Pozlaćeni pacov

Priča se da je Alfred Hičkok, veliki filmski majstor u umetnosti zastrašivanja ljudi, vozeći se jednom prilikom kroz Švajcarsku, iznenada uperio prst u prozor automobila i rekao: „To je najstrašniji prizor koji sam u životu video”. A video je sveštenika kako razgovara s dečačićem i drži ruku na njegovom ramenu. Hičkok se nagnuo kroz prozor automobila i povikao: „Trči, dete! Trči, ako ti je život mio!”

Ne procenjuj ljude na osnovu toga kako izgledaju. Trudim se da se držim ovog samonametnutnog, politički korektnog pravila i po cenu zanemarivanja intuicije. Volt Dizni nije imao tih skrupula kada je stvarao svoje junake. Samo je vizuelizovao arhetipske slike podsvesti. Ja se jesam zeznuo par puta kada sam tvrdoglavo istrajavao da zanemarim alarm intuicije kako bih sebi dokazao koliko sam širok i bez predrasuda. Manje puta sam se zeznuo u suprotnom smeru – drugim rečima, intuicija me retko vara.

Teško da bih sa gospođicom sa slike levo pokrenuo razgovor na temu uticaja filozofije neoplatonizma na problem nedovršenosti Mikelanđelovih skulptura, ali isto tako možete biti sigurni da ne bih podigao ne samo svoje već bilo čije dete da ga celiva i dotakne sveti otac Benedikt XVI.

Kucam ovo „sveti” i „otac” s nekom nejasnom zebnjom kao da će laptop od toga iznenada da eksplodira i samom sebi objašnjavam kako će ljudi prepoznati cinizam u namernom isticanju ove besmislene titule. Neki i hoće. Žalosno mali broj njih. Kod ogromne većine drugih probudiće se osećanje uzvišenog poštovanja i ponosa. I želje da se celiva delić zlatnog oklopa ovog humanoidnog štakora, kralja svih pozlaćenih štakora purpurnih kapica koji svetom šire smrtonosni virus moralne i duhovne kuge.

Sveti otac Benedikt izgleda upravo onako kako bi čovek i zamislio da izgleda prvi čovek organizacije koja je spalila stotine hiljada živih žena, proganjala Jevreje, skrivala naciste, proganjala, spaljivala i maltretirala slobodnomisleće ljude, čiji misionari smrti svojim vatrenim propovedima protiv kondoma žanju milione života u subsaharskoj Africi, koja je temeljno porušila sve tekovine paganske civilizacije, predivne hramove i još divnije skulpture koje su slavile život, ljubav i čulnost, spalila poeziju Sapfe i Anakreonta, do temelja porušila aleksandrijsku biblioteku i spalila njene pergamente, jer znanje i inteligencija su najveći neprijatelji Benediktovog boga, čiji su duhovni preci na ulicama kosmopolitske Aleksandrije razvukli, izmrcvarili i raskomadali Hipatiju jer je bila žena, lepa, pametna i hrabra.
Sveti otac izgleda kao štakor. Optočen zlatom. I ako je tačno ono što priglupe mase veruju, da se Nečastivi obznanjuje tamo gde biste to najmanje očekivali, onda, eno ga, zaseo je na presto sv. Petra. I toliko je moćan da mu više nije potrebno da na sebe preuzima najzavodljivije oblike, toliko je u prednosti u večnoj borbi dobra i zla da sad može sebi da dopusti i da izgleda ko esencija zla.

Papin posjet odanoj Hrvatskoj vremenski se poklopio sa „skandalom” u Italiji. Sveštenik Rikardo Sepia, inače Benediktov blizak saradnik na zataškavanju ranijih pedofilskih zločina katoličkih sveštenika, naručivao je preko marokanskog dilera droge da mu ovaj nabavi dečake za seks. Policija je presrela telefonski razgovor u kome ugledni papin saradnik na ponudu da mu se isporuči jedan šesnaestogodišnjak kaže – „Ne želim šesnaestogodišnjake, želim mlađe. Četrnaestogodišnjaci su OK. Potraži neke ugrožene, iz problematičnih porodica”.

