Habemus papam!

Časopis Esquire je 2007. Za pobednika u kategoriji Accessorizer of the Year izabrao odlazećeg papu Benedikta XVI. Pobedio je čak i Džastina Timberlejka, a to je, mora se priznati, dostignuće. Papa tako ovu laskavu titulu može dodati svom podugačkom spisku fensi titula, među kojima je i Hristov vikar, Vrhunski pontif, Sluga božijih slugu …

habemuspapumPoznavaoci prilika kažu da Benediktov pontifikat ostaje obeležen borbom protiv „moralnog relativizma“. Ne, nije zez. Borac protiv moralnog relativizma, bivši Hitlerov omladinac, za užase nacizma je, zadržite dah, optužio agresivni ateizam. I pored toga što Mein Kampf prosto pršti od Hitlerovog oduševljenja katoličanstvom i metodama katoličke crkve. I’ll give you a hint –

Kako ćemo ljude ispuniti slepom verom u ispravnost doktrine? I ovde možemo učiti na primeru katoličke crkve. U sukobu s naukom i istraživanjem nije voljna da žrtvuje ni slovca svoje doktrine. Samo takve dogme daju karakter vere.“ (Mein Kampf)

Borac protiv moralnog relativizma čitavu karijeru izgradio je na skrivanju serijskih silovatelja dece iz redova svoje organizacije, premeštajući ih iz parohije u parohiju gde su imali pristup novim žrtvama. Zasiti se čovek brzo. I razmazi. Posebno kad su stvari lako dostupne, kao što su to uplašeni dečačići iz crkvenih horova. Njegov lični saradnik „u borbi“ protiv pedofilije, Rikardo Sepia, uhvaćen je kako preko dilera droge „nabavlja“ dečake za seks. Presreten je telefonski razgovor u kome odbija ponudu da mu se podvedu šesnaestogodišnjaci, jer su prematori.

Upitan da prokomentariše serijsku pedofiliju u svojoj crkvi, borac protiv moralnog relativizma, izjavljuje u nenadjebivoj jezuitskoj tradiciji:

Crkva prolazi trenutak pokajanja, poniznosti i obnovljene iskrenosti“.

Ne znam koja me se od ove tri reči – pokajanje, poniznost ili obnovljena iskrenost – više dojmila.

U herkulovskom rvanju s moralnim relativizmom papa je mnogo zborio i o homoseksualcima. Naime, civilizaciji preti urušavanje zbog pedera. Dođe čoveku da se zapita, kad se sv. Petar urušio nije, što bi civilizacija? S obzirom na veličinu Vatikana, bezbedno je konstatovati da je to pederima najgušće naseljena teritorija na celom svetu. Saudijska Arabija bi mogla da konkuriše, da nije tako ogromna. 

Italijanska Republica piše da iza papine ostavke stoji ucena nekakvog gej vatikanskog lobija, o čemu se navodno govori u nekom tajanstvenom izveštaju na više od 300 strana, koji su sastavila trojica kardinala, a u kome se pominju „izvesne veze sa spoljnim svetom“ jednog broja visokih katoličkih sveštenika, koji su zbog njih bili ucenjeni. I sve tako nešto. Lično sam fan ove katoličke mistike i teorija zavere. „Izvesne veze“, dakle opasne, i slično. Papa je, kažu insajderski izvori, tim povodom prokomentarisao da su „u mrežu crkve uhvaćene i neke loše ribe“. Fan sam i ovih metafora.

Katoličanstvo je tako jebeni seksi. Mislim da ne postoji pornić više napaljiviji od raspeća na zidu iznad kreveta. Tanatos i Eros.

Zanosi i vizije, sv. Tereza, Rita i Katarina, Sebastijan proboden strelama, sacre coeur i ekstatični pogledi upereni u nebo. Oh my God, I am heartly sorry ….

Vajld, kralj dekadencije (I find it harder and harder every day to live up to my blue china) bio je opčinjen mračnim erotizmom katoličanstva, toliko da je godinama razmišljao o pokrštavanju. Otac je pretio da ga liši nasledstva. Na dan kad je trebalo i zvanično da se pokrsti, izvesnom ocu Baudenu poslao je buket oltarskih ljiljana, pošto se nije pojavio.

Pošto nasledstva nema, kod mene bi to išlo lakše. Seljačko-domaćinski erotizam Bogojavljanja mi nije dovoljno privlačan. A porodična zaštitnica Petka ni izdaleka ikonografski zanosna ko sv. Rita. Dekadentan sam. Da nisam toliko lajao, mogao sam ladno da doguram bar do kardinala. A možda i pape, što da ne? Ne bih bio ni prvi Srbin papa, a siguran sam ni prvi ateista na prestolu sv. Petra. Moja sklonost perverzijama već bi bila potpuno u duhu tradicije. A vežbao sam i pogled pun zanosa i puštao bradu da ličim na Isusa. 

Madonna, koja me je i uvela u tajne katoličke ikonografije nekoliko godina ranije pre nego što ću se s njom i zvanično na studijama sresti, govorila je da sveštenici moraju biti lepi. Ja se slažem. Zaista, zašto biraju ove pacolike zle starce kao što je Racinger (čak mu je i ime nekako pacovsko – Ratzinger) ili onog pre njega, s gerantološkog odeljenja obolelih od parkinsona? Gde su oni lepotani s Calendario Romano?! Zašto se oni drže iza kulisa?

Kao što je ona, paradokslalno, učinila više za katoličku crkvu od Julija II naovamo, sigurno bi i neki seksi papa neizmerno doprineo toliko željenoj obnovi vere kod ravnodušne pastve.

Više od svih špekulacija vezanih za izbor novog pape mene zanima hoće li novi papa nositi crvene cipelice. Obožavam papske Doroti cipelice. Uparene sa belom čipkanom haljom besedi o opasnostima homoseksualnosti daju jedno posebno, uzvišeno dostojanstvo. I ubedljivost.

Uzgred, cipelice nisu Pradine. Pravi ih izvesni obućar Adriano Stefaneli. Crvena simboliše krv Hristovih mučenika i vatru koja se pominje u Delima apostolskim. Crvena je bila boja rimske aristokratije, baš kao što je carska žuta bila rezervisana samo za kineske careve a purpurna za vizantijske.

U okviru svog programa vraćanja tradicijama i korenima crkve, Benedikt XVI ih uvodi ponovo u modu (prethodnik ih nije nosio). Doroti cipelice na simboličan način otkrivaju suštinu papine hard line agende.

Ne tako davno prilikom papske audijencije bili ste u obavezi da poljubite papinu cipelu. Preko nje je stajao fino izvezeni krst, valjda da označi mesto celivanja. Crvena je osetljiva, mogla bi se uprljati. Tek je Pavle VI (1963-78) ukinuo ovaj običaj. Sad se prilikom audijencije celiva prsten – ribarski prsten s likom sv. Petra koji zabacuje ribarsku mrežu (simbolično, crkva koja lovi duše) i koji se čekićem razbija kad papa umre. A kad papa umre, procedura je sledeća – lekar konstatuje smrt a onda kardinal kamerlengo (rizničar Apostolske komore) uzima posebni srebrni čekić kojim tri puta čukne papino čelo dozivajući ga po pravom imenu na njegovom maternjem jeziku.

Ja bih, kao papa, otišao još dalje u tradicionalizmu. Ja bih otišao do renesansnog Rima. Vajld, kad su ga jednom prilikom pitali u kojoj bi istorijskoj epohi, da može, izabrao da živi, odgovorio je da bi bio kardinal u renesansnom Rimu. Priređivao bih najbolje orgije na svetu i bio u potrazi za Mikelanđelom koji će ovekovečiti moj pontifikat.

Niste čestit peder ako ne znate za ovaj podatak – papske odore od 1798. godine kroji krojačka radnja Gammarelli TailorsSartoria Per Ecclesiastici. Pred izbor svakog pape pripreme tri odore u tri različite veličine – mala, srednja i velika ili S, M i L …

E pa, za mene bi se potrošili oko čipke. Pa kad se ogrnem u onaj fenomenalni svetlucavi papski plašt i stavim krunu s dijamantima i rubinima, a neki lepi kardinal, obavezno iz onog rimskog kalendara, izađe na balkon da me najavi – Habemus papam!

I pojavim se da blagosiljam okupljeni svet. A masa mi oduševljeno kliče. Pošto se već zovem kao papa Bordžija, uzeo bih onda ime Innocentius (Inoćentije). Like a Virgin. A trgom nek se prolomi, u deep groovingu – I detest all my sins!

It’s so hypnotic!

Samo da znate, ja bih vratio i običaj celivanja cipele. Fetišista sam, a i loži me potčinjavanje. Bio bi mi stalno dignut za vreme audijencija.

Advertisements

Gay Arabia – jedan kralj i milion kraljica

Patrik Kondel, prevod Alexandar Lambros

1174739_424980950945481_1921858220_nNedavno sam dobio nekoliko imejlova od ljudi iz Saudijske Arabije koji su, izgleda, iskreno začuđeni zbog čega kritikujem njihovu zemlju. Zemlju koja, da se podsetimo, aktivno finansira širenje islamskog ekstremizma po Zapadu, kao otrovnu farbu, koja izvozi milione knjiga širom sveta koje decu uče suprematizmu, separatizmu i mržnji prema nemuslimanima, i koja donira desetine milione dolara godišnje školama u Pakistanu koje treniraju decu da postanu bombaši samoubice. Zemlju u kojoj žene imaju status negde između ljudskih bića i domaće stoke i u kojoj se nad ljudima sprovode smrtne kazne za stvari koje u civilizovanom svetu nisu čak ni prekršaji, zemlju u kojoj vladajuća klasa slobodno uživa u alkoholu, drogama i svakoj vrsti poroka koji možete da zamislite dok istovremeno sopstveni narod zatvara u društveni i psihološki zatvor za njihovo sopstveno moralno dobro. I onda se pitaju zašto?

Jedan mi je napisao: “Ja sam iz Saudisjke Arabije i ponosan sam na svoju zemlju”.

Pa, baš lepo, ali izvini što pitam, zbog čega si ponosan? Ako živiš u Saudijskoj Arabiji na šta imaš da budeš ponosan? Da ne kopate novac pravo iz zemlje umirali bi od gladi. Jedina stvar koja tvoja zemlja ima da ponudi svetu je nafta. Ok, možda ne jedina ali pesak nam nije potreban a džihada nam je prevrh glave, hvala lepo.

Tvoja zemlja, kao i čitav arapski svet je potpuno i patetično zavisna od zapadne tehnologije, dobrim delom izraelske, bez koje ne bi funkcionisala. Na šta si onda, kog đavola, ponosan? Možda na činjenicu da je tvoja zemlja vodeća u svetu po javnim egzekucijama za stvari kao što je veštičarenje? To smo u Evropi prošli pre nekoliko stotina godina i još uvek nas je sramota zbog toga. Šta očekujete, kako da se osećamo posmatrajući vas kako ponavljate isto ludilo? I ne postoji druga reč za to. Ne radi se o kulturološkoj razlici, ne radi se o konzervativizmu, već o čistom ludilu. A ludilo je jer vašu zemlju vode ludaci, šačica hardkor ultra konzervativnih klerika od kojih je svaki ponosni nosilas titule doktoranta iz oblasti pobožnog neznanja a koji sebe nazivaju Vrhovnim savetom islamskih učenjaka.

