O svetosavlju

806425542_289c489f19_bŠta mu tačno dođe svetosavlje? I ko su Nikolaj i Justin, te dve, po opštem uverenju nenadmašne intelektualne veličine u Srba u 20. i evo sada u 21. veku? Često poželim da nikada nisam saznao jer me je upoznavanje s njihovim delima dovelo do ivice potpunog pesimizma u pogledu srpske političke perspektive. Posebno kada sam shvatio do koje mere su se njihove zaostale i suštinski antiprosvetiteljske ideje u Srbiji danas već ostvarile. Zaista je neophodno da se upoznate s delima i mišljenjima ovih ljudi koja su ideološko-teološka podloga Srpske pravoslavne crkve a koja ih, preko uticaja koji ostvaruje na domaću politiku, širi na sve segmente nominalno sekularnog i građanskog, a u praksi skoro pa teokratskog društva. Dajem neke smernice a vi proučite dalje i odlučite sami – da li je to budućnost Srbije i srpskog društva i da li se u tome nalazi bilo kakav izlaz iz dubine krize u kojoj se sada nalazimo?

 Pre nego što sam se potrudio da upoznam suštinu pojma svetosavlje imao sam premu njemu neko, hajde da to tako nazovem, nacionalno romantičarsko opredeljenje. Jesam ga smatrao za anahron, da bih na svoj užas otkrio da je to pojam 20. veka, ali sam u svojoj neobaveštenosti mislio da je to savršeno bezazlen i neškodljiv koncept jer sam ga doživljavao kao sentimentalnu privrženost kulturnoj prošlosti viđenoj kroz romantičarske naočari. Svetog Savu sam doživljavao kao jednu od značajnijih istorijskih figura srpske istorije, budući nas je on, kao narod, priveo vizantijskom civilizacijskom krugu, u vreme kada su se evropski narodi hristijanizovali i kada je to, u kontekstu epohe, predstavljalo društveno politički napredak i realnu političku prednost. Uzgred, mogla je lako pobediti i Vukanova struja i mi bismo danas bili katolici. Ja se jesam više puta zabavljao mislima kako bi u tom slučaju izgledala srpska istorija ali to neću činiti i ovde jer je to domen pretpostavki i špekulacija i umesto toga zadržaću se na analizi realnog stanja stvari. Svetog Savu sam, dakle, doživljavao kad domaći pandan Sv. Patriku u Irskoj ili Sv. Deniju u Francuskoj. U kontekstu svog vremena on svakako ima svojih zasluga za kulturnu istoriju srpskog naroda. Jeste mi bilo malo i čudno i nelagodno obeležavanje dana Sv. Save kao školske slave1 i uopšte to isticanje njegove prosvetiteljske uloge dok je bilo savršeno očigledno, svakome ko se i najpovršnije pozabavio nacionalnom istorijom, da je njegova uloga bila misionarska. Sava nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, naprotiv, on je po svemu antiprosvetitelj, ali opet, u kontekstu njegovog vremena, vekovima pre pojave prosvetiteljskih ideja, to mu se zaista ne može stavljati na teret. Dositej mi se uvek činio kao prirodan izbor ako domaći obrazovni sistem već mora da ima ličnost na čijim zaslugama će organizovati proslavu ideju prosvetiteljstva, modernog obrazovanja, nauke i uopšte civilizacijskog napretka. Na internetu sam naišao na jedan komentar koji ovu situaciju odlično sumira – „Sava je radio za dinastiju, a Dositej za narod. Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej se zalagao za škole a Sava za manastire. Dositej je putovao po znanje a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej Visokom školom. Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja.“

Da se navratim na koncept svetosavlja. On se, u najkraćem definiše, kao „pravoslavno hrišćanstvo srpskog stila i iskustva utemeljeno na liku i delu Svetog Save“. Svetosavlje, kao teološki i ideološki koncept nastaje tridesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji. Mirko Đorđević smatra da je sam termin skovao Rus Fjodor Titov u Beogradu uoči Drugog svetskog rata dok Vladimir Veljković smatra da je tvorac kovanice pravoslavni sveštenik i ljotićevac Dimitrije Najdanović. Pitanje autorstva kovanice potpuno je nebitno, ono što je bitno jeste proniknuti u njeno ideološko značenje.

U pravoslavnu teologiju političko-religijski koncept svetosavlja uvodi Nikolaj Velimirović, prihvata ih i razrađuje njegov učenik Justin Popović a danas se među njihove najznačajnije nosioce i zastupnike smatraju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović.

Pravoslavna teološka misao, posebno ona novija, nikada nije dostigla katoličke visine. Izbegavam da upotrebim reč „intelektualne“ jer pod tim izrazom podrazumevam nešto skroz drugo od radikalnog makijavelizma i mefistofelovske mentalne perfidnosti jezuitskog formata kojima odiše katolička teološka misao. Činjenica je, ipak, da morate ulagati daleko veće mentalne napore ukoliko želite da se sa njom uhvatite u koštac na načelima istinske intelektualne rasprave. Kao istoričara umetnosti uvek me je intrigirala misaona savitljivost katoličkog klira koja je, primera radi, dopustila renesansnu umetnost. Nećemo nikad saznati kako bi se renesansne ideje i estetska načela primila u našim krajevima, da su istorijske okolnosti bile drugačije, ali izvesna ukočenost i sklonost konzerviranju i idejnim i estetskim obrascima čitljiva je kroz istoriju umetnosti zemalja vizantijskog komonvelta. A način na koji su se barokne estetske ideje, posredno, putem Ukrajine i Rusije, u jednom trenutku površinski zapatile u srpskim oblastima u ono vreme pod austrougarskom vlašću, da bi po obnavljanju državnosti bile napuštene ponovo u korist vizantijskih estetskih načela, daju neku predstavu o tome.

Srpsko pravoslavno sveštenstvo prvih decenija 20. veka regrutovano je iz redova siromašnog i neobrazovanog naroda bez ikakvih značajnih iskustava u spoznavanju sveta. Početkom 20. veka na sveštenički poziv gledalo se kao na leglo provincijalizma, neznanja i korupcije. Tako je i danas. U tom smislu pre Velimirovića bilo je malo pravoslavnih sveštenika intelektualno značajnih u bilo kom smislu. Na početku svoje svešteničke karijere činilo se da će on, uz nekolicinu drugih mladih sveštenika, označiti kraj tradicionalnog pomanjkanja intelektualnog vođstva u redovima Srpske pravoslavne crkve.

