O svetosavlju

806425542_289c489f19_bŠta mu tačno dođe svetosavlje? I ko su Nikolaj i Justin, te dve, po opštem uverenju nenadmašne intelektualne veličine u Srba u 20. i evo sada u 21. veku? Često poželim da nikada nisam saznao jer me je upoznavanje s njihovim delima dovelo do ivice potpunog pesimizma u pogledu srpske političke perspektive. Posebno kada sam shvatio do koje mere su se njihove zaostale i suštinski antiprosvetiteljske ideje u Srbiji danas već ostvarile. Zaista je neophodno da se upoznate s delima i mišljenjima ovih ljudi koja su ideološko-teološka podloga Srpske pravoslavne crkve a koja ih, preko uticaja koji ostvaruje na domaću politiku, širi na sve segmente nominalno sekularnog i građanskog, a u praksi skoro pa teokratskog društva. Dajem neke smernice a vi proučite dalje i odlučite sami – da li je to budućnost Srbije i srpskog društva i da li se u tome nalazi bilo kakav izlaz iz dubine krize u kojoj se sada nalazimo?

 Pre nego što sam se potrudio da upoznam suštinu pojma svetosavlje imao sam premu njemu neko, hajde da to tako nazovem, nacionalno romantičarsko opredeljenje. Jesam ga smatrao za anahron, da bih na svoj užas otkrio da je to pojam 20. veka, ali sam u svojoj neobaveštenosti mislio da je to savršeno bezazlen i neškodljiv koncept jer sam ga doživljavao kao sentimentalnu privrženost kulturnoj prošlosti viđenoj kroz romantičarske naočari. Svetog Savu sam doživljavao kao jednu od značajnijih istorijskih figura srpske istorije, budući nas je on, kao narod, priveo vizantijskom civilizacijskom krugu, u vreme kada su se evropski narodi hristijanizovali i kada je to, u kontekstu epohe, predstavljalo društveno politički napredak i realnu političku prednost. Uzgred, mogla je lako pobediti i Vukanova struja i mi bismo danas bili katolici. Ja se jesam više puta zabavljao mislima kako bi u tom slučaju izgledala srpska istorija ali to neću činiti i ovde jer je to domen pretpostavki i špekulacija i umesto toga zadržaću se na analizi realnog stanja stvari. Svetog Savu sam, dakle, doživljavao kad domaći pandan Sv. Patriku u Irskoj ili Sv. Deniju u Francuskoj. U kontekstu svog vremena on svakako ima svojih zasluga za kulturnu istoriju srpskog naroda. Jeste mi bilo malo i čudno i nelagodno obeležavanje dana Sv. Save kao školske slave1 i uopšte to isticanje njegove prosvetiteljske uloge dok je bilo savršeno očigledno, svakome ko se i najpovršnije pozabavio nacionalnom istorijom, da je njegova uloga bila misionarska. Sava nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, naprotiv, on je po svemu antiprosvetitelj, ali opet, u kontekstu njegovog vremena, vekovima pre pojave prosvetiteljskih ideja, to mu se zaista ne može stavljati na teret. Dositej mi se uvek činio kao prirodan izbor ako domaći obrazovni sistem već mora da ima ličnost na čijim zaslugama će organizovati proslavu ideju prosvetiteljstva, modernog obrazovanja, nauke i uopšte civilizacijskog napretka. Na internetu sam naišao na jedan komentar koji ovu situaciju odlično sumira – „Sava je radio za dinastiju, a Dositej za narod. Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej se zalagao za škole a Sava za manastire. Dositej je putovao po znanje a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej Visokom školom. Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja.“

Da se navratim na koncept svetosavlja. On se, u najkraćem definiše, kao „pravoslavno hrišćanstvo srpskog stila i iskustva utemeljeno na liku i delu Svetog Save“. Svetosavlje, kao teološki i ideološki koncept nastaje tridesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji. Mirko Đorđević smatra da je sam termin skovao Rus Fjodor Titov u Beogradu uoči Drugog svetskog rata dok Vladimir Veljković smatra da je tvorac kovanice pravoslavni sveštenik i ljotićevac Dimitrije Najdanović. Pitanje autorstva kovanice potpuno je nebitno, ono što je bitno jeste proniknuti u njeno ideološko značenje.

