Ima neka tajna veza

23-0409.15868 Nije da sam imao nekih iluzija glede pravde. Posebno međunarodne. Koju odrezuju silnici. „Pravda je ljudska a ne božanska kategorija” – savladao sam tu lekciju još u prvom srednje na časovima književnosti kad smo obrađivali antičke drame. Devedesete su mi pružile prilika u izobilju da tu lekciju ponovim. Može se reći da je znam napamet. Nabubao sam. Kad živiš u Srbiji neke stvari ti jednostavno uteraju u glavu. Da nema pravde je jedna od njih. Ima još stvari koje ti život u Srbiji neminovno utuvi u glavu – „ćuti i ne talasaj”, „gledaj svoja posla”, „tako mu i treba kad se pravi pametan” … To na književnom srpskom. Na narodnom je „ćuti i ne jedi govna”, „šta te boli kurac”, „ko ga jebe, ufurao se da je faca” ….

Ovo je područje etnologije. Tradicija i običaji. Neko sa strane, neupućen, neće razumeti. Posebno ako nije robovao pod Turcima. Prošao je kroz buržoasku građansku emancipaciju. Ko iz feudalizma nije skočio pravo u komunizam. Rusi bi možda skontali. Reč je o običaju da se ne buniš, da gutaš nepravdu, da je mirno posmatraš kod drugih jer ćeš tako lakše sažvakati svoju, da puštaš da te gaze al da to pravdaš ne svojim kuklavičlukom već nekim višim transcedentnim razlozima, misterioznim božjim putevima na primer.

Kažem, nisam imao iluzija ali sam se jutros zapanjio. Nobelovu za mir dobili su Ahtisari, majka Tereza, Obama … Ameri su slobodarska baklja sveta. U Srbiji se krše verska prava mormona i to će da se uknjiži u izveštaju Stejt departmenta. O Saudiji gde žene kamenuju zbog veštičarenja, ni slovca. Pussy Riot su u sibirskom gulagu. Svet je zgrožen. Neka je, i treba. Američka profesorka na robiji zbog seksa sa đacima. Dobrovoljnim. Punoletnim. Nikom ništa. Benedikt, patron pedofila, na zlatnom tronu, zbori o propasti morala u sekularnim društvima. I tako …A ipak sam se zgranuo. Nema granice. Nema dna. Hrvatska bi mogla da organizuje takmičenje za Eurosong podno jasenovačkog cveta. Svaka latica mogla bi biti u drugačijoj boji. Eto ti originalne bine.

A nema šta mi niste rekli kad sam pisao o Jasenovcu. Pas s maslom da ne pojede. Ne bi se ni Kandićka setila. A kad ona kaže „nepravda za žrtve” i to srpske, onda dalji komentar ne postoji. Nazvao sam ih klerofašističkim isprdkom. Vrištali ste da me banuju. Toliki ste evropejci.

Ozlojeđeni smo. Ja to razumem. Ljudi smo. Ponekad, kad se baš pretera. I valjda sad neće niko da se seti da mi drobi da ne poštujem žrtve. Mislim, baš sad sam našao da filozofiram. Pa, moram dok je sveže, nameću se refleksije same.

Koliko govori o pravdi, i to onaj međunarodnoj, haška presuda isto toliko govori i o nama. Ona je ogledalo našeg ugleda u svetu i precizan presek našeg stanja. Mi smo tolika banana i krpa od države da ovo ladno može da nam se uradi. To znači, da se nije našao niko bitan na ovom svetu da kaže – „ne, ne možete to da uradite”. Kao što se našao neko ko je rekao – „daj, poništavaj to, treba da uđu u EU”.

Ali, naravno, mi smo „nezaobilazni faktor”. Mi ako ne izgradimo magistralu pored Morave, oni faktički nemaju gde da prođu. Mislim, ako su krenuli u Aziju. Onaj most da ne sagradismo, ostaše odsečeni od sveta. Proevropski predsednik nam poručivao da glasamo za njega jer je drugi još gori. To su nam opcije.