Međutim, samo nakon nekoliko godina provedenih u Ohridu u druženju s Bogomoljcima (reakcionarni jevanđeoski pokret nastao u okviru SPC nakon Prvog svetskog rata u nastojanjima da se odgovori na rast nezainteresovanosti za veru) pretvara se u konzervativca, asketu i pustinjaka. Nekadašnje divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije za ekumenizam, ustupaju pred ksenofobijom, antisemitizmom i potpunim antirposvetiteljstvom. Počinje da propoveda jedinstvo države i crkve, društvo na principima pravoslavne hrišćanske tradicije i poseban srpski oblik hrišćanskog nacionalizma i monarhizma. Zatim nastavlja da zagovara odbacivanje individualizma, jednakosti, verske tolerancije, demokratije, prosvećenosti, modernizma i u jednom trenutku, sredinom tridesetih godina prošlog veka, postaje opsednut antizapadnjaštvom i opasnostima koje srpskom narodu prete od Zapada i njegove kulture.

Ideju jedinstva države i crkve po vizantijskom modelu1 obrazlaže u konceptu „teodulije“ (gr.- sluga božiji) o kome piše u svom delu „Srpski narod kao teodul“. Reč je o svojevrsnoj pravoslavnoj teokratiji u kojoj vlada „saglasje Crkve i Države u služenju Bogu“. Pre svega vladarevo služenje Bogu a potom služenje naroda takvom vladaru na koga se ugleda. Primer nalazi u srpskom srednjevekovlju koje idealizuje opisujući srpske srednjevekovne vladare kao uzorne božije sluge na koje se narod ugledao. Razliku između ove vizantijske i zapadnjačke verzije srednjevekovne teokratije objašnjava time da se kod zapadnjačke radi o „nametnutom gospodaru“ a kod vizantijske o „svojevoljnom sluzi“. Svetosavlje, koje se kao teološki koncept obogaćuje ideološkim nacionalističkim momentima, sredstvo je za postizanje tog cilja. Ideologija svetosavlja je jedan narod, jedna religija i jedna država ili, drugim rečima, narodna crkva, narodna dinastija, narodna država, narodna prosveta, narodna kultura i narodna odbrana a glavne svetosavske vrednosti su srednjevekovne vrednosti bogoljublje, viteštvo i sabornost. Glavna prepreka ostvarenju ove pravoslavne teokratije su zapadnjačke ideje proizišle iz francuskog prosvetiteljstva, pre svih ideja odvajanja crkve od države a potom demokratija, pluralizam, individualizam. Umesto toga rešenje je društvo zasnovano na hrišćanskom kolektivizmu („sabornost“ koncept koji će razrađivati njegov učenik Justin Popović). Na međunarodnom planu Velimirović zamišlja zajednicu teodulija, to jest, Savez pravoslavnih naroda Balkana sa Rusijom na čelu. To svojevrsno pravoslavno carstvo pod ruskim vođstvom predstavljalo bi ostvarenje hiljadugdišnjeg carstva mira na zemlji o kome je govorio Jovan Jevanđelista.

Još jednom je potrebno naglasiti, Velimirović je dosledno antiprosvetiteljski, antievropski i antizapadno nastrojen. O temeljnoj sekularnoj ideji proizišloj iz francuskog prosvetiteljstva, razdvajanju crkve od države, tekovini koja je doprinela razvoju ljudskih prava i sloboda i naučno-tehnološkom razvoju, piše – „Gde god se crkva delila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država – to znači služenje dvama različitim gospodarima. A pošto postoji samo jedan pravi gospodar, kome se može svesno i pošteno služiti, tj Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku božjem, Đavolu.“ Demokratiju shvata kao „Satanin izum u nameri da Hrista ponizi i poništi“. Racionalno samo u „pravoj veri i društvu organizovanom prema Isusu Hristu a ljude koji svojim „razumom pokušavaju da dođu do odgovora na pitanja o životu“ – idolopoklonicima. Navodi tri najveća, to su Darvin, Niče i Marks. 

Pred Srbe postavlja izbor – „mračna i smradna Evropa“ ili Hristos. Pri tom Srbiju izmešta iz Evrope i označava je kao njenog „suseda“ kome „može da pomogne ako hoće i želi, ali da se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi“. Oni kojima govore da su za Evropu, preporučuje „brzo lečenje pre nego zaraze svoj narod“.

Sjajne ideje, zaista. I na njima se može daleko dogurati – do civilizacijskih margina.

Nikolaj Velimirović je bio i antisemita, veličao je Hitlera i bio je blizak sa srpskim fašističkim pokretom „Zbor“ i njegovim osnivačem Dimitrijem Ljotićem. O Hitleru na predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ koje je održao u Beogradu 1935. kaže – „Ipak se mora dati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“

U knjizi „Kroz tamnički prozor“ koju je napisao za vreme zatočeništva u Dahau za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope – demokratiju, komunizam, socijalizam, ateizam, versku toleranciju … a iza svih njih vidi jevrejski uticaj – „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna sem onoga što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti) po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni Bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe“.

Mene začuđuje da su ovi redovi napisani u Dahau.

Postoji mit o nekom njegovom navodnom mučeništvu za vreme rata. Uhapšen je 1941. (zbog umešanosti u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovi-Maček) i zatvoren u manastiru Ljubostinja a potom u manastiru Vojlovica. U Dahau je, zajedno sa patrijarhom Gavrilom prebačen septembra 1944. gde ostaju do puštanja decembra iste godine. Držani su u posebnom delu za oficire i sveštenstvo gde su tretirani bolje od ostalih zarobljenika i imali bolji status (uostalom pisao je knjigu). Rasprostranjena je i priča o Velimirovićevom pomaganju Jevreja tokom rata. Zabeležen je jedan takav slučaj, izvesne Ele Trifunović koja je u pismu SPC tvrdila da je nju i njenu porodicu Velimirović od Nemaca skrivao u Ljubostinji punih 18 meseci.

SPC ga kanonizuje 19. maja 2003. i dodeljuje mu dva dana u crkvenom kalendaru, umesto uobičajenog jednog, naglašavajući tako njegov značaj za srpsku crkvu, dan smrti u izbeglištu i dan prenosa moštiju u Srbiju.

Njegove religijsko-političke konstrukcije su postale aktuelne u društveno-političkoj sferi, ne u njegovo vreme, već tek sa njegovim sledbenicima na kraju 20. i 21. veka a koji su danas u vrhu SPC.