U pravoslavnu teologiju političko-religijski koncept svetosavlja uvodi Nikolaj Velimirović, prihvata ih i razrađuje njegov učenik Justin Popović a danas se među njihove najznačajnije nosioce i zastupnike smatraju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović.

Pravoslavna teološka misao, posebno ona novija, nikada nije dostigla katoličke visine. Izbegavam da upotrebim reč „intelektualne“ jer pod tim izrazom podrazumevam nešto skroz drugo od radikalnog makijavelizma i mefistofelovske mentalne perfidnosti jezuitskog formata kojima odiše katolička teološka misao. Činjenica je, ipak, da morate ulagati daleko veće mentalne napore ukoliko želite da se sa njom uhvatite u koštac na načelima istinske intelektualne rasprave. Kao istoričara umetnosti uvek me je intrigirala misaona savitljivost katoličkog klira koja je, primera radi, dopustila renesansnu umetnost. Nećemo nikad saznati kako bi se renesansne ideje i estetska načela primila u našim krajevima, da su istorijske okolnosti bile drugačije, ali izvesna ukočenost i sklonost konzerviranju i idejnim i estetskim obrascima čitljiva je kroz istoriju umetnosti zemalja vizantijskog komonvelta. A način na koji su se barokne estetske ideje, posredno, putem Ukrajine i Rusije, u jednom trenutku površinski zapatile u srpskim oblastima u ono vreme pod austrougarskom vlašću, da bi po obnavljanju državnosti bile napuštene ponovo u korist vizantijskih estetskih načela, daju neku predstavu o tome.

Srpsko pravoslavno sveštenstvo prvih decenija 20. veka regrutovano je iz redova siromašnog i neobrazovanog naroda bez ikakvih značajnih iskustava u spoznavanju sveta. Početkom 20. veka na sveštenički poziv gledalo se kao na leglo provincijalizma, neznanja i korupcije. Tako je i danas. U tom smislu pre Velimirovića bilo je malo pravoslavnih sveštenika intelektualno značajnih u bilo kom smislu. Na početku svoje svešteničke karijere činilo se da će on, uz nekolicinu drugih mladih sveštenika, označiti kraj tradicionalnog pomanjkanja intelektualnog vođstva u redovima Srpske pravoslavne crkve.

Međutim, samo nakon nekoliko godina provedenih u Ohridu u druženju s Bogomoljcima (reakcionarni jevanđeoski pokret nastao u okviru SPC nakon Prvog svetskog rata u nastojanjima da se odgovori na rast nezainteresovanosti za veru) pretvara se u konzervativca, asketu i pustinjaka. Nekadašnje divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije za ekumenizam, ustupaju pred ksenofobijom, antisemitizmom i potpunim antirposvetiteljstvom. Počinje da propoveda jedinstvo države i crkve, društvo na principima pravoslavne hrišćanske tradicije i poseban srpski oblik hrišćanskog nacionalizma i monarhizma. Zatim nastavlja da zagovara odbacivanje individualizma, jednakosti, verske tolerancije, demokratije, prosvećenosti, modernizma i u jednom trenutku, sredinom tridesetih godina prošlog veka, postaje opsednut antizapadnjaštvom i opasnostima koje srpskom narodu prete od Zapada i njegove kulture.

