Anđelinina kabalistička poruka

Ne radi se samo o tome da Srbija, pri okolnostima kakve jesu, nema kad da se bakće tamo nekim filmom, jer doslovno mora da gleda kako će da opstane, već o tome da mi pristajemo na ulogu žrtve Anđelinine loše umetnosti. Šta više u nju se potpuno uživljavamo. A izbor je i jasan i jednostavan do mere saveta iz Cosmopoliten-a. Ili ćeš prihvatiti ulogu žrtve i batrgajući se tonuti sve dublje ko u živo blato, ili ćeš je svesno i angažovano odbaciti i biti proaktivan umesto reaktivan. 

Holivud je oduvek bio političan. Setite se samo svojih komentara kad god biste gledali neko samoveličajuće američko celuloidno smeće u kome američki predsednik lično spasava planetu od kakve globalne katastrofe ili vanzemaljske invazije, ili se „običan” Amerikanac iz naroda u kakvoj nemogućoj misiji suprostavlja intergalaktičkim silama zla i nepravde i, naravno, pobeđuje. Uzdahnuli biste barem jednom tokom projekcije – „O bože, ko se loži na ove infantilne gluposti?”

Pa, lože se Amerikanci.

Ma koliko se holivudska zabavljačka industrija može odbaciti kao glupost epskih razmera u kojoj su specijalni efekti sami sebi cilj i zabava za Kentacky Fried Chicken i King Burger konzumente koji kroz domaće akcijaše u krv ispumpavaju potrebnu dozu adrenalina da ih holesterol ne ubije, ne može se podceniti uticaj američke popularne kulture na formiranje individualne svesti na nižoj, odnosno javnog mnjenja na višoj istanci. Do stupidnosti uprošćena forma američke masovne zabave je ta koja u svest masa urezuje razne predstave, pa i one istorijske.

Često pominjana „mitomanija” balkanskih naroda koja se drži odgovornom za dobar deo aktuelne bede i nesreće tih istih naroda u poređenju s onom američkom deluje kao poređenje inficirane akne na nosu adolescenta sa metastaziranim rakom limfnih žlezda. Šta može da parira američkoj samoljubivosti i veri u misiju da planetu svedu na svoju meru i besplatni izvor sirovina, hipertehnološkom džinu s mozgom idiota, naciji koja vedri i oblači i kroji, ne sudbinu, već istoriju čitavih delova planete, a čija ogromna većina stanovnika živi u čvrstom uverenju da je biblijska priča o postanku sveta doslovno tačna.

Holivud je oduvek bio u službi američke mitologije.

Poslednjih nekoliko decenija Srbi su dežurni holivudski bad guys u maloumnim američkim akcijašima. Podsetimo se, Extreme Ops, Behind Enemy Lines, 24, Bad Company, Welcome to Sarajevo, Harrison’s Flower …. čak i nekoliko epizoda naučno fantastične serije Seven Days i Judge Advocate General … spisak je predugačak.

Mada, činjenica da je jedan mali, politički nemoćan narod uzet za filmskog neprijatelja američkog sna, dakle celog sveta, može na prvi pogled da iznenadi ali je zapravo lako objašnjiva. Srbi su, prvo i osnovno, politički potpuno nemoćni. Dakle, nema bojazni od nekog novog 11. septembra koji je, sasvim uzgred, po spektakularnosti prevazišao i najmaštovitije holivudske scenarije. Nemaju ni naftu a nisu ni muslimani. Setimo se histerija sledbenika religije mira povodom karikatura, medvedića Muhameda u Sudanu ili epizode South Park-a, jedine cenzurisane i jedine povučene s online emitovanja od par stotina epizoda u kojima nije bio pošteđen apsolutno niko.

Drugo, beli su, što je neizmero bitno za održavanje fantazma političke korektnosti. Kineza je previše, reč je, ipak, o tržištu od milijardu i neki milion duša. A tu su i kineski krediti. Crnci automatski otpadaju jer se rasizam tu najlakše detektuje. S Arapima, tim očiglednim kandidatima, ko sme da se kači?

Beli, nemoćni Srbi, ko će da zameri? Niko. Čak ni Srbi sami neće smeti da budu previše glasni i previše da se brane jer će se to odmah svatiti, kao što se, sudeći po napisima u zapadnoj štampi i čini, kao potvrda njihove krivice i dokumentarne tačnosti filma. Anđelininog, naravno.

Da li je ovo „ostvarenje” da se poslužim tim neutralnim terminom, Anđelinina svesna ili nesvesna namera nije naše da raspetljavamo. To što joj je Ričard Holbruk bio savetnik pri pisanju scenarija, dovoljno govori. Šta zna Anđelina ko je Holbruk? Lično mislim da nije imala loše predumišljaje. Nek budem naivan, al neko toliko lep (da, meni je i dalje lepa), ne može biti namerno zao. I ja joj verujem da je imala dobre namere. Ali, izreka „put u pakao popločan je dobrim namerama” nije nastala iz čista mira. Dobre namere imala je i ta međunarodna zajednica na koju je Anđelina toliko ljuta. Koliko bi rat bio ne samo kraći već i daleko manje krvav da nije bilo „dobrih namera” međunarodne zajednice. Ima li nekoga ko u ovo sumnja?

Neprestano se čuje primedba, sasvim na mestu, da ne treba unapred suditi o nečemu što niste videli. Pa pogledajte, zaista.