Zvuči kao udruženje genijalaca, zar ne? Zapravo ne, u pravu ste, zvuči kao gomila užeglih prikrivenih homoseksualaca koji čeprkaju po svetim spisima tražeći načina da opravdaju svoj infantilni strah od žena. Grupa muškaraca koja je svoj duhovni fokus svela na represiju i osvetoljubivu okrutnost i koji su iz svega, uključujući i sebe same, isisali sav život. I uvek su u potrazi za novim načinom da obrukaju svoju zemlju u ogledalu istorije, da zacementiraju njenu reputaciju žabokrečine sujeverja i neznanja i da svoju ružnu i otrovnu vehabijsku doktrinu izlože na podsmeh čovečanstva sada i u vekovima koji će doći.

Nedavno su verskoj policiji naložili (da, verskoj policiji) da spreči svakoga ko liči da bi mogao biti gej da uđe u školu ili na fakultet. Stvarno se čini da ovi učenjaci imaju veliki problem sa gejevima. Gotovo toliko veliki koliko i problem koji imaju sa ženama a to je psihološki ekvivalent tumoru od 100kg koji se mora gurati naokolo u kolicima. Zapravo su toliko opsednuti homoseksualnošću da čovek ne može a da ne bude sumnjičav. Kad je osuđuju toliko žestoko kao i svaki neautovani gej hrišćanski TV jevanđelist koji plaća muške kurve, šta treba da mislimo?

I ne postoji količina apsurdnosti za paranoičnu maštu saudijskih verskih “učenjaka” kao što potvrđuje nedavni proglas o tome da će mogućnost da žene voze kola na kraju svakoga u zemlji pretvoriti u geja jer neće preostati nijedna devica. Koja sumanuta logika?!

Opšte je poznato da homoseksualnost prosto cveta u Saudijskoj Arabiji uprkos tome što je za nju propisana smrtna kazna i skoro je nemoguće pronaći Saudijca(uključujući i klerike) koji nije imao gej iskustvo jer su žene tako hermetički nedostupne. Ko ovim može biti iznenađen? Ako insistirate na striktnoj odvojenosti žena od muškaraca na jedan tako neprirodan način, onda morate biti spremni za prirodne posledice – porast homoseksualnih aktivnosti. Život u sumanutom kraljevstvu nikoga ne lišava ljudske prirode i izvesne biološke potrebe biće zadovoljene na ovaj ili onaj način.

Naravno, nema apsolutno ničeg lošeg u tome biti gej. Drevni Grci su bili gej i ništa im nije falilo. Upražnjavali su seks s drugim muškarcima baš kao što se to danas čini u Saudijskoj Arabiji a ni tamo s tim u vezi nema ničeg lošeg tako da, momci, možete slobodno izaći iz tog ormara kad god vam se učini da je trenutak. U čitavom svetu Saudijska Arabija ima reputaciju gej zemlje, u kojoj postoji jedan kralj i milion kraljica (queens, eng sleng za gej mukarca) i izgleda da to samo Saudijcima nije poznato. Evo, sada znate.

Zapravo, sva je prilika da je, procentualno gledano, Saudijska Arabija gej prestonica sveta. Eto nečega na šta stvarno možete biti ponosni. Naravno, vi Saudijci ne bi bili u ovoj smešnoj i neprijatnoj situaciji da posedujete osnovnu pristojnost u ponašanju prema ženama kao ljudskim bićima umesto što ih tretirate kao robu. I kada mi kažete “Mi naše žene dobro pazimo, one su zaštićene a ne kao vaše, zato nam ne govorite kako da tretiramo naše žene već pazite na svoje”, u tome i jeste čitava poenta, genijalci. One nisu vaše žene. One nisu vaše vlasništvo. Vi nemate nikakvu jurisdikciju nad njima. Posedujete samo brutalnu silu. I ako je to sve što možete da koristite, a jeste, ne možete sebe zvati muškarcima.

Voleo bih da postoji neki blaži način da vam ovo saopštim, ali ne postoji. I da razjasnim, ne govorim ovo iz želje da vređam jer, verovali ili ne, već imam dovoljno neprijatelja. Radi o tome da istina ponekad zvuči kao uvreda, onda kada nemate naviku da je čujete, ali dobra vest je da ćete je, zahvaljujući internetu i zapadnoj tehnologiji, uskoro čuti.

Mir.

Jedan čovek protiv celog sveta

Giordano_Bruno_Campo_dei_FioriĐordano Bruno, šesnaest godina pre Galileja, našao se pred Inkvizicijom zbog svojih učenja među kojima je bilo i to da je Sunce zvezda i da u univerzumu postoje i druge zvezde poput Sunca sa sopstvenim planetarnim sistemima u kojima možda ima i života. U „Katoličkoj enciklopediji“ piše da Bruno nije osuđen zbog svojih astronomskih već teoloških pogleda među kojima je i ono da Isus nije bio bog već neobično vešt mađioničar a da je Sveti duh zapravo Duša sveta u panteističkom smislu. Kao da to pravda njegovo slanje na lomaču.

Smrtnu presudu spaljivanjem na lomači, navodno je dočekao ovim rečima – „Sa većim strahom vi meni izričete presudu nego što je ja primam“. Dato mu je osam dana da se pokaje i odbaci sva svoja učenja. Spaljen je 17. februara 1600. godine na rimskom trgu Kampo de Fjori a njegova dela stavljena su na Index Librorum Prohibitorum.1

Kardinal Đovani Merkati, koji je u vatikanskim arhivama godine 1942. pronašao neke izgubljene zapise sa suđenja Đordanu Brunu, izjavio je da je crkva bila potpuno u pravu što ga je osudila. Pedesetosam godina kasnije, na četiristotu godišnjicu njegovog pogubljenja, kardinal Anđelo Sodano suđenje naziva „tužnom epizodom“ ali pravda Brunove sudije – „želeli su da služe slobodi i opštem dobru i učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da spasu njegov život“.

Bruno je govorio da „prava religija neće uništiti radost života na zemlji“ a sabraću dominikanske monahe pozivao – „Izađite iz svojih ćelija i podruma, izađite na vazduh i svetlost dana. Bacite brojanice i krstove. Berite cveće, družite se s ljudima, imajte žene i decu, sejte seme radosti. Bacite trnje i koprive vaše vere i uživajte u večnom čudu života“:

O njegovoj smrti engleski sekularista Džordž Vilijam Fut će napisati – „Stajao je na lomači u usamljenoj i jezivoj veličini. U velikoj masi okupljenog sveta nije bilo nijednog prijateljskog lica. Jedan čovek protiv celog sveta“.

================================================================  1 Spisak knjiga koja je Katolička crkva zabranila.

O svetosavlju

806425542_289c489f19_bŠta mu tačno dođe svetosavlje? I ko su Nikolaj i Justin, te dve, po opštem uverenju nenadmašne intelektualne veličine u Srba u 20. i evo sada u 21. veku? Često poželim da nikada nisam saznao jer me je upoznavanje s njihovim delima dovelo do ivice potpunog pesimizma u pogledu srpske političke perspektive. Posebno kada sam shvatio do koje mere su se njihove zaostale i suštinski antiprosvetiteljske ideje u Srbiji danas već ostvarile. Zaista je neophodno da se upoznate s delima i mišljenjima ovih ljudi koja su ideološko-teološka podloga Srpske pravoslavne crkve a koja ih, preko uticaja koji ostvaruje na domaću politiku, širi na sve segmente nominalno sekularnog i građanskog, a u praksi skoro pa teokratskog društva. Dajem neke smernice a vi proučite dalje i odlučite sami – da li je to budućnost Srbije i srpskog društva i da li se u tome nalazi bilo kakav izlaz iz dubine krize u kojoj se sada nalazimo?

 Pre nego što sam se potrudio da upoznam suštinu pojma svetosavlje imao sam premu njemu neko, hajde da to tako nazovem, nacionalno romantičarsko opredeljenje. Jesam ga smatrao za anahron, da bih na svoj užas otkrio da je to pojam 20. veka, ali sam u svojoj neobaveštenosti mislio da je to savršeno bezazlen i neškodljiv koncept jer sam ga doživljavao kao sentimentalnu privrženost kulturnoj prošlosti viđenoj kroz romantičarske naočari. Svetog Savu sam doživljavao kao jednu od značajnijih istorijskih figura srpske istorije, budući nas je on, kao narod, priveo vizantijskom civilizacijskom krugu, u vreme kada su se evropski narodi hristijanizovali i kada je to, u kontekstu epohe, predstavljalo društveno politički napredak i realnu političku prednost. Uzgred, mogla je lako pobediti i Vukanova struja i mi bismo danas bili katolici. Ja se jesam više puta zabavljao mislima kako bi u tom slučaju izgledala srpska istorija ali to neću činiti i ovde jer je to domen pretpostavki i špekulacija i umesto toga zadržaću se na analizi realnog stanja stvari. Svetog Savu sam, dakle, doživljavao kad domaći pandan Sv. Patriku u Irskoj ili Sv. Deniju u Francuskoj. U kontekstu svog vremena on svakako ima svojih zasluga za kulturnu istoriju srpskog naroda. Jeste mi bilo malo i čudno i nelagodno obeležavanje dana Sv. Save kao školske slave1 i uopšte to isticanje njegove prosvetiteljske uloge dok je bilo savršeno očigledno, svakome ko se i najpovršnije pozabavio nacionalnom istorijom, da je njegova uloga bila misionarska. Sava nema nikakve veze sa prosvetiteljstvom, naprotiv, on je po svemu antiprosvetitelj, ali opet, u kontekstu njegovog vremena, vekovima pre pojave prosvetiteljskih ideja, to mu se zaista ne može stavljati na teret. Dositej mi se uvek činio kao prirodan izbor ako domaći obrazovni sistem već mora da ima ličnost na čijim zaslugama će organizovati proslavu ideju prosvetiteljstva, modernog obrazovanja, nauke i uopšte civilizacijskog napretka. Na internetu sam naišao na jedan komentar koji ovu situaciju odlično sumira – „Sava je radio za dinastiju, a Dositej za narod. Sava je spajao crkvu i državu, a Dositej razdvajao sujeverje od razuma. Dositej se zalagao za škole a Sava za manastire. Dositej je putovao po znanje a Sava po relikvije. Sava je upravljao crkvom a Dositej Visokom školom. Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja.“

Da se navratim na koncept svetosavlja. On se, u najkraćem definiše, kao „pravoslavno hrišćanstvo srpskog stila i iskustva utemeljeno na liku i delu Svetog Save“. Svetosavlje, kao teološki i ideološki koncept nastaje tridesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji. Mirko Đorđević smatra da je sam termin skovao Rus Fjodor Titov u Beogradu uoči Drugog svetskog rata dok Vladimir Veljković smatra da je tvorac kovanice pravoslavni sveštenik i ljotićevac Dimitrije Najdanović. Pitanje autorstva kovanice potpuno je nebitno, ono što je bitno jeste proniknuti u njeno ideološko značenje.

U pravoslavnu teologiju političko-religijski koncept svetosavlja uvodi Nikolaj Velimirović, prihvata ih i razrađuje njegov učenik Justin Popović a danas se među njihove najznačajnije nosioce i zastupnike smatraju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović.

