Kita u oko, prst nije dovoljan!

518634960Na fejsu sam banovan (291727. put) zbog ove fotke. To će, naravno, baš da me ućutka. Dve stvari mogu manje više bezbedno da zaključim – neko je bio užasno ljubomoran na kitu ovog crnca, drugim rečima, mali mu je i, na FB listi mi se uvukao neki bogoMoljac sa namerom da proba da mi napakosti.

Banovali su me i za gluplje stvari, pa ajde, ako je kita against terms and conditions, ovaj put su imali i dug i debeo razlog za ban. Problem je što me cenzura slabo disciplinuje. Iskreno, ne bi ni gola sila hrišćanskih motki uspela, kamoli pišljivi ban. Štaviše, čim nanjušim truležni vonj hrišćanskog morala, dobijem napad, kao i Niče kad bi se rukovao sa bogoMoljcima, da operem ruke. Čuj, ruke. Istuširam se. I s oba uzdignuta srednjaka odmah pokažem šta o njemu mislim.

U međuvremenu … pišu mi bogoMoljci, da mi saopšte da sam uvredljiv. Stvarno? Odlično. Jer me baš mnogo zabole ovo što mi viri iz bermuda za vaša uvređena osećanja. Opet sam fin. Istina je da ne samo što me zabole za vaša uvređena osećanja, već me ona i neviđeno zabavljaju. A sudeći po porukama koje mi šalju izgleda mi odlično ide.

Osećanje koje religija, sa sve svojom administracijom i sledbenicima koji sebe ponosno nazivaju „stadom“ (što ono reče vaš čobanin „čega se pametan stidi … „) kod mene izaziva je zgađenost i krajnja odvratnost. Vaš bog moj je satana. On truje iskustvo postojanja na Zemlji i umesto bogatijim i lepšim čini ga tužnijim i ružnijim. Vređa me glupost koju širi uz aktivnu borbu protiv znanja, slobode, kreativnosti. Vređa me vaša morbidna opsednutost smrću, ta odvratna tanatofilija kojom biste sve da potopite. Vređaju me mizoginija, seksizam, rasizam, antisemitizam, homofobija. Vrlo sam netolerantan za sve to. Opet sam fin – zapravo sam agresivno neprijateljski raspoložen. Vređaju me vaše crne halje, dlake i brade, uopšte taj jurodiva look s početka Srednjeg veka, grobljanske krstače s kojima onako zombirano marširate gradom, mlateći granama koje umačete u lonce za sarmu. Ne postoje kožne tange ni ogrlice s nitnama ni vibrator niti kakva druga seks igračka koja bi vas mogla uvrediti toliko koliko mene vređa taj tanatofilski imidž kojim svuda neprestano paradirate, promovišući glupost i smrt. A najviše od svega, vređa me to što mislite da imate bilo kakvu vrstu jurisdikcije nad mojim zemaljskim bivstvovanjem te da sam u obavezi da dolazim kod vas po odobrenje po nizu pitanja od kojih su ključna koga ću da volim i s kim ću da se jebem. Ne postoji način da vam dočaram koliko me to vređa.

Tako da, poštovanje?! Maokaoksna kita!

Sve čemu možete da se nadate je sarkazam kad sam baš mnogo dobre volje, inače, aktivno nepoštovanje je jedino što zaslužujete. Te cmoljave, tobož prijateljske, savete o tome kako sam kontraproduktivan u svojim nastojanjima u odobrovoljavanju bogoMoljačkog stada koje će možda jednog milenijuma da ispolji milost da nas toleriše u nekom ograđenom prostoru, nabite ih sebi u dupe. Zabole me kurac i za to dal ste uvređeni a posebno za to da vama tražim dozvolu za nešto.

SLOBODA JE BITI ONO ŠTO JESI BEZ IČIJE DOZVOLE.

Ali, kako to objasniti nekome ko je ponosan da bude ovca i deo stada koga vodi zli dlakavi čobanin?

