnih krajeva kao i deda. Bila je živi dokaz teze da je osećaj za stil nešto sa čim se čovek rađa – ili ga imaš ili nemaš, to se ne stiče. Imala je, za ovdašnje prilike, krajnje prozaično ime – Vera. Ali stajalo joj je onako kako je stajalo i Veri Ralston.

Odrastao sam s uverenjem da je baba Vera čudovište od žene. Priča je sledeća – kad je mojoj majci bilo nekih šest, sedam godina, a ujaku dve manje, njihova majka, a moja baba Vera, jednostavno je jednog jutra nestala. Danima nisu imali pojma gde je i šta je sa njom, da bi se ispostavilo da je pobegla sa jednim kamiondžijom. Deda je, pretpostavlja se, svoju najveću ljubav koju je inače držao u svili i kadifi, pokušao da povrati, ali uzalud. Baba je napustila oficira u usponu i svoje dvoje nejači i odlučila da započne novi život sa kamiondžijom. Njen odlazak čini se da je najteže pao ujaku koji je, prema svedočenju moje majke, dugo zadržao naviku da spava s jednom babinom spavaćicom. Kasnije je izrastao u problematičnog dečaka i kleptomana zbog čega se nadobijao batina od svog oca, to jest, mog dede, koji oficir nije bio samo po profesiji nego i po mentalnom sklopu. Bilo je potrebno da stručnjak na glasu sa VMA dedi objasni da su ujakovi kleptomanski ispadi zapravo posledica patnje za majkom. Ispostavilo se da deda zapravo nikada nije preboleo svoju prvu ženu lepoticu. Jednom je prilikom priznao da je obećao sebi da će se ponovo oženiti samo ako bude našao ženu koja će se isto zvati. Ne znam da li je deda, čija mi se priroda nikada nije činila nimalo poetičnom, u jednom trenutku sebe doživeo kao Petrarku, tek njegova druga žena zaista se zove Vera.

Kako sam rastao uz oca čije se poimanje očinstva zasnivalo na uverenju o dovoljnosti povremenog neangažovanog prisustva, prirodno je da sam bio užasno vezan za majku. Zbog čega mi je ova priča o baba Veri delovala kao vrhunac ljudske čudovišnosti. I, onda, jednog dana, kada sam imao sedam ili osam godina, upoznao sam je. Vraćao sam se sa letovanja sa školom, koja sam mrzeo i zbog toga što nisam bio previše društven a na njima si večito morao da budeš u grupi, i zbog toga što sam bio debeo a morao si na plaži da se skineš među vršnjacima i zbog toga što mi se još uvek dešavalo da se noću upišam u krevet. Moji su me sačekali na stanici i saopštili da kod kuće imamo gosta koji će me sigurno iznenaditi. Baba Vera. Sa svojim kamiondžijom baba je živela na moru u Crnoj Gori i desilo se da je te godine ljuljnuo jak zemljotres koji im je srušio kuću pa su se privremeno porasturali po rodbini u unutrašnjosti i tako je baba završila kod svoje ćerke, koja ju je, zvaničan stav je bio, prezirala i osudila na doživotni neoprost.

O, kako sam je odmah zavoleo! Majka nije dozvolila da baba sa sobom povede i pudlicu i nemam pojma gde ju je baba zbrinula pre nego što je došla ali sve vreme boravka sprdačini je izvrgavala mamina stroga pravila koja su se ticala higijene i kućnog reda a koja su, između ostalog, podrazumevala najstrožu zabranu pušenja, zbog čega su baba i ćale bili prinuđeni da malo malo izlaze ispred zgrade da udovolje svojim nikotinskim potrebama. Baba je, najkraće rečeno, bila jedan žestoki zajebant. Jedna raspoložena žena vrcavog duha za koju nikad ne biste rekli da joj je zemljotres upravo srušio kuću do temelja. Poluglasno se, nakon njenog odlaska, pominjala noć u kojoj je deda ostao sa njom u razgovoru do jutra, te kako se ne zna o čemu su zapravo raspredali čitavu noć. A o čemu su pa mogli? Taj celonoćni razgovor imao je auru tajnog sastanka na kome se raspravljalo nešto mnogo krupno, a kako je prećutna pretpostavka bila da je u pitanju bilo emocionalno raščišćavanje, ne iznenađuje što se taj samit na vrhu pominjao s posebnim pijetetom. Ima li uopšte ozbiljnijeg i težeg posla od raspakivanja i ratosiljanja od emotivnog prtljaga?