Ima neka tajna veza. Između ove presude i nas. Možda sam ja zalutao u svojim refleksijama, ali ja od kako pročitah imam osećaj da su ogledala svuda oko mene. Jel ne rekoše psiholozi „ljudi te vide onako kako ti samog sebe vidiš”? Nisu li nas upravo tako videli? Samo pitam.

Jer, šta znači ono ministra Jeremića i naše vlade – „ako vi povučete tužbu, i mi ćemo”? A zašto bi povukli? Mislim, reč je o genocidu. Nije da nam nisu vratili koficu i lopaticu. O genocidu je reč. Kako jedna država, jedan narod, može s genocidom tako da se ponaša? Možda vas tužimo, možda ne, sve zavisi. Videćemo. Kako to nije šamar žrtvama?

Šamar žrtvama. Kojima smo prodavali sendviče i koka-kolu dok su bili u zbegu. Beograd nema dostojan spomenik za izginule u Prvom svetskom. A izginuli smo, nije da nismo. Nama samima sopstvene žrtve ništa ne znače.

Nema dokaza kažu. Nepravda bez presedana. Ja se slažem. Ali, što bi rekli, šta će nama neprijatelji kad smo sami sebi najgori? Šta će nama nepravda međunarodne zajednice kad pravdu ni sami ne priznajemo. Kod nas i među nama. U koliko je slučajeva „nedostatak dokaza” kod nas spasio kriminalce za koji svi znamo da su krivi? Onaj fašista Mladen je na slobodi jer nema dokaza. Nema dokaza za „Kolubaru”, nema dokaza za kofere, „Indexe”, privatizacije, monopol, ubistva, otimačine, podvale, korupcije, nema dokaza ni za šta. I Taton se sam umlatio. I onaj s roze patikama što krenuo u klub sam se mesarskim čekićem izlupao po glavi. Pevaljke u odborima, inženjeri pred ambasadama. Nepravda je kod nas prirodno stanje. Strazbur ne stiže da obradi sve slučajeve iz Srbije. Međunaroda pravda je jedina nada za mnoge koji u svojoj zemlji pred sopstvenim pravosuđem nisu uspeli da je ostvare. Ni manje zemlje ni više slučajeva.

Mi smo zemlja čiji premijer jedan dan zabrani svojim građanima da prošetaju, da izraze nezadovoljstvo statusom građana trećeg reda. Na korak su od roze trouglova na rukavima. A onda sledeći dan, kad Evropa hoće da uvede vize da bi smanjila dotok obespravljenih i očajnih iz Srbije, on izjavi kako je to kršenje osnovnih ljudskih prava. Kakvo je sloboda kretanja. Koja kod nas ne postoji.

Možda ćete pomisliti da spajam nespojivo. Možda ste u pravu. Zato i kažem ima neka „tajna” veza. Ja to tako vidim. Ja presudu vidim kao potvrdu toga kako nas drugi vide. A mislim da nas vide onako kako sami sebe vidimo.

Šta još kažu psiholozi? Kažu da mnogo odraslog sveta sabotira same sebe u životu, jer se osećaju žrtvama i taj ih osećaj parališe, čini disfukcionalnim. Reaktivnim umesto proaktivnim. „Mentalitet žrtve” se to zove i to je najgore što čoveka može da snađe. (Auto)destruktivan osećaj koji blokira, samog sebe hrani i od samog sebe živi. „Imam četrdeset pet godina i nisam se udala zbog majke.”

A nas je snašlo na kolektivnom nivou. Ne kažem da nema dobrih razloga za to. Ali, ova nepravda će, voleo bih da silno grešim, pečatirati srpski mentalitet žrtve i nacionalni osećaj paranoje. Ta odvratna Evropa, odvratan Zapad. Gde bismo svi rado pobegli. Fašisti su u pravu. Samo gledajte. Dveri će vam uskoro izgledati bezazleno ko udruženje filatelista. Premijer koji nam gadi Evropu, u kojoj se, to smo već zaboravili, inače i nalazimo. Jer u mutnoj bari lakše je loviti. A nije uopšte to poenta. Ne moramo nikad da uđemo u EU. Poenta je da imamo njene standarde nas samih radi. Zbog nas. Ne zbog njih.