Što se tiče vašeg hrišćanskog dijagnostikovanja homoseksualnosti kao boleštije … Očekivao bi čovek malo skromnosti nakon dve hiljade godina duge istorije sve do jedne naučno dokazane besmislice. Zapravo, ne skromnosti, već potpunu sramotu i ćutanje. Ali, vi hrišćani jednostavno ste bestidni.

Naravno, upuštao bih se u argumentovanu raspravu sa vama, kada bi to imalo ikakvog smisla. Vi se pred argumentima „utvrđujete u veri“ što je jedan u nizu vaših genijalnih eufemizama za ostati retard uprkos svemu. Treba vam odati priznanje – u 21. veku i pri današnjoj dostupnosti znanja to je zaista epski napor.

Znate šta je stvarno bolest? Religioznost. Psihijatrija poznaje niz poremećaja izazvanih iluzornim poimanjem prirode stvarnosti (šizofrenija jedna od njih) a jednog dana SZO možda skupi hrabrosti da i religioznost uključi na listu mentalnih poremećaja, jer ona to i jeste. Ako je išta za četiri zida, to je onda religija … među zidove crkve ili džamije, mada bi zidovi ludnice i rešetke na prozoru bile mnogo primerenije. Ali, svakako ne u škole, vojsku i druge ustanove sekularne države.

Jer vi ste i opasni. Ne samo zbog vaše sklonosti da hrišćansku ljubav uterujete bejzbol palicama već zbog toga što ste ko metastazirale ćelije raka na tkivu društva. Vi ste ti koji razarate srpstvo vašim babskim mađijama i srednjevekovnim mentalitetom. A i đoku ćete vi da mi kenjate o rodoljublju i dal je Srbija moja il nije.

Kroz epsku poeziju na kojoj sam rastao, Obilića, Banović Strahinju, malog Radojicu, upio sam da je srpstvo imati muda, štititi slabijeg, ustati protiv nepravde. Baš ste vi, tako gmizavi, bezmudi i bezubi, dorasli tim junačkim idealima.

I, još jednom, kurac ću vas nešto da odobroljavam i prilagođavam vam taktiku aktivizma. Vas, tu famoznu većinu. Da ne kažem stado.

Nikome nije potrebna ni vaša dozvola ni vaš blagoslov. A možete da šizite koliko hoćete sloboda i život će da pobede.

Advertisements

Ima li Srbija Grejs Lorč?

 

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Pogledajte fotografiju još jednom.

you better be prepared to fight what you believe in

Posvećeno onima koji su bili proganjani, proganjani su ili mogu biti proganjani.
Zbog boje kože,
verskih uverenja,
umetničke slobode,
pola,
seksualne orijentacije

Svima kojima se ljudska prava krše.

Predivna Madonna, kojoj najvećim delom imam da zahvalim za to što se danas glasno borim za ono u šta verujem i što me neprihvatanje drugih ne plaši. I magični Steven Klein.
Imam svega par zamerki na Secret Project: 1. “Prorok” Muhamed ne propoveda ljubav. (upadanje u zamku zapadnjačkog fantazma o islamu). 2. Ne pominje proganjanje onih koji nemaju verska uverenja, a koji su, kroz istoriju, kao i danas, žrtve onih koji ih imaju. (Madonna je vernica, sve ukazuje na to da je deista. Lično mislim da je, mimo te potrebe da versku, mahom katoličku ikonografiju eksploatiše za svoju umetnost, ona na korak od ateizma. Možda vremenom u svojim traganjima dospe i na taj teren, ja se nadam, s punom verom u njenu inteligenciju i njen umetnički genij koji doslovno obeležava epohu.
Ali, veliko joj hvala što joj je stalo i što pokušava i što ne prestaje da ljude nadahnjuje i pomera. Nadam se da će nadahnuti i vas onako kako mene ne prestaje da pomera već skoro 30 godina. Video je, i pored svoje očigledne angažovanosti, istinski dragulj savremene umetničke produkcije.

