Podrška suverenitetu i teritorijalnom integritetu Malija

Ne znam kako u ostatku sveta ali u Francuskoj je vest o vojnom puču 22. marta u bivšoj koloniji Maliju i potonjoj secesiji Azavada (severnog, pretežno pustinjskog dela zemlje) 6. aprila dobila prilično medijske pažnje. A medijska pažnja na događaje u Maliju privukla je, pak, moju pažnju, kako to obično i biva kad se stručnjaci islama (expert on islam mi je jedna od omiljenijih medijskih titula, barabar sa stylist) okupe da gledalištu objasne i podvuku razliku između radikalnog i umerenog islama. Dok svakodnevnica pruža obilje primera za ovaj radikalni te niko nema poteškoća u njegovom razumevanju, ovaj umereni ostaje u domenu teorije a primeri se navode iz neke lepe zamišljene budućnosti.

Držim da je ova vrsta optimizma posledica nedostatka činjenica, jer islamizacija, i to ona neumerena, sasvim fino napreduje i u Evropi, a o „tradicionalnim” oblastima tek da ne govorim. Evo, Mali. Za par dana se pretvorio od mlade i krhke demokratije (nezavisnost stekao 1960. a višepartijski sistem i sekularni ustav su bili na snazi od 1991. do neki dan) u šerijatsku džamahiriju. Iz severnih, pustinjskih oblasti zemlje gde je MLNA (Narodni pokret za oslobođenje Azavada) jednostrano (a kako drugo?) proglasio nezavisnost, beži ono malo hrišćana (oko 90% žitelja Malija su muslimani), ženama je zabranjeno da se u javnosti pojavljuju nepokrivene a lokalne radio stanice neprestano upozoravaju da će lopovima biti odsecane ruke (što je egzemplarno i učinjeno pre neki dan neimenovanom lopovu na trgu u gradu Timbuktu) a preljubnici kamenovani. Izuzev pripadnika samog pokreta, podrazumeva se, koji su u svom „oslobodilačkom” pohodu zadržali slobodu da otmu sve što im se svidi.

I tako je šerijat, za svega par dana, pod svoje uzeo teritoriju koja je veća od teritorije Francuske. Mali je, odprilike, dve i po Francuske (dakle, nimalo mali) a deo koji su islamisti zauzeli je oko 2/3 teritorije Malija, pa koga računanje zabavlja nek izvoli.

Inače su Amerikanci i Francuzi, ako je verovati novinama, u ovaj deo Malija dosta investirali, sve iz straha od islamizacije. E, neka su.

I tako, pratim i beležim, i saosećam … al mi nije palo na pamet da bih mogao da završim i na mitingu podrške. Kad ono …

Sunčan dan, moj omiljeni trg Garibaldi, inače jedan od lepših u Nici (u kojoj je, uzgred, legendarni Đuzepe Garibaldi i rođen) prekriven baštama … U jednoj sedim i ispijam kafu a pogled mi s druge strane trga koga tramvajska trasa deli na dva dela, privlači grupica od 10 do 12 mladih crnaca. Nose neke transparente i zastavu koja mi se čini poznatom i pokušavaju da potpuno nezainteresovanim prolaznicima uvale po koji letak.

Ustajem da pročitam transparent ispisan u bojama zastave Malija (pa se srednji, žuti deo, ne vidi s daljine). Kaže – DA jedinstvu zemlje i raznolikosti. NE cepanju moje domovine. Napolje s Al kaidom i njenim saveznikom MLNA.

Sirotinjski skup. Ne samo što nije bog zna kako brojan već i što se čini da su svi potpuno ravnodušni i nezainteresovani. Došlo mi žao nešto. Valjda što sam i sam iz jedne razjebačene zemlje. Al pre nego što odlučujem da se pridružim brzinksi proveravam je li Mali priznao Kosovo. Nije. Red je da podržim onda.

Bio sam jedini belac. A ovaj moj blog verovatno je jedini medijski izveštaj sa skupa.

Daju mi letak na kome piše:

letak

letak

„Mali je tokom dve decenije sa svojom stabilnošću – političkom, ekonomskom i društvenom, bio primer u Africi, a danas je pozornica terorista, narko dilera i naoružanih bandi, što je posledica libijske krize. Suočena s pretnjom balkanizacije i porasta terorizma, situacija u Maliju preti da dovede u pitanje stabilnost regiona Sahel pa i cele Afrike. Rizik cepanja zemlje i prisustvo terorističkih grupa čini da je hitna intervencija međunarodne zajednice, kako bi se izbegao haos, neophodna.

Mali, jedan i nedeljiv.”