Život se ubrzo vratio u normalu, to jest, baba se vratila kući. Nedugo potom se razbolela od bubrega i nakon višegodišnjeg bolovanja, umrla vrlo mlada. Majka je danima neutešno plakala kao kiša. Nisam očekivao da neće imati nikakvu reakciju, ali opet. Mislim da koliko je plakala za njom da je toliko plakala i za sobom. Gadno je rasti bez majke. Verovatno još gadnije s majkom koja nije tu. Vremenom je baba za koju sam odrastajući verovao da je čudovište, u mojim očima takođe dobila status heroine. Koliko sam se divio stoicizmu babe po ocu i jednostavnosti, usuđujem se reći, prostoti njenog života i sreće, toliko sam počeo da se divim i hrabrosti baba Vere da podlegne iskušenju. Vajld je jednom napisao – “Da li odista smatrate da je slabost popuštanje pred iskušenjem? Ja vam kažem da postoje užasna iskušenja koja zahtevaju snagu, snagu i hrabrost, da bi im se čovek prepustio. Staviti čitav život na kocku zarad samo jednog trenutka, sve rizikovati u magnovenju – bilo da se radi o užitku ili moći – ne, u tome nema nimalo slabosti.” I tako, iz te porodične galerije likova, čudnim obrtom, baba Vera mi je nekako postala najbliskija. I po svom narcizmu i po sklonosti padu.

Рођаци и странци

djzogНе знам тачно што (или знам ал нећу себи да признам) ал ових дана ми на памет долази једна моја рођака коју никада нисам упознао, за коју знам само из прича, маминих углавном, али која ме је увек интригирала и чинила се некако као лик из романа.

Биљана, ћерка бабине (по мајци) рођене сестре. Дође ми, ваљда, нека тетка.

Мајка кад је ишла у средњу школу, која је била у другом граду од оног где јој је живео ћале, живела је код те своје тетке и њене ћерке. Делиле су собу. Причала ми је како се једном пробудила усред ноћи и угледала непомичну Биљану на суседном кревету, широм отворених очију. Није трептала. Жива се испрепадала јер је мислила да је умрла па је кренула да цичи и дрмуса је. Ова се најнормалније пробудила и онако буновна и запањена је питала који јој је ђаво. Испоставило се да понекад спава отворених очију. Нисам имао појма да постоји и тај феномен. Касније ју је затицала још пар пута да спава отворених очију и мада је знала шта је, каже да јој је увек било помало језиво. Та ми слика остала живо у глави – лепа девојка, на кревету у мраку, спава отворених очију. Нешто као слика “Офелија”, Џона Еверета Милеа, коју је Кајли искористила за спот When the Wild Roses Grow.

Тек много година касније, видео сам Биљанине фотке са венчања, не сећам се више посредством којих рођака, пошто се Биљана једном кад је напустила земљу више никада у њу вратила није, и на њима њене крупне плаве очи. И некако ми више није било чудно што је понекад спавала отворених очију, јер стварно су биле некако чудне, не бих умео да опишем, не продорне, не бистре, не миле, заводљиве, већ некако баш чудне, ко да су виделе нешто што нико други није, можда током тих ноћи, и сад знају нешто што нико други не зна.

Отишла је из земље у Немачку, код оца гастарбајтера, кад јој се мајка убила. Не могу ни да замислим како то изгледа кад дете ујутру у кухињи пронађе мајку са просвираном главом. Та баба тетка је, иначе, била нека вансеријска лепотица, сви причају, толика да су је мушкарци дословно прогонили, сачекивали којекуда, да изађе из куће (што је ретко чинила), прође улицом, тим пре што јој је муж био далеко па су се локални швалери надали да ће јој неко од њих бити утеха и замена. Мајка је причала да је имала држање балерине, да је седела право ко стрела, понекад и сатима док се занимала ручним радовима. Та ми је појединост била посебно упечатљива, то право седење, што се код нас не среће често ни код градских жена из бољих кућа, камоли код оних из скромних, сеоских породица. Па сам је тако замишљао као Ану Карењину, неку трагичну хероину из класичне руске књижевности. Мајка је још рекла да је била религиозна. Тачније, одлично се сећам да је употребила израз ‘замлаћена’ – “замлаћивала се тако свачим, у свакакве је будалаштине веровала”. Што је мени била живописна појединост у оштром контрасту с ликом моје бабе, њене рођене сестре, која је била рођени зајебант и, то никад нисам поуздано сазнао али убеђен сам да је тако, природни скептик а можда и циник.

Биљана је, тако, завршила код свог оца гастарбајтера у Немачкој, кога је моја мајка описивала као “невиђену простачину”. Живот је ишао својим током. У причи искрсава неколико година касније, када је неки заједнички рођак био у посети у Немачкој. Мајка је, наравно, била радознала да чује како је, шта ради и како живи њена сестра од тетке с којом је још и живела пар година. Рођак је одговорио да нема појма.

