Od islamofašizma gori su samo Borisi Dežulovići

U jednom domaćem mediju nedavno je osvanuo članak pod naslovom „Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu?“ Evo ga ovde, valja ga pročitati iz više razloga na koje ću se u ovom članku i osvrnuti.

LINK KA ČLANKU

Naišao je na sveopšte odobravanje samih muslimana, očekivano (dodajte slobodno, onih umerenih i „normalnih“, jer islam nisu, plaknite mozak još jednom, Al Kaida i talibani) kao i finih salonskih levičara i internet aktivista od one fele što se zalažu za bojkot Izraela a pohvaljuju napredak ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.

Boris Dežulović je u svom članku vesti iz poslednjih nekoliko meseci, koje su stigle iz zapadnog dela planete ili, da budem skroz direktan, iz civilizovanog dela planete, izvadio iz njihovog konteksta (promenivši imena aktera i mesta događaja) i smestio u kontekst islamskih zemalja, kako bi na taj način poentirao kako smo, eto, i mi (zapadnjaci) i oni (muslimani) potpuno isti u svojim defektima (mržnji, verskom ludilu, predrasudama, mizoginiji, pedofiliji itd).

Sem, što nismo. I što je njegov, na žalost ni izdaleka usamljen, pokušaj svođenja u istu ravan onog što je apsolutno nesvodivo, ono što preti (doslovno, ne figurativno) da civilizaciju potpuno uruši.

Razlažem stavku po stavku.

1. Pedofilija

Dežulović u svom članku navodi primer poljskog nadbiskupa Jozefa Michalika koji je izjavio da je „silovanje maloletne dece mnogo manja trauma nego razvod roditelja“. Uzeo je tu rečenicu i stavio je u usta zamišljenom imamu iz Jemena. Dakle, pedofili su i jedni i drugi, i katolici i muslimani. Vest o imamu koji je izgovorio ovakvo nešto (a izjava je mila majka u odnosu na ono što u praksi i rade) ne bi nikoga (barem među onima što čitaju vesti i imaju internet) ostavila u sumnji da je lažna. Jer su takve vesti iz muslimanske ekumene savršeno uobičajene. I dok je tačno da i katolička pandemijska pedofilija više nije neka bog zna kakva vest, na nju se još uvek reaguje. Ljudi se sablažnjuju, protestvuju, OSUĐUJU, zahtevaju akciju, zahtevaju procesuiranje počinilaca, odgovornost, zaštitu dece, vrše pritisak na institucije sistema i na gotovo nedodirljivi Vatikan. Zahteva se čak i hapšenje pape.

S druge strane imamo institucionalizovanu pedofiliju. Imamo pedofiliju i sveopšte seksualno zlostavljanje dece koje se smatra delom „kulture“. Je li potrebno da napominjem čije? Sve to po uzoru na najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda, po kome su svi ostali muslimani dužni da se ugledaju, ako žele biti pravi muslimani. Njegova „najomiljenija“ žena Ajša imala je šest godina kada je udata za Muhameda a devet kad je brak konzumiran. Drugim rečima kad je silovana.

Ugovoreni maloletnički brakovi, čak i prodaja ćerki muževima koji im u pojedinim slučajevima mogu biti i dedovi, je rasprostranjena praksa diljem muslimanskog sveta. I ta je praksa, takoreći „kultura“, ustanovljena na osnovu primera najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda. Da ne pominjem sada seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, od strane seksualno isfrustriranih i neiživljenih muslimana koje je, takođe, uzdignuto na nivo institucije – kakva je „Bacheh-baazi“, seksualno ropstvo maloletnih dečaka u službi bogatih odraslih muslimanskih muškaraca.

Kako je, onda, Dežulović, te dve stvari uspeo da svede u istu ravan?

2. Silovanja

Nastavlja dalje sa primerima silovanja. Jedanaestogodišnja devojčica iz Čilea koja je ostala trudna kad ju je silovao očuh al je odlučila roditi to dete čime je zaslužila pohvalu čileanskog predsednika i posebnu brigu tamošnjeg ministra zdravlja. U tom paketu je i izjava nekog meksičkog nadbiskupa koji je izjavio da je mnogo gore od silovanja devojčica to da one abortiraju decu začetu silovanjem. Koliko je ljudi iz zapadnog civilizacijskog kruga kojima su ove (i slične) izjave normalne i prihvatljive? Verovatno nekom minimalnom procentu najzadrtijih katolika. Usuđujem se da pretpostavim da su ovakve izjave neprihvatljive čak i za većinu posvećenih katolika. Čak i da jesu, s izuzetkom dva kvadratna kilometra Vatikana, ne postoji nijedna katolička teokratija na Zapadu koja bi ovakve govnarije odobravala ili institucionalizovala. Politički uticaj katoličke crkve jeste i veliki i neopravdan al se on drži pod kontrolom sekularnim mehanizmima zapadnih demokratija. Srećom.

Pogledajmo sada silovanje iz muslimanskog ugla. Šerijat, muslimanski sistem nepravde do stepena potpune izopačenosti uma i osnovne ljudske pristojnosti i minimalne humanosti, a koji je na punoj snazi za nekih 125 miliona muslimana, delimičnoj za odprilike još 125, a „običajno“ za nekih 250 miliona (ko želi nek pedantnije sabira ovde):

ŠERIJAT

i koji, prema svim istraživanjima, evropski muslimani u ogromnom procentu žele i u Evropi, (recimo trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom) za silovanje kaže sledeće: da bi žena dokazala da je silovana mora imati četiri muška svedoka, naravno, muslimana. Muških svedoka muslimana sem samih siledžija, naravno, nema. Tako da se za silovanje kažnjava žrtva, zbog vanbračnog seksa. E sad zavisi, da li javnim bičevanjem, da li kamenovanjem ili, što uopšte nije retka praksa, „ubistvom iz časti“ u kome član porodice – brat, otac, stric a dešava se i majka – ubiju žrtvu zbog ukaljane porodične časti. I to je deo islamske „kulture“.