Poenta je da stanemo. Da ne trzamo. Pogledamo u ogledalo. Podvučemo crtu. Vidimo šta možemo da učinimo za sebe same. Zasučemo rukave. Pomognemo sebi. Krenemo da se dižemo. Pomognemo i onom do nas da se digne. Solidarnost ne može da promaši. Da promenimo sliku, ne onu koju svet ima o nama, već onu koju imamo o sebi.

Advertisements

Amfilohije, beli medved i čajanka u patrijaršiji

16069  I evo nas, vreme Božića, vreme radosti. U mom slučaju zabava bi bila tačnija reč. Možda je čudno da ateista poput mene s nestrpljenjem čeka da čuje božićne poslanice crkvenih „velikodostojnika” (već su i ove titule prezabavne) ali je tako. Iskreno, od Amfilohija sam najviše očekivao i … nije me izneverio. Teško da će Irinej žešće od njega da se prospe ali, SPC je to, ne treba se kladiti!

Poslanica je prepuna „celomudrenosti”. Toliko da je teško odlučiti odakle da se krene. Ipak, prirodno, kako i inače u životu biva, najzabavniji su delovi koji se bave seksom. Sex sales, zar ne? Pa makar bi crkva to trebalo da zna. Šta su sex toys industrija, čipkano rublje i Lubutenove štikle u poređenju sa industrijom prodaje nepostojećeg leka za nepostojeću bolest, tj oprosta za greh? Ne može se ni porediti. Tako da, kad pominje porno biznis s milijardama prihoda … zvuči kao šeretluk.

Onda ću samo preleteti preko nekoliko mesta iz Amfilohijeve poslastice (did I say poslastice?) … hoću reći poslanice, jer žurim da se bavim seksom. Ko o čemu … Ne, nije kurva i poštenje, to je Amfilohije. Ja sam baba iz poslovice s uštipcima. Nije isto, nikako.

blog.16070 Mjestobljustitelj ili kako već, pominje „paganski totalitarizam”. Privukla me je ova formulacija, prirodno, jer mnogo volim da se bakćem istorijom. Paganski totalitarizam, dakle … Evo razmišljam. Pa ne znam, pravo da vam kažem. Dal misli Egipat, Asirija, Vavilon … Behu to paganske kulture, ali i … teokratije. Faraon je bog na zemlji, bla, bla, bla …. slično onome kako je hrišćanstvo govorilo za apsolutne monarhe. Svi su apsolutizmi bili blagosloveni i od boga i od crkve. Religija je uvek, još od Konstantina, bila uz bok diktatora i tlačitelja i nikada se nije izlagala opasnosti pobune za dobrobit ugnjetavanih. Uvek je bila prva da ponizi, uhapsi, prokune, uništi i spali sve što je lepo, mlado, zdravo, talentovano, pametno, duhovito. Uvek je bila udarna pesnica starosti protiv mladosti, impotencije i mizoginije protiv žena, gluposti i neukosti protiv znanja, smrti protiv života. Istorija je prepuna primera. Tomas Džeferson je bio u pravu – „U svakoj zemlji i u svakom dobu, sveštenik je bio neprijatelj slobode. On je uvek u savezništvu s despotom, pomažući njegove zloupotrebe u zamenu za zaštitu svojih”

Možda je egzarh sveštenog trona pećkog mislio na Grčku i Rim? (Ne, Rim nije propao od seksa. Propao je kao i svaka imperijalna sila u istoriji zbog neodrživosti ekonomskog sistema). Pa, nisu se baš klali oko toga dal je Afrodita ili Venera, Hermes ili Merkur. Štaviše, za bogatstvo i raznolikost paganskih mitologija (nekad religija, danas mitologija, tako vam je to s religijama) možemo zahvaliti mnoštvu lokalnih karakterističnosti kad je o bogovima reč. Pagani nisu mnogo marili za dogmu. A kad smo već kod paganskog totalitarizma … Hrišćanstvu je bilo potrebno manje od sto godina da od jedne proganjane sekte postane religija koja proganja do te mere potpuno i temeljno, mjestobljustitelj bi rekao totalitarno, da je bilo potrebno pozatvarati sve paganske škole, uništiti sve biblioteke i hramove, statue i poeziju i zabraniti bilo kakav drugi oblik veroispovesti … Postoji vreme kada je hrišćanstvo totalitarno dominiralo životima ljudi, poznatije je pod nazivom „mračno”. Ne bih više o tome. Let’s talk about seX.