– “Како немаш појма? Ниси видео Биљану?”

– “Не, видео сам је.”

– “Па, како немаш појма?”

– “Па лепо. Видео сам је али нисмо причали. Биљана не прича српски.”

– “Шта лупаш? Како не прича српски, била је велика кад је отишла.”

– “Ма не бре, она НЕЋЕ да прича српски.”

– “Како неће? Не разумем.”

– “Па лепо, неће. Дошла је, поздравила се, ал на немачком. Шта год да сам је питао одговарала је на немачком а отац је преводио. Мислим да му је било мало непријатно. А ја сам био толико запањен да појма немам шта ми је рекао. Објаснио ми је да је престала да прича српски од како је проговорила немачки.”

– “Боже сачувај! И ова суманута фамилија!”

– “Е, да, али је питала за тебе и поздравила те је. На немачком.”

Још тада, када сам чуо ову причу, негде у тим пубертетским годинама, био сам потпуно фасциниран. Нисам себи умео да објасним зашто тачно, али ми је звучала потпуно невероватно …. престати да говориш сопствени језик! Одлучити да га више не говориш! Тада није било ни наговештаја од будућих срања која ће нас задесити, када смо мање више сви хтели негде да одемо и побегнемо. Али сам ја одувек знао да ћу бар део живота провести у неком иностранству. Било ми је незамисливо да читав живот проведем у једном граду и једној земљи. Наравно, нисам замишљао да ћу једном желети да побегнем, као што сам неких 15-ак година то очајно желео, већ једноставно да одем. Није ми посебно тешко да учим страни језик (досадно да, али не тешко, никад нисам разумео оне којима је трип да се грбе над граматикама и речницима) иако нисам претерано музикалан, али сам увек имао ту стрепњу да никад ниједан језик нећу знати онако као што знам српски који ми је матерњи, и кога сам, као што сама етимологија сугерише, посисао с мајчиним млеком, без иједног сата проведеног над граматиком и вежбанкама. И како ми је увек било од огромне важности да будем у стању да изразим себе што је најфиније и најпрецизније могуће, не толико због тога да ме други добро разумеју колико због тога да самог себе себи растумачим и покушам да схватим, мислио сам да ћу у иностранству увек бити некако некомплетан. Ко благо инвалидан.

И сада живим у “иностранству”. То је иностранство у односу на то одакле сам, али се заправо осећам као код куће (мени је увек, за осећај припадања, било неопходно да ми окружење „гађа“ естетски сензибилитет) па је та реч која сугерише неку врсту отуђења можда неодговарајућа. Отуђење је некако суштинскије од тога, и има везе с тим какав си ти, а не у каквом си окружењу. Тако сам ја увек помало отуђен где год да сам. И сад говорим и језик за који сам мислио да је несавладив. И неки дан ми је с мајком на телефону излетело “comment?” уместо “нисам те чуо”. И схватам да глупост одјекује исто, ма на ком језику, а мудрост исто вибрира. Ал осећам некако да ми се некакав замишљени, духовни ДНК мења. И кад претурам по књижарама и листам књиге и помислим “која штета што овде нисам рођен, до сад бих имао и каријеру а можда и богатство” или “ја пишем боље од овога али шта вреди“ осетим увек да се нека моја замишљена суштина своди на језик на коме могу најбоље да се изразим.

Непозната рођака Биљана се удала за Сицилијанца. То нам је други Сицилијанац у породици. Једног сам увео и ја. Тај је пљачко неке банке по Немачкој и на крају заглавио робију. Биљани је суђено за не знам шта, саучесништво ил нешто тако, и протерана је из Немачке. Заглавила је кућни притвор негде усред Сицилије код родбине мужа мафијаша. Ту се породила и убрзо и узгубила то дете. Не знам колико је тачно седела затворена у тој кући, али знам да је бекство било драматично. Филмско. У контејнеру за смеће доспела је до неке прве луке, ту је платила чамац да је пребаци до Туниса. Одатле ју је извукао отац који јој је купио лажна документа.

И последње што знамо, пре него што јој се изгубио сваки траг и прекинула свака веза, јесте да се удала за богатог Швајцарца аристократу. Ваљда и неку титулу има. Наводно живи у замку, мада родбини не треба веровати кад трача, јер у Србији је „замак“ свака површина већа од 100 квадратна метра у коме не живе три генерације. Слика на којој сам видео те њене чудесне очи је управо са тог венчања. Црква нека алпска, протестантска. Не могу да поднесем протестанстке цркве, дословно су ми одвратне. Делују ми ко луднице, што цркве за мене иначе и јесу, али оне у којима можеш само да лупаш главом о зид, где немаш неке шаре да се занимаш. Да се негде сретнемо, не бих никад помислио да имамо било шта заједничко.