Najbolja kritika ovog ostvarenja došla je sa sasvim neočekivanog mesta. Reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić, poglavar Islamske zajednice u BiH, posle sarajevske premijere filma je izjavio – „ovaj film je nešto najbolje što se desilo BiH posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. To je dokaz agresije i genocida na naš narod. Bojao sam se da će istina o agresiji i stradanju našeg naroda i države biti napola kazana i da ću imati muku u duši što nema iskrenih i hrabrih ljudi koji su spremni svetu kazati golu i hladnu istinu nakon lepršavih laži. To je ona istina koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. No, kako se radnja filma odvijala i kako su se ređale brutalne scene, koje su govorile o brutalnom odnosu prema ljudima, posebno prema ženama – našim majkama, ćerkama, sestrama, tetkama i komšinicama, shvatio sam da je Andželina Žoli ta iskrena i hrabra osoba koja se ne boji kazati istinu svima. Korisno bi bilo da film pogledaju Beograd i Banja Luka, jer je šok-terapija najbolji lek za neke bolesti. Nadam se da će primer Andželine Žoli slediti domaći i svetski reditelji u prikazivanju istine o agresiji i genocidu na naš narod.”

Ovome se nema šta dodati.

Realno je bilo očekivati više od autorke filma. Ne zbog njenog dosadašnjeg umetničkog kredibiliteta koji je daleko od neupitnog, već zbog njenog humanitarnog angažmana. Anđelina je bila i u Avganistanu, a mora da joj se kroz uši provukla i vest da je ovih dana život jednog saudijskog 23-godišnjeg novinara doveden u pitanje jer je na svom twitter nalogu u komentaru uvredio proroka. Američki rečeno, morala bi biti bolje upoznata „with their ways”. Ovako je postala filmski Bernar Anri Levi koji je skrivao Rušdija a podržavao Izetbegovića.

Šta je to što ovaj film čini gorim od svih prethodnih? Osim što je autorka imala dobre namere? Glamur holivudskog para snova kojim je očarana čitava planeta. Nasuprot tom bajkovitom holivudskom sjaju stoji impotentna, kastrirana, bezuba srpska „politička elita” koja na kraj ne može da izađe ni sa Zukorlićem (ruku na srce, ni Amfilohijem) i njegovim govorom mržnje, a kamoli s Anđelinom i njenim filmom. Mada, nije da nemaju preča posla.

Guardian u rubrici rewievs, dakle kritike, u par rečenica prepričava radnju filma, a potom se bavi pretnjama koje Anđelina i srpski glumci u filmu dobijaju iz Srbije. Nigde ne stoji eksplicitno ali je očigledno da se ta činjenica tretira kao velika preporuka za film.

Potpuno je nefer, na kraju balade, odnosno filma, oduzeti još i pravo na reakciju. Ne mislim da je neophodno da nacija bude na kolektivnom zen nivou u kome ovo ostvarenje neće izazvati nikakvu reakciju. Ali, deo sa pretnjama, svakako je naš problem. Što je, pretpostavljam, opšte poznata činjenica svakome ko živi u Srbiji.

I, upravo tu, za mene, leži poenta cele ove priče. A ona je potpuno kabalistička. Ne radi se samo o tome da Srbija, pri okolnostima kakve jesu, nema kad da se bakće tamo nekim filmom, jer doslovno mora da gleda kako će da opstane, već o tome da mi pristajemo na ulogu žrtve Anđelinine loše umetnosti. Šta više u nju se potpuno uživljavamo. A izbor je i jasan i jednostavan do mere saveta iz Cosmopoliten-a. Ili ćeš prihvatiti ulogu žrtve i batrgajući se tonuti sve dublje ko u živo blato, ili ćeš je svesno i angažovano odbaciti i biti proaktivan umesto reaktivan.

Jevreji, žrtve Holokausta, to su shvatili i sad njihova packa Gibsonu (uzgred, za manje zlodelo od Anđelininog, jer katolicizam koji Gibsona inspiriše pršti od antisemitizma) dobija težinu političkog incidenta. Čak i Karolas Papuljas, 82-godišnji predsednik bankrotirane Grčke, bez pardona nemačkom ministru finansija Volfgangu Šojbleu saopštava šta mu je na duši. Od nas se očekuje da aplaudiramo Anđelininom ostvarenju. Nema potrebe biti do te mere autoreferentan, ali nema razloga da žena ne dođe u Srbiju ako joj je to želja. Dubravka Lakić, filmski kritičar Politike, bila je na nivou najvišeg standarda svoje profesije intervjuišući Anđelinu u Berlinu. I pri tom ni trunčicu servilna i respektabilna prema Anđelininoj holivudskoj diva personi.

Ja sam je, ako to nekoga može da nadahne, zajedno sa njenim filmom, doživeo kabalistički. Tako sam rešio.

Svojevremeno sam prevodio jednu lepu knjigu o ovoj drevnoj jevrejskoj filozofiji gde se, između ostalog kaže da je, po kabalističkoj tradiciji, jedno od 72 imena boga „čudotvorenje”:

„Dođu vremena kada nam samo čudo može pomoći da preokrenemo neku sumornu i beznadežnu situaciju. Ali čuda ne izvodi Bog, već mi. Svakom čudu u materijalnom svetu prethodi čudesna promena u našem karakteru. Fizička stvarnost i ljudska priroda blisko su povezane. Kada izvedemo izuzetan preobražaj iznutra ta se promena izražava i spolja.

Oslobodite se svake sebičnosti, zavisti, besa i samosažaljenja. Bez sumnje, ovo je težak korak. Moramo se osloboditi mentaliteta žrtve. Činjenica da smo pali nije ono što je važno. Veličina leži u činu ponovnog uzdizanja. Depresija i samosažaljenje su primamljiva emocionalna stanja. Ona, kod potištenih i utučenih, pokreće energiju. Samo je priroda te energije autodestruktivna.”

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s