I opet je Dežulović u istu ravan sveo nesvodivo. I tako opravdao neopravdivo.

Silovanje je, od početka islama, bilo i sastavni deo džihada. Silovanje i seksualno ropstvo bilo je jedno od najprivlačnijih stvari za regrutovanje džihadista za pohod pokoravanja nemuslimana. Njima su obećane 72 device u raju ali to ni izbliza ne bi bilo dovoljno da im i u zemaljskom životu nije ponuđena nagrada. Muhamedovi ljudi su pljačkali imovinu onih koje bi pokorili, ali su i otimali i seksualno zlostavljali njihove žene i ćerke. Kada se neko iz njegove pratnje pobunio protiv silovanja udatih žena on je od Alaha primio još jedno otkrovenje – otete žene automatski su razvedene, tako da je njihovo silovanje savršeno prihvatljivo.

3. Burke

Burka se tako pojavljuje iz potrebe da se razlikuju žene udate za muslimane, i time zaštićene od napastvovanja, od onih koji su udate za nevernike, što ih čini legitimnom metom napada. Drugim rečima burka je pandan obeležavanja vlasništva nad stokom užarenim žigom. I takvo shvatanje na snazi je i danas. I ono se širi i zapadnim svetom. Ogroman, ubedljivo preovlađujući, procenat muslimana među silovateljima u Skandinaviji nije nikakva slučajnost. Niti to što se zapadne žene ustručavaju da u večernje sate prolaze kroz kvartove koje nastanjuju muslimanski imigranti.

U oktobru 2009. šeik Taj Dinal Hilali, vodeći klerik sidnejskih muslimana u svom ramazanskom govoru komentarisao je porast slučajeva seksualnog napastvovanja žena – „Ima žena koje „izazivački hodaju“, šminkaju se i neskromno oblače. A onda se nađe sudija koji vas nemilosrdno osudi za napastvovanje. Ali, gde počinje problem? Ako uzmete neuvijeno meso i ostavite ga na ulici, bašti ili parku a mačke dođu i pojedu ga, ko je onda kriv? Mačka ili neuvijeno meso? Problem je neuvijeno meso. Da je ostala kod kuće u hidžabu, nikakvi se problemi ne bi pojavili.“

Neuvijeno meso. Sidnej, 2009.

Njegov njujorški kolega, Hišam el-Ašri, u intervjuu za Nahar TV u januaru 2013 izjavljuje – „Jednom su me pitali da li ću, ako dođem na vlast, hrišćankama dozvoliti da ostanu nepokrivene. Odgovorio sam – ako žele da ih na ulici siluju, mogu biti nepokrivene“.

Iskrenost ove dvojice muslimanskih klerika nije usamljeni slučaj. Zapanjuje upornost s kojom Zapad drži ruke i na očima i na ušima. Zaprepašćujuće ponašanje zapada u odnosu na islamsku mizoginiju kao da govori da su prava žena kategorija o kojoj se može pregovarati.

Da se zadržim jo malo na burkama, toj oznaci legitmnih od nelegitimnih meta muslimanskog seksualnog napastvovanja. Dežulović pominje slučaj francuskog policajca koji je zaustavio pokrivenu ženu na ulici. Uzgred, u Francuskoj su samo burke (pokrivala koje imaju samo prorez za oči) zabranjene, dok su ostala muslimanska pokrivala (nikab, hidžab itd) dozvoljeni. Živim u Francuskoj, i to dovoljno dugo, pa mogu neku i iz svakodnevnog iskustva da prozborim.

Uprkos zabrani viđam žene u burkama na ulici. Ne često, ali ih viđam. (Ostale vrste pokrivala poput nikaba, hidžaba i džilbaba nisu nikakva retkost). Suprotno onome što biste možda očekivali, to nisu žene koje hode skrajnuto i u strahu da ne izazovu nečiju pažnju (uzgred, argument da se burkom želi odvratiti pažnja sa skromnih vernica je najapsurdniji od svih argumenata u prilog burki – hodati kao zombi je siguran način da privučete apsolutno svačiju pažnju; u ovu kategoriju spada i argument koji se može čuti od pojedinih muslimanki sa zapada da je pokrivanje izraz protesta i zaštita protiv seksualizovanja i objektivizovanja ženskog tela – šta više ženu može da svede na nivo seksualnog objekta od hodanja u neprozirnom šatoru?). Te žene, rečnikom sidnejskog šeika, hodaju izazivački. Žele da budu viđene. Ja lično ne mogu da se otmem utisku da se u mnogim slučajevima radi i o apsolutno potpunom nedostatku kapaciteta za nekom smislenijom samorealizacijom – religijski egzibicionizam uvek je bio najlakši i najsigurniji teren za prizemni narcizam i kompenzaciju nedostatka talenta i intelektualnih potencijala. One demonstriraju prezir prema zemlji u kojoj žive i njenim slobodarskim vrednostima. Više od simbola rodnog aparthejda i oznake ko jeste a ko nije legitimna meta potencijalnog seksualnog napada, burke su za mene simbol totalitarne i ubilačke političke ideologije islamofašizma, neka vrsta islamskih SS uniformi. Prisustvovao sam scenama u kojima utvare u burkama prolaze pored policajaca. I policajci se prave da ih ne vide. Prisustvovao sam i sceni u kojoj grupa policajaca zaustavlja utvaru u burci i ljubazno joj objašnjava da zakon burke ne dozvoljava dok  ih je istovremeno opkoljavala razularena gomila urlajući parole sa uobičajenog repertoara navodne zapadnjačke islamofobije. Drugim rečima, Dežulovićeva optužba za francusku netoleranciju je apsolutno i potpuno netačna. Francuska je retko tolerantno društvo a SVI, to lično svedočim, a posebno mediji, neprestano hodaju po jajima da se slučajno ne objavi nešto što bi uvek živčane muslimane moglo da isprovocira, makar bilo i savršeno istinito, kao što je da nekih 40% francuskih Jevreja krije svoj identitet iz straha od napada, uvek i isključivo muslimanskih, ili da nekih 70% francuskih zatvorenika čine muslimani, a „samo“ ih je desetak posto u ukupnoj populaciji, ili da je praktično nemoguće kupiti kebab u Latinskoj četvrti u Parizu (dakle, u suvom centru francuske prestonice) a da nije halal, koji su prinuđeni da jedu i francuski učenici po kantinama a da njih, ili njihove roditelje, niko za to nije ni pitao.