Мени, тако, дође некад да заћутим. На свим језицима.

Today is the last day that I’m using words

They’ve gone out, lost their meaning

Don’t function anymore

Рекла би моја Богиња …

Words are useless, especiаlly sentences

They don’t stand for anything

How could they explain how I feel

И само посматрам свет … без потребе да разумем.

Отуд, ваљда, и непозната рођака у мојим мислима ових дана. Мислим да ме спопала потреба да нестанем за све који ме на било који начин знају. Баш као и она.

И како пишем, из нужде неке унутрашње, дословно из неког сврабежа који не престаје, а не јер немам паметнија посла и, што би се рекло, комуницирам с мноштвом, задивљује ме то чудесно својство језика, међу којима је и то да се уопште не разумеш с неким с којим га делиш. И супротно, да у неком етру, стварном ил виртуелном, ухватиш молекул разумевања, суштинског разумевања, с потпуним странцима.

Leaving logic and reason

Let’s get unconscious honey

Bombardujte Meku!

mekU Egiptu su sredinom avgusta ove godine uhapšena dvojica kanadskih aktivista – Tarek Loubani i John Greyson. Okolnosti hapšenja su nejasne, kako to rutinski u islamskim zemljama i biva, a proširila se vest da ih optužnica tereti za zaveru sa Muslimanskim bratstvom za napad na policijsku stanicu. Internetom su odmah krenule da kruže peticije za njihovo bezuslovno oslobađanje a kanadski aktivisti, i ostali levo orijentisani aktivisti po svetu, su se mobilisali da izdejstvuju njihovo puštanje iz egipatskog zatvora. Na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji se održao sledećeg meseca, Greysonovo hapšenje bila je velika i nezaobilazna tema.

Greyson je profesor York univerziteta, reditelj, anti izraelski aktivista i otvoreni homoseksualac. Sa pomenutog filmskog festivalu u Torontu je 2009. godine povukao svoj film jer je gost festivala te godine bila izraelska kinematografija. Ako je verovati medijima nameravao je da iz Egipta produži u Gazu kako bi prikupio materijal za svoj dokumetarac. Anti izraelski, naravno, ima li potrebe napominjati?

Toliko je ironije u čitavoj ovoj priči, da ću je dopustiti i sebi – potpuno sam siguran da je u egipatskom zatvoru napunio kreativne baterije za barem nekoliko dokumentarnih ostvarenja. Šteta je što ih nikad nećemo videti. Ne samo zbog toga što je „progutao ga je mrak“, islamski, naravno, lako zamisliv scenario, kao u slučaju onog italijanskog „pacifiste“ Vitoria Arigonija koji je u Gazi radio sa militantnim anti-izraelskim Međunarodnim pokretom za solidarnost, da bi ga na kraju, 2011. salafisti zadavili kablom jer je nevernik, već i zbog toga što zapadni aktivisti nemaju muda.

Na zapadu ćete gotovo svakodnevno gledati beskrajne političke talk show emisije u kojima kojekakvi stručnjaci – za islam, arapski svet, Bliski istok, međunarodne odnose itd, zabrinuto trućaju o skretanju u desno u izraelskom parlamentu nakon izbora. Dok se uporno prenebegava prosta činjenica da Izrael ima parlamentarne izbore.

NEMA parlamentarnih izbora u zemljama oko Izraela. Ali to ne zabrinjava ni TV stručnjake ni zapadne levičarske aktiviste. (Zaista, ako ste prirodno priglupi, možete napraviti sjajnu karijeru kao sociolog, politikolog ili novinar). Nema političkog pluralizma, nema demokratije, nema slobode govora i štampe, nema nezavisnog sudstva a pravni sistem je, ili delimično ili potpuno, zasnovan na šerijatu, tom vrhuncu izopačenosti ljudskog uma, a ženska polovina stanovnika tih zemalja nema ni elementarna ljudska prava kakvo je sloboda kretanja.

Ali, bojkotujmo Izrael!

Gejevi su u Izraelu zaštićeni zakonom. Oni mogu da služe vojsku, usvajaju decu, i budu poslanici u Knesetu (parlamentu). To mogu i Arapi i pripadnici drugih manjina. Izrael je demokratija u kojoj se predstavnici vlasti biraju na izborima, nema cenzuru i sloboda govora je ustavom zaštićena.