Pravoslavna teološka misao, posebno ona novija, nikada nije dostigla katoličke visine. Izbegavam da upotrebim reč „intelektualne“ jer pod tim izrazom podrazumevam nešto skroz drugo od radikalnog makijavelizma i mefistofelovske mentalne perfidnosti jezuitskog formata kojima odiše katolička teološka misao. Činjenica je, ipak, da morate ulagati daleko veće mentalne napore ukoliko želite da se sa njom uhvatite u koštac na načelima istinske intelektualne rasprave. Kao istoričara umetnosti uvek me je intrigirala misaona savitljivost katoličkog klira koja je, primera radi, dopustila renesansnu umetnost. Nećemo nikad saznati kako bi se renesansne ideje i estetska načela primila u našim krajevima, da su istorijske okolnosti bile drugačije, ali izvesna ukočenost i sklonost konzerviranju i idejnim i estetskim obrascima čitljiva je kroz istoriju umetnosti zemalja vizantijskog komonvelta. A način na koji su se barokne estetske ideje, posredno, putem Ukrajine i Rusije, u jednom trenutku površinski zapatile u srpskim oblastima u ono vreme pod austrougarskom vlašću, da bi po obnavljanju državnosti bile napuštene ponovo u korist vizantijskih estetskih načela, daju neku predstavu o tome.

Srpsko pravoslavno sveštenstvo prvih decenija 20. veka regrutovano je iz redova siromašnog i neobrazovanog naroda bez ikakvih značajnih iskustava u spoznavanju sveta. Početkom 20. veka na sveštenički poziv gledalo se kao na leglo provincijalizma, neznanja i korupcije. Tako je i danas. U tom smislu pre Velimirovića bilo je malo pravoslavnih sveštenika intelektualno značajnih u bilo kom smislu. Na početku svoje svešteničke karijere činilo se da će on, uz nekolicinu drugih mladih sveštenika, označiti kraj tradicionalnog pomanjkanja intelektualnog vođstva u redovima Srpske pravoslavne crkve.

Međutim, samo nakon nekoliko godina provedenih u Ohridu u druženju s Bogomoljcima (reakcionarni jevanđeoski pokret nastao u okviru SPC nakon Prvog svetskog rata u nastojanjima da se odgovori na rast nezainteresovanosti za veru) pretvara se u konzervativca, asketu i pustinjaka. Nekadašnje divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije za ekumenizam, ustupaju pred ksenofobijom, antisemitizmom i potpunim antirposvetiteljstvom. Počinje da propoveda jedinstvo države i crkve, društvo na principima pravoslavne hrišćanske tradicije i poseban srpski oblik hrišćanskog nacionalizma i monarhizma. Zatim nastavlja da zagovara odbacivanje individualizma, jednakosti, verske tolerancije, demokratije, prosvećenosti, modernizma i u jednom trenutku, sredinom tridesetih godina prošlog veka, postaje opsednut antizapadnjaštvom i opasnostima koje srpskom narodu prete od Zapada i njegove kulture.

Ideju jedinstva države i crkve po vizantijskom modelu1 obrazlaže u konceptu „teodulije“ (gr.- sluga božiji) o kome piše u svom delu „Srpski narod kao teodul“. Reč je o svojevrsnoj pravoslavnoj teokratiji u kojoj vlada „saglasje Crkve i Države u služenju Bogu“. Pre svega vladarevo služenje Bogu a potom služenje naroda takvom vladaru na koga se ugleda. Primer nalazi u srpskom srednjevekovlju koje idealizuje opisujući srpske srednjevekovne vladare kao uzorne božije sluge na koje se narod ugledao. Razliku između ove vizantijske i zapadnjačke verzije srednjevekovne teokratije objašnjava time da se kod zapadnjačke radi o „nametnutom gospodaru“ a kod vizantijske o „svojevoljnom sluzi“. Svetosavlje, koje se kao teološki koncept obogaćuje ideološkim nacionalističkim momentima, sredstvo je za postizanje tog cilja. Ideologija svetosavlja je jedan narod, jedna religija i jedna država ili, drugim rečima, narodna crkva, narodna dinastija, narodna država, narodna prosveta, narodna kultura i narodna odbrana a glavne svetosavske vrednosti su srednjevekovne vrednosti bogoljublje, viteštvo i sabornost. Glavna prepreka ostvarenju ove pravoslavne teokratije su zapadnjačke ideje proizišle iz francuskog prosvetiteljstva, pre svih ideja odvajanja crkve od države a potom demokratija, pluralizam, individualizam. Umesto toga rešenje je društvo zasnovano na hrišćanskom kolektivizmu („sabornost“ koncept koji će razrađivati njegov učenik Justin Popović). Na međunarodnom planu Velimirović zamišlja zajednicu teodulija, to jest, Savez pravoslavnih naroda Balkana sa Rusijom na čelu. To svojevrsno pravoslavno carstvo pod ruskim vođstvom predstavljalo bi ostvarenje hiljadugdišnjeg carstva mira na zemlji o kome je govorio Jovan Jevanđelista.

Još jednom je potrebno naglasiti, Velimirović je dosledno antiprosvetiteljski, antievropski i antizapadno nastrojen. O temeljnoj sekularnoj ideji proizišloj iz francuskog prosvetiteljstva, razdvajanju crkve od države, tekovini koja je doprinela razvoju ljudskih prava i sloboda i naučno-tehnološkom razvoju, piše – „Gde god se crkva delila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država – to znači služenje dvama različitim gospodarima. A pošto postoji samo jedan pravi gospodar, kome se može svesno i pošteno služiti, tj Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku božjem, Đavolu.“ Demokratiju shvata kao „Satanin izum u nameri da Hrista ponizi i poništi“. Racionalno samo u „pravoj veri i društvu organizovanom prema Isusu Hristu a ljude koji svojim „razumom pokušavaju da dođu do odgovora na pitanja o životu“ – idolopoklonicima. Navodi tri najveća, to su Darvin, Niče i Marks. 

Pred Srbe postavlja izbor – „mračna i smradna Evropa“ ili Hristos. Pri tom Srbiju izmešta iz Evrope i označava je kao njenog „suseda“ kome „može da pomogne ako hoće i želi, ali da se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi“. Oni kojima govore da su za Evropu, preporučuje „brzo lečenje pre nego zaraze svoj narod“.

Sjajne ideje, zaista. I na njima se može daleko dogurati – do civilizacijskih margina.

Nikolaj Velimirović je bio i antisemita, veličao je Hitlera i bio je blizak sa srpskim fašističkim pokretom „Zbor“ i njegovim osnivačem Dimitrijem Ljotićem. O Hitleru na predavanju „Nacionalizam Svetog Save“ koje je održao u Beogradu 1935. kaže – „Ipak se mora dati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“

U knjizi „Kroz tamnički prozor“ koju je napisao za vreme zatočeništva u Dahau za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope – demokratiju, komunizam, socijalizam, ateizam, versku toleranciju … a iza svih njih vidi jevrejski uticaj – „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna sem onoga što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti) po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni Bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli: i demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe“.

Mene začuđuje da su ovi redovi napisani u Dahau.

Postoji mit o nekom njegovom navodnom mučeništvu za vreme rata. Uhapšen je 1941. (zbog umešanosti u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovi-Maček) i zatvoren u manastiru Ljubostinja a potom u manastiru Vojlovica. U Dahau je, zajedno sa patrijarhom Gavrilom prebačen septembra 1944. gde ostaju do puštanja decembra iste godine. Držani su u posebnom delu za oficire i sveštenstvo gde su tretirani bolje od ostalih zarobljenika i imali bolji status (uostalom pisao je knjigu). Rasprostranjena je i priča o Velimirovićevom pomaganju Jevreja tokom rata. Zabeležen je jedan takav slučaj, izvesne Ele Trifunović koja je u pismu SPC tvrdila da je nju i njenu porodicu Velimirović od Nemaca skrivao u Ljubostinji punih 18 meseci.

SPC ga kanonizuje 19. maja 2003. i dodeljuje mu dva dana u crkvenom kalendaru, umesto uobičajenog jednog, naglašavajući tako njegov značaj za srpsku crkvu, dan smrti u izbeglištu i dan prenosa moštiju u Srbiju.

Njegove religijsko-političke konstrukcije su postale aktuelne u društveno-političkoj sferi, ne u njegovo vreme, već tek sa njegovim sledbenicima na kraju 20. i 21. veka a koji su danas u vrhu SPC.

Justin Popović, koji o Nikolaju govori kao o „trinaestom apostolu“ i „najvećem Srbinu posle Save“ ima zasluge što je produbio svojevrsnu Velimirovićevu paranoju u odbijanju svakog oblika ekumenizma (opštenje s drugim i drugačijim hrišćanima a ne nekakvo priznavanje vatikanske supremacije kako se to kod nas najčešće shvata). SPC je tek 1965. postala članica Svetskog saveta crkava a njenom članstvu u tom telu Velimirović se žestoko protivio govoreći da je ekumenizam moguć samo pod uslovom da se svi drugi hrišćani priklone učenju pravoslavlja. U knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“ Justin o ekumenizmu govori kao o „najvećem zlu“ i naziva ga „svejeresi.1 Ta zatvorenost karakteriše i danas vodeće ljude SPC.

Neprestano mentalni sklop zatvaranja, konzerviranja, paranoje od promena i modernog. U Popovićevoj teologiji dominantna su dva principa – svetootačka tradicija (spisi teologa iz prvih vekova hrišćanstva) i Novi zavet, posebno Pavlove poslanice. On sam, u svom delu „Dogmatika“ kaže da „ne govori ništa novo već kratko izlaže ono što su rekli božji mudri ljudi“. On tako aktuelizuje stari i u kontekstu 20. veka savršeno anahroni koncept „sabornosti“. Reč je o vizantijskom hristocentričnom teološkom konceptu – sabiranje u bogočovečanskom organizmu crkve čija je glava Bogočovek Isus Hristos. Ova srednjevekovna vizantijska teološka ideja prevedena u okolnosti države koja je političku nezavisnost stekla u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije2 znači totalitarizam. Popović zapadnoj demokratiji suprostavlja „svetosavlje“ kao alternativu – „Kome ćemo ići, evropskom čoveku ili svetosavskom bogočoveku?“. Okretanje prema Zapadu za njega znači propast za Srbe. SPC ga je kanonizovala 2. maja 2010. godine.

Direktna posledica ovih retrogadnih ideja savršeno nekompatibilnih sa demokratskim društvom 21. veka je i mišljenje visokog zvaničnika SPC, episkopa Irineja Bulovića, velikog „justinovca“ inače, da je „glavni nedostatak čitave koncepcije o ljudskim pravima u njihovom individualizmu“.

Posle pada komunizma u kome je SPC bila marginalizovana (a ruska crkva proganjana) ne dolazi do očekivane obnove duhovnosti već crkva postaje deo vlasti. Aktuelizuje se sprega „trona i oltara“ drugim rečima crkva se vezuje za autoritarni sistem vlasti (scenario koji se dogodio i u Srbiji s Miloševićem i u Rusiji s Putinom). Instrumentalizacija je obostrana i sprovodi se po potrebi. Vlast instrumentalizuje crkvu, crkva istrumentalizuje vlast. Crkva sve poraze srpske politike osmišljava u duhu mitske tradicije gde se umesto hladnokrvnog i racionalnog sagledavanja realnog stanja stvari problemi pretvaraju u mitološku paradigmu u kojoj tragičan poraz postaje duboka unutrašnja pobeda čije su dimenzije kosmičke (Nebeska Srbija) baš kao u vreme Kosovske bitke.