Čitam i kažem im da sam sa Balkana. Smeškaju se, nešto između nesigurnosti i nelagode.

U redu je, nema razloga da vam bude neprijatno – kažem i molim jednog prolaznika da nas fotografiše.

Anđelinina kabalistička poruka

Ne radi se samo o tome da Srbija, pri okolnostima kakve jesu, nema kad da se bakće tamo nekim filmom, jer doslovno mora da gleda kako će da opstane, već o tome da mi pristajemo na ulogu žrtve Anđelinine loše umetnosti. Šta više u nju se potpuno uživljavamo. A izbor je i jasan i jednostavan do mere saveta iz Cosmopoliten-a. Ili ćeš prihvatiti ulogu žrtve i batrgajući se tonuti sve dublje ko u živo blato, ili ćeš je svesno i angažovano odbaciti i biti proaktivan umesto reaktivan. 

Holivud je oduvek bio političan. Setite se samo svojih komentara kad god biste gledali neko samoveličajuće američko celuloidno smeće u kome američki predsednik lično spasava planetu od kakve globalne katastrofe ili vanzemaljske invazije, ili se „običan” Amerikanac iz naroda u kakvoj nemogućoj misiji suprostavlja intergalaktičkim silama zla i nepravde i, naravno, pobeđuje. Uzdahnuli biste barem jednom tokom projekcije – „O bože, ko se loži na ove infantilne gluposti?”

Pa, lože se Amerikanci.

Ma koliko se holivudska zabavljačka industrija može odbaciti kao glupost epskih razmera u kojoj su specijalni efekti sami sebi cilj i zabava za Kentacky Fried Chicken i King Burger konzumente koji kroz domaće akcijaše u krv ispumpavaju potrebnu dozu adrenalina da ih holesterol ne ubije, ne može se podceniti uticaj američke popularne kulture na formiranje individualne svesti na nižoj, odnosno javnog mnjenja na višoj istanci. Do stupidnosti uprošćena forma američke masovne zabave je ta koja u svest masa urezuje razne predstave, pa i one istorijske.

Često pominjana „mitomanija” balkanskih naroda koja se drži odgovornom za dobar deo aktuelne bede i nesreće tih istih naroda u poređenju s onom američkom deluje kao poređenje inficirane akne na nosu adolescenta sa metastaziranim rakom limfnih žlezda. Šta može da parira američkoj samoljubivosti i veri u misiju da planetu svedu na svoju meru i besplatni izvor sirovina, hipertehnološkom džinu s mozgom idiota, naciji koja vedri i oblači i kroji, ne sudbinu, već istoriju čitavih delova planete, a čija ogromna većina stanovnika živi u čvrstom uverenju da je biblijska priča o postanku sveta doslovno tačna.

Holivud je oduvek bio u službi američke mitologije.

Poslednjih nekoliko decenija Srbi su dežurni holivudski bad guys u maloumnim američkim akcijašima. Podsetimo se, Extreme Ops, Behind Enemy Lines, 24, Bad Company, Welcome to Sarajevo, Harrison’s Flower …. čak i nekoliko epizoda naučno fantastične serije Seven Days i Judge Advocate General … spisak je predugačak.

Mada, činjenica da je jedan mali, politički nemoćan narod uzet za filmskog neprijatelja američkog sna, dakle celog sveta, može na prvi pogled da iznenadi ali je zapravo lako objašnjiva. Srbi su, prvo i osnovno, politički potpuno nemoćni. Dakle, nema bojazni od nekog novog 11. septembra koji je, sasvim uzgred, po spektakularnosti prevazišao i najmaštovitije holivudske scenarije. Nemaju ni naftu a nisu ni muslimani. Setimo se histerija sledbenika religije mira povodom karikatura, medvedića Muhameda u Sudanu ili epizode South Park-a, jedine cenzurisane i jedine povučene s online emitovanja od par stotina epizoda u kojima nije bio pošteđen apsolutno niko.

Drugo, beli su, što je neizmero bitno za održavanje fantazma političke korektnosti. Kineza je previše, reč je, ipak, o tržištu od milijardu i neki milion duša. A tu su i kineski krediti. Crnci automatski otpadaju jer se rasizam tu najlakše detektuje. S Arapima, tim očiglednim kandidatima, ko sme da se kači?

Beli, nemoćni Srbi, ko će da zameri? Niko. Čak ni Srbi sami neće smeti da budu previše glasni i previše da se brane jer će se to odmah svatiti, kao što se, sudeći po napisima u zapadnoj štampi i čini, kao potvrda njihove krivice i dokumentarne tačnosti filma. Anđelininog, naravno.