Ideju jedinstva države i crkve po vizantijskom modelu1 obrazlaže u konceptu „teodulije“ (gr.- sluga božiji) o kome piše u svom delu „Srpski narod kao teodul“. Reč je o svojevrsnoj pravoslavnoj teokratiji u kojoj vlada „saglasje Crkve i Države u služenju Bogu“. Pre svega vladarevo služenje Bogu a potom služenje naroda takvom vladaru na koga se ugleda. Primer nalazi u srpskom srednjevekovlju koje idealizuje opisujući srpske srednjevekovne vladare kao uzorne božije sluge na koje se narod ugledao. Razliku između ove vizantijske i zapadnjačke verzije srednjevekovne teokratije objašnjava time da se kod zapadnjačke radi o „nametnutom gospodaru“ a kod vizantijske o „svojevoljnom sluzi“. Svetosavlje, koje se kao teološki koncept obogaćuje ideološkim nacionalističkim momentima, sredstvo je za postizanje tog cilja. Ideologija svetosavlja je jedan narod, jedna religija i jedna država ili, drugim rečima, narodna crkva, narodna dinastija, narodna država, narodna prosveta, narodna kultura i narodna odbrana a glavne svetosavske vrednosti su srednjevekovne vrednosti bogoljublje, viteštvo i sabornost. Glavna prepreka ostvarenju ove pravoslavne teokratije su zapadnjačke ideje proizišle iz francuskog prosvetiteljstva, pre svih ideja odvajanja crkve od države a potom demokratija, pluralizam, individualizam. Umesto toga rešenje je društvo zasnovano na hrišćanskom kolektivizmu („sabornost“ koncept koji će razrađivati njegov učenik Justin Popović). Na međunarodnom planu Velimirović zamišlja zajednicu teodulija, to jest, Savez pravoslavnih naroda Balkana sa Rusijom na čelu. To svojevrsno pravoslavno carstvo pod ruskim vođstvom predstavljalo bi ostvarenje hiljadugdišnjeg carstva mira na zemlji o kome je govorio Jovan Jevanđelista.

Još jednom je potrebno naglasiti, Velimirović je dosledno antiprosvetiteljski, antievropski i antizapadno nastrojen. O temeljnoj sekularnoj ideji proizišloj iz francuskog prosvetiteljstva, razdvajanju crkve od države, tekovini koja je doprinela razvoju ljudskih prava i sloboda i naučno-tehnološkom razvoju, piše – „Gde god se crkva delila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država – to znači služenje dvama različitim gospodarima. A pošto postoji samo jedan pravi gospodar, kome se može svesno i pošteno služiti, tj Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku božjem, Đavolu.“ Demokratiju shvata kao „Satanin izum u nameri da Hrista ponizi i poništi“. Racionalno samo u „pravoj veri i društvu organizovanom prema Isusu Hristu a ljude koji svojim „razumom pokušavaju da dođu do odgovora na pitanja o životu“ – idolopoklonicima. Navodi tri najveća, to su Darvin, Niče i Marks. 

Pred Srbe postavlja izbor – „mračna i smradna Evropa“ ili Hristos. Pri tom Srbiju izmešta iz Evrope i označava je kao njenog „suseda“ kome „može da pomogne ako hoće i želi, ali da se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi“. Oni kojima govore da su za Evropu, preporučuje „brzo lečenje pre nego zaraze svoj narod“.

Sjajne ideje, zaista. I na njima se može daleko dogurati – do civilizacijskih margina.

Nikolaj Velimirović je bio i antisemita, veličao je Hitlera i bio je blizak sa srpskim fašističkim pokretom „Zbor“ i njegovim osnivačem Dimitrijem Ljotićem. O Hitleru na predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ koje je održao u Beogradu 1935. kaže – „Ipak se mora dati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“

U knjizi „Kroz tamnički prozor“ koju je napisao za vreme zatočeništva u Dahau za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope – demokratiju, komunizam, socijalizam, ateizam, versku toleranciju … a iza svih njih vidi jevrejski uticaj – „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna sem onoga što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti) po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni Bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe“.

Mene začuđuje da su ovi redovi napisani u Dahau.

Postoji mit o nekom njegovom navodnom mučeništvu za vreme rata. Uhapšen je 1941. (zbog umešanosti u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovi-Maček) i zatvoren u manastiru Ljubostinja a potom u manastiru Vojlovica. U Dahau je, zajedno sa patrijarhom Gavrilom prebačen septembra 1944. gde ostaju do puštanja decembra iste godine. Držani su u posebnom delu za oficire i sveštenstvo gde su tretirani bolje od ostalih zarobljenika i imali bolji status (uostalom pisao je knjigu). Rasprostranjena je i priča o Velimirovićevom pomaganju Jevreja tokom rata. Zabeležen je jedan takav slučaj, izvesne Ele Trifunović koja je u pismu SPC tvrdila da je nju i njenu porodicu Velimirović od Nemaca skrivao u Ljubostinji punih 18 meseci.