Sada na delu imate i teoduliju u kojoj se predsednik republike o gorućim problemima političke stvarnosti vazda „sovjetuje“ s patrijarhom (koje su mu kompetencije?), „narodnu prosvetu“ s veronaukom u školama (ima li nekoga ko primećuje taj famozni moralni napredak koji je bio proklamovani cilj uvođenja verounauke u obrazovanje?) i pokušaj izbacivanja „idolopoklonika“ Darvina iz obrazovnog sistema; imate „narodnu odbranu“, tj. sveštenstvo u vojsci koji imaju čin i potčinjeni su komandantima jedinica u kojima službuju a istovremeno i nadležnom lokalnom episkopu; imate antizapadnjaštvo1 i samoizolaciju do nivoa kolektivne paranoje i sveopšte ksenofobije, srednjevekovni misticizam naspram racionalnosti i činjenica2, odbijanje bilo kakve modernizacije i hvatanja koraka s vremenom3; patološki narcisizam i maniju veličine4; imate sabornost“ koju ugrožava svaki zahtev za ličnom slobodom, pravima i pluralizmom i koji vodi u totalitarizam u kome se proganjaju drugačiji (LGBT), upada na tribine, opsedaju izložbe i u kome neke polukriminalne i nezvanične formacije (navijačke grupe) prete, premlaćuju i ispoljavaju snagu realno veću od institucija sistema; sabornost u kojoj se na ogromne političke probleme i izazove odgovara molebanima, a na izuzetne individualne uspehe kakav je neosporni uspeh Novaka Đokovića kolektivnom histerijom kroz koju se prazne naslage ličnih i kolektivnih frustracija.

Kakve god da su istorijske zasluge Srpske pravoslavne crkve, od kojih se najčešće pominje njena uloga u očuvanju srpskog identiteta u dugim vekovima turske okupacije, vi ih ovde dopišite, ja nemam nameru da ih osporavam (kao ni ono što pozitivno imate da istaknete u odbranu Nikolaja i Justina) ostaje činjenica jasna kao dan, da vrhunski izraz rodoljublja danas predstavlja odbacivanje ideje svetosavlja, i istiskivanje SPC iz političkog života Srbije kako bi se odbranili ostaci građanskog društva, sekularizma i demokratije a sama SPC primorala da se pozabavi samom sobom, reformiše i tako iznutra obnovljena pronađe svoje mesto u jednom evropskom, demokratskom, pluralističkom i liberalnom društvu.1 Ne vidim veći izraz rodoljublja danas od ovoga. Odbacivanje ideje svetosavlja doprineće i svojevrsnoj rehabilitaciji lika i dela Sv. Save, kome su učitana značenja koja on ili nije ispoljavao ili su bila primerena samo u kontekstu njegovog vremena.

Srpska crkva je otvoreno antidemokratska i antigrađanska.

================================================================

1 Nelagodnost koja je rasla tokom godina provedenih u prosveti tokom kojih sam prisustvovao proslavama i obeležavanju ovog datuma koje mogu opisati samo kao tupave i bezidejne.

2 Odnos države i crkve u Vizantiji tradicionalno se naziva „simfonija“.

3 Godine 1968. javila se ideja o održavanju novog svepravoslavnog sabora, prvog te vrste posle 12 vekova, na kome bi se, slično Drugom vatikanskom koncilu, redefinisali izazovi pravoslavnih crkava i njeni odgovori u modernom svetu. Justin Popović je bio žestoko protiv i jedan od najglasnijih protivnika ovoj ideji u pravoslavnom svetu uopšte.

4 Pravoslavni mislilac i vizantolog J. Majendorf – „Nacije na Balkanu duguju svoju kulturu Vizantiji od koje su dobile i sistem autokefalnog ustrojstva, ali su političku nezavisnost stekle u atmosferi sekularizovanog romantizma koji nije plod pravoslavne Vizantije već Francuske revolucije“.

5Ironija je da je prva ideja o evropskoj vladi, dakle prva zamisao o budućoj EU došla od Viktora Igoa koji ih iznosi u pamfletu pod nazivom „Za Srbiju“ (1876.) u kom između ostalog kaže – „Bez evropske republike, bez kontinentalnog saveza nema politike bezbednosti. Zversta počinjena u Srbiji (od strane Turaka) nesumljivo pokazuju da je Evropi potrebna jedna vlada, opšti bratski sud, demokratija u miru sa samom sobom …“ Govorio je i o jedinstvenom evropskom novcu, trgovini bez carina, državama bez granica. Vatreno je agitovao za Srbiju u vreme njenog rata sa Turskom.

6Zavet je naš, znači vera naša, opredeljenje naše: idenje za Hristom, sledovanje za njim u svemu kuda god on ide (kao što je video Apostol Jovan u Apokalipsisu da 144000 čistih, obučenih u bele haljine, a to je simvolični broj 12 puta 12, a 12 je opet simvolični broj, znači jedna velika većina, punoća jedna, idu za Jagnjetom Božijim kud god on pođe)… Dakle, srpski narod je taj Zavet izabrao i to je ono što zovemo i Svetosavski Zavet i Kosovski Zavet, Pravoslavni Zavet, Novi Zavet: jednostavno doživljen kod Srba, na srpskom terenu, u srpskom biću, u srpskoj istoriji, srpskom mentalitetu – episkop Atanasije Jevtić 2003

7Od mnogih komičnih epizoda vezanih za poimanje modernizacije u okviru SPC, meni je posebno zabavna sledeća: SPC ima svoj sajt i električno izdanje svog glasila ali ističe da je prihvatanje tehnolškog napretka prihvatljivo samo u svrhu misionarstva. Izvesni inženjer Oliver Subotić u listu „Pravoslavlje“ objašnjava – „U šumi podataka koju Internet danas predstavlja naći kapi vode žive je ponekad veoma teško, pa ljudi gube ogromno vreme dok ne pronađu ono što im je potrebno. Većina prvo odlazi na tzv pretraživačke sajtove, posebno studenti koji traže neki materijal za ispite, koji često tražeći tekst o nekoj svetoj stvari dođu na neki sektaški sajt ili prođu kroz reklamne sajtove sa svakakvim sadržajem, posle čega su sa pravom ogorčeni. Zato bi trebalo insistirati, u koordinaciji sa ostalim pomesnim crkvama, da se kreira neka vrsta pravoslavnog autonomnog prostora na Internetu, koji bi se pretraživao preko jedinstvenog pravoslavnog portala, a koji bi sa druge strane uređivali predstavnici pravoslavnih eparhija širom sveta. Internet je prezagađena sredina, no upravo tu i leži misija pravoslavnih – u osveštavanju tog zagađenog prostora. Ako nemožemo učiniti da Internet postane rajsko mesto, bar možemo doprineti da ne postane pakleno. A kreiranje autonomne oaze koja daje vodu živu i istinitu jedini je način da se u Internet pustinji sačuvaju duše mnogih.“ Slična paranoja primetna je u muslimanskim zemljama gde država blokira pristup mnogim internet adresama i društvenim mrežama i radi na promovisanju “islamskih“ verzija istih.

8 Bez ikakve namere da na bilo koji način umanjim vrednost srpske umetnosti i njen doprinos evropskoj kulturi, koju i volim i vrednujem, želim da napravim jedno poređenje između toliko fetišiziranog srpskog srednjevekovlja i francuskog – u vremenskom okviru od nešto više od jednog veka (kraj 12, i 13. vek) na ograničenom prostoru od nekoliko stotina kilometara oko Pariza, nikle su gotičke katedrale u Parizu, Šartru, Remsu, Buržu, Amijenu i samom Parizu, u odnosu na koje srpske srednjevekovne zadužbine deluju kao seoske kapele. 

9 U redovima SPC ima sveštenika, poput đakona Nenada Ilića, koji su svesni problema – „Ovde i dalje ima pokušaja da se napravi božija država po vizantijskom uzoru. Ta vizantijska sinfonija između crkve i države danas je potpuni apsurd i prepreka da SPC zauzme pravo mesto. Da bi se vratila svom izvornom smislu crkva treba d abude odvojena od države i politike“. (Ilić za Blic 2002.). Čini se da niko od čelnih ljudi SPC ne deli ovo gledište.

 

 

Irinejeva nevinost bez zaštite

15067Evo i Vama jednu sitnu knjigu da odpošaljem ovako putem etra, ako je iz njega ne oduva sv Duh koji bazdi iz Vaše jazbine, budući ste šapu spustili na sve a nezaustavljivo se širite ko spore. Ne očekujem da znate šta je to pošto ste, kako čitam u Vašoj biografiji, doktorirali bogosloviju, dakle, na mlaćenju prazne slame, narodski da se izrazim. A i biologija Vam je odurna, podozrevam zbog toga što se glasno smeje budalaštinama koje podučava visoko obrazovna institucija na kojoj ste predavač, pa ste se ugurali u škole da učinite koliko možete, a bogme, pokazalo se da možete, na organizovanom zaglupljivanju. Nauka nije laka. A ko je glup uvek može da proba s religijom.

Jednom jahaču apokalipse, iz sada već svima poznatog srpskog kvarteta, već sam se na sličan način obraćao. Javljeno mi je da je i on prošao kroz duševni bol. Koliko težak u dinarima, to ne znam, nije mi precizirano. Ali, budući je smatrao da postoje elementi za tužbu računam tu negde oko miliončeta, baš kao i Vi, jer poznato je da se SPC ne bakće sa sitnišom. Evo, nema mnogo kako ste nam svima navalili tri miliona evra na već pogrbljenu kičmu.

15071 Međutim, srpski ajatolah Amfilohije (u Vašem slučaju poređenje se nameće s avganistanskim mula Omarom, i to ne samo zbog upadljive fizičke sličnosti) izrazio je sumnju u profesionalnost sudstva pa je odlučio da se ne poteže. Iskreno žalim. Jer svašta bih imao da dodam na sudu a i gorim od znatiželje da vidim pretresni postupak. A i nije pošteno. Zoran Petakov da zaglavi zatvor zbog jedne rečenice a ja koji neumorno lajem ne bi li mi ukazali čast anatemom (kad već nećete da me izbrišete iz arhive svoje odvratne fašističke organizacije na ljubaznu molbu) ništa? Malčice sam ljubomoran. Ali, šta je tu je. Vi ste proces pokrenuli u reformisanom sudstvu i, očekivano, dobili. Da je reformisano još samo malo možda bi mu se odrezalo malo više šerijatski. Ovako 100.000 rsd ili 100 dana zatvora. Pi, simbolično.