Da li je ovo „ostvarenje” da se poslužim tim neutralnim terminom, Anđelinina svesna ili nesvesna namera nije naše da raspetljavamo. To što joj je Ričard Holbruk bio savetnik pri pisanju scenarija, dovoljno govori. Šta zna Anđelina ko je Holbruk? Lično mislim da nije imala loše predumišljaje. Nek budem naivan, al neko toliko lep (da, meni je i dalje lepa), ne može biti namerno zao. I ja joj verujem da je imala dobre namere. Ali, izreka „put u pakao popločan je dobrim namerama” nije nastala iz čista mira. Dobre namere imala je i ta međunarodna zajednica na koju je Anđelina toliko ljuta. Koliko bi rat bio ne samo kraći već i daleko manje krvav da nije bilo „dobrih namera” međunarodne zajednice. Ima li nekoga ko u ovo sumnja?

Neprestano se čuje primedba, sasvim na mestu, da ne treba unapred suditi o nečemu što niste videli. Pa pogledajte, zaista.

Najbolja kritika ovog ostvarenja došla je sa sasvim neočekivanog mesta. Reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić, poglavar Islamske zajednice u BiH, posle sarajevske premijere filma je izjavio – „ovaj film je nešto najbolje što se desilo BiH posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. To je dokaz agresije i genocida na naš narod. Bojao sam se da će istina o agresiji i stradanju našeg naroda i države biti napola kazana i da ću imati muku u duši što nema iskrenih i hrabrih ljudi koji su spremni svetu kazati golu i hladnu istinu nakon lepršavih laži. To je ona istina koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. No, kako se radnja filma odvijala i kako su se ređale brutalne scene, koje su govorile o brutalnom odnosu prema ljudima, posebno prema ženama – našim majkama, ćerkama, sestrama, tetkama i komšinicama, shvatio sam da je Andželina Žoli ta iskrena i hrabra osoba koja se ne boji kazati istinu svima. Korisno bi bilo da film pogledaju Beograd i Banja Luka, jer je šok-terapija najbolji lek za neke bolesti. Nadam se da će primer Andželine Žoli slediti domaći i svetski reditelji u prikazivanju istine o agresiji i genocidu na naš narod.”

Ovome se nema šta dodati.

Realno je bilo očekivati više od autorke filma. Ne zbog njenog dosadašnjeg umetničkog kredibiliteta koji je daleko od neupitnog, već zbog njenog humanitarnog angažmana. Anđelina je bila i u Avganistanu, a mora da joj se kroz uši provukla i vest da je ovih dana život jednog saudijskog 23-godišnjeg novinara doveden u pitanje jer je na svom twitter nalogu u komentaru uvredio proroka. Američki rečeno, morala bi biti bolje upoznata „with their ways”. Ovako je postala filmski Bernar Anri Levi koji je skrivao Rušdija a podržavao Izetbegovića.

Šta je to što ovaj film čini gorim od svih prethodnih? Osim što je autorka imala dobre namere? Glamur holivudskog para snova kojim je očarana čitava planeta. Nasuprot tom bajkovitom holivudskom sjaju stoji impotentna, kastrirana, bezuba srpska „politička elita” koja na kraj ne može da izađe ni sa Zukorlićem (ruku na srce, ni Amfilohijem) i njegovim govorom mržnje, a kamoli s Anđelinom i njenim filmom. Mada, nije da nemaju preča posla.

Guardian u rubrici rewievs, dakle kritike, u par rečenica prepričava radnju filma, a potom se bavi pretnjama koje Anđelina i srpski glumci u filmu dobijaju iz Srbije. Nigde ne stoji eksplicitno ali je očigledno da se ta činjenica tretira kao velika preporuka za film.

Potpuno je nefer, na kraju balade, odnosno filma, oduzeti još i pravo na reakciju. Ne mislim da je neophodno da nacija bude na kolektivnom zen nivou u kome ovo ostvarenje neće izazvati nikakvu reakciju. Ali, deo sa pretnjama, svakako je naš problem. Što je, pretpostavljam, opšte poznata činjenica svakome ko živi u Srbiji.

I, upravo tu, za mene, leži poenta cele ove priče. A ona je potpuno kabalistička. Ne radi se samo o tome da Srbija, pri okolnostima kakve jesu, nema kad da se bakće tamo nekim filmom, jer doslovno mora da gleda kako će da opstane, već o tome da mi pristajemo na ulogu žrtve Anđelinine loše umetnosti. Šta više u nju se potpuno uživljavamo. A izbor je i jasan i jednostavan do mere saveta iz Cosmopoliten-a. Ili ćeš prihvatiti ulogu žrtve i batrgajući se tonuti sve dublje ko u živo blato, ili ćeš je svesno i angažovano odbaciti i biti proaktivan umesto reaktivan.