Skandal je izlizana reč koja nema više nikakvu težinu i značenje. To je tek mamac sa naslovnih strana novina koji obećava malo „prljavštine”, nešto razbibrige kao protivteže sumornoj globalnoj ekonomskoj i političkoj situaciji. Jer, ako Vatikan i njegov moralni kredibilitet nisu uzdrmale veze sa nacistima kako očekujete da će to učiniti sveštenik, pa bio on i papin saradnik, koji drogom plaća da maloletnim dečacima iz problematičnih porodica svoj sramotni i tajni ud gura u njihova gladna usta. Ljudi su glupi do te mere da će uprkos činjenici da je njihov duhovni vođa i vrhovni moralni autoritet skrivao i štitio silovatelje i zlostavljače dece, podići svoje da ga ovaj blagoslovi i celiva.

Živimo u takvim vremenima.

Papa je, dok njegov saradnik sa svojim odvjetnicima razmatra kako da se nagodi sa pravdom, uostalom, on je pod jurisdikcijom nebeske a ne zemaljske pravde i krajnja je drskost, da ne kažem bogohuljenje i sama pomisao da mu se sudi, u odanoj Hrvatskoj sasvim prigodno održao slovo o smislu savesti. Toliko je simbolike u tome da jedva uspevam da je raspetljam i rastumačim. I daleko prevazilazi činjenicu da slovo o savesti drži čovek koji je zataškavao zločin. I ateizam izjednačavao sa nacizmom a njegova organizacija je naciste krila i spašavala pacovskim kanalima. Štaviše, sam je bio pripadnikom hitlerove mladeži.

Simbolika je daleko dublja nego što se to na prvi pogled čini. Toliko duboka da vam se može zavrteti u glavi ukoliko nastavite da zurite u njenu dubinu. Duboka ko jame pune srpskih, jevrejskih i romskih žrtava ustaškog genocida. Genocida koji nikada nije bio kažnjen a koji je bio blagosloven iz Vatikana. I koji je puno priznanje i svečanu i uzvišenu legalizaciju dobio beatifikacijom Stepinca, kardinala genocida i najvećeg sina hrvatske nacije. I, po papinim rečima, velike žrtve komunističkog režima, u kome je, uzgred, na miru od starosti umro. Čiste savesti.

Posle slova o savesti papa je odanu Hrvatsku pohvalio kao naciju na koju bi se mogle ugledati mnoge druge. Turska da je katolička, već bi bila u EU. I tako, Hrvatska je na pragu EU, čista, etnički naravno, duhovno krepka, povjesno uzorita, konačno spašena bizantijskog smrtonosnog stiska u kome je njena europska kulturna baština opstajala samo zahvaljujući nebeskoj intervenciji djeve Marije, majčinske brige katoličke crkve i očinske ljubavi dugačkog niza svetih otaca na prestolu svetog Petra. I mnoštvu naoštrenih i krvavih kama.

Mnogima su suze udarale na oči gledajući pozlaćenog pacova kako papamobilom, jer ništa tako kao blindirano staklo ne potvrđuje veru u boga, mili ka trgu bana Jelačića. Meni se povraćalo. Dok je katolička mladež, na nekakav svoj praznik, klicala „papa mi te volimo” u pop scenografiji sa sledeće Lady Gagine turneje, papa je zborio o relativnosti današnje moralnosti i spasu u obnovljenoj katoličkoj duhovnosti. Glupost je neuništiva i neprestano se podmlađuje. I svaki put izgleda sve strašnije, kao papa koji odglumljenom telesnom slabošću želi da naglasi svoju duhovnost na način na koje zlato na njemu obasjava sjaj istine Kristove poruke o skromnosti i siromaštvu. Trčite, trčite …. Za koga nije kasno.
Advertisements

One thought on “Pozlaćeni pacov

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s