SPC ga kanonizuje 19. maja 2003. i dodeljuje mu dva dana u crkvenom kalendaru, umesto uobičajenog jednog, naglašavajući tako njegov značaj za srpsku crkvu, dan smrti u izbeglištu i dan prenosa moštiju u Srbiju.

Njegove religijsko-političke konstrukcije su postale aktuelne u društveno-političkoj sferi, ne u njegovo vreme, već tek sa njegovim sledbenicima na kraju 20. i 21. veka a koji su danas u vrhu SPC.

Justin Popović, koji o Nikolaju govori kao o „trinaestom apostolu“ i „najvećem Srbinu posle Save“ ima zasluge što je produbio svojevrsnu Velimirovićevu paranoju u odbijanju svakog oblika ekumenizma (opštenje s drugim i drugačijim hrišćanima a ne nekakvo priznavanje vatikanske supremacije kako se to kod nas najčešće shvata). SPC je tek 1965. postala članica Svetskog saveta crkava a njenom članstvu u tom telu Velimirović se žestoko protivio govoreći da je ekumenizam moguć samo pod uslovom da se svi drugi hrišćani priklone učenju pravoslavlja. U knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“ Justin o ekumenizmu govori kao o „najvećem zlu“ i naziva ga „svejeresi.1 Ta zatvorenost karakteriše i danas vodeće ljude SPC.

Neprestano mentalni sklop zatvaranja, konzerviranja, paranoje od promena i modernog. U Popovićevoj teologiji dominantna su dva principa – svetootačka tradicija (spisi teologa iz prvih vekova hrišćanstva) i Novi zavet, posebno Pavlove poslanice. On sam, u svom delu „Dogmatika“ kaže da „ne govori ništa novo već kratko izlaže ono što su rekli božji mudri ljudi“. On tako aktuelizuje stari i u kontekstu 20. veka savršeno anahroni koncept „sabornosti“. Reč je o vizantijskom hristocentričnom teološkom konceptu – sabiranje u bogočovečanskom organizmu crkve čija je glava Bogočovek Isus Hristos. Ova srednjevekovna vizantijska teološka ideja prevedena u okolnosti države koja je političku nezavisnost stekla u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije2 znači totalitarizam. Popović zapadnoj demokratiji suprostavlja „svetosavlje“ kao alternativu – „Kome ćemo ići, evropskom čoveku ili svetosavskom bogočoveku?“. Okretanje prema Zapadu za njega znači propast za Srbe. SPC ga je kanonizovala 2. maja 2010. godine.

Direktna posledica ovih retrogadnih ideja savršeno nekompatibilnih sa demokratskim društvom 21. veka je i mišljenje visokog zvaničnika SPC, episkopa Irineja Bulovića, velikog „justinovca“ inače, da je „glavni nedostatak čitave koncepcije o ljudskim pravima u njihovom individualizmu“.

Posle pada komunizma u kome je SPC bila marginalizovana (a ruska crkva proganjana) ne dolazi do očekivane obnove duhovnosti već crkva postaje deo vlasti. Aktuelizuje se sprega „trona i oltara“ drugim rečima crkva se vezuje za autoritarni sistem vlasti (scenario koji se dogodio i u Srbiji s Miloševićem i u Rusiji s Putinom). Instrumentalizacija je obostrana i sprovodi se po potrebi. Vlast instrumentalizuje crkvu, crkva istrumentalizuje vlast. Crkva sve poraze srpske politike osmišljava u duhu mitske tradicije gde se umesto hladnokrvnog i racionalnog sagledavanja realnog stanja stvari problemi pretvaraju u mitološku paradigmu u kojoj tragičan poraz postaje duboka unutrašnja pobeda čije su dimenzije kosmičke (Nebeska Srbija) baš kao u vreme Kosovske bitke.