Jevreji, žrtve Holokausta, to su shvatili i sad njihova packa Gibsonu (uzgred, za manje zlodelo od Anđelininog, jer katolicizam koji Gibsona inspiriše pršti od antisemitizma) dobija težinu političkog incidenta. Čak i Karolas Papuljas, 82-godišnji predsednik bankrotirane Grčke, bez pardona nemačkom ministru finansija Volfgangu Šojbleu saopštava šta mu je na duši. Od nas se očekuje da aplaudiramo Anđelininom ostvarenju. Nema potrebe biti do te mere autoreferentan, ali nema razloga da žena ne dođe u Srbiju ako joj je to želja. Dubravka Lakić, filmski kritičar Politike, bila je na nivou najvišeg standarda svoje profesije intervjuišući Anđelinu u Berlinu. I pri tom ni trunčicu servilna i respektabilna prema Anđelininoj holivudskoj diva personi.

Ja sam je, ako to nekoga može da nadahne, zajedno sa njenim filmom, doživeo kabalistički. Tako sam rešio.

Svojevremeno sam prevodio jednu lepu knjigu o ovoj drevnoj jevrejskoj filozofiji gde se, između ostalog kaže da je, po kabalističkoj tradiciji, jedno od 72 imena boga „čudotvorenje”:

„Dođu vremena kada nam samo čudo može pomoći da preokrenemo neku sumornu i beznadežnu situaciju. Ali čuda ne izvodi Bog, već mi. Svakom čudu u materijalnom svetu prethodi čudesna promena u našem karakteru. Fizička stvarnost i ljudska priroda blisko su povezane. Kada izvedemo izuzetan preobražaj iznutra ta se promena izražava i spolja.

Oslobodite se svake sebičnosti, zavisti, besa i samosažaljenja. Bez sumnje, ovo je težak korak. Moramo se osloboditi mentaliteta žrtve. Činjenica da smo pali nije ono što je važno. Veličina leži u činu ponovnog uzdizanja. Depresija i samosažaljenje su primamljiva emocionalna stanja. Ona, kod potištenih i utučenih, pokreće energiju. Samo je priroda te energije autodestruktivna.”

Treća Srbija

Pojam „dve Srbije” mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije” mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.

Ovo klackanje simboličan izraz dobilo je u dvostrukom krštavanju župana Nemanje, osnivača srpske srednjevekovne države i njene najznačajnije dinastije, a koji je kao dečak kršten po katoličkom a u zrelim godinama po pravoslavnom crkvenom ritualu. Naprslina koja se pomolila za vreme njegove vladavine a koja će vremenom evoluirati u šizofreni bipolarni rascep, produbila se već za vremena njegovih sinova. Srednji Stefan, kraljevsku krunu i titulu dobiće iz papskog Rima dok će najmlađi Rastko, crkvenu samostalnost izdejstvovati od pravoslavnog vaseljenskog patrijarha u Vizantiji.

Potpunoj zabuni doprineće potonji vladar knez Lazar koji je konceptu dve Srbije dodao doslovno kosmičku dimenziju – pored zemaljske, s doduše nikad ustanovljenim granicama, prilikom pokušaja ostvarenja sumanute ideje kolektivnog samoubistva pri neveselim političkim prilikama, uveo je i pojam nebeske Srbije koju naseljavaju duše najvernijih sinova i kćeri srbskih dok one u pogledu roboljublja nešto kolebljivije istrajavaju na zemaljskim danima u zemaljskog Srbiji ma i po cenu teškog prokletstva Lazara i njegovih vitezova.

Ovde se srećemo s prvim i, moguće, najznačajnijim od brojnih paradoksa srpskog društvoslovlja – reč je o posebnoj vrsti autohtone demagogije za koju postoje brojni domaći izrazi kao što su palamuđevina, mrsomuđevina, prodaja muda za bubrege i slično. U kontekstu dve Srbije, potrebno je naglasiti, reč je o pojavi gde idejni zastupnici nebeske Srbije u nju šalju pristalice zemaljske dok oni istovremeno zemaljsku pustoše do mere nezamislivog i neverovatnog.

U vekovima turske okupacije ideja dve Srbije latentno je tinjala pod istorijskom okolnošću da su se srpske zemlje ponovo našle na granici dva carstva – Otomanskog i Austro-Ugarskog, kao i ideje spasonosne islamizacije nasuprot ideji upornog otpora.