Zato, bojkotujmo ga! Posebno ako verujete u demokratiju i ljudska prava. Ne Egipat, ne Saudijsku Arabiju, ne palestinske teritorije, ne Jordan i ostale zemlje pod Alahovom jurisdikcijom, sve sama carstva ljudske bede, gde gejeve, žene i nemuslimane proganjaju i (ovo zapadne levičare uopšte ne uzbuđuje) ubijaju.

Već Izrael.

John Greyson nije usamljeni slučaj uvaženog gej anti-izraelskog aktiviste za koji sam čuo. Lično sam u više prilika vodio rasprave sa domaćim gejevima (aktivistima i neaktivistima) i svi do jednog su Izrael nazivali fašističkom državom i zastupali sirote muslimanske žrtve. (I ja mislim da su muslimani žrtve – svi do jednog žrtve su islama.) Zapravo, postoji neka tajna veza između podrške islamofašizmu i gej aktivizma. Nisam uspeo sebi da objasnim, ali me istorijski fenomen širenja nacizma više uopšte, kao nekada, ne čudi.

iran_execution-of-gaysPostoji i upadljiva veza između zapadnog feminizma i podršci nepojmiljivoj (to ukoliko niste zapadni levičar) muslimanskoj mizoginiji. Pa tako na Zapadu u političkim emisijama možete slušati feministkinje, doktorantkinje rodnih ili kakvih sličnih studija kako trube o „burci kao izrazu islamskog feminizma (?!?!), nekakvom „društvenom konstruktu“ većinski muslimanskih zemalja (što valjda znači da postoje „konstrukti“ gde je ok da te tretiraju gore nego stoku), pružaju podršku velovima u Evropi (ali ne i onim ženama koje bi da ga skinu) i ne upiru prstom ni u šta s repertoara islamske mizoginije – neslobodu kretanja, pravne obespravljenosti, prislinim i maloletničkim brakovima, institucionalizovanoj pedofiliji, ubistvima iz časti, obrezivanju, kamenovanju, nemanju prava na obrazovanje i rad. Takav im je jebeni „društveni konstrukt“. Lično sam na francuskoj TV slušao novinarku koja Inni Shevchenko drobi o tome kako su njene akcije („sekstremizam“ akcije, nago protestvovanje ispred institucija sistema) potpuno promašene u Tunisu (zbog tog famoznog „društvenog konstrukta“). Ta ista, puna sebe novinarka (sad će ona da pokaže njoj što na sebe skreće pažnju golim sisama!) u zemljama tog fenomenalnog društvenog konstrukta sedela bi u nekoj prašini, poluzašivena u neprozirni džak i čekala da bude rutinski silovana. Đoku bi vodila diskusije na TV, u najboljem slučaju aminovala bi mizogene govnarije gostujućeg verskog poglavara. A baš je neki dan iz tog istog Tunisa stigla vest da se iz Sirije vratilo mnoštvo Tunižanki koje su u tu zemlju otišle da vode seksualni džihad, tj spavaju s džihadistima, ponekad i sa po više desetina njih, na prvoj liniji fronta. Toliko o promašenosti Inninih (i, uopšte, FEMEN akcija). Na zapadu postoje farme na kojima se kravama pušta klasična muzika. Probajte da zamislite uslove seksualnog džihada na prvoj liniji sirijskog fronta. Takav im je konstrukt.

Kad sam već kod feminizma … isto nedavno, iz Emirata, tog svetlog primera kako, eto, ipak postoji neka fina i civilizovana muslimanska zemlja, dakle može se kad se hoće, i to uprkos nebrojenim primerima ropstva (broj Hindusa, Filipinaca i ostalih siromašnih jugoistočnih Azijata koji su u Emirate došli da rade na građevinama a koji se tretiraju kao najobičnije roblje, meri se hiljadama) stigla je vest o oslobađanju Norvežanke koja je u zatvor poslata zbog toga što je bila, obratite pažnju, silovana.

Oslobađanje je usledilo posle akcije norveške diplomatije koja se, po puštanju Norvežanke iz zatvora, tu i završila.

Bojkotujmo Izrael. Umesto Emirata.

Ironija je da je Norveška zemlja čiji mediji, u žestokoj konkurenciji švedskih i britanskih medija, konkurišu za svetsku šampionsku titulu najvećih antisemita. Norveška i Švedska su ujedno i zemlje s najvećim brojem silovanja koja su, u procentu bliskom 100, počinili muslimanski emigranti. To što o tome slabo ili nikako čujete u mejnstrim medijima je zbog toga što ništa ne sme da naruši zapadnjački fantazam o divnom islamu. Morate pratiti mnoštvo nezavisnih ili slabo poznatih medija i portala da biste istinski spoznali koliko je islam divan. Avaj, to su često desno orijentisani mediji, a po nenadjebivoj levičarskoj logici ono što desničarski medij objavi nije se ni dogodilo.