Sada na delu imate i teoduliju u kojoj se predsednik republike o gorućim problemima političke stvarnosti vazda „sovjetuje“ s patrijarhom (koje su mu kompetencije?), „narodnu prosvetu“ s veronaukom u školama (ima li nekoga ko primećuje taj famozni moralni napredak koji je bio proklamovani cilj uvođenja verounauke u obrazovanje?) i pokušaj izbacivanja „idolopoklonika“ Darvina iz obrazovnog sistema; imate „narodnu odbranu“, tj. sveštenstvo u vojsci koji imaju čin i potčinjeni su komandantima jedinica u kojima službuju a istovremeno i nadležnom lokalnom episkopu; imate antizapadnjaštvo1 i samoizolaciju do nivoa kolektivne paranoje i sveopšte ksenofobije, srednjevekovni misticizam naspram racionalnosti i činjenica2, odbijanje bilo kakve modernizacije i hvatanja koraka s vremenom3; patološki narcisizam i maniju veličine4; imate sabornost“ koju ugrožava svaki zahtev za ličnom slobodom, pravima i pluralizmom i koji vodi u totalitarizam u kome se proganjaju drugačiji (LGBT), upada na tribine, opsedaju izložbe i u kome neke polukriminalne i nezvanične formacije (navijačke grupe) prete, premlaćuju i ispoljavaju snagu realno veću od institucija sistema; sabornost u kojoj se na ogromne političke probleme i izazove odgovara molebanima, a na izuzetne individualne uspehe kakav je neosporni uspeh Novaka Đokovića kolektivnom histerijom kroz koju se prazne naslage ličnih i kolektivnih frustracija.

Kakve god da su istorijske zasluge Srpske pravoslavne crkve, od kojih se najčešće pominje njena uloga u očuvanju srpskog identiteta u dugim vekovima turske okupacije, vi ih ovde dopišite, ja nemam nameru da ih osporavam (kao ni ono što pozitivno imate da istaknete u odbranu Nikolaja i Justina) ostaje činjenica jasna kao dan, da vrhunski izraz rodoljublja danas predstavlja odbacivanje ideje svetosavlja, i istiskivanje SPC iz političkog života Srbije kako bi se odbranili ostaci građanskog društva, sekularizma i demokratije a sama SPC primorala da se pozabavi samom sobom, reformiše i tako iznutra obnovljena pronađe svoje mesto u jednom evropskom, demokratskom, pluralističkom i liberalnom društvu.1 Ne vidim veći izraz rodoljublja danas od ovoga. Odbacivanje ideje svetosavlja doprineće i svojevrsnoj rehabilitaciji lika i dela Sv. Save, kome su učitana značenja koja on ili nije ispoljavao ili su bila primerena samo u kontekstu njegovog vremena.

Srpska crkva je otvoreno antidemokratska i antigrađanska.

================================================================

1 Nelagodnost koja je rasla tokom godina provedenih u prosveti tokom kojih sam prisustvovao proslavama i obeležavanju ovog datuma koje mogu opisati samo kao tupave i bezidejne.

2 Odnos države i crkve u Vizantiji tradicionalno se naziva „simfonija“.

3 Godine 1968. javila se ideja o održavanju novog svepravoslavnog sabora, prvog te vrste posle 12 vekova, na kome bi se, slično Drugom vatikanskom koncilu, redefinisali izazovi pravoslavnih crkava i njeni odgovori u modernom svetu. Justin Popović je bio žestoko protiv i jedan od najglasnijih protivnika ovoj ideji u pravoslavnom svetu uopšte.

4 Pravoslavni mislilac i vizantolog J. Majendorf – „Nacije na Balkanu duguju svoju kulturu Vizantiji od koje su dobile i sistem autokefalnog ustrojstva, ali su političku nezavisnost stekle u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije“.