Koncept dve Srbije punom snagom aktuelizovan je odmah po obnavljanju samostalnosti srpske države. U ovoj činjenici mnogi istraživači prepoznaju, ne teret neblagonaklonih istorijskih i geostrateških okolnosti, već osobenu i izuzetno žilavu nacionalnu osobinu – tvrdoglavost s elementima inaćenja koja se ispoljava u potrebi za kontriranjem, suprostavljanjem, pametovanjem i, iznad svega, strastvenim svađanjem.

Ideja dvostruke državnosti, zemaljske i nebeske, čiju smo moguću istorijsku pozadinu ovde ukratko izneli, jedinstveno je srpska i nije zabeležena ni kod jednog drugog naroda, s izuzetkom možda jevrejskog koji poznaje koncept Nebeskog Jerusalima ali koji je na snazi i aktuelnosti izgubio po stvaranju jevrejske države sa zemaljskim Jerusalimom kao njenom prestonicom. Slično tome ideja nebeske Srbije jača proporcionalno smanjivanju teritorija zemaljske.

Praktično ne postoji oblast nacionalnog života oko koje je postignut minimum neophodnog konsenzusa. Od krupnih državnih pitanja do sitnih svakodnevnih i naizgled bezazlenih stvari poput sporta i muzike, najmanje što možete da očekujete jesu dve žestoko suprostavljanje strane i u okviru njih barem još nekoliko podjednakom žestinom suprostavljenih frakcija.

Primera je pregršt. Od toga da je kao kraljevina imala dve dinastije i, razume se, pristalice obe, do četnika i partizana koji su se, na zadovoljstvo okupatora, a i po kojeg saveznika, nemilosrdno međusobno tamanili u vihoru svetskog rata. Potrebno je napomenuti da ni posle više od šest decenija po okončanju rata sukob između četnika i partizana nije završen uprkos činjenici da je većina njegovih vinovnika pomrla davnih dana. To kao ilustracija toga koliko žestoko a i koliko uporno dugo dve Srbije mogu biti međusobno nepomirljivo suprostavljene.

Uprkos dubokoj ukorenjenosti ovog jedinstvenog fenomena svojevrsne raspolućenosti nacije na dve nepomirljive strane, pojam dve Srbije danas obogaćen je novim simboličkim značenjima i relativno je novijeg datuma. Najgrublje rečeno pristalice prve vuku ka Istoku, dok pristalice druge vuku ka Zapadu. U ovome se lako da prepoznati kobna posledica posebnosti geografskog položaja na liniji tektonske raspukline negdašnjeg Rimskog carstva na dva dela. Pripadnici prve Srbije pogleduju u pravcu pravoslavne Rusije kao svemoćnog mitskog zaštitinika takozvanih tradicionalnih vrednosti sa sve njenim despotsko autoritativnim metodama koje neupitnu prednost daju kolektivitetu naspram individualizma dok su oči druge Srbije uprte u pravcu EU i njenoj favorizaciji ličnih sloboda i demokratskih metoda.

Podela se dalje proteže na gradsku i seljačku, iliti urbanu i džibersku Srbiju, naprednu i nazadnu, liberalnu i konzervativnu, sekularnu i teokratsku, pismenu i polupismenu, racionalnu i mitomansku, latiničnu i ćiriličnu …. i, na vrlo simboličnoj ravni, na poklonike Exita ili Guče.