Kao što je 95% osuđenih za silovanje dece i zlostavljanje u Britaniji muslimani, a sličan je procenat i za silovatelje u Norveškoj i Švedskoj, zemljama koje su vodeće u svetu po rodnoj ravnopravnosti.

4. Nacionalni front (ili evropska desnica uopšte)

I porast popularnosti Nacionalnog fronta u Francuskoj među biračkim telom (što će reći, postoji parlamentarna demokratija koja ne postoji nigde u muslimanskom svetu, izuzev traljavog pokušaja Turske koji košta mnogo pritiska i ucena članstvom u EU, zapadnog novca i redovnih vojnih pučeva) odraz je straha francuskih birača pred islamofašizmom a još više i iznad svega, on je posledica ponašanja francuske levice koja, poput Dežulovića, islamski religijski fašizam legitimiše i brani. Da liberali rade ono što bi svako s minimum neoštećene zdrave pameti i osnovne pristojnosti očekivao da oni rade, a to je da brane i štite UNIVERZALNOST ljudskih prava, desničari ne bi jačali, ko što jačaju svuda u Evropi a posebno, gle neiznenađenja, tamo gde raste broj muslimana a sa njim i broj navodnih „incidenata“ kao što su silovanje, mizoginija, pedofilija, zločini iz mržnje, od kojih su oni prema Jevrejima i homoseksualcima posebno učestali.

A sada se zapitajte šta bi se desilo sa zapadnom ženom koja bi u Rijadu ili Teheranu ili Mogadišu pokušala da prošeta u kratkoj suknji i dekolteu. A zamislite, što bi Dežulović rekao misaonog eksperimenta radi, kako biste posmatrali muškarce koji bi po evropskim ulicama hodali lica pokrivenih fantomkama.

5. Islamofobija

Reč, dve o toj famoznoj islamofobiji sada. Prvo, sama ta reč koja predstavlja čistu statistički dokazivu laž i sredstvo kulturološkog terorizma dežurnih Dežulovića sveta, morala bi da prestane da se upotrebljava jer, iskreno, ona vređa i ispod prosečnu inteligenciju. I to ne samo što je „fobija“ po definiciji iracionalni strah od nečega, a ko god ima strah od islama, kao recimo ja, jer bi me njegovi sledbenici tamo gde su u većini, kamenovali, obesili ili spalili po više osnova (gay, ateista, blasfemičar, podržavalac Izraela, da pobrojim neke) ima savršeno racionalan strah.

Nisam pronašao podatke za Francusku ali statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće. Istovremeno, broj hrišćana u Iraku od trenutka zbacivanja Sadama Huseina 2003.godine do 2011. smanjio se sa 1.5 milion na oko 400.000. Slična situacija je i u ostalim delovima muslimanskog sveta. Nigde, ipak, ne čujemo o hrišćanofobiji. Ili koptofobiji. Jer Kopti se u Egiptu, od tog divnog arapskog proleća, rutinski maltretiraju i proganjaju, čak i ubijaju a njihove kuće pale a crkve skrnave. Gde to postoji bilo kakav oblik tolerancije spram nemuslimana bilo gde u svetu gde su muslimani u većini? Nigde. Zašto ne govorimo o infidelofobiji onda? Jer ona je stvarna za razliku od islamofobije koja je fantomska i štaviše infidelofobija je propisana Kuranom, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu, sa sve detaljnim uputstvima šta svakom muslimani koji sebe zove muslimanom valja činiti s nevernicima, a to je, da vam sažmem, potčini ili ubij.

6. Holokaust (antisemitizam)

Dalje, Dežulović se dotiče i zapadnog antisemitizma, navodeći izjave onih koji negiraju Holokaust. I opet, na zapadu se to osuđuje, možda ne dovoljno srčano i jako, kao što bi se posle genocida koji se dogodio pre samo nekih sedamdesetak godina i koji još ima svedoke i preživele to možda i očekivalo, ali se osuđuje. Postoje zemlje gde je negiranje Holokausta zakonom zabranjeno, Nemačka jedna od njih, ali zanimljivo ne i Hrvatska koja je u njemu učestvovala na nivou organizovanosti institucija sistema, drugim rečima planski i sistematski.

S druge strane postoji muslimanski antisemitizam, propisan Kuranom (opet, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu) a malim muslimanima se patološka mržnja prema Jevrejima usađuje u glavu pre nego što progovore i prohodaju. Imamo neprestane otvorene pozive, a bogami i obećanja ekipe iz Arapske lige, za novi Holokaust, a islamski fašistički pokreti poput Hamasa, Hezbolaha i Fataha u svojim programima i poveljama kao krajnji cilj svoje borbe navode uništenje Izraela a sa njim i svih Jevreja. Dnevni listovi u Teheranu organizuju čak i takmičenja u karikaturi na temu Holokausta.