5Ironija je da je prva ideja o evropskoj vladi, dakle prva zamisao o budućoj EU došla od Viktora Igoa koji ih iznosi u pamfletu pod nazivom „Za Srbiju“ (1876.) u kom između ostalog kaže – „Bez evropske republike, bez kontinentalnog saveza nema politike bezbednosti. Zversta počinjena u Srbiji (od strane Turaka) nesumljivo pokazuju da je Evropi potrebna jedna vlada, opšti bratski sud, demokratija u miru sa samom sobom …“ Govorio je i o jedinstvenom evropskom novcu, trgovini bez carina, državama bez granica. Vatreno je agitovao za Srbiju u vreme njenog rata sa Turskom.

6Zavet je naš, znači vera naša, opredeljenje naše: idenje za Hristom, sledovanje za njim u svemu kuda god on ide (kao što je video Apostol Jovan u Apokalipsisu da 144000 čistih, obučenih u bele haljine, a to je simvolični broj 12 puta 12, a 12 je opet simvolični broj, znači jedna velika većina, punoća jedna, idu za Jagnjetom Božijim kud god on pođe)… Dakle, srpski narod je taj Zavet izabrao i to je ono što zovemo i Svetosavski Zavet i Kosovski Zavet, Pravoslavni Zavet, Novi Zavet: jednostavno doživljen kod Srba, na srpskom terenu, u srpskom biću, u srpskoj istoriji, srpskom mentalitetu – episkop Atanasije Jevtić 2003

7Od mnogih komičnih epizoda vezanih za poimanje modernizacije u okviru SPC, meni je posebno zabavna sledeća: SPC ima svoj sajt i električno izdanje svog glasila ali ističe da je prihvatanje tehnolškog napretka prihvatljivo samo u svrhu misionarstva. Izvesni inženjer Oliver Subotić u listu „Pravoslavlje“ objašnjava – „U šumi podataka koju Internet danas predstavlja naći kapi vode žive je ponekad veoma teško, pa ljudi gube ogromno vreme dok ne pronađu ono što im je potrebno. Većina prvo odlazi na tzv pretraživačke sajtove, posebno studenti koji traže neki materijal za ispite, koji često tražeći tekst o nekoj svetoj stvari dođu na neki sektaški sajt ili prođu kroz reklamne sajtove sa svakakvim sadržajem, posle čega su sa pravom ogorčeni. Zato bi trebalo insistirati, u koordinaciji sa ostalim pomesnim crkvama, da se kreira neka vrsta pravoslavnog autonomnog prostora na Internetu, koji bi se pretraživao preko jedinstvenog pravoslavnog portala, a koji bi sa druge strane uređivali predstavnici pravoslavnih eparhija širom sveta. Internet je prezagađena sredina, no upravo tu i leži misija pravoslavnih – u osveštavanju tog zagađenog prostora. Ako nemožemo učiniti da Internet postane rajsko mesto, bar možemo doprineti da ne postane pakleno. A kreiranje autonomne oaze koja daje vodu živu i istinitu jedini je način da se u Internet pustinji sačuvaju duše mnogih.“ Slična paranoja primetna je u muslimanskim zemljama gde država blokira pristup mnogim internet adresama i društvenim mrežama i radi na promovisanju “islamskih“ verzija istih.

8 Bez ikakve namere da na bilo koji način umanjim vrednost srpske umetnosti i njen doprinos evropskoj kulturi, koju i volim i vrednujem, želim da napravim jedno poređenje između toliko fetišiziranog srpskog srednjevekovlja i francuskog – u vremenskom okviru od nešto više od jednog veka (kraj 12, i 13. vek) na ograničenom prostoru od nekoliko stotina kilometara oko Pariza, nikle su gotičke katedrale u Parizu, Šartru, Remsu, Buržu, Amijenu i samom Parizu, u odnosu na koje srpske srednjevekovne zadužbine deluju kao seoske kapele. 

9 U redovima SPC ima sveštenika, poput đakona Nenada Ilića, koji su svesni problema – „Ovde i dalje ima pokušaja da se napravi božija država po vizantijskom uzoru. Ta vizantijska sinfonija između crkve i države danas je potpuni apsurd i prepreka da SPC zauzme pravo mesto. Da bi se vratila svom izvornom smislu crkva treba d abude odvojena od države i politike“. (Ilić za Blic 2002.). Čini se da niko od čelnih ljudi SPC ne deli ovo gledište.