Obe Srbije imaju svoje fundamentalističke vizije. Prva Srbiju zamišlja kao srednjevekovnu feudalno poljoprivrednu zajednicu pravoslavnih podanika s granicama iz 1346. plus teritorijalna proširenja na račun negdašnje Austro-Ugarske, s Dušanovim zakonikom kao vrhovnim zakonodavnim aktom i Sinodom SPC kao svojevrsnim predstavničkim telom nalik drevnim senatima a čija bi uloga bila isključivo savetodavna u onim sudbonosnim prilikama kad bi srbski car bio u situaciji da donosi važnu političku odluku. Zvanični jezik bio bi crkvenoslovenski a svojevrsno Ministarstvo protiv poroka, nalik onom iz Saudijske Arabije, budno bi pratilo da kakva nepodopština, mahom seksualna, na zemlju ne navuče pošast u vidu najezde skakavaca ili povratka Turaka. Vrhovna vojna komanda – „Svebor” – naoružana primercima naoružanja pažljivo prekopiranih s ranih radova Paje Jovanovića pod združenim srbsko-ruskim zapovedništvom budno bi držala borbenu liniju pravoslavlja u pravcu katoličkog Zapada uz neprestano bdenije izabranih hilandarskih pojaca kao drugom linijom odbrane. Redovnom zvonjavom sa svih pravoslavnih hramova širom Carstva ubijale bi se patogene bakterije, virusi i bacili čime bi se, uz svakodnevno čitanje žitija svetitelja srbskih održavalo zdravlje nacije. Umesto truležnih zapadnjačkih modnih časopisa štampali bi se reprinti fresaka sa zidova manastira raške, srpsko-vizantijske i moravske stilske grupe. Bila bi to zemlja modnog diktata u kome bi žene bile u obavezi da što je moguće više nalikuju Madam Piano iz spota „Što li mi te nema” ili Katarini Gojković u „Kosovskom boju” a muškarci Žarku Lauševiću u istoimenom filmu. Nauka bi bila ukinuta sem u slučaju pokušaja kloniranja cara Dušana na osnovu DNK izolovanog iz njegovih zemnih ostataka pohranjenih u beogradskoj crkvi Svetog Marka.
Druga Srbiju vidi u istorijskim granicama Smederevskog sandžaka (poznatijeg kao Beogradski pašaluk) iz 1804. godine sa kantonima kao konfederalnim jedinicama u granicama negdašnjih nahija i s administrativnim uređenjem koje čini kombinaciju rešenja Singapura i Monaka. Sa najmanje 14 zvaničnih jezika od kojih su barem 11 nepostojeći, Velikim ratnim ostrvom kao novim poslovnim centrom jugoistočne Evrope, načičkanim njujorškim oblakoderima, legalizovanom prostitucijom, lakim drogama i gej brakovima, sa poljoprivrednim delom stanovništva u emigraciji i urbanim zaposlenim u bankarsko finansijskom sektoru u glavnim gradovima kantona. Ostatak kulturnog nasleđa kao i nacionalne istorije velikodušno bi bili poklonjeni okolnim novostvorenim državama i nacijama, kao na velikoj američkoj garažnoj rasprodaji, ko šta voli i kome šta treba, dok bi nova Srbija krenula od nule pošto bi prethodno preuzela istorijsku odgovornost za globalno otopljavanje, ozonske rupe, genocid nad latinoameričkim Indijancima, nestanak više biljnih i životinjskih vrsta, bliskoistočnu krizu, oba svetska rata i preranu smrt Ejmi Vajnhaus. Kao članica EU, UN, Nato-a i ostalih svetskih političkih, vojnih i finansijskih tela, vodila bi aktivnu samostalnu politiku po uputstvima Vašingtona i Brisela i obavezno u neinteresu Rusije i Kine.
Između ove dve polarizovane, fundamentalističke vizije Srbije nalazi se široki spektar kombinacija elemenata iz obe. Pogrešno bi bilo ovu vrstu eklektičara odrediti pojmom Treća Srbija pošto elementi jedne od dve pretegnu na način koji kategorizaciju čine očiglednom i lakom.

Međutim, Treća Srbija kao pojam postoji iako je čini mali broj ljudi usled čega ima zanemarljiv društveni ili politički značaj pa se kao nereferentna u javnom diskursu najčešće i ne pominje.

Nju čine ljudi koju Srbiju vide onde gde ona zaista i jeste. Naime, u kurcu. A kao jedinu zaista realnu perspektivu vide konačni kolektivni odlazak u pičku lepu.

Ok, ‘ajd ja ću

… pošto vidim da je to ovih dana užasan zločin pomenuti Republiku Srpsku u kakvom god afirmativnom kontekstu, računa se skoro pa kao saučesništvo u ratnom zločinu ili bar ko skrivanje ratnih zločinaca. Kratko ću, budući je bilo kakvo polemisanje o bilo čemu u državi potpuno anesteziranih, planski mentalno sjebavanih, zaglupljenih i bedom urušenog dostojanstva građana, potpuno besmislena …. Pišanje uz vetar, volim taj narodski izraz.