Versaj

DSCN1092Prvi utisak koji Versaj ostavlja na posetioca, mene makar, je predimenzioniranost! Već samo prilazno dvorište, ogromni brisani prostor koji ostaje nezakrčen uprkos hiljadama posetilaca, ostavlja utisak sličan onom koji ostavlja unutrašnjost gotičkih katedrala – nekako si sićušan, pred kraljem, odnosno pred bogom i njegovom zemaljskom administracijom. Pristup blagajnama, koje su i brojne i dobro organizovane, već je stres. S tim u vezi dobar savet, zapravo nekoliko dobrih saveta: budite odmorni kad posećujete Versaj, budite u udobnoj obući (dobro razgažene patike su odlična ideja iako će one verovatno pokvariti eleganciju fotografija), odlučite se ili za dvorac ili za vrtove u jednom danu (verujte mi, entuzijazam vam ovde neće pomoći, ili dvorac ili vrtovi, inače ćete na kraju biti potpuno mrtvosani a gomila utisaka pretvoriće se u mutnu memorijsku močvaru), napustite Versaj bar sat pre zatvaranja (povratak vozom/metroom u Pariz je noćna mora kad se na stanicu odjednom sjati nekoliko hiljada ljudi) ili isplanirajte neku aktivnost u gradiću Versaju do večernjih sati do kad bi cumani turista već morao da se povuče u pravcu Pariza.

Sledeći utisak – pozlaćene ograde, prozori, amblemi kralja Sunce i simboli monarhije. Jebote, jel je ovo što šljašti i ovako s daljine stvarno zlato? E, pa, jeste. Odmah je proradio moj urođeni instinkt pobunjenika koji veruje u najvišu moguću sreću za najveći mogući broj ljudi. I sudario se s Lujem XIV u meni – idealno, ja sebe vidim u terminima “država, to sam ja”. A svakako u belim helankama, crvenim potpeticama (privilegija kraljeva i kurvi, koja simbolika! Ja sam oba!) i s čipkom oko ručnih zglobova. Ili, ukratko, ovako:

Versaj je spomenik taštine i lukavosti, grandiozno svedočanstvo ustrojstva društvenog mehanizma u kome pametni (i beskrupulozni) jašu glupe (i naivne). Spomenik društvenom darvinizmu. Ljudi su umirali na gradilištu i noću tiho iznošeni i bacani u zajedničke bezimene grobnice. Lako je zamisliti revolucionarni bes 1789. u dvorištu Versaja, podno balkona spavaće sobe kralja Sunce.

Uprkos idealizmu revolucije da smo svi rođeni jednaki i takvi ostajemo – mi to, mimo teorije francuskih prosvetitelja, naravno nismo. Ali Versaj nije više predmet mržnje, već ponosa. I to onog koga kao obrazovani Evropljani opterećeni krivicom zbog milenijumske vere u superiornost sopstvene kulture, kako nam se sugeriše, uopšte ne bi smeli da imamo – nacionalnog.

Versaj je i spomenik francuskom geniju – rafiniranom, izveštačenom, eklektičnom, sitničavom, enciklopedijski sveobuhvatnom, racionalnom, ciničnom, aristokratski perverznom. Pre nego u samom dvorcu i njegovim beskrajnim vrtovima, on se otkriva u goblenima i po vitrinama zaključanim porculanskim šoljicama – nivo jedne kulture ispoljava se više u detaljima nego u njenim najambicioznijim i najgradioznijim ostvarenjima.

Kao što i piše na zgradi do versajske kapele – A TOUTES LES GLOIRES DE LA FRANCE. Vaistinu.