 

 

Advertisements

10 thoughts on “O svetosavlju

  1. Artur je ukratko objasno i sustinu kvarenja odnosa izmedju sa jedne strane crkve kao institucije i sa druge strane obicnog sveta, vernika. (vezao sam se za poslednju recencu prethodnog teksta).

    Sustina je da je religija i crkveno ucenje pravac ka odrzavanju nekog tradicionalnog drustva koje je u nekim ranijim vremenima bilo odrzivo. Kada je prestalo da postoji tradicionalno drustvo u Srbiji, SPC je pocela da namece stavove koji u osnovi nije da nemaju dobru podlogu, ali su pogresno prezentovani, pogresno se ljudi usmeravaju i pogresno je intrumentalizovan moral koji SPC pod okriljem svetosavlja pokusava da nametne vernicima.

    Pravoslavlje (hriscanstvo uopste) je kao i recimo komunizam nista drugo do ideologija, instrument, obrazac za opstajenje jednog drustva. Ali… Tu je i napravljena greska, jer se drustvo izjednacava sa drzavom, a to, pogotovo u savremenom doba, ne pije vodu.

    p.s. Poredjenje Dositeja Obradovica i Rastka Nemanjica je tacno i svevremensko.

  2. Bravo, zaključak je nešto što bih potpisao u bilo koje doba. Još kad bi se dežurne patriote manule svojih poštapalica i demagogija i shvatile da je danas u Srbiji najveći vid rodoljublja biti nacionalno neostrašćen i shvatati stvari bez nama svojstvene mitomegalomanije, kritikovati kada treba, ne pratiti slepo.

  3. članak, po mnogo čemu odličan.
    meni je poseban horor jedna pojava koja ima veze sa tvojom temom: patrijarhalno društvo pre 21. veka je bilo po mnogo čemu opresivno za žene i pružalo im je nekakvo uslovljeno mesto. Sada je još gore, jer noviji islam i pravoslavlje u ovom trenutku u potpunosti teže dehumanizaciji i anihilizaciji žene, mnogo mnogo gore nego pre.

  4. Religija, kao uostalom ni njen temelj – vera, nisu vezani za jedan narod, niti narod treba da se vezuje za jednu religiju. U prvom milenijumu je crkva bila teritorijalno organizovana u ‘pomesne crkve’, patrijarhate, od kojih su svi osim Rima bili jelinski. Grci su tu ekleziologiju sačuvali do danas (ako im previdimo to što su po tom pitanju postali s vremenom šovinisti, tj. etnofiletisti). I Srbi su imali za vreme otomanskog iga nekoliko crkava – tj. mitropolija, sve do sjedinjenja svih u jednu patrijaršiju, tek 1920.g.
    Nemci nisu katolici ili protestanti, već su neki Nemci rimokatolici, drugi su pak protestanti raznih konfesija, neki su muslimani, drugi opet sajentolozi, mormoni, budisti, rastafarijanci, pastafarijanci, a najviše verovatno ima ateista. Tako je i sa Rusima, Rusija nije pravoslavna država, niti su Rusi pravoslavni narod, i to važi i za Bugarsku, Srbiju, Rumuniju, Ukrajinu, itd. Ideja ‘svetosavlja’ u redakciji Velimirović-Popović ne prihvata sekularizam već teži da se nametne kao definicija Srpstva, koje bi tako trebalo da bude monopol pravoslavne crkve. Tough cheese!
    Svetosavlje 13. i 14. veka se svodi uglavnom na crkvenu (i državnu) politiku, i sa bogoslovljem nema mnogo zajedničkog. Opiranje konstantinopoljskom (nikejskom) patrijarhatu nije proizašlo iz brige za duhovni razvoj srpskog naroda, već iz potrebe da se utvrdi srpska država. Da li je to bilo pametno, danas je teško odgonetnuti. Često razmišljam o tome kakvi bi danas Srbija i srpstvo bili, da Sava nije žurio sa autokefalijom, i kasnije samozvanac Dušan sa patrijaršijom i titulom cara. Da je Srbija ostala u zajednici sa Rimom, Otomani verovatno nebi uspeli da se probiju u Evropu, i mi kao narod nebi bili ‘unazađeni’ pet vekova, već bi se istorija Balkana razvijala drugačije. Poznavajući srednjevekovni način razmišljanja, mislim da mogu da razumem u čemu su to Sava i Stefan videli prednost autokefalne crkve, ali sa ovolikog vremenskog odstojanja gledano, te porodične feudalne trivijalije nisu donele ništa dobro.