Pišem, il pišam (uz vetar), jer imam naviku da kažem šta mislim, posebno onda kad je to vrlo nepopularno. A i nervira me navijanje i ostrvljivanje rulje. O konceptu srpske intelektualne elite da ne govorim.
Pre neki dan, sve hoću da izbegnem da pomenem crveno slovo i kažem 9. januara, al evo, sad baš neću, o Sv. Stefanu dakle, osvanuše silni linkovi po zidovima mojih virtuelnih FB družbenika. Avaj, Zuckerberg se nije dosetio da uvede i tu blagospasonosnu novinu, opciju za hajdovanje vesti iz Srbije i Zapadnog Balkana, da se poslužim tom briselskom nebuloznom verbalnom izmišljotinom, za koju držim da bi zahvalno bilo barem 90% dijaspore. Nijedan čovek nije ostrvo, jebi ga, ne mogu baš od svega da se isključim. I mada miša koristim krajnje ekonomično i klikćem na linkove k’o da se klik tarifira 30 centi, neke stvari ne možeš da izbegneš. Ko Indira goes Folie Bergere onomad. E, pa, eto tako, osvanuše silni linkovi zgražavanja nad rođendanom Republike Srpske.
Jedva punoletna, valjda. Al nije ni bitno koliko je napunila. Ruku na srce, na tom Zapadnom Balkanu, samo je Srbija nabila koju stotinu u guzicu (i da, NIŠTA nije naučila) koja joj se odcepila i našla se u vilajetskom procepu po osovini Istok-Zapad.
Ukratko, banana do banane … s falsifikovanom istorijom, etničkim poreklom, nepostojećim jezicima, frankeštajnskim identitetom (čeprkni tamo, čeprkni vamo, ovde ljiljan, tamo Aleksandar) bez autentičnih pozitivnih odrednica i jednom univerzalnom negativnom – srbofobijom. Zapravo, srbofobija je loš izraz. Šta bi bio ekvivalent antisemitizmu u ovom slučaju?
Republika Šumska … Republika Smrtska … pa jel, majke ti? Pa nije baš da je bio Thanksgiving Day, mada uopšte neću da komentarišem to seljačenje i popovsko bahaćenje neprimereno i za 1389-tu.
Šta mislim o Srbiji dovoljno govori činjenica da sam iz nje pobegao. Ako me, daleko bilo, sprovedu nazad, pokušaću da skočim iz aviona.
O Republici Srpskoj (u kojoj sam živeo pet godina) … tužno, pretužno, ne znam odakle da krenem … Srbija deluje kao sređena država bez kriminala i korupcije u odnosu na nju. Pa ko ima toliku imaginaciju, nek pokuša ….
Nego, sve hoću da pitam, u kom se tom momentu RS našla u okruženju uzoritih parlamentarnih demokratija pa je postala razlog za toliko dušebrižništvo i moralno zgražavanje? I gde to oko nje političke elite iz devedesetih nisu na vlasti (i gde su se distancirali od svojih zločina, koje bedno proslavljaju kao najveće nacionalne praznike?)
Jer, susedni entitet pun je vehabijskih enklava u koje niko ne sme da zađe. Ni policija. U CG je na vlasti Milo Đukan-Il i dinastija Đukan-Il već nekih XY godina a biti Srbin u CG je isto ko biti Amerikanac u Severnoj Koreji.
A vatikanski klerofašistički isprdak, sad na pragu EU, naravno da znate koji, star je kolko i RS i niko mu ne soli pamet kad proslavlja jednu od ukupno dve bitke u svojoj sjajnoj povjesti – Oluju na strani Amerikanaca. Druga je bila kod Staljingrada na strani Nemaca. Dojmovit skor, dve bitke, jedna pobeda i jedan poraz. Ili je ipak nešto starija? Ne znam je l’ joj se obračunavaju one četiri godine od 1941. do 1945? Ili je to puj pike? Ne uspevam više da ispratim tu vašu aritmetiku.
„Dok Hrvatska suvereno korača prema Europskoj uniji, svega 150 kilometara jugoistočno, u ponedjeljak se u Banjoj Luci održala bizarna politička proslava, temeljena na srednjovjekovnim principima krvi i tla …”  … tiska tisak ….
Coming from them, it does make sense …
Mnogo volim kad kurva besedi o poštenju, Goga Sekulić o patrijahalnom vaspitanju, Dačić o borbi protiv korupcije i …. Hrvati o genocidu. Tim pre što je ta republičica koja izaziva zgražanje na pragu EU prepuna jama i grobova sa srpskim kostima uzidanim u temelje hrvatske neovisnoti. Toliko o krvi i tlu.
Genocidna tvorevina velite?
Pa paz ovako.
Ladno ne verujem u taj genocid. Mislim da je ovaj izraz ljigava perjanica srpskog autošovinizma koji inscenirani genocid proglašava “sudski dokazanim” što vrlo prija čitaocima Dnevnog Avaza. I ne verujem u osam hiljda egzekutiranih. Ne, ne poričem ratne zločine. I, da, znam da ih je bilo. Zalažem se za suvu matematiku. Za prebrojavanje bez emocija i strasti, za dijalog brojeva. Ali, sve dok se budu računali samo produžeci (rat devedesetih), bez prvog i drugog poluvremena, nema ni iskrenog pomirenja ni dobrosusedstva. Mislim, možemo se pretvarati. Možemo se lažno izvinjavati, rukovati se i keziti se za kamere. Od neizvinjenja gore je samo neiskreno izvinjenje. Valjda imate toliko pameti?