Ali Dežuloviću je to nekako isto. A ne bi me iznenadilo da i on, poput mnogih njegovih kolega, dežurnih i medijskih intelektualaca sa Zapada, smatra da treba bojkotovati Izrael, jedinu parlamentarnu demokratiju na Bliskom istoku u kojoj su muslimani slobodniji nego bilo gde u muslimanskom svetu a pohvaliti napredak, što se nedavno u UN i dogodilo, u ostvarivanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji koja je svetska prestonica i crno carstvo ljudske bede, nehumanosti i tlačenja.

7. Zločini iz mržnje

Kao što mu je isto i premlaćivanje trudne muslimanke u Parizu, što su SVI (kad kažem svi, mislim na sve institucije i mehanizme društvenog sistema kojih biste mogli da se setite) ocenili i osudili kao zločin iz mržnje (i hvala bogu da živimo u društvu gde je to tako) sa obrezivanjem klitorisa, polivanjem kiselinom, silovanjima, prisilnim i maloletničkim brakovima, neslobodom kretanja, nemanjem prava na obrazovanje i rad, ubistvima iz časti, porodičnim, kuranom propisanim nasiljem, šerijatskom obespravljenošću i sličnim stvarima s islamskog repertoara a da ne pominjem paljenja, silovanja, seksualno ropstvo nemuslimana u subsaharskoj Africi recimo, ili Zalivskim zemljama, koje su šatro napredne islamske zemlje, ili preporuku da je silovanje Jevrejki legitimno sredstvo borbe za palestinska prava (koji ovi, gle ironije, imaju samo u Izraelu). Dežuloviću je, eto, i to nekako isto – ovaj pojedinačni slučaj napada iz mržnje na Zapadu koji su SVI osudili i ovo institucionalizovano, verom propisano proganjanje i zlostavljanje u gotovo nepojmljivom obimu svih i svega što je nemuslimansko.

8. Bibilija i Kuran

I spaljivanje „svetih spisa“ … Dežulović američkog pastora koji hoće da spali 3.000 primeraka Kurana naziva idiotom. Uznemiren je. Čisto misaonog eskperimenta radi, koji mu je očigledno drag, zanima me da li bi ga uznemirilo spaljivanje 3.000 primeraka Hitlerovog Mein Keimpf-a? Jer u odnosu na Kuran, ova knjiga, ponegde zabranjena, a za koju je opšti konsenzus da je nadahnula jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, deluje, spram Kurana, ko nastavak iz serijala o „Hajdi i Klari“. Obe su o totalitarnim političkim ideologijama, s tim što je jedna šatro „sveti spis“ što je u očima Dežulovića koji je i sam tako naziva, ali i mnogih drugih, legitimiše i uzdiže na nekakav poseban, nedodirljiv status. Ili, spaljivanje Bibilije, mormonskih „svetih spisa“, Bhagavad Gite …. ?

Sve dok za spaljivanje Kurana ili bilo šta s repertoara islamske blasfemije preti smrtna kazna, koju je, uzgred rečeno, slobodan da počini svaki musliman bilo gde na svetu, ovakve i slične akcije savršeno su opravdane. One su, štaviše, neophodne. I spaljivanje Biblije vređa hrišćane ali za to niko ne sme da te ubije, iako bi to možda i poželeo. Upravo TOJ činjenici ima da zahvalimo što danas živimo u slobodnom svetu, čiju slobodu upravo muslimani neprestano ugrožavaju i njenu suspenziju zahtevaju. Toliko otvoreno i toliko glasno i jasno da je zaista potreban ogroman napor, koji je Dežulović izgleda preduzeo, da se ne vidi i ne čuje.

Ja sam slobodan da s Kuranom potpalim roštilj, smotam džoint (burning that shit get you stoned, evo i ja da ispričam vic) ili s njime obrišem dupe. Meni zbog toga NE SME apsolutno dlaka s glave da fali. A posebno me ne tangiraju osećanja onih koji redovno pale i pišaju po zastavama zemalja u koje trče da se dosele i na socijalna davanja nakače, a onda te fotografije i snimke ponosno po internetu pokazuju, kako bi se svi još jednom uverili u njihovu miroljubivost. Čuj, zastave. Ljude!

Ove redove kucam 26. oktobra … Od 11. septembra 2001. do ovog datuma muslimani u svetu su izveli 21.793 terorističkih napada sa smrtnim ishodom (oni koji su registrovani). Kako smo onda mi, Zapadnjaci, krivi za imidž koji oni imaju?

Prorok Muhamed je pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš. Je li ova izjava islamofobična? Pitam, jer je savršeno tačna. I nije nikakva moja projekcija ili predrasuda, već ga kao takvog u haditima opisuju sami muslimani. Ne upotrebljavaju ove reči, ali one su savršeno adekvatne za ono što o njemu njihova tradicija piše.

I taj pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš je najveći, vrhunski moralni uzor muslimanima sveta. Na njega su obavezni da se ugledaju.

A nekako smo, opet, mi krivi za njihov imidž.

Dežurni intelektualci poput Dežulovića misle da islam nije prošao kroz svoju renesansno prosvetiteljsku fazu, kao svojevremeno hrišćanstvo, i da smo u obavezi da se s puno obzira strpimo dok se to, za nekih 500 ili 600 godina ne desi. Ovo je potpuno sumanuto ne samo zbog sadašnjeg stanja komunikacija i ljudske egzistencije u svetu, već što islamu uopšte nije potrebno da se reformiše, jer mu ide više nego odlično i ovako izvornom, a sve to zahvaljujući Dežulovićima sveta koji su u stanju da ovako učeno, perfidno, prefigrano, relativizuju monstruozne islamske zločine i „kulturološke“ prakse. Ukratko, od samog islamofašizma opasniji su Dežulovići koji ga pravdaju i brane. Na stranu to što islam i hrišćanstvo nikako nisu isto, i da, daleko bilo, dođem u situaciju da moram da biram, izabrao bih hrišćanstvo. Ja, antihrist do srži. Štaviše, pristao bih i na katoličanstvo. Ja, Srbin.