  5. Izuzetno kvalitetan tekst. Informacije pravilno analiticki spregnute. Zakljucak koji je dat svo vreme “visi u vazduhu”. Pohvala i za hrabrost da se sve to kaze u takvoj demaskiranoj formi.

  6. Kakva vam je to nazovi demokratija kad ljudima koje navodite uskracujete pravo na misljenje i stavove. Pre svega na ocuvanje svojih verskih ubedjenja. I vi to nazivate slobodom i tolerancijom. Amfilohija su rascinili upravo zato sto je pokusao da ostvari svoje pravo na slobodu ispovedanja vere. Ovde se nasilno pokusava nametnuti samo jedan pravac,i sve religije ukalupiti u jedan pravac…tzv. ekumenizam a onda je to licemerno nazvano tolerancijom. Tolerancija je upravo prihvatiti ljude onakve kakve jesu. Niko od navedenih ljudi ne smatra da je pravoslavlje pod obavezno,svako ima pravo hoce li ili nece biti deo crkve bez ikakvih posledica. Ali totalitarnom rezimu koji hoce da proturi neki koncept ”jedne mix religije za sve ljude” ocigledno smeta sto ima ljudi koji koriste pravo na slobodno ispovedanje svoje vere.

    1. @Marijana
      SPC, kroz spregu sa državnim aparatom, na koji ima ogroman uticaj, otvoreno diskriminiše ateiste, kao i pripadnike drugih crkava. (Pročitajte vesti, pa ćete naći bar jednu mesečno, koja dokazuje moju tvrdnju.)
      Lično nemam ništa protiv pravoslavnih hrišćana, niti bilo kojih drugih ljudi. Ali se uvek začudim kako Vi i vama slični, Marijana, koristite napad, vređate, uplićete neke teorije zavere… To nije dobro. Autor teksta je dao svoje viđenje jednog koncepta. To je njegovo pravo, kao što je Vaše pravo da pripadate nekoj crkvi, zar ne? Možete da se složite se tim ili da to mišljenje odbacite. Nema potrebe da napadate.

      P.S. A što se tiče “mix religije”, kako ste je nazvali, probajte nekad da odete na njihovu službu, saznajte koji su razlozi njenog postojanja (saznajte to otvorenog uma, lišenog uticaja reči sveštenika Vaše crkve), pa tek onda iskažite svoje mišljenje. 😉

  7. Свиђа ми се критика, оштра и конструктивна, али има много промашаја и потпуно некоректних поређења као нпр. Доситеја и Саве. Две личности различитих епоха се просто не пореде. јер у том случају, један Ђордано Бруно испада обична глупа примитивна сељачина у поређењу са Милутином Миланковићем – сваки је за своју епоху био величина. Исто тако и Сава и Доситеј. Има много недоследности, ова је најбруталнија, али опет, ваља прочитати критике, само је штешта што их овај дилетантизам умањује. Мирко Ђорђевић је иначе најбољи и најпрецизнији критичар наше Цркве и човек који ниједном речју није увредио ни веру ни вернике. Мада и он има обичај селективно да извуче неке информације, али је ипак само човек. Што више добронамерних критика, то ће напредак бити бољи. Било би лепо да се критичари нађу за једним столом и лепо поразговарају, мимо радикалних фанатика антитеистичког и теистичког крила у друштву. Имали би шта једни од других да науче. Свако добро.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s