Justin Popović, koji o Nikolaju govori kao o „trinaestom apostolu“ i „najvećem Srbinu posle Save“ ima zasluge što je produbio svojevrsnu Velimirovićevu paranoju u odbijanju svakog oblika ekumenizma (opštenje s drugim i drugačijim hrišćanima a ne nekakvo priznavanje vatikanske supremacije kako se to kod nas najčešće shvata). SPC je tek 1965. postala članica Svetskog saveta crkava a njenom članstvu u tom telu Velimirović se žestoko protivio govoreći da je ekumenizam moguć samo pod uslovom da se svi drugi hrišćani priklone učenju pravoslavlja. U knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“ Justin o ekumenizmu govori kao o „najvećem zlu“ i naziva ga „svejeresi.1 Ta zatvorenost karakteriše i danas vodeće ljude SPC.

Neprestano mentalni sklop zatvaranja, konzerviranja, paranoje od promena i modernog. U Popovićevoj teologiji dominantna su dva principa – svetootačka tradicija (spisi teologa iz prvih vekova hrišćanstva) i Novi zavet, posebno Pavlove poslanice. On sam, u svom delu „Dogmatika“ kaže da „ne govori ništa novo već kratko izlaže ono što su rekli božji mudri ljudi“. On tako aktuelizuje stari i u kontekstu 20. veka savršeno anahroni koncept „sabornosti“. Reč je o vizantijskom hristocentričnom teološkom konceptu – sabiranje u bogočovečanskom organizmu crkve čija je glava Bogočovek Isus Hristos. Ova srednjevekovna vizantijska teološka ideja prevedena u okolnosti države koja je političku nezavisnost stekla u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije2 znači totalitarizam. Popović zapadnoj demokratiji suprostavlja „svetosavlje“ kao alternativu – „Kome ćemo ići, evropskom čoveku ili svetosavskom bogočoveku?“. Okretanje prema Zapadu za njega znači propast za Srbe. SPC ga je kanonizovala 2. maja 2010. godine.

Direktna posledica ovih retrogadnih ideja savršeno nekompatibilnih sa demokratskim društvom 21. veka je i mišljenje visokog zvaničnika SPC, episkopa Irineja Bulovića, velikog „justinovca“ inače, da je „glavni nedostatak čitave koncepcije o ljudskim pravima u njihovom individualizmu“.

Posle pada komunizma u kome je SPC bila marginalizovana (a ruska crkva proganjana) ne dolazi do očekivane obnove duhovnosti već crkva postaje deo vlasti. Aktuelizuje se sprega „trona i oltara“ drugim rečima crkva se vezuje za autoritarni sistem vlasti (scenario koji se dogodio i u Srbiji s Miloševićem i u Rusiji s Putinom). Instrumentalizacija je obostrana i sprovodi se po potrebi. Vlast instrumentalizuje crkvu, crkva istrumentalizuje vlast. Crkva sve poraze srpske politike osmišljava u duhu mitske tradicije gde se umesto hladnokrvnog i racionalnog sagledavanja realnog stanja stvari problemi pretvaraju u mitološku paradigmu u kojoj tragičan poraz postaje duboka unutrašnja pobeda čije su dimenzije kosmičke (Nebeska Srbija) baš kao u vreme Kosovske bitke.

Sada na delu imate i teoduliju u kojoj se predsednik republike o gorućim problemima političke stvarnosti vazda „sovjetuje“ s patrijarhom (koje su mu kompetencije?), „narodnu prosvetu“ s veronaukom u školama (ima li nekoga ko primećuje taj famozni moralni napredak koji je bio proklamovani cilj uvođenja verounauke u obrazovanje?) i pokušaj izbacivanja „idolopoklonika“ Darvina iz obrazovnog sistema; imate „narodnu odbranu“, tj. sveštenstvo u vojsci koji imaju čin i potčinjeni su komandantima jedinica u kojima službuju a istovremeno i nadležnom lokalnom episkopu; imate antizapadnjaštvo1 i samoizolaciju do nivoa kolektivne paranoje i sveopšte ksenofobije, srednjevekovni misticizam naspram racionalnosti i činjenica2, odbijanje bilo kakve modernizacije i hvatanja koraka s vremenom3; patološki narcisizam i maniju veličine4; imate sabornost“ koju ugrožava svaki zahtev za ličnom slobodom, pravima i pluralizmom i koji vodi u totalitarizam u kome se proganjaju drugačiji (LGBT), upada na tribine, opsedaju izložbe i u kome neke polukriminalne i nezvanične formacije (navijačke grupe) prete, premlaćuju i ispoljavaju snagu realno veću od institucija sistema; sabornost u kojoj se na ogromne političke probleme i izazove odgovara molebanima, a na izuzetne individualne uspehe kakav je neosporni uspeh Novaka Đokovića kolektivnom histerijom kroz koju se prazne naslage ličnih i kolektivnih frustracija.

Kakve god da su istorijske zasluge Srpske pravoslavne crkve, od kojih se najčešće pominje njena uloga u očuvanju srpskog identiteta u dugim vekovima turske okupacije, vi ih ovde dopišite, ja nemam nameru da ih osporavam (kao ni ono što pozitivno imate da istaknete u odbranu Nikolaja i Justina) ostaje činjenica jasna kao dan, da vrhunski izraz rodoljublja danas predstavlja odbacivanje ideje svetosavlja, i istiskivanje SPC iz političkog života Srbije kako bi se odbranili ostaci građanskog društva, sekularizma i demokratije a sama SPC primorala da se pozabavi samom sobom, reformiše i tako iznutra obnovljena pronađe svoje mesto u jednom evropskom, demokratskom, pluralističkom i liberalnom društvu.1 Ne vidim veći izraz rodoljublja danas od ovoga. Odbacivanje ideje svetosavlja doprineće i svojevrsnoj rehabilitaciji lika i dela Sv. Save, kome su učitana značenja koja on ili nije ispoljavao ili su bila primerena samo u kontekstu njegovog vremena.

Srpska crkva je otvoreno antidemokratska i antigrađanska.

================================================================

1 Nelagodnost koja je rasla tokom godina provedenih u prosveti tokom kojih sam prisustvovao proslavama i obeležavanju ovog datuma koje mogu opisati samo kao tupave i bezidejne.