Nego, suprotno onome što možda očekujete po uvodnom tonu ove sitne knjige, ja Vam se zapravo obraćam jer želim da Vam se najdublje zahvalim. Ovaj tragikomični proces protiv Petakova nije, naravno, usamljeni slučaj nepravde srpskog pravosuđa. Kamo sreće. Gde bi nam kraj bio! Svi Vam dugujemo neizmernu zahvalnost za to što ste na svetlo dana izneli sumornu činjenicu o tome kako srpsko pravosuđe funkcioniše. Ima ih koji nisu verovali, mahom oni koji su bili dovoljno srećni da im srpsko pravosuđe ne deli pravdu. A da je SPC toliko zlokobno moćna da je utalibanila jednu evropsku državu, doduše krhke demokratije i institucija ali ipak evropsku, to već znamo. U tom smislu ono poređenje s četiri jahača apokalipse nad kojim ste prolili gorke suze, a za koje je čovek u 21. veku, u Evropi, dobio 100 dana zatvora, dođe mi nekako kao eufemizam. Otrcana stilska figura kojima se srednjoškoljci frljaju u pisanim radovima iz srpskog. Ja, nekako, odmah pred oči prizovem onu Direrovu gravuru; možda je ona ljudima u njegovo vreme bila strašna, meni je ona danas, čisto likovno, divna. A vi ste mi odvratni. Sva četvorica. Podsećate me na smrt, duhovnu bedu, mrak i tupost. Na to kako se od idiotluka može napraviti karijera učenjaka i koliko glupost može da se odneguje i uzdigne do visokoparnog akademskog nivoa. Gotovo da me spopadne paranoja od nekog užasa.

blog.15068 Druga stvar na kojoj želim da Vam zahvalim je to što ste, ne može bolje, poentirali ono što, inače, neprestano govorim – koliko je licemerna, duhovno bedna i moralno štetna Vaša vera. Uvredila Vas je jedna izanđala stilska figura? Oh, kako su krhka i Vaša vera i Vaša duhovnost! Dirljivo. Mene bi, recimo, vera u cartsvo nebesko držala potpuno spokojnog. Zamišljam. Toliko spokojnog da bi me mrzelo da spokojstvo narušavam pisanjem tužbe. A Vama večiti život nije dovoljan. Potrebno Vam je milion dinara. A gde je praštanje kojim su hrišćanima vazda puna usta? Je l’ Vas ni malo nije žacnulo to što su čoveku došli da popišu imovinu u vrednosti 100.000rsd a ustanovili da poseduje samo knjige, biciklu i kompjuter? A mogli ste lepo da oprostite. Hrišćanski velikodušno u svom srcu. ‘Аjd da ovaj put ne potežem to šta bi sve imalo da se popiše u Vašem vladičanskom dvoru. A Isus Vam je izričito rekao da sve razdelite siromasima, jer samo siromašni možete na njegov put.

A drugi obraz? Kamo on? Ako sam dobro shvatio, na uvredu je trebalo da okrenete i drugi obraz? Pa nije baš da se kamenom bacio, tek stilskom figurom, mada bi i u tom slučaju trebalo da uzvratite hlebom.

15072 A ta neka vaša istina, koju često pompezno zovete „višom” – toliko je krhka da joj je vazda potrebna zaštita sile. Nekad mača, progona i lomače, danas zastrašivanja i suda. To sve govori o vašoj istini. Znate, meni često pišu „dobri ljudi koji traže boga” i obraćaju mi se raznim imenima sa uobičajenog hrišćanskog repertoara. Onog trenutka kada se budem uvredio počeću da sumnjam u istinu o kojoj govorim. Uvrede joj ne mogu ništa. Naprotiv, nekako je ističu na način na koji Vaše potezanje za silom ističe svu ispraznost Vaše vere.

Licemerni ste jer ne samo da ne praštate a praštanje propovedate, već ne okrećete i drugi obraz. Duhovno ste bedni i iz prethodno pomenutog razloga a i jer Vam duhovnost ne ostaje van domašaja jedne stilske figure i moralno ste truli jer se kao dokazani licemer postavljate za moralni autoritet čitavog društva.

A tek koliko ste tašti. A ne beše li to jedan od najtežih hrišćanskih grehova? Uvreda za milion dinara? Pa to zveči kao šerpa niz stepenice.

15070 Pre nego odpozdravim, gospodine Buloviću (koja ironija i ujedno dobar vic da Irinej na grčkom znači „smiren”) znam da se Vaša nauka o deda mrazu zasniva na potpuno nenaučnim metodama ali ovo što ću reći vidljivo je i golim okom, mada sociologija iznosi dosta preciznija zapažanja. Da je društvo tužnije što je religija kao samoproklamovani čuvar morala u njemu jača, očigledno je do mere da je izlišno konstatovati. Od Avganistana na jednom kraju skale do sekularnih država severne Evrope na drugoj. Pogledajte Srbiju dve decenije nakon što se Vaša organizacija ugurala doslovno svuda – škole, vojsku, bolnice, politiku, TV, evo i u sudstvo. Umesto da na toj zamišljenoj skali, kao i inače evropska zemlja, uz sveprisutni SPC moral krenemo malčice na sever, mi smo sve bliže žalosnom Bliskom istoku o čemu najbolje svedoči i obrazloženje presude onog nesrećnog sudije Bošnjaka koji je sramota i uvreda za svoju profesiju baš kao što je i Vaša religija uvreda za ljudsko dostojanstvo. Čak i komunizam u Srbiji iz današnje perspektive deluje ko mitsko zlatno doba neiskvarenosti i morala.

Ko što lepo reče Artur Klark svojevremeno – Jedna od tragedija čovečanstva je to što je religija kidnapovala moral.

Pustite je u disko!

Neke devedesete puste. Mrtav Kragujevac. Na jednoj lokalnoj TV stanici najavljuju gostovanje Modelsica. Zovem kumu.

– Ej, ajmo večeras da gledamo Modelsice?
– Koga?
Modelsice, bre.
– One prsate cice što otvaraju usta i vrte se oko mikrofona?
– Da.
– Ma, jel si ti normalan, bre? Oćeš neko da me vidi?!

I video nas je. Kumina koleginica s faksa, iako smo se iz predostrožnosti, budući je klub u pitanju bio u glavnoj ulici, sve prišunjavali uza zidove.

– Ma evo ništa, izašli malo da prošetamo – objašnjavala je kuma streljajući me pogledom.

Beše to ona prva postava. Iz koje se jedna udala za američkog a druga za ruskog milijardera. Za Nevenu tada nismo znali, samo za njenu sestru Ivanu, koja je posle tog nastupa u KG klubu za istu onu lokalnu TV stanicu izjavila da joj je „baš lepo u Zrenjaninu i da će rado ponovo da dođe”.

– Gospode bože – prevrnula je kuma očima – pa ona čak ne zna ni gde je!
– E, jebi ga sad, kad je neko lep što mora da je i pametan? Ljudi preteruju.

Gledajući iz ove perspektive, ma ni u ludilu ne bih pomislio da će njih dve iz ove postave da menjaju vile po najprestižnijim svetskim lokacijama, sve idući iz jedne u drugu, da odmore od šopinga na prethodnoj …

Sećam se intervjua u nekim žutim novinama gde Sandra Modelsica, sada Meljničenko, objašnjava kako će nakon venčanja da ide na odmor na Maldive-Sejšele-il tako nešto rajsko da „odmori od napornih priprema”, jer biranje cveća, salveta i menija izazivaju stres i umor.

Mislite šta hoćete, al ova vrsta mentalne razmagljenosti kod mene budi poštovanje. Ja i Sandra smo, iz te mondenske perspektive, sada komšije. Ja bih banuo na kafu, zemljaci smo, a i znam pelene da menjam, jer nedavno je postala mama, mašala … ali sad je lakše banuti u Pentagon nego kod nje.

Nego, što se moje misli oko Modelsica roje? Vest o Neveni Modelsici u novom sazivu srpske skupštine me je, pa onako, baš obradovala. I to ne sa zadrškom kao kad je pre neki mesec Nikolić pobedio Tadića a ja samog sebe iznenadio što sam to primio kao prvu dobru vest iz Srbije još od pitaj boga kad, pa sve samom sebi govorio – „daj oladi, Toma, čoveče, Tomaaaa, alo?!?!” al zalud, srce zlurado zbog Tadića, Trivijanke i ekipe.

zgodna-poslanica-nevena-adzemovic-na-plazi-1338336661-168620Šta će Nevena tamo da radi, sem što će privlačiti kameru na svoj dekolte, što u situaciji gde ste prinuđeni da gledate poluzakunjale, od jeftine skupštinske sarme zadrigle poslanike, nije uopšte mala stvar, i na koji će način da doprinosi skupštinskoj raspravi, savršeno me ne zanima. U prilikama u kojima je Dilkić opet na nekom položaju a Krkobabić ministar rada (zašto ne sporta i omladine?) meni je potpuno besmisleno da vodim raspravu o Neveninom eventulanom učinku. Alal joj ta poslanička plata. Meni je dovoljno već i to što je jedna rasna lepotica u Srbiji ušla u parlament umesto da je čučala u kuloarima čekajući da je neka zadrigotina od dnevnice za put i benzin izvede na ručak. Ako se devedesete vraćaju (mada, kad su pa otišle?) nek budu na Neveninim štiklama.

Go, Nevena, go!

Ja prosto ne verujem komentare koje čitam povodom njenog ulaska u parlament. I, ne, ne radi se o seksizmu, što je najgore. Lakše bi bilo da je seksizam! Seksizam je zaobišao, primera radi, Trivijanku, kojoj se od laganja kolagen deformisao na nivo metafore Eve Ras. Zaobišao je Aleksandru Janković, oblajfanu hrišćanku u miniću koja vatreno zbori protivu pedera, al se oglušuje o apostolske preporuke o ostajanju kod kuće i saginjanju glave u društvu muškaraca. Zaobišao je i Čomić, valjda jer nema dekolte. I da ne nabrajam …. Jebote, kad pomislim da je u skupštinu mogla da uskoči i Bobić Mojsilović! Eno je neki dan za Blic komentariše kako je Novi svetski poredak Madonni okrenuo leđa jer je matora a inače je „godinama finansirao njeno promovisanje satanističke mode” (?!?!)

Budite spokojni. Nevena nije ovoliko glupa. Ja vas u to uveravam. Za ovoliku količinu gluposti potrebno je školovanje. Što bi u narodu rekli, nema budale do školovane budale. Pa evo vam Saša Milenić. Kad se skupštinska kupola nije urušila od njegovih lupetanja, neće ni od Neveninih štikli.

Pustite je u disko, hoću reći, skupštinu … Ona će u čitavom mandatu, evo prorokujem, biti jedina vredna gledanja.

Post skriptum …

Mnogo je komentara na račun srpske himne kojoj niko ne zna reči … Nisam ni ja baš presrećan, em sam ateista, em je pravda na koju se u njoj poziva ljudska a ne božanska kategorija. Al moja je, pa ćutim. Ako ikad dođe do biranja nove, uzmite u razmatranje Noć je vedra nad Srbijom. Poslušajte stihove, ja vas molim:

Noć je vedra nad Srbijom
Pod kapom pustom nebeskom
I kao da smo sami mi
Na svetu ovom ostali

Novo jutro dolazi
Šta nam ono donosi
Gde smo se zaputili
O ljubljeni moj, rođeni

Zora je na istoku
I novi dan nam donosi
A mi još više sami smo
O ljubljeni moj, rođeni …

Ljubav … pa još hrišćanska

Naslušao sam se ovih dana mnogo o hrišćanskoj ljubavi. Nedeljama pre toga slušao sam mnogo o islamskom miru. Zašto pominjem ove dve stvari zajedno? Pa, obe su nekako mitske, hrišćanska ljubav i islamski mir, vekovima slušamo o tome. Kao o jednorogu, žar ptici, feniksu, dobrim vilama i anđeoskim silama (oh, naravno, niste valjda toliko naivni, nije to bucko rumenih obraščića s krilima i plavim kovrdžama kakve viđate na Rafaelovim platnima, to je čestica pozitivne energije, čista kvantna mehanika dakle) … i što više saznajemo o prirodi sveta oko nas, to nas više teraju da se pravimo slepi, gluvi i ludi.