Uzgred, mnoge od tih izvora pratim zahvaljujući raznim anti islamističkim grupama na fejsbuku, koje fejsbuk administracija redovno gasi. Potpuno je, međutim, bezbedno širiti islamofašizam, i otvarati stranice poput „Fuck Israel“ u kojoj je Hitlerova rođendanska slika imala na stotine lajkova i šerova, uz želje za novi holokaust. Tako je na Fatahovoj stranici, povodom protesta Palestinki iz Foruma za borbu protiv nasilja prema ženama, a povodom porasta slučajeva ubistva iz časti za nekih pedesetak posto u odnosu na prošlu godinu, saopšteno da su te žene kurve a da se prave Palestinke ne bave protestima već ubijanjem Jevreja. Ali, o tome dokumentarac nećete gledati.

I, naravno, bojkotujmo Izrael, jedinu zemlju u kojoj su Palestinci zaista slobodni[1] i podržimo fašističke pokrete Hezbolah, Hamas i Fatah, čija je jedina svrha postojanja (i to ne prestaju da ponavljaju) uništenje Izraela. Tačnije, Jevreja. Jevreji su problem, ne Izrael. Farbajmo u dugine boje pešačke prelaze ispred ruskih ambasada na zapadu i širimo zastave ispred ruskih crkava. Za protest ispred predstavništva muslimanskih zemalja potrebna su muda. Koja, gle ironije, imaju samo žene iz FEMEN-a.

Nadam se da se neće naći neki levičarski idiot koji će iz ovoga da zaključi da podržavam opresiju LGBT populacije u Rusiji i putinovski klerofašizam. Ja samo kažem da postoji niz zemalja (make no mistake, islamskih) u odnosu na koje je nivo prava ruske LGBT populacije 28. vek. A niko ih ni ne pominje a kamoli bojkotuje. Doduše, šta čovek i da im bojkotuje? Nemaju kulturu, nemaju umetnost, nemaju nauku, nemaju sport.

Vratimo se, za trenutak, Egiptu. Postoji samo jedna stvar koja je danas gora od toga biti Kopt (ili hrišćanin uopšte) u Egiptu. A to je biti Jevrejin u Egiptu. Kopti se, od dolaska divnog arapskog proleća, nakon koga je nastupila duga i hladna zima, u toj zemlji rutinski maltretiraju, šikaniraju, tuku, ubijaju, proganjaju, pljačkaju, a kuće i crkve im se pale, ruše i skrnave. Slično je i sa ostalim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Kako onda da nigde ne čujemo o hrišćanofobiji? Infidelofobiji? Već isključivo o islamofobiji, koja je statistički dokazivo čista LAŽ[2] i prljavo sredstvo islamskog kulturološkog terora u saradnji s evropskom levicom.

Bojkotujmo Izrael, a ne Egipat. Možete čak fino protestvovati i u samom Izraelu protiv Izraela. Nije li to divno? Tako ćete biti fino zaštićeni od eventualnog raznošenja eksplozivom, silovanja, kamenovanja, klanja ili kakve druge neprijatnosti koje bi vas mogla zadesiti da protestvujete recimo u Egiptu. Saudijsku Arabiju da ne pominjem.

Nekada sam ponosno isticao da sam islamofob želeći da naglasim svoj prezir i mržnju prema toj totalitarnoj, ubilačkoj, nehumanoj i divljačkoj ideologiji. Međutim, „islamofob“ je nesrećno odabran termin, pored toga što je čista laž (nasilje nad muslimanima sprovode drugi muslimani, suniti protiv šiita i obrnuto … ali ni o tome nećete videti dokumentarac jer takav im je jebeni društveni konstrukt). Fobija je, u psihologiji, iracionalan strah od nečega. Paukova recimo. Moj strah od islama je savršeno racionalan. Ta odvratna ideologija bi me, da može, ubila po nekoliko osnova. Islamofobija je laž. Pričajmo o infidelofobiji. Ja sam, iz dubine svog prezira i gađenja prema islamu, anti-islamista.

Koliko je još terorističkih napada muslimana u svetu potrebno, i koliko sveta još treba da pogine da bi zapadni levičari sabrali 2 + 2? Jer, pogledajte političku kartu sveta i oduzmite sva žarišta u njemu s umešanim islamskim faktorom i ispada da nikakav rat protiv terorizma i nije potreban. Kad se oduzme islam dobija se jedna prilično miroljubiva planeta. Savršena ne, ali neuporedivo, čak bajkovito bolja planeta, samo da nema bede uzrokovane tom odvratnom ubilačkom ideologijom.