Amfilohije mi je potvrdio ono što već dugo slutim. Srbija je, naime (a i razroko oko u glavi, podrazumeva se) jedna jako, jako bedna zemlja. Već kad sam saznao da uvozi pasulj i beli luk, pomislio sam da je sve otišlo dođavola. Ej, pasulj i beli luk! Pored tolike obradive zemlje. A, da parafraziram pokojnog patrijarha Pavla, ne biva Srbin bez pasulja i belog luka. Avokado, limun, kivi, ajde da razumem, ali pasulj i beli luk!

Kad ono … može i gore. Kad kreneš da uvoziš seks, znaj da si na dnu. A evo, mjestobljustitelj mi kaže da se u Srbiju uvozi seks. Leleeeeeeeeeee …. I to zapadnjački. Znači u startu kvarna roba. Stvar je toliko opasna da iza tog uvoza stoje velike svetske organizacije i lobiji, koji, po već oprobanom receptu (kako nam je, inače, propalo sve drugo?) plaćaju domaće aktiviste da za njih rade.

16071Ja sam mislio da se u Srbiji ljudi jebu. Izgleda sam bio u silnoj zabludi. Izgleda da u Srbiji došlo vreme da se uvozi i jebanje. Možda je Amfilohije mislio na uvoz „nekanonskog” seksa. Tj, na onog koji nije prošao temeljnu hrišćansku kodifikaciju koja je za perverziju proglasila sve što nije genitalni heteroseksualni odnos u „svetoj” bračnoj zajednici. A ni sa tim ne treba da se preteruje, ako ne mislite da rađate, oladite ….

Psiholog Darel Rej je 2011. sproveo jedno zanimljivo istraživanje na temu religije i seksa. U onlajn istraživanju učestvovalo je preko 14.500 Amerikanaca, sekularista svih profila od kojih je dobar deo poticao, kao i sam Rej, iz vrlo religioznih porodica. Želeo je da uporedi seksualni život onih koji su rasli u religioznim porodicama sa životom onih koji potiču iz sekularnih porodica. Učesnici su morali da daju odgovor na četiri pitanja:

1. Kada ste počeli da se samozadovoljavate?
2. Kada ste počeli da upražnjavate oralni seks?
3. Kada ste počeli da upražnjavate peting?
4. Kada ste počeli da imate seksualne odnose?

Razlike u odgovorima gotovo da nije bilo. Religiozni ili ne, biologija se dešava. Primećeno je čak da verujući, s godinama postaju veći konzumenti pornografije. Jedina razlika je osećanje krivice koju su verujući zbog seksa osećali.

16072Drugim rečima, religija je delotvorna u sprečavanju seksa koliko i u sprečavanju oružanih sukoba. Gde god imate više verskih zajednica koje dele isti geografski prostor šanse za sukob se uvećavaju. Isto tako, društva u kojima se pod uticajem religije sprovodi seksualna represija su ujedno i društva šizofreno opsednuta seksom. Fontane sa skulpturama morskih sirena u Libiji i Egiptu pokrivaju se da ne bi uzbuđivale muškarce. Novinar Džon Hendren (za američki National Public Radio) 2006. iz Iraka izveštavao je o ubistvima čobana u okolini Bagdada od strane islamista jer su čuvali koze bez pelena. Nage koze su, po mišljenju lokalnih klerika, preveliko iskušenje za muškarce. Iz istog razloga ubijeno je i nekoliko bakalina koji se nisu pridržavali uputstava o aranžiranju povrća na tezgi – celer u kombinaciji sa paradajzom smatra se seksualno opscenim prizorom. Dokumentarac „Religious Psychosis – Dancing Boys (Bacha Bazi)” govori o dečacima koje lokalni moćnici regrutuju iz siromašnih porodica, da se oblače kao žene i izvode provokativne plesove na muškim zabavama u seksualno ekstremno represivnom Avganistanu. Bača Bazi dečaci završavaju kao seksualno roblje nad kojim se iživljavaju seksualno neiživljeni muškarci. Vatikan isplaćuje milijarde dolare u vansudskim poravnanjima u slučajevima seksualnog napastvovanja dece od strane katoličkih sveštenika.