15722To ludilo danas se proteže na svaki aspekt života. Očekivao bi čovek, 200 godina posle Darvina, da ljudi prasnu u smeh kad neko pomene kreacionizam (inteligentni dizajn, zvuči nekako marketinši bolje odnedavno. Pa kad je inteligentan, otkud vam slepo crevo?). Da vam to plastičnije izrazim – šta biste mislili o nekome ko vam mrtav ozbiljan kaže da je sunce na nebu zapravo Faeton u svojim nebeskim plamenim kočijama, a ne zvezda koju čini usijana plazma isprepletena magnetnim poljima i koja se sastoji od ¾ vodonika dok je ostatak uglavnom gas helijum? Jedno je biti poetičan a drugo je biti tupav. E, pa, svaki put kad klimnete glavom da odobrite neophodnost ravnopravnog uvažavanja obe teorije (za domaći zadatak: naučna teorija i mitološka priča) one o evoluciji i one o inteligentnom dizajnu, setite se da ste glupi ovog reda veličina – sunce nije zvezda od vodonika i helijuma, to je Faeton sa svojim kočijama. Uzgred, možda nas zaista samo naši gresi vuku ka adu, a ne gravitacija? A znamo da niko nije bezgrešan. Još nismo dospeli dotle da u pitanje dovedemo logiku po kojoj sveznajući i svemogući Tvorac stvara ljude sa „greškom” za koju posle okrivljuje stvorenja koja je stvorio. A i snimak zemljine lopte iz svemira je možda samo đavolovo delo koji tako seje sumnju u naš um. Niste usamljeni u tom uverenju. Glupost, za razliku od genijalnosti, nikad nije usamljena. Tako misli i republikanac Pol Braun, lekar po zanimanju, član Odbora za nauku, svemir i tehnologiju Predstavničkog doma Kongresa SAD („Evolucija, embriologija i teorija Velikog praska laži su koje su došle pravo iz ponora pakla kako bi se ljudi ubedili da im nije potreban spasilac”).

I dok će teoriju evolucije odmah oboriti pronalazak fosila zeca u kambrijskom geološkom sloju, čini se da ne postoji količina dokaza koja može da poljulja, obratite pažnju, „veru” u kreacionističku teoriju.

Ne postoji ni količina bombi, kamenovanih žena, obešenih pedera, spaljenih hrišćana i hrišćanskih crkvi, budističkih hramova, silovanih i obrezanih devojčica, prosutih kiselina, odsečenih noseva, šaka i stopala, odrubljenih glava, zakonski propisane smrtne kazne za blasfemiju (a blasfemija je doslovno sve, uključujući i život) ateizam, prelazak u drugu veru, ne postoji količina jezivih citata iz kurana u odnosu na koje Hitlerova Moja borba deluje ko nastavak iz serijala o Hajdi, koji može narušiti kulturološki i medijski fantazam o islamu kao religiji mira.

Tako će vam s ekrana kojekakvi stručnjaci i diplomate objašnjavati da su sva ta divljanja, paljenja i ubijanja, „izolovani” incidenti (koliko izolovanih incidenata je potrebno da se konstatuje očigledno?), da islamski ekstremizam nema nikakve veze sa islamom kao religijskim sistemom (Stvarno? Kako onda nema budističkih ili džanaističkih bombaša samoubica i otimača aviona?), te da izjednačavanjem grupa militantnih fanatika sa svim vernicima činite neoprostiv greh trpanja u isti koš ubica i finih i čestitih ljudi koji klanjaju, udeljuju sirotinji i mese baklave.

Ma ajde? A šta ćemo sa njihovom podelom čovečanstva na muslimane i ostale? Šta je muslimanima činiti s nevernicima piše eksplicitno do te mere da ne postoji količina mentalnog napora i verske logičke akrobatike koja bi to mogla da zaodene u providno ruho metafore. Birajte, ili ćete se pokoriti (što islam inače i znači) umereno, ili radikalno.

A sve što želimo jeste da nam se ukaže na jedan jedini primer tog famoznog islamskog mira. Jer gde god postoji islam, mir tu ne stanuje. Želimo zeca u kambrijskom geološkom sloju.

Slično islamskom miru i hrišćanska ljubav nastanjuje samo mitske oblasti i manje ili više otužnu apologetsku književnost. Hrišćanstvo je religija ljubavi baš koliko je i islam religija mira.

Da vas podsetim (a spisak je toliki da ću zaista morati samo da nabacam nekoliko nasumično odabranih stavki):

q.15723Ubistva pagana i temeljno uništavanje čitave paganske kulture (od 356. godine upražnjavanje paganskih rituala kažnjivi su smrću). Slučaj Hipatije, naučnice iz Aleksandrije, koju je hrišćanska rulja doslovno raskomadala 415. godine najavio je kako će hrišćanska ljubav, u vekovima koji slede, izgledati u praksi. Prema inteligenciji i prema ženama posebno. Samo je španski inkvizitor Torkemada u smrt poslao preko 10.000 ljudi. Na lomači. U eri lova na veštice (1484 – 1750) spaljeno je i obešeno stotine hiljada ljudi, od čega preko 80% žena (crkva će, kao da je to na neki način oslobađa bilo kakve odgovornosti, pedantno priznati tek nekih četrdesetak hiljada slučajeva, tako da, molim vas, ne preterujte sa razmerama ove manifestacije hrišćanske ljubavi). Godine 1349. u oko 350 nemačkih gradova i sela ubijeno je više Jevreja nego hrišćana za 200 godina progona pod rimskim vlastima. Dve godine kasnije u Sevilji, pod vođstvom nadbiskupa Martineza hrišćanskom ljubavlju ubijeno je 4.000 Jevreja a 25.000 je prodato u roblje. U Ukrajini i Poljskoj je u samo jednoj godini, 1648-oj, od hrišćanske ljubavi umrlo 200.000 Jevreja. Izvinjavam se, moram ovaj spisak da skratim i odmah skočim na Holokaust, jer je hrišćanska ljubav prema Jevrejima tolika da bi mi za nabrajanje primera, i to samo onih istaknutijih gde je od ljubavi postradalo najmanje nekoliko hiljada u cugu, bilo potrebno nekoliko dana. Desetina miliona američkih Indijanaca, kako onih južnih tako i severnih, nemam kad ni da se dotaknem. Robova crnaca takođe. Sa koliko je biblijskih citata samo opravdavano vezivanje u lance, umiranje od gladi i gušenja u brodskim potpalubljima i šibanja do smrti na plantažama. Ako mislite da se spisak završava franjevačkim logorima za Srbe (među kojima i poseban za decu) u kojima su se ljubavi puni hrišćani takmičili ko će preklati više grkljana za jednu noć i vatikanskim pacovskim kanalima za beg nacista, silno se varate. A genocid u Ruandi u kom su aktivnog učešća uzimali ljubavi puni hrišćani? A širenje HIV virusa u subsaharskoj Africi koji svesrdno potpomažu hrišćanski misionari a koji je poprimio dimenzije istinskog genocida? A silovanje dečaka u razmerama srednjevekovnih epidemija kuge i kolere?

15724Tolika je hrišćanska ljubav. Naravno, iščeprkaćete iz Biblije tu i tamo po neki milozvučni stih koji će potkrepiti Isusov imidž dobroćudnog hipika. Nema uspešnijeg primera propagande u istoriji čovečanstva od ovoga. Dok se istorija hrišćanske ljubavi može svesti na ovaj jedan citat iz jevanđelja – Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač (Mateja 10:34).

Naravno, očekujem i da mi objasnite razliku između pravog hrišćanstva i institucije koja ga zastupa. Kao i pogrešnog i ispravnog tumačenja istog. Šteta … nisam siromašan duhom kako vaša vera preporučuje u najgenijalnijem eufemizmu za glupost u istoriji celokupne svetske književnosti.

Najgore od svega je što se ponašate kao da ste vi, hrišćani, izmislili i moral i ljubav. Dok ste moral zapravo urušili do mere u kojoj se pedofili bore protiv gej prava, nacistički zločinci proglašavaju svecima a poglavari sa zlatnih tronova i pod dijamantskim krunama pozivaju da se molite za one koji umiru od gladi. A vaše poimanje ljubavi jedno je od najvećih izvorišta bede čovečanstva. Njen vrhunac je fantastična mentalna rastrzanost između nadmene posebnosti, visine, mržnje, prezira i želje da budete puni ljubavi po sovjetima svetih otaca. Volja da proganjate i maltretirate i osećaj gneva ne zato što nismo poslušali Hrista, nego sujetni prezir što nismo poslušali vas. “Kažem ti kao bratu” i “gorećeš u paklu u gnojnim mukama” u istoj rečenici. Vašu ljubav demaskira odgovor na sledeće hipotetičko pitanje – ja da odem u pakao, a vi u raj … hoćete li likovati ili saosećati? Niste u stanju ni da odglumite, a nema boljih glumaca od vas hrišćana.

Vhunac hrišćanske ljubavi je majka Tereza koja je u smrt oterala stotine onih koje bi izlečila i inekcija penicilina. Koji su mrtvi bolesni ležali po istanjenim prostirkama uprkos milionima koje je njena fondacija čuvala na bankovnim računima, jer je „patnja izraz Isusove ljubavi”. A sama se lečila na najbolje opremljenim klinikama. To je njen nalog bolničarkama da umiruće nehrišćane prevarom pokrste.

15726Pogledajte ovu spravu koja bi mogla biti eksponat muzeja hrišćanske ljubavi. Zove se „papina kruška”. Uvlačili su je, u zavisnoti od „greha” ili ženama u vaginu (za greh opštenja s đavolom), ili muškarcima u anus (za greh gej seksa) ili u usta (za greh bogohulenja što je moglo da bude praktično sve, od izrečene javne tajne da je lokalni pop silovao neko dete do naučne istine da je Zemlja okrugla). A onda su je ovim zavrtnjom otvarali i širili sve dok žrtvi hrišćanske ljubavi ne bi pocepala unutrašnje organe nakon čega bi umrla u agoniji u odnosu na koju bi metak u čelo bio istinski izraz hrišćanskog milosrđa.

Muslimani koji pale i divljaju JESU pravi muslimani. Njihova vera JESTE ubijanje i proganjanje. Pravoslavci lica izobličenog od mržnje koji su dizali krstove i ikone pred Centrom za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, JESU pravi hrišćani. Neuništiva volja za proganjanjem i maltretiranjem drugih JESTE tradicionalna hrišćanska vrednost. Hrišćanska ljubav, onakva kakvu je zamišljate, jeste najobičniji kulturološki fantazam, mitski književni pojam, kao beli jednorog. Onakva kakva jeste, zaslužuje samo prezir i aktivni otpor.

15725Nijesu Njega unizili i ubili jadni i gadni ovoga svijeta koji su se kupili oko Njega, no sve zdravo i pravo, bogougodno i pravovjerno, moralno, zakonito i silno, sve ne vidjevše Boga Komu je u lice, Njega radi, kipjelo od samopravedničkog bijesa i vrištalo “hula”. Kako iko ko je ijednom pomislio na Njegovu Muku može da pomisli da Ga ovi fariseji brane?” – dirljivo je prokomentarisao neko povodom grupe hrišćanskih pravednika koji su krstačama mahali pred galerijom opkoljenom naoružanom policijom. Zanemarimo ovu večno prisutnu i neiskorenjivu aroganciju presuditelja šta je pravo i zdravo a šta ne, zanemarimo i ovu sentimentalnu sofističku maglu, staru koliko i samo hrišćanstvo, koja nas sprečava da stvari sagledamo onakve kakve jesu, ova vrsta sažaljenja za vas, koji držite da ste oni „pravi” hrišćani, je sve čemu čovek može da se nada. Svakako je bolje od štangle u glavu. Ali nema tu nikakve ljubavi. Samo narcizma. Ja vam se zahvaljujem, nisam zainteresovan. I to ne samo zato što ste daleko od bilo kakvog hrišćanskog mejnstrima.