Muslimani (oh, naravno, oni ekstremni, umereni vas ne bi ubili ali podržavaju islam koji bi, nemojmo da se neko slučajno uvredi!) su od 11. septembra 2001. u svetu izveli 21.890 smrtonosnih napada. 21.890 and counting. Svežiji primer je onaj u tržnom centru u Keniji, gde su naoružani muslimani ubijali one koji ne znaju muslimansku molitvu. Kao što po Norveškoj i Švedskoj siluju nepokrivene žene. Jer su nemuslimanke, dakle za silovanje su. TO JE SUŠTINA. TO JE ISLAM.

Ali, na TV su beskonačno trućali o fundamentalnom islamu, umesto o fundamentima islama. Znali su kako se zove svaki bradati, krezubi i smrdljivi šef svake ubilačke bande po somalijskim, sudanskim, nigerijskim i ostalim islamskim vukojebinama. Ko im daje pare, s kim su u vezi, kako se prebacuju, sve znaju … Sve stručnjak do stručnjaka za islam, arapski svet, Bliski istok, terorizam i geopolitiku. A kuran nisu izučili. Koji je iz stranice u stranicu krcat eksplicitnim i nedvosmislenim uputstvima za mržnju, agresiju, ubijanje, uništenje, potčinjavanje, mučenje, tlačenje, svih i svega što nije muslimansko.

Ali, bojkotujmo Izrael.

Evo, možete fino da budete i levičar i fašista (čuj fašista, nacista!) istovremeno i da imate super cool sliku o sebi kao jebenom borcu za ljudska prava i fantastičnom aktivisti. Učlanite se u Boycott, Divestment and Sanctions (BDS) jednu divnu naci organizaciju finansiranu arapskim petro dolarima čiji je cilj ekonomski, politički i kulturni bojkot Izraela. Uzgred, ova ljupka fašistička organizacija odnedavno obogaćuje i domaću paletu fašističkih organizacija. Kao pravi nikolajevci (Nikolaj Velimirović, naš konj za antisemitsku trku) ne propustite da se učlanite.

Eto, i Stephen Hawking ih podržava. Iako živi i diše zahvaljujući izraelskoj tehnologiji. Iako bi u zemljama koje stoje iza ove organizacije njegove knjige bile pod zabranom a on morao da se krije od fatvi.

Možete da unesete nenadjebivu stavku u CV. Kao Omar Barghouti. Taj je tip rođen u Kataru, odrastao je u Egiptu i kasnije se preselio na Zapadnu obalu. Osnivač je ove plemenite organizacije – Palestinian Campaign for the Academic and Cultural Boycott of Israel (PACBI). I trenutno radi magistarski iz filozofije na univerzitetu u Tel Avivu. A, bato?! Aj ga nadjebite?

Za magistarski na temu talibanske poezije moraćete do Švedske. Ne, nije zez. Eto vam još jedne divne prilike da napravite karijeru ako vam pamet nije jača strana. Jer, svetu je baš potreban još jedan jebeni retardirani akademik. Kako se pošumljavaju pustinje (što Jevreji na svom parčetu pustare i kamenjara i rade) e, za to ćete morati da zaradite izraelsku stipendiju.

Nedavno sam na svojoj FB stranici stavio sledeći status  – prorok Muhamed je pedofil, manijak, siledžija i ubica.

Da niste uvređeni? Odlično! To sam i hteo. Toliko mi se jebe za uvređene muslimane. Ko i za to što me vi, fini evropski salonski levičari nazivate imenima, sve sami pridevi s duge liste samoprojekcije … fašista, kultur rasista, ultra desničar … Jel desnije od islama, to me samo zanima? Jer, posle desno od islama ste odmah vi, levo do islamskog desnog, da ga podrži, ohrabri, podupre, opravda. Krug se zatvara u tački u kojoj se vaše levo i islamsko desno dodiruju. Dirljivo.

Možda bi me vaše etikete tangirale da vas ne smatram saučesnicima ubicama, divljacima i civilizacijskom odpadu. Vaše su ruke krvave.

Očekivano, dobio sam nekoliko poruka i mejlova dušebrižnika koji me prepodobno pitaju „zbog čega to, zaboga, radim“. Evo zbog čega – zato što mi se  može! Pored toga što je i istina to što sam napisao.

Može mi se da pričam šta hoću, srećom takav mi društveni konstrukt, a vi možete da šizite kad već ne možete da me kamenujete. I kad odete da protestvujete na trg Tahrir zbog ugnjetavanja egipatskih gejeva, Kopta i žena, javite mi se da nastavimo diskusiju.