2 Odnos države i crkve u Vizantiji tradicionalno se naziva „simfonija“.

3 Godine 1968. javila se ideja o održavanju novog svepravoslavnog sabora, prvog te vrste posle 12 vekova, na kome bi se, slično Drugom vatikanskom koncilu, redefinisali izazovi pravoslavnih crkava i njeni odgovori u modernom svetu. Justin Popović je bio žestoko protiv i jedan od najglasnijih protivnika ovoj ideji u pravoslavnom svetu uopšte.

4 Pravoslavni mislilac i vizantolog J. Majendorf – „Nacije na Balkanu duguju svoju kulturu Vizantiji od koje su dobile i sistem autokefalnog ustrojstva, ali su političku nezavisnost stekle u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije“.

5Ironija je da je prva ideja o evropskoj vladi, dakle prva zamisao o budućoj EU došla od Viktora Igoa koji ih iznosi u pamfletu pod nazivom „Za Srbiju“ (1876.) u kom između ostalog kaže – „Bez evropske republike, bez kontinentalnog saveza nema politike bezbednosti. Zversta počinjena u Srbiji (od strane Turaka) nesumljivo pokazuju da je Evropi potrebna jedna vlada, opšti bratski sud, demokratija u miru sa samom sobom …“ Govorio je i o jedinstvenom evropskom novcu, trgovini bez carina, državama bez granica. Vatreno je agitovao za Srbiju u vreme njenog rata sa Turskom.

6Zavet je naš, znači vera naša, opredeljenje naše: idenje za Hristom, sledovanje za njim u svemu kuda god on ide (kao što je video Apostol Jovan u Apokalipsisu da 144000 čistih, obučenih u bele haljine, a to je simvolični broj 12 puta 12, a 12 je opet simvolični broj, znači jedna velika većina, punoća jedna, idu za Jagnjetom Božijim kud god on pođe)… Dakle, srpski narod je taj Zavet izabrao i to je ono što zovemo i Svetosavski Zavet i Kosovski Zavet, Pravoslavni Zavet, Novi Zavet: jednostavno doživljen kod Srba, na srpskom terenu, u srpskom biću, u srpskoj istoriji, srpskom mentalitetu – episkop Atanasije Jevtić 2003

7Od mnogih komičnih epizoda vezanih za poimanje modernizacije u okviru SPC, meni je posebno zabavna sledeća: SPC ima svoj sajt i električno izdanje svog glasila ali ističe da je prihvatanje tehnolškog napretka prihvatljivo samo u svrhu misionarstva. Izvesni inženjer Oliver Subotić u listu „Pravoslavlje“ objašnjava – „U šumi podataka koju Internet danas predstavlja naći kapi vode žive je ponekad veoma teško, pa ljudi gube ogromno vreme dok ne pronađu ono što im je potrebno. Većina prvo odlazi na tzv pretraživačke sajtove, posebno studenti koji traže neki materijal za ispite, koji često tražeći tekst o nekoj svetoj stvari dođu na neki sektaški sajt ili prođu kroz reklamne sajtove sa svakakvim sadržajem, posle čega su sa pravom ogorčeni. Zato bi trebalo insistirati, u koordinaciji sa ostalim pomesnim crkvama, da se kreira neka vrsta pravoslavnog autonomnog prostora na Internetu, koji bi se pretraživao preko jedinstvenog pravoslavnog portala, a koji bi sa druge strane uređivali predstavnici pravoslavnih eparhija širom sveta. Internet je prezagađena sredina, no upravo tu i leži misija pravoslavnih – u osveštavanju tog zagađenog prostora. Ako nemožemo učiniti da Internet postane rajsko mesto, bar možemo doprineti da ne postane pakleno. A kreiranje autonomne oaze koja daje vodu živu i istinitu jedini je način da se u Internet pustinji sačuvaju duše mnogih.“ Slična paranoja primetna je u muslimanskim zemljama gde država blokira pristup mnogim internet adresama i društvenim mrežama i radi na promovisanju “islamskih“ verzija istih.

8 Bez ikakve namere da na bilo koji način umanjim vrednost srpske umetnosti i njen doprinos evropskoj kulturi, koju i volim i vrednujem, želim da napravim jedno poređenje između toliko fetišiziranog srpskog srednjevekovlja i francuskog – u vremenskom okviru od nešto više od jednog veka (kraj 12, i 13. vek) na ograničenom prostoru od nekoliko stotina kilometara oko Pariza, nikle su gotičke katedrale u Parizu, Šartru, Remsu, Buržu, Amijenu i samom Parizu, u odnosu na koje srpske srednjevekovne zadužbine deluju kao seoske kapele. 

9 U redovima SPC ima sveštenika, poput đakona Nenada Ilića, koji su svesni problema – „Ovde i dalje ima pokušaja da se napravi božija država po vizantijskom uzoru. Ta vizantijska sinfonija između crkve i države danas je potpuni apsurd i prepreka da SPC zauzme pravo mesto. Da bi se vratila svom izvornom smislu crkva treba d abude odvojena od države i politike“. (Ilić za Blic 2002.). Čini se da niko od čelnih ljudi SPC ne deli ovo gledište.

 

 

Irinejeva nevinost bez zaštite

15067Evo i Vama jednu sitnu knjigu da odpošaljem ovako putem etra, ako je iz njega ne oduva sv Duh koji bazdi iz Vaše jazbine, budući ste šapu spustili na sve a nezaustavljivo se širite ko spore. Ne očekujem da znate šta je to pošto ste, kako čitam u Vašoj biografiji, doktorirali bogosloviju, dakle, na mlaćenju prazne slame, narodski da se izrazim. A i biologija Vam je odurna, podozrevam zbog toga što se glasno smeje budalaštinama koje podučava visoko obrazovna institucija na kojoj ste predavač, pa ste se ugurali u škole da učinite koliko možete, a bogme, pokazalo se da možete, na organizovanom zaglupljivanju. Nauka nije laka. A ko je glup uvek može da proba s religijom.

Jednom jahaču apokalipse, iz sada već svima poznatog srpskog kvarteta, već sam se na sličan način obraćao. Javljeno mi je da je i on prošao kroz duševni bol. Koliko težak u dinarima, to ne znam, nije mi precizirano. Ali, budući je smatrao da postoje elementi za tužbu računam tu negde oko miliončeta, baš kao i Vi, jer poznato je da se SPC ne bakće sa sitnišom. Evo, nema mnogo kako ste nam svima navalili tri miliona evra na već pogrbljenu kičmu.

15071 Međutim, srpski ajatolah Amfilohije (u Vašem slučaju poređenje se nameće s avganistanskim mula Omarom, i to ne samo zbog upadljive fizičke sličnosti) izrazio je sumnju u profesionalnost sudstva pa je odlučio da se ne poteže. Iskreno žalim. Jer svašta bih imao da dodam na sudu a i gorim od znatiželje da vidim pretresni postupak. A i nije pošteno. Zoran Petakov da zaglavi zatvor zbog jedne rečenice a ja koji neumorno lajem ne bi li mi ukazali čast anatemom (kad već nećete da me izbrišete iz arhive svoje odvratne fašističke organizacije na ljubaznu molbu) ništa? Malčice sam ljubomoran. Ali, šta je tu je. Vi ste proces pokrenuli u reformisanom sudstvu i, očekivano, dobili. Da je reformisano još samo malo možda bi mu se odrezalo malo više šerijatski. Ovako 100.000 rsd ili 100 dana zatvora. Pi, simbolično.

Nego, suprotno onome što možda očekujete po uvodnom tonu ove sitne knjige, ja Vam se zapravo obraćam jer želim da Vam se najdublje zahvalim. Ovaj tragikomični proces protiv Petakova nije, naravno, usamljeni slučaj nepravde srpskog pravosuđa. Kamo sreće. Gde bi nam kraj bio! Svi Vam dugujemo neizmernu zahvalnost za to što ste na svetlo dana izneli sumornu činjenicu o tome kako srpsko pravosuđe funkcioniše. Ima ih koji nisu verovali, mahom oni koji su bili dovoljno srećni da im srpsko pravosuđe ne deli pravdu. A da je SPC toliko zlokobno moćna da je utalibanila jednu evropsku državu, doduše krhke demokratije i institucija ali ipak evropsku, to već znamo. U tom smislu ono poređenje s četiri jahača apokalipse nad kojim ste prolili gorke suze, a za koje je čovek u 21. veku, u Evropi, dobio 100 dana zatvora, dođe mi nekako kao eufemizam. Otrcana stilska figura kojima se srednjoškoljci frljaju u pisanim radovima iz srpskog. Ja, nekako, odmah pred oči prizovem onu Direrovu gravuru; možda je ona ljudima u njegovo vreme bila strašna, meni je ona danas, čisto likovno, divna. A vi ste mi odvratni. Sva četvorica. Podsećate me na smrt, duhovnu bedu, mrak i tupost. Na to kako se od idiotluka može napraviti karijera učenjaka i koliko glupost može da se odneguje i uzdigne do visokoparnog akademskog nivoa. Gotovo da me spopadne paranoja od nekog užasa.

blog.15068 Druga stvar na kojoj želim da Vam zahvalim je to što ste, ne može bolje, poentirali ono što, inače, neprestano govorim – koliko je licemerna, duhovno bedna i moralno štetna Vaša vera. Uvredila Vas je jedna izanđala stilska figura? Oh, kako su krhka i Vaša vera i Vaša duhovnost! Dirljivo. Mene bi, recimo, vera u cartsvo nebesko držala potpuno spokojnog. Zamišljam. Toliko spokojnog da bi me mrzelo da spokojstvo narušavam pisanjem tužbe. A Vama večiti život nije dovoljan. Potrebno Vam je milion dinara. A gde je praštanje kojim su hrišćanima vazda puna usta? Je l’ Vas ni malo nije žacnulo to što su čoveku došli da popišu imovinu u vrednosti 100.000rsd a ustanovili da poseduje samo knjige, biciklu i kompjuter? A mogli ste lepo da oprostite. Hrišćanski velikodušno u svom srcu. ‘Аjd da ovaj put ne potežem to šta bi sve imalo da se popiše u Vašem vladičanskom dvoru. A Isus Vam je izričito rekao da sve razdelite siromasima, jer samo siromašni možete na njegov put.

A drugi obraz? Kamo on? Ako sam dobro shvatio, na uvredu je trebalo da okrenete i drugi obraz? Pa nije baš da se kamenom bacio, tek stilskom figurom, mada bi i u tom slučaju trebalo da uzvratite hlebom.

15072 A ta neka vaša istina, koju često pompezno zovete „višom” – toliko je krhka da joj je vazda potrebna zaštita sile. Nekad mača, progona i lomače, danas zastrašivanja i suda. To sve govori o vašoj istini. Znate, meni često pišu „dobri ljudi koji traže boga” i obraćaju mi se raznim imenima sa uobičajenog hrišćanskog repertoara. Onog trenutka kada se budem uvredio počeću da sumnjam u istinu o kojoj govorim. Uvrede joj ne mogu ništa. Naprotiv, nekako je ističu na način na koji Vaše potezanje za silom ističe svu ispraznost Vaše vere.

Licemerni ste jer ne samo da ne praštate a praštanje propovedate, već ne okrećete i drugi obraz. Duhovno ste bedni i iz prethodno pomenutog razloga a i jer Vam duhovnost ne ostaje van domašaja jedne stilske figure i moralno ste truli jer se kao dokazani licemer postavljate za moralni autoritet čitavog društva.

A tek koliko ste tašti. A ne beše li to jedan od najtežih hrišćanskih grehova? Uvreda za milion dinara? Pa to zveči kao šerpa niz stepenice.

15070 Pre nego odpozdravim, gospodine Buloviću (koja ironija i ujedno dobar vic da Irinej na grčkom znači „smiren”) znam da se Vaša nauka o deda mrazu zasniva na potpuno nenaučnim metodama ali ovo što ću reći vidljivo je i golim okom, mada sociologija iznosi dosta preciznija zapažanja. Da je društvo tužnije što je religija kao samoproklamovani čuvar morala u njemu jača, očigledno je do mere da je izlišno konstatovati. Od Avganistana na jednom kraju skale do sekularnih država severne Evrope na drugoj. Pogledajte Srbiju dve decenije nakon što se Vaša organizacija ugurala doslovno svuda – škole, vojsku, bolnice, politiku, TV, evo i u sudstvo. Umesto da na toj zamišljenoj skali, kao i inače evropska zemlja, uz sveprisutni SPC moral krenemo malčice na sever, mi smo sve bliže žalosnom Bliskom istoku o čemu najbolje svedoči i obrazloženje presude onog nesrećnog sudije Bošnjaka koji je sramota i uvreda za svoju profesiju baš kao što je i Vaša religija uvreda za ljudsko dostojanstvo. Čak i komunizam u Srbiji iz današnje perspektive deluje ko mitsko zlatno doba neiskvarenosti i morala.

Ko što lepo reče Artur Klark svojevremeno – Jedna od tragedija čovečanstva je to što je religija kidnapovala moral.

Pustite je u disko!

Neke devedesete puste. Mrtav Kragujevac. Na jednoj lokalnoj TV stanici najavljuju gostovanje Modelsica. Zovem kumu.

– Ej, ajmo večeras da gledamo Modelsice?
– Koga?
Modelsice, bre.
– One prsate cice što otvaraju usta i vrte se oko mikrofona?
– Da.
– Ma, jel si ti normalan, bre? Oćeš neko da me vidi?!

I video nas je. Kumina koleginica s faksa, iako smo se iz predostrožnosti, budući je klub u pitanju bio u glavnoj ulici, sve prišunjavali uza zidove.

– Ma evo ništa, izašli malo da prošetamo – objašnjavala je kuma streljajući me pogledom.

Beše to ona prva postava. Iz koje se jedna udala za američkog a druga za ruskog milijardera. Za Nevenu tada nismo znali, samo za njenu sestru Ivanu, koja je posle tog nastupa u KG klubu za istu onu lokalnu TV stanicu izjavila da joj je „baš lepo u Zrenjaninu i da će rado ponovo da dođe”.

– Gospode bože – prevrnula je kuma očima – pa ona čak ne zna ni gde je!
– E, jebi ga sad, kad je neko lep što mora da je i pametan? Ljudi preteruju.

Gledajući iz ove perspektive, ma ni u ludilu ne bih pomislio da će njih dve iz ove postave da menjaju vile po najprestižnijim svetskim lokacijama, sve idući iz jedne u drugu, da odmore od šopinga na prethodnoj …

Sećam se intervjua u nekim žutim novinama gde Sandra Modelsica, sada Meljničenko, objašnjava kako će nakon venčanja da ide na odmor na Maldive-Sejšele-il tako nešto rajsko da „odmori od napornih priprema”, jer biranje cveća, salveta i menija izazivaju stres i umor.

Mislite šta hoćete, al ova vrsta mentalne razmagljenosti kod mene budi poštovanje. Ja i Sandra smo, iz te mondenske perspektive, sada komšije. Ja bih banuo na kafu, zemljaci smo, a i znam pelene da menjam, jer nedavno je postala mama, mašala … ali sad je lakše banuti u Pentagon nego kod nje.

Nego, što se moje misli oko Modelsica roje? Vest o Neveni Modelsici u novom sazivu srpske skupštine me je, pa onako, baš obradovala. I to ne sa zadrškom kao kad je pre neki mesec Nikolić pobedio Tadića a ja samog sebe iznenadio što sam to primio kao prvu dobru vest iz Srbije još od pitaj boga kad, pa sve samom sebi govorio – „daj oladi, Toma, čoveče, Tomaaaa, alo?!?!” al zalud, srce zlurado zbog Tadića, Trivijanke i ekipe.

zgodna-poslanica-nevena-adzemovic-na-plazi-1338336661-168620Šta će Nevena tamo da radi, sem što će privlačiti kameru na svoj dekolte, što u situaciji gde ste prinuđeni da gledate poluzakunjale, od jeftine skupštinske sarme zadrigle poslanike, nije uopšte mala stvar, i na koji će način da doprinosi skupštinskoj raspravi, savršeno me ne zanima. U prilikama u kojima je Dilkić opet na nekom položaju a Krkobabić ministar rada (zašto ne sporta i omladine?) meni je potpuno besmisleno da vodim raspravu o Neveninom eventulanom učinku. Alal joj ta poslanička plata. Meni je dovoljno već i to što je jedna rasna lepotica u Srbiji ušla u parlament umesto da je čučala u kuloarima čekajući da je neka zadrigotina od dnevnice za put i benzin izvede na ručak. Ako se devedesete vraćaju (mada, kad su pa otišle?) nek budu na Neveninim štiklama.

Go, Nevena, go!

Ja prosto ne verujem komentare koje čitam povodom njenog ulaska u parlament. I, ne, ne radi se o seksizmu, što je najgore. Lakše bi bilo da je seksizam! Seksizam je zaobišao, primera radi, Trivijanku, kojoj se od laganja kolagen deformisao na nivo metafore Eve Ras. Zaobišao je Aleksandru Janković, oblajfanu hrišćanku u miniću koja vatreno zbori protivu pedera, al se oglušuje o apostolske preporuke o ostajanju kod kuće i saginjanju glave u društvu muškaraca. Zaobišao je i Čomić, valjda jer nema dekolte. I da ne nabrajam …. Jebote, kad pomislim da je u skupštinu mogla da uskoči i Bobić Mojsilović! Eno je neki dan za Blic komentariše kako je Novi svetski poredak Madonni okrenuo leđa jer je matora a inače je „godinama finansirao njeno promovisanje satanističke mode” (?!?!)

Budite spokojni. Nevena nije ovoliko glupa. Ja vas u to uveravam. Za ovoliku količinu gluposti potrebno je školovanje. Što bi u narodu rekli, nema budale do školovane budale. Pa evo vam Saša Milenić. Kad se skupštinska kupola nije urušila od njegovih lupetanja, neće ni od Neveninih štikli.

Pustite je u disko, hoću reći, skupštinu … Ona će u čitavom mandatu, evo prorokujem, biti jedina vredna gledanja.

Post skriptum …

Mnogo je komentara na račun srpske himne kojoj niko ne zna reči … Nisam ni ja baš presrećan, em sam ateista, em je pravda na koju se u njoj poziva ljudska a ne božanska kategorija. Al moja je, pa ćutim. Ako ikad dođe do biranja nove, uzmite u razmatranje Noć je vedra nad Srbijom. Poslušajte stihove, ja vas molim:

Noć je vedra nad Srbijom
Pod kapom pustom nebeskom
I kao da smo sami mi
Na svetu ovom ostali

Novo jutro dolazi
Šta nam ono donosi
Gde smo se zaputili
O ljubljeni moj, rođeni

Zora je na istoku
I novi dan nam donosi
A mi još više sami smo
O ljubljeni moj, rođeni …

Ljubav … pa još hrišćanska

Naslušao sam se ovih dana mnogo o hrišćanskoj ljubavi. Nedeljama pre toga slušao sam mnogo o islamskom miru. Zašto pominjem ove dve stvari zajedno? Pa, obe su nekako mitske, hrišćanska ljubav i islamski mir, vekovima slušamo o tome. Kao o jednorogu, žar ptici, feniksu, dobrim vilama i anđeoskim silama (oh, naravno, niste valjda toliko naivni, nije to bucko rumenih obraščića s krilima i plavim kovrdžama kakve viđate na Rafaelovim platnima, to je čestica pozitivne energije, čista kvantna mehanika dakle) … i što više saznajemo o prirodi sveta oko nas, to nas više teraju da se pravimo slepi, gluvi i ludi.

15722To ludilo danas se proteže na svaki aspekt života. Očekivao bi čovek, 200 godina posle Darvina, da ljudi prasnu u smeh kad neko pomene kreacionizam (inteligentni dizajn, zvuči nekako marketinši bolje odnedavno. Pa kad je inteligentan, otkud vam slepo crevo?). Da vam to plastičnije izrazim – šta biste mislili o nekome ko vam mrtav ozbiljan kaže da je sunce na nebu zapravo Faeton u svojim nebeskim plamenim kočijama, a ne zvezda koju čini usijana plazma isprepletena magnetnim poljima i koja se sastoji od ¾ vodonika dok je ostatak uglavnom gas helijum? Jedno je biti poetičan a drugo je biti tupav. E, pa, svaki put kad klimnete glavom da odobrite neophodnost ravnopravnog uvažavanja obe teorije (za domaći zadatak: naučna teorija i mitološka priča) one o evoluciji i one o inteligentnom dizajnu, setite se da ste glupi ovog reda veličina – sunce nije zvezda od vodonika i helijuma, to je Faeton sa svojim kočijama. Uzgred, možda nas zaista samo naši gresi vuku ka adu, a ne gravitacija? A znamo da niko nije bezgrešan. Još nismo dospeli dotle da u pitanje dovedemo logiku po kojoj sveznajući i svemogući Tvorac stvara ljude sa „greškom” za koju posle okrivljuje stvorenja koja je stvorio. A i snimak zemljine lopte iz svemira je možda samo đavolovo delo koji tako seje sumnju u naš um. Niste usamljeni u tom uverenju. Glupost, za razliku od genijalnosti, nikad nije usamljena. Tako misli i republikanac Pol Braun, lekar po zanimanju, član Odbora za nauku, svemir i tehnologiju Predstavničkog doma Kongresa SAD („Evolucija, embriologija i teorija Velikog praska laži su koje su došle pravo iz ponora pakla kako bi se ljudi ubedili da im nije potreban spasilac”).

I dok će teoriju evolucije odmah oboriti pronalazak fosila zeca u kambrijskom geološkom sloju, čini se da ne postoji količina dokaza koja može da poljulja, obratite pažnju, „veru” u kreacionističku teoriju.

Ne postoji ni količina bombi, kamenovanih žena, obešenih pedera, spaljenih hrišćana i hrišćanskih crkvi, budističkih hramova, silovanih i obrezanih devojčica, prosutih kiselina, odsečenih noseva, šaka i stopala, odrubljenih glava, zakonski propisane smrtne kazne za blasfemiju (a blasfemija je doslovno sve, uključujući i život) ateizam, prelazak u drugu veru, ne postoji količina jezivih citata iz kurana u odnosu na koje Hitlerova Moja borba deluje ko nastavak iz serijala o Hajdi, koji može narušiti kulturološki i medijski fantazam o islamu kao religiji mira.

Tako će vam s ekrana kojekakvi stručnjaci i diplomate objašnjavati da su sva ta divljanja, paljenja i ubijanja, „izolovani” incidenti (koliko izolovanih incidenata je potrebno da se konstatuje očigledno?), da islamski ekstremizam nema nikakve veze sa islamom kao religijskim sistemom (Stvarno? Kako onda nema budističkih ili džanaističkih bombaša samoubica i otimača aviona?), te da izjednačavanjem grupa militantnih fanatika sa svim vernicima činite neoprostiv greh trpanja u isti koš ubica i finih i čestitih ljudi koji klanjaju, udeljuju sirotinji i mese baklave.

Ma ajde? A šta ćemo sa njihovom podelom čovečanstva na muslimane i ostale? Šta je muslimanima činiti s nevernicima piše eksplicitno do te mere da ne postoji količina mentalnog napora i verske logičke akrobatike koja bi to mogla da zaodene u providno ruho metafore. Birajte, ili ćete se pokoriti (što islam inače i znači) umereno, ili radikalno.

A sve što želimo jeste da nam se ukaže na jedan jedini primer tog famoznog islamskog mira. Jer gde god postoji islam, mir tu ne stanuje. Želimo zeca u kambrijskom geološkom sloju.

Slično islamskom miru i hrišćanska ljubav nastanjuje samo mitske oblasti i manje ili više otužnu apologetsku književnost. Hrišćanstvo je religija ljubavi baš koliko je i islam religija mira.

Da vas podsetim (a spisak je toliki da ću zaista morati samo da nabacam nekoliko nasumično odabranih stavki):

q.15723Ubistva pagana i temeljno uništavanje čitave paganske kulture (od 356. godine upražnjavanje paganskih rituala kažnjivi su smrću). Slučaj Hipatije, naučnice iz Aleksandrije, koju je hrišćanska rulja doslovno raskomadala 415. godine najavio je kako će hrišćanska ljubav, u vekovima koji slede, izgledati u praksi. Prema inteligenciji i prema ženama posebno. Samo je španski inkvizitor Torkemada u smrt poslao preko 10.000 ljudi. Na lomači. U eri lova na veštice (1484 – 1750) spaljeno je i obešeno stotine hiljada ljudi, od čega preko 80% žena (crkva će, kao da je to na neki način oslobađa bilo kakve odgovornosti, pedantno priznati tek nekih četrdesetak hiljada slučajeva, tako da, molim vas, ne preterujte sa razmerama ove manifestacije hrišćanske ljubavi). Godine 1349. u oko 350 nemačkih gradova i sela ubijeno je više Jevreja nego hrišćana za 200 godina progona pod rimskim vlastima. Dve godine kasnije u Sevilji, pod vođstvom nadbiskupa Martineza hrišćanskom ljubavlju ubijeno je 4.000 Jevreja a 25.000 je prodato u roblje. U Ukrajini i Poljskoj je u samo jednoj godini, 1648-oj, od hrišćanske ljubavi umrlo 200.000 Jevreja. Izvinjavam se, moram ovaj spisak da skratim i odmah skočim na Holokaust, jer je hrišćanska ljubav prema Jevrejima tolika da bi mi za nabrajanje primera, i to samo onih istaknutijih gde je od ljubavi postradalo najmanje nekoliko hiljada u cugu, bilo potrebno nekoliko dana. Desetina miliona američkih Indijanaca, kako onih južnih tako i severnih, nemam kad ni da se dotaknem. Robova crnaca takođe. Sa koliko je biblijskih citata samo opravdavano vezivanje u lance, umiranje od gladi i gušenja u brodskim potpalubljima i šibanja do smrti na plantažama. Ako mislite da se spisak završava franjevačkim logorima za Srbe (među kojima i poseban za decu) u kojima su se ljubavi puni hrišćani takmičili ko će preklati više grkljana za jednu noć i vatikanskim pacovskim kanalima za beg nacista, silno se varate. A genocid u Ruandi u kom su aktivnog učešća uzimali ljubavi puni hrišćani? A širenje HIV virusa u subsaharskoj Africi koji svesrdno potpomažu hrišćanski misionari a koji je poprimio dimenzije istinskog genocida? A silovanje dečaka u razmerama srednjevekovnih epidemija kuge i kolere?