15727Kažu dobronamerni da vas treba odobrovoljiti, pridobiti skrušenošću i poniznošću, jer to je jezik koji razumete, ne marite ni za inteligenciju ni ponos, sve je to đavolja rabota. Pa, šta god da deluje protiv vaše odvratne antiživotne episteme, podržavam …

Ko može, naravno. Ja ne mogu.

Ima neka tajna veza

23-0409.15868 Nije da sam imao nekih iluzija glede pravde. Posebno međunarodne. Koju odrezuju silnici. „Pravda je ljudska a ne božanska kategorija” – savladao sam tu lekciju još u prvom srednje na časovima književnosti kad smo obrađivali antičke drame. Devedesete su mi pružile prilika u izobilju da tu lekciju ponovim. Može se reći da je znam napamet. Nabubao sam. Kad živiš u Srbiji neke stvari ti jednostavno uteraju u glavu. Da nema pravde je jedna od njih. Ima još stvari koje ti život u Srbiji neminovno utuvi u glavu – „ćuti i ne talasaj”, „gledaj svoja posla”, „tako mu i treba kad se pravi pametan” … To na književnom srpskom. Na narodnom je „ćuti i ne jedi govna”, „šta te boli kurac”, „ko ga jebe, ufurao se da je faca” ….

Ovo je područje etnologije. Tradicija i običaji. Neko sa strane, neupućen, neće razumeti. Posebno ako nije robovao pod Turcima. Prošao je kroz buržoasku građansku emancipaciju. Ko iz feudalizma nije skočio pravo u komunizam. Rusi bi možda skontali. Reč je o običaju da se ne buniš, da gutaš nepravdu, da je mirno posmatraš kod drugih jer ćeš tako lakše sažvakati svoju, da puštaš da te gaze al da to pravdaš ne svojim kuklavičlukom već nekim višim transcedentnim razlozima, misterioznim božjim putevima na primer.

Kažem, nisam imao iluzija ali sam se jutros zapanjio. Nobelovu za mir dobili su Ahtisari, majka Tereza, Obama … Ameri su slobodarska baklja sveta. U Srbiji se krše verska prava mormona i to će da se uknjiži u izveštaju Stejt departmenta. O Saudiji gde žene kamenuju zbog veštičarenja, ni slovca. Pussy Riot su u sibirskom gulagu. Svet je zgrožen. Neka je, i treba. Američka profesorka na robiji zbog seksa sa đacima. Dobrovoljnim. Punoletnim. Nikom ništa. Benedikt, patron pedofila, na zlatnom tronu, zbori o propasti morala u sekularnim društvima. I tako …A ipak sam se zgranuo. Nema granice. Nema dna. Hrvatska bi mogla da organizuje takmičenje za Eurosong podno jasenovačkog cveta. Svaka latica mogla bi biti u drugačijoj boji. Eto ti originalne bine.

A nema šta mi niste rekli kad sam pisao o Jasenovcu. Pas s maslom da ne pojede. Ne bi se ni Kandićka setila. A kad ona kaže „nepravda za žrtve” i to srpske, onda dalji komentar ne postoji. Nazvao sam ih klerofašističkim isprdkom. Vrištali ste da me banuju. Toliki ste evropejci.

Ozlojeđeni smo. Ja to razumem. Ljudi smo. Ponekad, kad se baš pretera. I valjda sad neće niko da se seti da mi drobi da ne poštujem žrtve. Mislim, baš sad sam našao da filozofiram. Pa, moram dok je sveže, nameću se refleksije same.

Koliko govori o pravdi, i to onaj međunarodnoj, haška presuda isto toliko govori i o nama. Ona je ogledalo našeg ugleda u svetu i precizan presek našeg stanja. Mi smo tolika banana i krpa od države da ovo ladno može da nam se uradi. To znači, da se nije našao niko bitan na ovom svetu da kaže – „ne, ne možete to da uradite”. Kao što se našao neko ko je rekao – „daj, poništavaj to, treba da uđu u EU”.

Ali, naravno, mi smo „nezaobilazni faktor”. Mi ako ne izgradimo magistralu pored Morave, oni faktički nemaju gde da prođu. Mislim, ako su krenuli u Aziju. Onaj most da ne sagradismo, ostaše odsečeni od sveta. Proevropski predsednik nam poručivao da glasamo za njega jer je drugi još gori. To su nam opcije.

Ima neka tajna veza. Između ove presude i nas. Možda sam ja zalutao u svojim refleksijama, ali ja od kako pročitah imam osećaj da su ogledala svuda oko mene. Jel ne rekoše psiholozi „ljudi te vide onako kako ti samog sebe vidiš”? Nisu li nas upravo tako videli? Samo pitam.

Jer, šta znači ono ministra Jeremića i naše vlade – „ako vi povučete tužbu, i mi ćemo”? A zašto bi povukli? Mislim, reč je o genocidu. Nije da nam nisu vratili koficu i lopaticu. O genocidu je reč. Kako jedna država, jedan narod, može s genocidom tako da se ponaša? Možda vas tužimo, možda ne, sve zavisi. Videćemo. Kako to nije šamar žrtvama?

Šamar žrtvama. Kojima smo prodavali sendviče i koka-kolu dok su bili u zbegu. Beograd nema dostojan spomenik za izginule u Prvom svetskom. A izginuli smo, nije da nismo. Nama samima sopstvene žrtve ništa ne znače.

Nema dokaza kažu. Nepravda bez presedana. Ja se slažem. Ali, što bi rekli, šta će nama neprijatelji kad smo sami sebi najgori? Šta će nama nepravda međunarodne zajednice kad pravdu ni sami ne priznajemo. Kod nas i među nama. U koliko je slučajeva „nedostatak dokaza” kod nas spasio kriminalce za koji svi znamo da su krivi? Onaj fašista Mladen je na slobodi jer nema dokaza. Nema dokaza za „Kolubaru”, nema dokaza za kofere, „Indexe”, privatizacije, monopol, ubistva, otimačine, podvale, korupcije, nema dokaza ni za šta. I Taton se sam umlatio. I onaj s roze patikama što krenuo u klub sam se mesarskim čekićem izlupao po glavi. Pevaljke u odborima, inženjeri pred ambasadama. Nepravda je kod nas prirodno stanje. Strazbur ne stiže da obradi sve slučajeve iz Srbije. Međunaroda pravda je jedina nada za mnoge koji u svojoj zemlji pred sopstvenim pravosuđem nisu uspeli da je ostvare. Ni manje zemlje ni više slučajeva.

Mi smo zemlja čiji premijer jedan dan zabrani svojim građanima da prošetaju, da izraze nezadovoljstvo statusom građana trećeg reda. Na korak su od roze trouglova na rukavima. A onda sledeći dan, kad Evropa hoće da uvede vize da bi smanjila dotok obespravljenih i očajnih iz Srbije, on izjavi kako je to kršenje osnovnih ljudskih prava. Kakvo je sloboda kretanja. Koja kod nas ne postoji.

Možda ćete pomisliti da spajam nespojivo. Možda ste u pravu. Zato i kažem ima neka „tajna” veza. Ja to tako vidim. Ja presudu vidim kao potvrdu toga kako nas drugi vide. A mislim da nas vide onako kako sami sebe vidimo.

Šta još kažu psiholozi? Kažu da mnogo odraslog sveta sabotira same sebe u životu, jer se osećaju žrtvama i taj ih osećaj parališe, čini disfukcionalnim. Reaktivnim umesto proaktivnim. „Mentalitet žrtve” se to zove i to je najgore što čoveka može da snađe. (Auto)destruktivan osećaj koji blokira, samog sebe hrani i od samog sebe živi. „Imam četrdeset pet godina i nisam se udala zbog majke.”

A nas je snašlo na kolektivnom nivou. Ne kažem da nema dobrih razloga za to. Ali, ova nepravda će, voleo bih da silno grešim, pečatirati srpski mentalitet žrtve i nacionalni osećaj paranoje. Ta odvratna Evropa, odvratan Zapad. Gde bismo svi rado pobegli. Fašisti su u pravu. Samo gledajte. Dveri će vam uskoro izgledati bezazleno ko udruženje filatelista. Premijer koji nam gadi Evropu, u kojoj se, to smo već zaboravili, inače i nalazimo. Jer u mutnoj bari lakše je loviti. A nije uopšte to poenta. Ne moramo nikad da uđemo u EU. Poenta je da imamo njene standarde nas samih radi. Zbog nas. Ne zbog njih.

Poenta je da stanemo. Da ne trzamo. Pogledamo u ogledalo. Podvučemo crtu. Vidimo šta možemo da učinimo za sebe same. Zasučemo rukave. Pomognemo sebi. Krenemo da se dižemo. Pomognemo i onom do nas da se digne. Solidarnost ne može da promaši. Da promenimo sliku, ne onu koju svet ima o nama, već onu koju imamo o sebi.

Amfilohije, beli medved i čajanka u patrijaršiji

16069  I evo nas, vreme Božića, vreme radosti. U mom slučaju zabava bi bila tačnija reč. Možda je čudno da ateista poput mene s nestrpljenjem čeka da čuje božićne poslanice crkvenih „velikodostojnika” (već su i ove titule prezabavne) ali je tako. Iskreno, od Amfilohija sam najviše očekivao i … nije me izneverio. Teško da će Irinej žešće od njega da se prospe ali, SPC je to, ne treba se kladiti!

Poslanica je prepuna „celomudrenosti”. Toliko da je teško odlučiti odakle da se krene. Ipak, prirodno, kako i inače u životu biva, najzabavniji su delovi koji se bave seksom. Sex sales, zar ne? Pa makar bi crkva to trebalo da zna. Šta su sex toys industrija, čipkano rublje i Lubutenove štikle u poređenju sa industrijom prodaje nepostojećeg leka za nepostojeću bolest, tj oprosta za greh? Ne može se ni porediti. Tako da, kad pominje porno biznis s milijardama prihoda … zvuči kao šeretluk.