Ne znam koji su Dežulovićevi motivi za ovako plitka šatro aktivistička, humanistički motivisana opsenarstva mada je, ako je neobaveštenost u pitanju, za to, ko što već pomenuh, potreban epski napor. Ali mi, ispod svega ovoga ako mi dozvolite, smrducka liberalni levičarski rasizam. Jer, Dežulović ni izdaleka nije tako delikatan kada priča o ustašama koji su počinili genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, koji su, eto, slučajno bili i Hrvati, dok su srpski zločini počinjeni u građanskom ratu u Bosni, posledica srpske genocidne kulture i tradicije. Šovinizam islamolevičarskih evropskih dometa, zaista. A te visine je, treba priznati, teško dosegnuti.

Tako i s muslimanima. Tetošimo ih, jer duboko u sebi mislimo da nisu sposobni za standarde civilizovanog sveta. A rasizam je blaga reč za to.

A da, ja pričam o radikalnim muslimanima, već čujem kako muslimanski besno dobacujete. Allahu Fuckbar! Na stranu to što radikalni budista postane strogi vegetarijanac a ne bombaš samoubica, evo muslimana, norveških (a Norvešku bije glas jako liberalne zemlje, toliko liberalne da trči mrtvu trku sa Švedskom za titulu najvećih svetskih antisemita) i to na mirovnoj konferenciji i to oni koji su se svi sami izjasnili da su umereni, tj „normalni“. Kako li su tek umereni oni u islamskim zemljama?

Srpski sindrom

46520_272714322846955_467576743_nStanje latentnog iščekivanja iznenadnih katastrofičnih događaja; neverovanje u mogućnost dugotrajnosti blagostanja, dobrog raspoloženja ili sreće; nemogućnost opuštanja i uživanja u životu; očekivanje nagle promene situacije obavezno na gore; fobija od uroka; uverenje da je svako zadovoljstvo ili uspeh neizbežno praćeno nekim oblikom manje ili veće tragedije.

Nastanak ovog jedinstvenog nacionalnog sindroma objašnjava se specifičnim istorijskim okolnostima u kojima periodi mira, napretka i blagostanja nikada nisu trajali duže od polovine životnog veka jedne generacije nakon čega bi usledili dugi periodi nedaća, praćeni ovim ili onim oblikom elementarne egzistencijalne ugroženosti. Sindrom se ispoljava u neizlečivoj potrebi za kuknjavom u svim okolnostima i prilikama, posebno onim dobrim. Dalje podrazumeva niz ritualno magijskih radnji, od kojih je kucanje u drveni predmet najrasprostranjenija kao i smirivanja stanja hronične anksioznosti zluradošću usmerene na najbližu okolinu, pojava koja se najčešće ispoljava u formi strastvene želje za crkavanjem komšijine krave.

Budući je u pitanju autohtoni društveni fenomen težak za razumevanje nedomaćem stanovništvu pokušaćemo da ga ilustrujemo s nekoliko primera iz svakodnevnog života. Razgovor dvojice komšija. Jedan pere novokupljeni automobil u dvorištu kuće, drugi nailazi i komentariše:

Dobar dan komšo! Kako je? Ooooo, bogme, ko će to da časti, a?

– Dobar dan, dobar dan! Ma šta da častim, za krš ovaj? Kud ga i uzeh, da sam bio pametan da poslušam pašenog …

– Štooo? Meni deluje baš očuvano! Ko nov!

– Eh, spolja gladac, iznutra jadac! Ima da bude skuplja dara nego mera, dok mu izmenjam sve šta mu fali, mogao sam novi da uzmem.

– E?

– Ma kažem ti ….

Da bi se pravilno razumela ova ritualna kuknjava potrebno je napomenuti da je novokupljeni automobil doduše polovan ali u savršeno očuvanom stanju, s minimalno pređenom kilometražom i nabavljen po više nego povoljnoj ceni na jednoj od nemačkih autopijaca. Toga je, naravno, odlično svestan i njegov novi vlasnik koji je kupovinom više nego zadovoljan. Razlog ove naizgled neobične žalopojke je sledeći – ne izazvati podrozenje kod komšiluka u pogledu finansijskog stanja, ne navući komšijinu a posebno komšinicinu ljubomoru budući se oni još uvek voze u automobilu modela YUGO iz 1982. godine što bi moglo da rezultira pojavom želje za crkavanjem krave, u ovom slučaju polovnog automobila i, na kraju ali ne i manje važno, sniziti troškove čašćavanja sa pečenog praseta na pleh gibanice.

Primer drugi. Komšinica dolazi kod komšinice na kafu i zatiče je u spremanju zimnice:

– Mašala! Al ti rodila paprika, biće ajvara pun špajz!

– Ma gde rodila! Jedva da ću imati za nas koju teglu da spremim, kamoli deci da odpremim, ubila suša.

– Bome ti dobra, mesnata!

– Jes mesnata, ta od svekrve mi. U njih njiva pored Morave pa mogaše da zalivaju. Na, vidi (vadi neku sprčenu papriku iz gomile) evo kakva ti je naša. Ni za alevu da je stucaš, kamoli u ajvar da meteš. Uništi suša, kažem ti, nema ni za turšiju.

Ovaj dijalog treba tumačiti po ključu prethodnog.

Primer treći. Koleginice razgovaraju u kancelariji:

– Šta ti uradila ćerka na prijemnom? – Prošla. Druga na listi.

– Što se ne hvališ ženo, aman?!

– Šta ima da se hvalim? Pa da Marina iz računovodstva posle priča da sam imala vezu il da sam, ne daj bože, platila. Njen mali ostao ispod crte.

– A sin? Šta bi s onim konkursom na kraju?

– Dobio stipendiju za doktorski u Torontu.

– Au, al vas prosralo, alal vera!

– Ćuti. Da kucnem u drvo. (Kuca u radni sto). Nastavljaju razgovor.

– Nego, sve oću da te pitam … Znaš onu Slavku iz nabavke?

– Koja beše?

– Ma znaš onu sitnu što se vazda pidžoni na štikle i misli da je ne znam kakva riba?

– A, ta! Znam, kako ne znam!

– Reče mi čistačica Mica da im neko obio stan i odneo joj sve tri bunde i sav nakit.

– Vala, i jes se kurčila! Ko da je Liz Tejlor.

– Da znaš vala!

Treba primetiti da se period posebno dobrih životnih okolnosti u Srba opisuje izrazima koji označavaju obično kratkotrajnu ali prilično neprijatnu boljku – dijareju. Otuda izrazi prosrati, prokenjati i poterati kojima se uobičajeno opisuje dobra i berićetna životna faza. Jedan od najrasprostanjenijih oblika ritualne kuknjave je kuknjava nad skupoćom. Iako u suštini potpuno opravdana ovaj ritual po pravilu upražnjavaju mahom boljestojeći slojevi stanovništva koji na taj način umanjuju opasnost od moguće ljubomore a istovremeno obeshrabruju i potencijalne tražioce zajma. Ukratko, srpski sindrom predstavlja složeno i opšterasprostranjeno verovanje da je stanje sreće neprirodno a za posledicu ima pojavu mimikrije zadovoljstva pod ovim ili onim oblikom kuknjave, žalopojke ili već nekog od oblika sa širokog spektra lamentiranja.

Živela blasfemija!

„Verujem u cenzuru“ – izjavila je svojevremeno legendarna Mae West. „Zahvaljujući njoj, imam karijeru!“

Zaista, čini se da za umetnika nema bolje reklame od cenzure i zabrane. Pokazalo se toliko puta do sada. Zahvaljujući njoj čak i dela za koje su šanse skoro pa ravne nuli da ih ikada vidite i pročitate (ili, da ih primetite iako ih vidite ili pročitate) dospeju do najšire moguće publike. Svet želi da vidi šta je to što je smatrano potencijalno toliko subverzivnim da je moralo biti zabranjeno. Jer, iza zabrane se, više od straha da se nečija osećanja ne povrede (kao što se uobičajeno od strane cenzora u takvim stvarima deklariše, pri čemu se na umu ima nekakav fantomski javni moral) krije strah od subverzije, tj. istine. Umetničke, što će reći, životne.

Delo mlade Danijele Tasić, nedavno jednostavno zabranjeno da bude izloženo u gradu Novom Sadu, „srpskoj Atini“, tobož najevropskijem komadu Srbije, leta gospodnjeg 2013, u tom smislu gađa cilj. Možda previše očigledno za moj ukus i senzibilitet, ali to ovde, nije tema. Niti su eventualni umetnički dometi u ovom slučaju od bilo kakve važnosti za raspravu. Nešto drugo je bitno.

Direktor Kulturnog centra Novog Sada, Andrej Fajgelj, tim povodom je na svom FB profilu stavio sledeći komentar, pozivajući na razmenu mišljenja. Prenosim ga u celosti:

Sporna-slika-Isus-sa-parama„Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао. Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога. Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом. Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других. Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра. Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана. На то имам коментар. Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада. Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње. Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом. Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру. ПС Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.“

Odakle krenuti?

Najpre, čitava ova bogomoljačka dušebrižnička šarada odiše moralnom panikom, koja se dalje stihijski širila u komentarima, koja je tim dirljivija što dolazi od strane onih kojima popovi jebu decu.

Fajgelj je tražio mišljenje od svih autoriteta do kojih je stigao – autora, profesora, vernika i običnih građana. U redu autori i profesori (mada se to, valjda, radi pre postavke izložbe) ali kakve su kompetencije vernika u ocenjivanju umetničkih dela? I zašto je kategorija vernika posebna kategorija u odnosu na kategoriju „običnih građana“? Dalje, pominje se pravo na zaštitu verskih osećanja? Po strani sad to ko je Fajgelja ovlastio time da se bavi, i po strani to da zakon o blasfemiji u Srbiji ne postoji. Vernička osećanja su već zaštićena sekularnim (u nekim dronjavim ostacima) uređenjem republike Srbije. Sekularizam podrazumeva slobodu veroispovesti ali i slobodu OD vere. Dakle, vernici su imali pravo da ne odu na izložbu. Ako je nešto ostalo nezaštićeno onda je to ustavom zagarantovana sloboda govora i izražavanja i Fajgelj bi, pošto je prekršio Ustav, morao da bude podhitno smenjen. Vernici mogu da odlučuju o kvalitetu freska i ikona po svojim bogomoljama i da tim povodom daju mišljenje koje za nekoga može biti obavezujuće. I nigde više. Bogomoljačka uvređenost apsolutno nikoga ne treba i ne mora da obavezuje. I, sasvim uzgred, zašto bogomoljačka uvređenost ima prioritet nad recimo mojom ateističkom uvređenošću? Mene vređa skoro apsolutno sve u hrišćanstvu. Vređa me pretpostavka da sam kompletni kreten (sama reč, inače, najverovatnije potiče od francuske za “hrišćanina”) pa da verujem da je Isusa rodila devica koga je začela svetim duhom, pa ostala devica, pa on umro, pa nije umro, već odleteo itd. Vređaju me antisemitizam koji već dva milenijuma generiše hrišćanstvo, rasizam, mizoginija, homofobija, anti intelektualizam, vređa me njihova sumanuta ideja da imaju bilo kakav oblik jurisdikcije nad bilo kojim oblikom mog bivstvovanja … i, šta sad?

Ova zabrana izlaganja odlično ilustruje vrtoglave ponore hrišćanske licemernosti. Čemu uvređenost, blasfemičari će ionako u pakao, zar ne? Zar večne paklene muke nisu dovoljna kompenzacija za njihovu duševnu bol? Zar je bogu potrebna njihova zaštita? Ja sam mislio da je omnipotentan. Tako bar sami vernici pričaju.

Fajgelj se poziva na zaštitu osećanja onih čijim se poreskim novcem finansira rad Kulturnog centra. Za ovoliki bezobrazluk zaista je neophodno da budete hrišćanin. Jer SPC je organizacija koja ne plaća nikakav porez, nema nikakvu finansijsku odgovornost, a kad smo već kod toga ni bilo kakvu drugu, prema bilo kome, a sveprisutna je u javnom i političkom životu. Evo rešenja, vernici nek plaćaju porez crkvi, crkva državi, pa nek onda lepo odlučuju o živopisu za svoje novce po svojim bogomoljama. Čak ni tada ne bi imali nikakvu nadležnost za sekularne insituticije sistema kakva je, pretpostavljam, i Kulturni centar Novog Sada.

Potom sledi jadikovka nad moralnom truleži društva koje je, verovatno nisam jedini koji to primećujem, sve truleženije što je teokratskije. Zatim daje savete koji se tiču prirode umetnosti i stvaralaštva, pozivajući se na njene klasične ideale, koji nehotice otkrivaju nameru i volju za disciplinovanjem i modelima poželjnosti. Nacisti su u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka proganjali umetnike ekspresioniste i palili njihove slike (koje su danas vredni eksponati svih većih muzeja u svetu). Te slike su vređala osećanja bogobojažljivih, porodičnih, nedekadentnih, nacionalno osvešćenih Nemaca. Ovo bi pametnom trebalo da bude dovoljno.

Fajgelj „iz ubeđenja“ nije hteo da promoviše „incidentnost“. A upravo je to učinio. Promovisao je incidentnost a usput i svoje ubeđenje, i to vrlo ubedljivo. Jer, incident nije blasfemično delo, incident je zabrana.

Direktor Kulturnog centra u jednom od svojih medijskih komentara kaže da „nije želeo da, kako je to kod nas prečesto slučaj, situacija bude ili-ili“. Otuda i naziv „Treća Srbija“ (kao alternative „prvoj“ i „drugoj“) njegove političke organizacije, kojoj sam, mahinalno upravo ja kumovao (blog Treća Srbija). Ali situacija je upravo takva: ili-ili. Ili je Srbija sekularna demokratija, ili je pravoslavna talibanija.

Na kraju, kao nekakav argument neizmerne težine navodi odgovor umetnice da ne bi predstavila Muhameda u nekom sličnom blasfemičnom kontekstu. Zbog čega ne bi, mene uopšte ne zanima.

Ali ovo odlično poentira na čitavu priču. Naime, postoji razlog što su muslimanska društva bedna, jadna, zaostala, intelektualno, naučno, stvaralački pustošna. A to je zabrana blasfemije pod pretnjom smrtne kazne.

Ismevanje religije je  verovatno najveća tekovina zapadne civilizacije. Počeci ljudske emancipacije su sposobnost da se smeje vlastima.

Završavam redovima, po mom mišljenju, jednim od najlepših, koji se tiču blasfemije i cenzure –

n8Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo – neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. (Patrik Kondel)

Celivanje Đoke Mirotočivog

DESPOTICA MATI ANGELINA (2)Na simboličnoj ravni, za mene nema bolje ilustracije judeohrišćanske kulture u kojoj živimo od ovoga – poljubac dva muškarca smatra se gadnim, čak i bolesnim, a ljubljenje mrtvaka ne samo savršeno normalnim već taj čin akteru daje auru posebnog društvenog uvažavanja.

Sveštenici u propovedima vole da ističu životvornost i životodarnost hrišćanstva. Meni se uvek činilo kao kult sadomazohizma i tanatofilije. U pravoslavnoj crkvi običaj je da vernici celivaju mošti navodnih svetaca. Celivanje moštiju je izraz koji ovom odvratnom činu daje izvesno dostojanstvo i auru mističnog. Prevedeno na jezik svakodnevice radi se o ljubljenju i obožavanju mrtvaca. Čista nekrofilija. Po italijanskim crkvama viđao sam skulpturalne predstave mrtvog Isusa izloženog na improvizovanom odru. Leš je u središtu kulta. Ljudi ga dodiruju, „celivaju“, klanjaju se i mole mu se.

Biblijski bog insistira na mrcvarenju tela. Kao plan spasenja i otkup grehova nije uspeo da smisli ništa bolje od mučenja. Hristove muke su središnji događaj hrišćanske teologije, one demonstriraju cenu koja je morala biti plaćena za otkup ljudskih grehova. Zamisao je odvratna i nedostojna jednog boga. „Stradanje Isusovo“, film Mel Gibsona, opisuje poslednjih 12 sati Isusovog života. Od 126 minuta filma, bezmalo sto je posvećeno scenama takvog iživljavanja i fizičkog zlostavljanja da trenutak Isusovog razapinjanja na krst, sa živo prikazanim scenama ukucavanja eksera u već, od batinjanja i šibanja, potpuno unakaženo telo, doživite kao trenutak olakšanja, jer znate da će uskoro kraj. Ako je ikada snimljen film koji do te mere slavi sadomazohizam, onda je to ovaj. Još jednom, naglasak filma nisu Hristove propovedi i eventualna poruka; film se u potpunosti vrti oko fizičkog zlostavljanja. Koje je prikazano nepodnošljivo živo. I opet, još jednom, u pitanju je središna doktrina hrišćanstva.

Pre izlaska filma, reditelj Gibson u jednom intervjuu najavljuje ga sledećim rečima – „biće jeziv i ružan, probajte pronaći lepotu i liričnost u njemu“. Zaista, morate biti posvećeni katolik, kao Gibson, da u dva sata krvavog zlostavljanja, tokom kojeg se lepo telo jednog mladog muškarca izobličuje do neprepoznatljivosti u gomilu krvavog mesa, poluodrane kože i otvorenih rana prikačenih na ljudski kostur, vidite lepotu i liričnost. „Stradanje Isusovo“ izašlo je početkom 2004. godine. Krajem iste godine izašao je još jedan ambiciozno zamišljeni film, „Aleksandar“, reditelja Olivera Stouna. Oba sam gledao u istoj bioskopskoj dvorani. Sećam se kako je tokom projekcije „Aleksandra“, za vreme homoerotičnih scena između Aleksandra Velikog i njegovog ljubavnika Hefestiona, nekoliko gledalaca napustilo bioskop. „Stradanje Isusovo“ nije nikoga do te mere uznemirilo.

Negovanje mržnje prema telu, čulnosti, ovozemaljskom, imanentnom, zajednički su svima trima velikim monoteizmima. Hrišćanski bog voli svaki oblik netrpeljivosti prema telu. Gladovanje, slabu higijenu, neudobnost, grube materijale, iznurivanje, pustošne predele i pećine, zatvaranje u ćelije i manastire. Vrhunac ove morbidne ritualnosti je jedenje božijeg tela i ispijanje božije krvi u činu evharistije. Poputljivost „prema željama tela“ u hrišćanstvu se smatra za slabost, greh, nedovoljno jaku veru, stranputicu koja neizostavno vodi do đavoljih iskušenja i večnih paklenih muka.

Na jednom pravoslavnom forumu gde vernici postavljaju pitanja a sveštenici odgovaraju, pročitao sam odgovor na pismo jednog mladića koji je pitao kako da izađe na kraj s grehom rukobluda. Sirotom mladiću sveštenik je objasnio da su bludne misli koje navode na greh rukobluda „lukava telesna izmišljanja“ koja se moraju „voljom umrtvljivati“ jer je telo hram duha. Zatim mu je preporučio da umnoži molitve, post na vodi i fizički rad. I, da češće razmišlja o smrti!

Da češće razmišlja o smrti? U dobu kad je u naponu životne snage.

Ovih smo dana, povodom 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, bili u prilici da svedočimo jedno sveopšto kolektivno tanatofilsko orgijanje na sve strane. Tanatofilija se, najpre, danima izlivala, sve pod izgovorom borbe protiv „kulture smrti“ (?!?!) protiv onih koji nisu uspeli da se uguraju u pretesni judeohrišćanski okvir seksualnog morala. Dirljivo ironično posle su ti isti tanatofili orgijaši svojim telima obrazovali ogroman krst kao simbol, pazi sad, tolerancije i mira. Za ovakav bezobrazluk i bestidnost zaista je potrebno da budete hrišćanin. Skoro dva milenijuma proganjanja, genocida, mizoginije, antisemitizma, ubijanja, psihičkog i fizičkog zlostavljanja onih koji su se usuđivali da misle (drugačije da misle da i ne pominjem), krvavih verskih ratova i, op, simbol tolerancije i mira.

A posle su se, kao vrhunac ove tanatofilske orgije, učesnici gurali da ljube konzervirane ostatke jednog leša. Takva je hrišćanska životodavna kultura, naime. Molim da me poštedite objašnjenja o „večnom životu i prolaznosti zemaljskog“ jer to podrazumeva da me smatrate za kompletnog kretena (dirljivo simbolično opet, najčešće navođeni koren ove reči je „hrišćanin“, tj chrétien na francuskom) a to je, ako dopuštate vi večito uvređeni, jako uvredljivo.

Tanatofiliji se dalo posebno dostojanstvo, zapravo se uzdigla na nivo državnog ceremonijala i fešte. Deo leša prenesen je avionom (ako je verovati Vikipediji, sv. Jovan je imao barem dve glave i tri desnice). Pa je nosan s puno pijeteta a ljudi su saginjali glave i krstili se i bili do suza dirnuti. Znam da je skoro pa nemoguće pobeći iz verskog mentalnog zatvora ali bilo bi divno kada bi vernici mogli za sekund da iskorače iz svog ludila i sagledaju koliko su zaista poremećeni. Šta biste, normalno, pomislili za nekoga ko balavi mrtvace jer misli da je to isceljujuće? Već u holu aerodroma verni su se gurali da cmaču ostatke leša.

UnknownAli je poljubac dva muškarca bolest. Bolest je i celivati đoku. To je kultura smrti.

Pa da vam kažem – nije. Vrlo je isceljujuće, a to, kako se čini, mnogi među vama već i znaju i kao terapiju redovno i primenjuju. Za razliku od raspalih lešina, koje u svojim odvratnim tanatofilskim ritualima „celivate“ (cmačete, balavite, ljubite) a koje ne da isceljuju ništa već i ozbiljno utiču na vaše mentalno stanje, celov đoke je dokazano delotvoran. Plus je i mirotočiv. I životodavan. I simbolično ritualno i stvarno. Kao i celivanje svete Mindže.