Religija stvara opsesiju seksom. Objašnjenje je jednostavno. Psiholozi ga zovu „efekat belog medveda”. Recite nekome da ne misli o belom medvedu i taj neko neće moći da se otrese slike belog medveda.

16073Sjedinjene Države su zahvalan teren za proučavanje odnosa religije i seksa. Neke američke savezne države su liberalnije od drugih. One su manje religiozne i politički su naklonjenije demokratama. Mediji ih nazivaju „plavim” državama. Druge su konzervativnije – religioznije i politički naklonjenije republikancima. U medijima se nazivaju „crvenim” državama.

Šta kažu istraživanja? Na internet pornografiju najviše se troši u najreligioznijim američkim saveznim državama (Osam od deset američkih država čiji stanovnici najviše troše na internet pornografiju su 2008. glasale za predsedničkog kandidata Džon MekKejna; izuzetak su Florida i Havaji). Države u kojima su istopolni brakovi nezakoniti imaju 11% više pretplatnika na internet pornografiju. Maloletničke trudnoće i polne bolesti rasprostranjeniji su u religioznijim američkim saveznim državama nego u liberalnijim.

Uporedimo sada Sjedinjene Države s Evropom. Američki tinejdžeri u seksualne odnose stupaju odprilike isto kao i njihovi vršnjaci u ostalom razvijenom svetu. Međutim, američke tinejdžerke četiri do pet puta češće ostanu u drugom stanju, rode ili abortiraju nego tinejdžerke zapadne Evrope. Veći je i procenat mladih Amerikanaca zaraženih HIV-om i drugim seksualno prenosivim bolestima. Stopa zaraženosti gonorejom kod mladih Amerikanaca veća je 70 puta nego kod njihovih vršnjaka u Francuskoj i Holandiji. Ne biste Holandiju i Francusku baš nazvali religioznim društvima, zar ne? Ovakva drastična statistička razlika objašnjava se time da se program seksualnog obrazovanja Amerikanaca bazira uglavnom na propovedanju apstinencije, dok se seksualno obrazovanje Francuza, Holanđana i Nemaca bazira na upoznavanju sa metodama zaštite od neželjene trudnoće i seksualno prenosivih bolesti.

16074I, kao i obično, religija i u ovom slučaju generiše neverovatno licemerje istrajavajući pri tom i dalje da sebe zove čuvarom javnog morala. Tokom šezdesetih godina prošlog veka američki profesor sociologije, Lod Hamfri, sproveo je jedno istraživanje za svoju doktorsku disertaciju čije je rezultate objavio 1970. godine u knjizi „Tearoom Trade”. Hamfri je godinama obilazio javne toalete u kojima su se okupljali homoseksualci u potrazi za anonimnim seksom i pretvarao se da „čuva stražu” od mogućeg policijskog prepada. Zatim bi beležio registarske tablice ljudi koji su zalazili na takva mesta, pronalazio njihove adrese, prerušavao se i pod raznim lažnim izgovorima (anketiranje i slično) te ljude u njihovim kućama intervjuisao. Više od 50% njih bili su oženjeni muškarci konzervativnih društvenih i političkih gledišta kojima su prikrivali svoje tajne sklonosti.

Nije retkost da se za pojedine uticajne konzervativne političke figure, takozvane zagovornike „tradicionalnih porodičnih vrednosti” ispostavi da su klijenti prostitutki ili višestruki preljubnici. Uticajni američki sveštenik Ted Hagard (jedno vreme vođa Nacionalnog udruženja jevanđelista) godinama je koristio usluge muške prostitutke. Leri Krejg, američki senator iz redova republikanaca, ugledan porodičan čovek i veliki protivnik gej prava u Americi, uhapšen je juna 2007. godine u toaletu aerodroma u Minesoti zbog „razvratnog ponašanja”. Mark Foli, član predstavničkog doma SAD iz redova republikanaca, bio je prinuđen da u kongresu podnese ostavku nakon što je otkriveno da je mladim pripravnicima slao mejlove lascivne sadržine.

16075Mislim, come on Ristooo …. svi znamo da ste odlikovali pedofila u svojim redovima. Svi znamo da Lady Kačavenda voli dečake i da ih čak plaća, pardon, stipendira … Kakve su čajanke po manastirima i patrijaršiji gde obitavaju najperverzniji od najperverznijih, najneprirodniji od neprirodnog, hoću reći, mladi i matori devci, možemo samo da pretpostavljamo … I, svi znamo da Srbija moralno tone još dublje od kako se SPC ugurao svuda. Posle 12 godina veronauke po školama polnih boleština je sve više, abortusa je sve više, a natalitet u minusu ko i pre.

Risto, tvoj beli medvedić zove se Stojko ….

Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad Tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled’o sam vas – ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite! (Kaluđeri, Đura Jakšić)

Sećanje na žrtve holokausta i novi evropski antisemitizam

bloggg.16120Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Ukoliko se o ovom izraelsko-palestinskom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija, kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevnice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.
Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu. Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsenika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti” ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku”).
Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete koje i belci.
BLOG.16119Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije električnom ogradom većim delom, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog opresije i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik” za veru.
BLOG.16121Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć. I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu jeste da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi”, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.” (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).
16122Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine, pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.
Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih Arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen”. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra” piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli”.
Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo dva i po puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?
Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.
Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja” Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.
Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.
16123Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop). Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima., istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine”. Svi znamo koje su metode u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak”. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine.
U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji”, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja”.
Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas” (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti”. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.
Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?
Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se ogleda u verovanju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.

Mica, cica i pica

striper.16138Imao je i većih blamova. Tako da mi je ova priča o narušenom dostojanstvu institucija (nemojte me zajebavati, pred sudom u Strazburu najviše je slučajeva iz Srbije!) i ugledu države presmešna. Smešnija od skrivene kamere, koja nije bogzna duhovita, ali je zanimljiva zbog svoje ilustrativnosti i nabijenosti značenjima. Dovoljno smo videli u tom minutu i kojoj sekundi najave, emitovali ostatak ili ne, svejedno je. Kažu sociolozi vrhunac je šunda, kiča, estradizacije političke scene. Pa možda sa sociološke tačke to tako izgleda. Iz moje perspektive, umetničke kritike, ovo mu dođe kao odlična kratka forma nadahnuta srpskom svakodnevnicom. Ne bih umeo da joj odredim estetiku – magijski realizam, nadrealizam, dadaizam, ready made … ne znam. Bućkuriš ideja prati nedoslednost u formi. Ko da je neki srpski Dišan uneo pisoar u galeriju, tj premijera u studio. Ako dozvolite paralelu i ako kapirate zaokret u značenju – posle Dišanovog pisoara u umetnosti je sve postalo moguće, posle „sve je moguće” u srpskoj politici videli smo premijera pod reflektorima kako se smeška na prizor, znate već čega. Jeste, ušće. Ne, nije ono u koje gleda falusoidni Pobednik kako je onomad premijer objašnjavao zbunjenom gostu iz Francuske koji se kroz izmaglicu bečio da vidi tu planinu na koju mu je Dačić ukazivao (kale, po Dačicu planina, brdo, na turskom, inače, tvrđava).

I, kad Marina ne bi imala ništa protiv, nazvao bih ovu kratku formu – „Premijer je prisutan”.