I kad već mogu da slobodno pričam, imam jednu sjajnu ideju. Mnogo se rasprave vodi za i protiv vojne intervencije u Siriji. Da ostavim sad po strani da ta intervencija treba da podrži ludake koji devojčicama seku glave i posle obezglavljeno telo kao trofej nosaju okolo, uz neke milozvučne pokliče (kladim se stihovi iz kurana, eto materijala za magistarski iz talibanske poezije!)

Ja sam ZA vojnu intervenciju. Ali, ne u Siriji već u Saudijskoj Arabiji. Gađajte srž problema, ovog puta bukvalno i direktno. (Brzi test – ime saudijskog naučnika, sportiste, književnika, aktiviste, umetnika, bilo šta?) Saudijska Arabija je carstvo ultimativne ljudske bede, mračnjaštva, zla, tuposti, mržnje, aparthejda, represije … To je zemlja koja milijarde isisava doslovno iz peska, i mogla bi s njima da istraži pola vidljivog svemira, pronađe lekove za bolesti, finansira kulturni procvat, ne Arabije, već čitave islamske ekumene. Jevreji bi pošumili pola saudijskog poluostrva i još uzgajali i jagode i paprike, kojima je, svi znamo, potrebno mnogo vode.

Umesto toga, ona ih upumpava u terorističke ćelije, u naoružanje za ubice nevernika, divljaštvo halala, u obrezivanje Egipćanki (to pod firmom besplatne medicinske zaštite kao donacije velikodušne Arabije) u evropske džamije u kojima će muslimanski imigranti da smrde i prde i prete vam odbrubljivanjem glave u sopstvenoj kući, uz prećutni blagoslov levice, ukoliko se usudite da dignete glas protiv islamofašizma.

Zato, bombardujte Meku, tu septičku jamu civilizacije. I problem rešen. Trajno. Jer samo levičarski idioti misle da je, pri sadašnjem nivou komunikacija u svetu i uopšte ljudske egzistencije, potrebno sačekati pet ili šest vekova da muslimani prođu kroz svoju renesansno-prosvetiteljsku fazu. To se, naravno, neće dogoditi nikad, ne samo zbog toga što je islam najhermetičnija od svih totalitarnih ideologija ljudske istorije, ultimativni kult divljaštva, smrti i bede, već i zbog toga što mu uz podršku zapadne levice nije potrebno da se reformiše. Odlično mu ide i ovako.

Bombardujte Meku i oslobodite sve Arape tog zla kome robuju a sa njima i ostatak planete.

Ili, postoji i miroljubivo rešenje. Umesto da se još 15 vekova pretvaramo da je problem u Izraelu, tom parčetu neplodne teritorije manjem od Rodosa i skoro devet puta manjem od Floride, koje je okruženo sa dvadeset i kusur islamskih zemalja 640 puta većih od Izraela i 65 puta brojnijim (pri ovoj matematici Izraelu prosto mora da je stalo da bude u ratu sa svojim divnim miroljubivim susedima, zar ne?) i da odgovor leži u „dve države“ rešenju (iako se i Hamas i Hezbolah i Fatah a bogami i Iran i ekipa iz Arapske lige neprestano kunu da će ga zbrisati s lica Zemlje) primenimo rešenje „jedne države“. Dajmo čitav Bliski istok Jevrejima, nek čitav Bliski istok postane Izrael. I eto rešenja. Palestinci će, konačno, biti slobodni, ko što su slobodni u Izraelu. Ne samo oni, već i svi Arapi. Konačno ćete imati i demokratiju, i to parlamentarnu, na celoj teritoriji Bliskog istoka, a bogami i slobodu veroispovesti koja tamo, inače, postoji samo u Izraelu. Islamski rodni aparthejd će biti ukinut i žene će postati ljudska bića. Ukinuće se i ostali aparthejdi i fašističke segregacije – samo zahvaljući tome što su pod Jevrejima verske znamenitosti „svete zemlje“ otvorene su za sve. Nauka i kultura će početi da cvetaju kao što cvetaju i u Izraelu, i to uprkos omči koju mu stežete oko vrata. Kao što im uspeva da im cveta i pustinja na kojoj su.

I, da ne zaboravim …. ta vaša antisemitska šizofrenija o Jevrejima koji „kontrolišu čitav svet“ (buaaaaaaaa !!!) „ne znam ja, Jevreji su to“ … Koji ste jebeni retardi!

Između muslimana koji kontrolišu svet i Jevreja koji ga kontrolišu, bez stotinke dvoumljenja biram onaj koji kontrolišu Jevreji.


[1] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[2] statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće.