Versaj

DSCN1092Prvi utisak koji Versaj ostavlja na posetioca, mene makar, je predimenzioniranost! Već samo prilazno dvorište, ogromni brisani prostor koji ostaje nezakrčen uprkos hiljadama posetilaca, ostavlja utisak sličan onom koji ostavlja unutrašnjost gotičkih katedrala – nekako si sićušan, pred kraljem, odnosno pred bogom i njegovom zemaljskom administracijom. Pristup blagajnama, koje su i brojne i dobro organizovane, već je stres. S tim u vezi dobar savet, zapravo nekoliko dobrih saveta: budite odmorni kad posećujete Versaj, budite u udobnoj obući (dobro razgažene patike su odlična ideja iako će one verovatno pokvariti eleganciju fotografija), odlučite se ili za dvorac ili za vrtove u jednom danu (verujte mi, entuzijazam vam ovde neće pomoći, ili dvorac ili vrtovi, inače ćete na kraju biti potpuno mrtvosani a gomila utisaka pretvoriće se u mutnu memorijsku močvaru), napustite Versaj bar sat pre zatvaranja (povratak vozom/metroom u Pariz je noćna mora kad se na stanicu odjednom sjati nekoliko hiljada ljudi) ili isplanirajte neku aktivnost u gradiću Versaju do večernjih sati do kad bi cumani turista već morao da se povuče u pravcu Pariza.

Sledeći utisak – pozlaćene ograde, prozori, amblemi kralja Sunce i simboli monarhije. Jebote, jel je ovo što šljašti i ovako s daljine stvarno zlato? E, pa, jeste. Odmah je proradio moj urođeni instinkt pobunjenika koji veruje u najvišu moguću sreću za najveći mogući broj ljudi. I sudario se s Lujem XIV u meni – idealno, ja sebe vidim u terminima “država, to sam ja”. A svakako u belim helankama, crvenim potpeticama (privilegija kraljeva i kurvi, koja simbolika! Ja sam oba!) i s čipkom oko ručnih zglobova. Ili, ukratko, ovako:

Versaj je spomenik taštine i lukavosti, grandiozno svedočanstvo ustrojstva društvenog mehanizma u kome pametni (i beskrupulozni) jašu glupe (i naivne). Spomenik društvenom darvinizmu. Ljudi su umirali na gradilištu i noću tiho iznošeni i bacani u zajedničke bezimene grobnice. Lako je zamisliti revolucionarni bes 1789. u dvorištu Versaja, podno balkona spavaće sobe kralja Sunce.

Uprkos idealizmu revolucije da smo svi rođeni jednaki i takvi ostajemo – mi to, mimo teorije francuskih prosvetitelja, naravno nismo. Ali Versaj nije više predmet mržnje, već ponosa. I to onog koga kao obrazovani Evropljani opterećeni krivicom zbog milenijumske vere u superiornost sopstvene kulture, kako nam se sugeriše, uopšte ne bi smeli da imamo – nacionalnog.

Versaj je i spomenik francuskom geniju – rafiniranom, izveštačenom, eklektičnom, sitničavom, enciklopedijski sveobuhvatnom, racionalnom, ciničnom, aristokratski perverznom. Pre nego u samom dvorcu i njegovim beskrajnim vrtovima, on se otkriva u goblenima i po vitrinama zaključanim porculanskim šoljicama – nivo jedne kulture ispoljava se više u detaljima nego u njenim najambicioznijim i najgradioznijim ostvarenjima.

Kao što i piše na zgradi do versajske kapele – A TOUTES LES GLOIRES DE LA FRANCE. Vaistinu.

Versaj je teško fotografisati. Najpre, jer je nepregledan što problem kadriranja čini, pa, gotovo nerešivim. Jedini pravi način slikanja Versaja je iz helikoptera. Zahvaljujući Versaju sam otkrio novu fenomenalnu funkciju na aparatu (uvek sam užasno lenj za tehničke detalje) to jest, ovaj izduženi, široki kadar, u koji sam sada zaljubljen. Drugo, gotovo je nemoguće napraviti snimak da vam u kadar ne uleti neki turista. Bermude od šatorskog platna američkih “srednji zapad” turista u pratnji žena s elegancijom morža, Nemci sa soknama i sandalama, Kinezi sa jezivim kačketima … ne uklapaju se nikako u Versaj kao background. Burke da ne pominjem. To pesnički da se izrazim pošto, naravno, da moram da pomenem. Utamničene utvare koje zlosutno i ukleto tumaraju versajskim vrtovima koji svojim skulpturama i fontanama slave ženu Ljubavnicu su uvreda ovog reda veličine – ražanj s prasetinom u dvorištu Ćabe, s gajbama piva i neobrezanim i obrijanim muškarcima koji bez gaća klanjaju u džamiji.

Zajebite me s vašim salonskim levičarenjem.

Vrtovi, razume se, francuski (s pažljivo prostudiranim geometrijskim dizajnom) … još jedan dobar savet: moguće je iznajmiti kola onakva kakva se koriste na golf terenima. Iznajmite ih, u pitanju su hektari i hektari prostranstva. Uvek su mi se više dopadali engleski vrtovi – oni koji deluju da je intervencija ljudske ruke minimalna dok je zapravo bila velika, kako bi se stvorila snolika bukolička prostranstva s lažnim rimskim ostacima, kao na platnima Kloda Lorena. To dok nisam živeo u Francuskoj. Sad više volim francuske vrtove – tu poetičnu sliku nečeg po definicji krajnje nepoetičnog – racionalnosti.

U vezi s njima, anegdota s fakulteta. Ispit iz “Društvene istorije Novog veka”, obiman ispit “suve” istorije. Kolega polaže a legendarni Nikola Samardžić (“‘Ajde prvo ovi što žure na svinjokolj”) postavlja pitanje – “Kako se zove arhitekta versajskih vrtova?” Zbunjeni kolega trepće i mrmlja – “kakve to veze ima s materijom?”, a Samardžić odgovara – “Nikakve. Ali ne možete biti student Filozofskog fakulteta i ostati ograničeni na materiju. Vidimo se u sledećem roku”. Dakle, da znate, André Le Nôtre.

Kraljičino selo (Le hameau de la Reine) je nezaobilazno (ove dve bajkolike kućice na fotografijama). Niste bili u Versaju dok ne osetite prisustvo duha Marije Antoanete. A on se više nego u njenim mermernim paviljonima oseća u ovom selu podignutom samo zato da bi ona sa svojim dvorskim damama mogla da se zabavlja pretvarajući se da je pastirica. Life size Barbie world. Living in a bubble epic time (pogledati film Sofija Kopole).

Bezbrojne mermerne skulpture, uglavnom replike antičkih grčkih skulptura, tačnije replike mermernih rimskih replika grčkih bronzanih originala, one koji su imali tu sreću da cunjaju atinskim i rimskim muzejima, kao što sam je ja imao, mogu ostaviti pomalo ravnodušnim – izvučene iz svog idejnog konteksta, svedene su na čisto dekorativnu funkciju. Ali, budimo pravedni! Dekorativno, još kako! Pogledajte “Gala na umoru” – jedna od najlepših skulptura helenističkog perioda koja odavanjem počasti poraženom neprijatelju veliča pobedu njenog naručioca. Poraženi Gal u samrtničkoj agoniji, ovde je samo lep, i to mu je dovoljno. Ne znam u čemu je štos (valjda u tome što smo navikli da klasičnu skulpturu posmatramo bez boje, iako je originalno bila bojena što bi danas verovatno bilo viđeno kao ultimativni kič) ali skulptura s pozadinom u boji dobija neku primesu banalnog. Tako da sam intervenisao u fotošopu, a i nebo je tog dana bilo takvo da u ovoj monohromiji doprinosi dramatičnosti.

Il grešim? :)))

Molim da se obrati pažnja na koncept u kome Luj XIV, kao pravi domaćin, dočekuje i ispraća posetioce ove moje male virtuelne ture!

link za fotke

http://lambrosphotography.blogspot.fr/2013/09/chateau-de-versailles.html

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s