Versaj je teško fotografisati. Najpre, jer je nepregledan što problem kadriranja čini, pa, gotovo nerešivim. Jedini pravi način slikanja Versaja je iz helikoptera. Zahvaljujući Versaju sam otkrio novu fenomenalnu funkciju na aparatu (uvek sam užasno lenj za tehničke detalje) to jest, ovaj izduženi, široki kadar, u koji sam sada zaljubljen. Drugo, gotovo je nemoguće napraviti snimak da vam u kadar ne uleti neki turista. Bermude od šatorskog platna američkih “srednji zapad” turista u pratnji žena s elegancijom morža, Nemci sa soknama i sandalama, Kinezi sa jezivim kačketima … ne uklapaju se nikako u Versaj kao background. Burke da ne pominjem. To pesnički da se izrazim pošto, naravno, da moram da pomenem. Utamničene utvare koje zlosutno i ukleto tumaraju versajskim vrtovima koji svojim skulpturama i fontanama slave ženu Ljubavnicu su uvreda ovog reda veličine – ražanj s prasetinom u dvorištu Ćabe, s gajbama piva i neobrezanim i obrijanim muškarcima koji bez gaća klanjaju u džamiji.

Zajebite me s vašim salonskim levičarenjem.

Vrtovi, razume se, francuski (s pažljivo prostudiranim geometrijskim dizajnom) … još jedan dobar savet: moguće je iznajmiti kola onakva kakva se koriste na golf terenima. Iznajmite ih, u pitanju su hektari i hektari prostranstva. Uvek su mi se više dopadali engleski vrtovi – oni koji deluju da je intervencija ljudske ruke minimalna dok je zapravo bila velika, kako bi se stvorila snolika bukolička prostranstva s lažnim rimskim ostacima, kao na platnima Kloda Lorena. To dok nisam živeo u Francuskoj. Sad više volim francuske vrtove – tu poetičnu sliku nečeg po definicji krajnje nepoetičnog – racionalnosti.

U vezi s njima, anegdota s fakulteta. Ispit iz “Društvene istorije Novog veka”, obiman ispit “suve” istorije. Kolega polaže a legendarni Nikola Samardžić (“‘Ajde prvo ovi što žure na svinjokolj”) postavlja pitanje – “Kako se zove arhitekta versajskih vrtova?” Zbunjeni kolega trepće i mrmlja – “kakve to veze ima s materijom?”, a Samardžić odgovara – “Nikakve. Ali ne možete biti student Filozofskog fakulteta i ostati ograničeni na materiju. Vidimo se u sledećem roku”. Dakle, da znate, André Le Nôtre.

Kraljičino selo (Le hameau de la Reine) je nezaobilazno (ove dve bajkolike kućice na fotografijama). Niste bili u Versaju dok ne osetite prisustvo duha Marije Antoanete. A on se više nego u njenim mermernim paviljonima oseća u ovom selu podignutom samo zato da bi ona sa svojim dvorskim damama mogla da se zabavlja pretvarajući se da je pastirica. Life size Barbie world. Living in a bubble epic time (pogledati film Sofija Kopole).

Bezbrojne mermerne skulpture, uglavnom replike antičkih grčkih skulptura, tačnije replike mermernih rimskih replika grčkih bronzanih originala, one koji su imali tu sreću da cunjaju atinskim i rimskim muzejima, kao što sam je ja imao, mogu ostaviti pomalo ravnodušnim – izvučene iz svog idejnog konteksta, svedene su na čisto dekorativnu funkciju. Ali, budimo pravedni! Dekorativno, još kako! Pogledajte “Gala na umoru” – jedna od najlepših skulptura helenističkog perioda koja odavanjem počasti poraženom neprijatelju veliča pobedu njenog naručioca. Poraženi Gal u samrtničkoj agoniji, ovde je samo lep, i to mu je dovoljno. Ne znam u čemu je štos (valjda u tome što smo navikli da klasičnu skulpturu posmatramo bez boje, iako je originalno bila bojena što bi danas verovatno bilo viđeno kao ultimativni kič) ali skulptura s pozadinom u boji dobija neku primesu banalnog. Tako da sam intervenisao u fotošopu, a i nebo je tog dana bilo takvo da u ovoj monohromiji doprinosi dramatičnosti.

Il grešim? :)))

Molim da se obrati pažnja na koncept u kome Luj XIV, kao pravi domaćin, dočekuje i ispraća posetioce ove moje male virtuelne ture!

link za fotke

http://lambrosphotography.blogspot.fr/2013/09/chateau-de-versailles.html