15724Tolika je hrišćanska ljubav. Naravno, iščeprkaćete iz Biblije tu i tamo po neki milozvučni stih koji će potkrepiti Isusov imidž dobroćudnog hipika. Nema uspešnijeg primera propagande u istoriji čovečanstva od ovoga. Dok se istorija hrišćanske ljubavi može svesti na ovaj jedan citat iz jevanđelja – Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač (Mateja 10:34).

Naravno, očekujem i da mi objasnite razliku između pravog hrišćanstva i institucije koja ga zastupa. Kao i pogrešnog i ispravnog tumačenja istog. Šteta … nisam siromašan duhom kako vaša vera preporučuje u najgenijalnijem eufemizmu za glupost u istoriji celokupne svetske književnosti.

Najgore od svega je što se ponašate kao da ste vi, hrišćani, izmislili i moral i ljubav. Dok ste moral zapravo urušili do mere u kojoj se pedofili bore protiv gej prava, nacistički zločinci proglašavaju svecima a poglavari sa zlatnih tronova i pod dijamantskim krunama pozivaju da se molite za one koji umiru od gladi. A vaše poimanje ljubavi jedno je od najvećih izvorišta bede čovečanstva. Njen vrhunac je fantastična mentalna rastrzanost između nadmene posebnosti, visine, mržnje, prezira i želje da budete puni ljubavi po sovjetima svetih otaca. Volja da proganjate i maltretirate i osećaj gneva ne zato što nismo poslušali Hrista, nego sujetni prezir što nismo poslušali vas. “Kažem ti kao bratu” i “gorećeš u paklu u gnojnim mukama” u istoj rečenici. Vašu ljubav demaskira odgovor na sledeće hipotetičko pitanje – ja da odem u pakao, a vi u raj … hoćete li likovati ili saosećati? Niste u stanju ni da odglumite, a nema boljih glumaca od vas hrišćana.

Vhunac hrišćanske ljubavi je majka Tereza koja je u smrt oterala stotine onih koje bi izlečila i inekcija penicilina. Koji su mrtvi bolesni ležali po istanjenim prostirkama uprkos milionima koje je njena fondacija čuvala na bankovnim računima, jer je „patnja izraz Isusove ljubavi”. A sama se lečila na najbolje opremljenim klinikama. To je njen nalog bolničarkama da umiruće nehrišćane prevarom pokrste.

15726Pogledajte ovu spravu koja bi mogla biti eksponat muzeja hrišćanske ljubavi. Zove se „papina kruška”. Uvlačili su je, u zavisnoti od „greha” ili ženama u vaginu (za greh opštenja s đavolom), ili muškarcima u anus (za greh gej seksa) ili u usta (za greh bogohulenja što je moglo da bude praktično sve, od izrečene javne tajne da je lokalni pop silovao neko dete do naučne istine da je Zemlja okrugla). A onda su je ovim zavrtnjom otvarali i širili sve dok žrtvi hrišćanske ljubavi ne bi pocepala unutrašnje organe nakon čega bi umrla u agoniji u odnosu na koju bi metak u čelo bio istinski izraz hrišćanskog milosrđa.

Muslimani koji pale i divljaju JESU pravi muslimani. Njihova vera JESTE ubijanje i proganjanje. Pravoslavci lica izobličenog od mržnje koji su dizali krstove i ikone pred Centrom za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, JESU pravi hrišćani. Neuništiva volja za proganjanjem i maltretiranjem drugih JESTE tradicionalna hrišćanska vrednost. Hrišćanska ljubav, onakva kakvu je zamišljate, jeste najobičniji kulturološki fantazam, mitski književni pojam, kao beli jednorog. Onakva kakva jeste, zaslužuje samo prezir i aktivni otpor.

15725Nijesu Njega unizili i ubili jadni i gadni ovoga svijeta koji su se kupili oko Njega, no sve zdravo i pravo, bogougodno i pravovjerno, moralno, zakonito i silno, sve ne vidjevše Boga Komu je u lice, Njega radi, kipjelo od samopravedničkog bijesa i vrištalo “hula”. Kako iko ko je ijednom pomislio na Njegovu Muku može da pomisli da Ga ovi fariseji brane?” – dirljivo je prokomentarisao neko povodom grupe hrišćanskih pravednika koji su krstačama mahali pred galerijom opkoljenom naoružanom policijom. Zanemarimo ovu večno prisutnu i neiskorenjivu aroganciju presuditelja šta je pravo i zdravo a šta ne, zanemarimo i ovu sentimentalnu sofističku maglu, staru koliko i samo hrišćanstvo, koja nas sprečava da stvari sagledamo onakve kakve jesu, ova vrsta sažaljenja za vas, koji držite da ste oni „pravi” hrišćani, je sve čemu čovek može da se nada. Svakako je bolje od štangle u glavu. Ali nema tu nikakve ljubavi. Samo narcizma. Ja vam se zahvaljujem, nisam zainteresovan. I to ne samo zato što ste daleko od bilo kakvog hrišćanskog mejnstrima.

15727Kažu dobronamerni da vas treba odobrovoljiti, pridobiti skrušenošću i poniznošću, jer to je jezik koji razumete, ne marite ni za inteligenciju ni ponos, sve je to đavolja rabota. Pa, šta god da deluje protiv vaše odvratne antiživotne episteme, podržavam …

Ko može, naravno. Ja ne mogu.