Premijer ozbiljno ugrožava kraljicu Elizabetu po dužini vladavine … meni su njeni počeci toliko magloviti i toliko negde duboko u prošlosti, gotovo mitski. Ko u Džeksonovoj filmskoj epskoj fantastici … bilo je nekad neko srećno doba, mitsko zlatno doba svih mitologija sveta, kad su poljane bile zelene, reke pune riba a narod veseo i sit. I onda se probudiše neke sile mraka, neki zli i pohlepni ljudi opljačkaše i opustošiše sve, čak i priroda počela da vene, ko što vene, Srbiju napuštaju čak i ptice. Narod se nešto koprcao, bunio i dizao neko vreme, pa sve slabije, na kraju se pomirio sa sudbinom i uzeo da gleda rialiti i talent programe i šalje sms poruke.

Kroz sve je prošao taj čovek. I Evropljanin godine i Beli anđeo. Ako Srbija jednom ponovo postane kraljevina dobiće titulu Duke of Toplica. Zemljakinja Ceca biće kontesa od Žitorađa. Ne bosonoga, pre golosilikonska.

slava.16139E, a kako vam odlazak na slavu kod Cece na posne sarmice i poziranje između njenog i Škorićkinog dekoltea nije bio estrada? Meni je baš nekako bilo ko VIP Farma, doduše više ona orvelovska. Konji i magarci sede i gledaju a prasići se goste. Tako su nekako i ulazili, iz zamračenih automobila u bunkerisanu vilu … jao, ko je sledeći, Palma, Jankovićka ili Cecin ispovednik?

Neki dan premijer je najavio da će u Srbiju iz SAD biti preneti i posmrtni ostaci Nikole Tesle, da budu, kako i dolikuje za jednog Srbina tog formata, sahranjeni u Sv. Savi. A eno mu sferne urne u muzeju par ulica iza Sv. Save.

To je taj nenadjebivi populizam. Tesla, tebra, i svetosavlje. Evropljanin godine i odlikovanje SPC. Premijer koji se slika sa vladikinim dečkom, stipendistom crkve, obučenim u mušeme Marijane Mateus, dok mladi matematički geniji pretražuju internet u potrazi za stipendijom koja će negde u svetu podržati njihovu pamet.

I, šta mi kažete? Urušili dostojanstvo funkcije i države? Nije valjda?

Urušio ga je sam, usisao na dno živog blata, onda kad je izjavio – „Manite me više tih priča o ljudskim pravima. Kakva ljudska prava?” … A trijumf navijača proglasio za pobedu demokratije.

Kakva država, takav i premijer.

Ajde protokol, ajde savetnici, koji mu nisu rekli gde je Tesla trenutno, i koji su ga pustili da gostuje u nekom seljačkom studiju bez referenci. Ali on, koji ulazi u studio u kome ga dočekuje cica u kostimu sa štajge i kome je sve to savršeno normalno. Ništa mu nije sumnjivo. Zamišljam francuskog premijera Eroa koji ulazi u studio u kome ga čeka striptizeta da ga intervjuiše a njemu ništa ne bude čudno. Gde dostojanstva ima teže ga je urušiti.

Nije se snašao, objasniše iz partije. Pošto je dobrica po prirodi pa mu ne pada na pamet da bi neko mogao da ga zajebe. Micaaaa. Jeste, deluje nesnalažljivo. Tako nekako nesnalažljivo i pliva u toj estradno-političkoj močvari evo već koju deceniju. Koprca se, ali glavu uspeva da održi iznad vode. A na glavi još i koferče.

Cica versus Mica … epski okršaj, neravnopravne snage. Cica je višestruko nadmoćniji neprijatelj jer ima tajno oružje – picu. Mnoge je junake pokosila pica. Ali, ne i Dačića. Kako se samo šeretski nasmešio! Prisutan je bio, videlo se. Premijer je prisutan.

I opasnosti se smeši u brk, da ne kažem pici u dlake. A kroz njega se, kaže, ogleda cela Vlada. Sve je ok.