Onda ću samo preleteti preko nekoliko mesta iz Amfilohijeve poslastice (did I say poslastice?) … hoću reći poslanice, jer žurim da se bavim seksom. Ko o čemu … Ne, nije kurva i poštenje, to je Amfilohije. Ja sam baba iz poslovice s uštipcima. Nije isto, nikako.

blog.16070 Mjestobljustitelj ili kako već, pominje „paganski totalitarizam”. Privukla me je ova formulacija, prirodno, jer mnogo volim da se bakćem istorijom. Paganski totalitarizam, dakle … Evo razmišljam. Pa ne znam, pravo da vam kažem. Dal misli Egipat, Asirija, Vavilon … Behu to paganske kulture, ali i … teokratije. Faraon je bog na zemlji, bla, bla, bla …. slično onome kako je hrišćanstvo govorilo za apsolutne monarhe. Svi su apsolutizmi bili blagosloveni i od boga i od crkve. Religija je uvek, još od Konstantina, bila uz bok diktatora i tlačitelja i nikada se nije izlagala opasnosti pobune za dobrobit ugnjetavanih. Uvek je bila prva da ponizi, uhapsi, prokune, uništi i spali sve što je lepo, mlado, zdravo, talentovano, pametno, duhovito. Uvek je bila udarna pesnica starosti protiv mladosti, impotencije i mizoginije protiv žena, gluposti i neukosti protiv znanja, smrti protiv života. Istorija je prepuna primera. Tomas Džeferson je bio u pravu – „U svakoj zemlji i u svakom dobu, sveštenik je bio neprijatelj slobode. On je uvek u savezništvu s despotom, pomažući njegove zloupotrebe u zamenu za zaštitu svojih”

Možda je egzarh sveštenog trona pećkog mislio na Grčku i Rim? (Ne, Rim nije propao od seksa. Propao je kao i svaka imperijalna sila u istoriji zbog neodrživosti ekonomskog sistema). Pa, nisu se baš klali oko toga dal je Afrodita ili Venera, Hermes ili Merkur. Štaviše, za bogatstvo i raznolikost paganskih mitologija (nekad religija, danas mitologija, tako vam je to s religijama) možemo zahvaliti mnoštvu lokalnih karakterističnosti kad je o bogovima reč. Pagani nisu mnogo marili za dogmu. A kad smo već kod paganskog totalitarizma … Hrišćanstvu je bilo potrebno manje od sto godina da od jedne proganjane sekte postane religija koja proganja do te mere potpuno i temeljno, mjestobljustitelj bi rekao totalitarno, da je bilo potrebno pozatvarati sve paganske škole, uništiti sve biblioteke i hramove, statue i poeziju i zabraniti bilo kakav drugi oblik veroispovesti … Postoji vreme kada je hrišćanstvo totalitarno dominiralo životima ljudi, poznatije je pod nazivom „mračno”. Ne bih više o tome. Let’s talk about seX.

Amfilohije mi je potvrdio ono što već dugo slutim. Srbija je, naime (a i razroko oko u glavi, podrazumeva se) jedna jako, jako bedna zemlja. Već kad sam saznao da uvozi pasulj i beli luk, pomislio sam da je sve otišlo dođavola. Ej, pasulj i beli luk! Pored tolike obradive zemlje. A, da parafraziram pokojnog patrijarha Pavla, ne biva Srbin bez pasulja i belog luka. Avokado, limun, kivi, ajde da razumem, ali pasulj i beli luk!

Kad ono … može i gore. Kad kreneš da uvoziš seks, znaj da si na dnu. A evo, mjestobljustitelj mi kaže da se u Srbiju uvozi seks. Leleeeeeeeeeee …. I to zapadnjački. Znači u startu kvarna roba. Stvar je toliko opasna da iza tog uvoza stoje velike svetske organizacije i lobiji, koji, po već oprobanom receptu (kako nam je, inače, propalo sve drugo?) plaćaju domaće aktiviste da za njih rade.

16071Ja sam mislio da se u Srbiji ljudi jebu. Izgleda sam bio u silnoj zabludi. Izgleda da u Srbiji došlo vreme da se uvozi i jebanje. Možda je Amfilohije mislio na uvoz „nekanonskog” seksa. Tj, na onog koji nije prošao temeljnu hrišćansku kodifikaciju koja je za perverziju proglasila sve što nije genitalni heteroseksualni odnos u „svetoj” bračnoj zajednici. A ni sa tim ne treba da se preteruje, ako ne mislite da rađate, oladite ….

Psiholog Darel Rej je 2011. sproveo jedno zanimljivo istraživanje na temu religije i seksa. U onlajn istraživanju učestvovalo je preko 14.500 Amerikanaca, sekularista svih profila od kojih je dobar deo poticao, kao i sam Rej, iz vrlo religioznih porodica. Želeo je da uporedi seksualni život onih koji su rasli u religioznim porodicama sa životom onih koji potiču iz sekularnih porodica. Učesnici su morali da daju odgovor na četiri pitanja:

1. Kada ste počeli da se samozadovoljavate?
2. Kada ste počeli da upražnjavate oralni seks?
3. Kada ste počeli da upražnjavate peting?
4. Kada ste počeli da imate seksualne odnose?

Razlike u odgovorima gotovo da nije bilo. Religiozni ili ne, biologija se dešava. Primećeno je čak da verujući, s godinama postaju veći konzumenti pornografije. Jedina razlika je osećanje krivice koju su verujući zbog seksa osećali.

16072Drugim rečima, religija je delotvorna u sprečavanju seksa koliko i u sprečavanju oružanih sukoba. Gde god imate više verskih zajednica koje dele isti geografski prostor šanse za sukob se uvećavaju. Isto tako, društva u kojima se pod uticajem religije sprovodi seksualna represija su ujedno i društva šizofreno opsednuta seksom. Fontane sa skulpturama morskih sirena u Libiji i Egiptu pokrivaju se da ne bi uzbuđivale muškarce. Novinar Džon Hendren (za američki National Public Radio) 2006. iz Iraka izveštavao je o ubistvima čobana u okolini Bagdada od strane islamista jer su čuvali koze bez pelena. Nage koze su, po mišljenju lokalnih klerika, preveliko iskušenje za muškarce. Iz istog razloga ubijeno je i nekoliko bakalina koji se nisu pridržavali uputstava o aranžiranju povrća na tezgi – celer u kombinaciji sa paradajzom smatra se seksualno opscenim prizorom. Dokumentarac „Religious Psychosis – Dancing Boys (Bacha Bazi)” govori o dečacima koje lokalni moćnici regrutuju iz siromašnih porodica, da se oblače kao žene i izvode provokativne plesove na muškim zabavama u seksualno ekstremno represivnom Avganistanu. Bača Bazi dečaci završavaju kao seksualno roblje nad kojim se iživljavaju seksualno neiživljeni muškarci. Vatikan isplaćuje milijarde dolare u vansudskim poravnanjima u slučajevima seksualnog napastvovanja dece od strane katoličkih sveštenika.

Religija stvara opsesiju seksom. Objašnjenje je jednostavno. Psiholozi ga zovu „efekat belog medveda”. Recite nekome da ne misli o belom medvedu i taj neko neće moći da se otrese slike belog medveda.

16073Sjedinjene Države su zahvalan teren za proučavanje odnosa religije i seksa. Neke američke savezne države su liberalnije od drugih. One su manje religiozne i politički su naklonjenije demokratama. Mediji ih nazivaju „plavim” državama. Druge su konzervativnije – religioznije i politički naklonjenije republikancima. U medijima se nazivaju „crvenim” državama.

Šta kažu istraživanja? Na internet pornografiju najviše se troši u najreligioznijim američkim saveznim državama (Osam od deset američkih država čiji stanovnici najviše troše na internet pornografiju su 2008. glasale za predsedničkog kandidata Džon MekKejna; izuzetak su Florida i Havaji). Države u kojima su istopolni brakovi nezakoniti imaju 11% više pretplatnika na internet pornografiju. Maloletničke trudnoće i polne bolesti rasprostranjeniji su u religioznijim američkim saveznim državama nego u liberalnijim.

Uporedimo sada Sjedinjene Države s Evropom. Američki tinejdžeri u seksualne odnose stupaju odprilike isto kao i njihovi vršnjaci u ostalom razvijenom svetu. Međutim, američke tinejdžerke četiri do pet puta češće ostanu u drugom stanju, rode ili abortiraju nego tinejdžerke zapadne Evrope. Veći je i procenat mladih Amerikanaca zaraženih HIV-om i drugim seksualno prenosivim bolestima. Stopa zaraženosti gonorejom kod mladih Amerikanaca veća je 70 puta nego kod njihovih vršnjaka u Francuskoj i Holandiji. Ne biste Holandiju i Francusku baš nazvali religioznim društvima, zar ne? Ovakva drastična statistička razlika objašnjava se time da se program seksualnog obrazovanja Amerikanaca bazira uglavnom na propovedanju apstinencije, dok se seksualno obrazovanje Francuza, Holanđana i Nemaca bazira na upoznavanju sa metodama zaštite od neželjene trudnoće i seksualno prenosivih bolesti.

16074I, kao i obično, religija i u ovom slučaju generiše neverovatno licemerje istrajavajući pri tom i dalje da sebe zove čuvarom javnog morala. Tokom šezdesetih godina prošlog veka američki profesor sociologije, Lod Hamfri, sproveo je jedno istraživanje za svoju doktorsku disertaciju čije je rezultate objavio 1970. godine u knjizi „Tearoom Trade”. Hamfri je godinama obilazio javne toalete u kojima su se okupljali homoseksualci u potrazi za anonimnim seksom i pretvarao se da „čuva stražu” od mogućeg policijskog prepada. Zatim bi beležio registarske tablice ljudi koji su zalazili na takva mesta, pronalazio njihove adrese, prerušavao se i pod raznim lažnim izgovorima (anketiranje i slično) te ljude u njihovim kućama intervjuisao. Više od 50% njih bili su oženjeni muškarci konzervativnih društvenih i političkih gledišta kojima su prikrivali svoje tajne sklonosti.

Nije retkost da se za pojedine uticajne konzervativne političke figure, takozvane zagovornike „tradicionalnih porodičnih vrednosti” ispostavi da su klijenti prostitutki ili višestruki preljubnici. Uticajni američki sveštenik Ted Hagard (jedno vreme vođa Nacionalnog udruženja jevanđelista) godinama je koristio usluge muške prostitutke. Leri Krejg, američki senator iz redova republikanaca, ugledan porodičan čovek i veliki protivnik gej prava u Americi, uhapšen je juna 2007. godine u toaletu aerodroma u Minesoti zbog „razvratnog ponašanja”. Mark Foli, član predstavničkog doma SAD iz redova republikanaca, bio je prinuđen da u kongresu podnese ostavku nakon što je otkriveno da je mladim pripravnicima slao mejlove lascivne sadržine.

16075Mislim, come on Ristooo …. svi znamo da ste odlikovali pedofila u svojim redovima. Svi znamo da Lady Kačavenda voli dečake i da ih čak plaća, pardon, stipendira … Kakve su čajanke po manastirima i patrijaršiji gde obitavaju najperverzniji od najperverznijih, najneprirodniji od neprirodnog, hoću reći, mladi i matori devci, možemo samo da pretpostavljamo … I, svi znamo da Srbija moralno tone još dublje od kako se SPC ugurao svuda. Posle 12 godina veronauke po školama polnih boleština je sve više, abortusa je sve više, a natalitet u minusu ko i pre.

Risto, tvoj beli medvedić zove se Stojko ….

Gled’o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled’o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš’o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad Tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled’o sam vas – ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled’o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite! (Kaluđeri, Đura Jakšić)

Sećanje na žrtve holokausta i novi evropski antisemitizam

bloggg.16120Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Ukoliko se o ovom izraelsko-palestinskom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija, kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevnice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.
Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu. Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsenika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti” ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku”).
Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete koje i belci.
BLOG.16119Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije električnom ogradom većim delom, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog opresije i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik” za veru.
BLOG.16121Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć. I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu jeste da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi”, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.” (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).
16122Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine, pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.
Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih Arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen”. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra” piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli”.
Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo dva i po puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?
Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.
Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja” Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.
Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.
16123Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop). Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima., istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine”. Svi znamo koje su metode u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak”. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine.
U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji”, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja”.
Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas” (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti”. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.
Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?
Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se ogleda u verovanju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.