I, da, za to sam da pometemo sopstveno dvorište. Bezpogovorno. Al ajd, ne preskačite plot kad ni u svom niste pomeli. Metla vam mala a hteli biste veće dvorište.
Evo vesti:
U RS živi milion i kusur duša koje BiH ne žele. Da ilustrujem, slično ko što na Kosovu živi nekih 2 miliona koji Srbiju ne žele.
RS ima puno pravo da ne želi BiH. Uključujući i moralno. Od kad je tačno krenuo da se obračunava taj moralni momenat? To me jako zbunjuje. Kako ste došli do brojke 1992? U tom moralnoj jeb(dn)ačini s više nepoznatih, meni se čini da bi morala da se uračuna još po koja cifra.
Faktor nestabinosti? Ma idi. Odcepite RS i eto vam stabilnosti. Pripojite je Srbiji i eto vam još veće stabilnosti. To znam ja, znate vi, znaju svi. Nema ničeg nestabilnijeg na izfantaziranom „Zapadnom Balkanu” od šatro multietničke Bosne sa savršeno neodrživim političkim sistemom u kom se glumata građanska demokratija a neguju posebne kulturne veze sa Saudijskom Arabijom. Nije problem da se Rijad prostre do Sarajeva, Sarajevo do Novog Pazara, Zagreb do Zemuna, Tirana do Preševa, al je faktor nestabilnosti da Tadić skokne do Banja Luke.
Nisam čovek prošlosti. Tako mi Urana na ascedentu! Volim 21. vek. Volim iPod, low cost avione, klubove, lake droge, one night stands, kubizam, zalažem se za legalizaciju gay brakova, volim nauku i prezirem religiju … Ne zagovaram rat. Nestajemo ubrzano i u miru. Al znam kad mi je zdrav razum silovan. Zato, bez kenjaže molim. RS ima pravo da neće BiH. Ima pravo da gaji separatističke tendencije. Srbija ima pravo da ih perfidno podgrejava (mada je žalosno da ih podgrejava u dnevno političke i izborne svrhe, a ne zbog nekakve državničke vizije).
Sad kad je Tadić privezao portiklu red je da stavi i pampers. Toliko se ima reći o srpskoj politici i političarima. Njeni intelektualci govore na način koji je nemoguće komentarisati.
Žarko Korać: „Ovde se sistematski gradi stav, pre svega kroz medije, da je Republika Srpska deo našeg etničkog srpskog prostora, da je ona pravi izraz teženje srpskog naroda na Balkanu, da je na kraju samostalna država sa kojom Beograd treba da održava odnose kao da BiH u celini ne postoji.”
Pa jel asteški etnički prostor? Inke, Maje?
Srđa Popović (il detto legendarni beogradski advokat i intelektualac): „Naprosto je, ostalo nejasno šta se to, ustvari, događalo i kako je uopće “došlo do formiranja te tvorevine”, odnosno RS.”
E-novine: „Bosanski stravični rat protumačen je ne kao proizvod ideološkog bestijarija krvožednih političkih elita, nego kao povijesna nužnost u kojoj su bosanski i svi Srbi s njima skupa morali da brane goli život od tobožnje povijesno dokazane genocidnosti drugih nacija, prije svega hrvatske. Rat kao povijesna nužnost postao je tako u dodikovskom, novom republičkosrpskom društvenom pamćenju najprije odbrambeno-otadžbinskim, a onda i oslobodilačkim.”
STANDING OVATIONS! Ovoga se ne bi setili ni …. ni, ni … ne znam ko. Niko.
Zapravo je nejasno da, uzevši sve u obzir, uopšte još i postojimo. Dvesta godina batrganja, pokušaja, cimanja, ratovanja, žrtvovanja, građenja …. i voilà. Tu ste. Vojvodina neće Srbiju. Posle svega što je koštalo da joj se prikači. RS neće BiH. Posle svega što je koštalo da joj se prišije. Cigani i Vlasi neće da su Srbi. A neki dan se jedan crnac uvredio kad sam ga pitao šta je, (života mi, sve želeći da budem kulturološki senzibilan). Veli Francuz je. Roditelji mu iz Abidžana.
Ne samo da imamo Michael Jackson sindrom autorasizma i autošovinizma, već ćemo tako i nestati. On se rodio kao lepi crni dečak a umro kao izgladnela bela devojčica. Samo što za nama niko neće zapevati „They Don’t Really Care About Us”.
Blog je zaključan za komentare jer su komentari čitalaca najvernija slika Srbije danas. A ja ne želim da je gledam.

Znam ja šta vama fali

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misonarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Od toga kakve su vam seksualne preferencije zavisi budućnost srbskog naroda. A ukoliko se ispostavi da smo kolektivno perverzni preko granica koje Biblija dopušta, preti nam istrebljenje. Zaslužena kazna, naravno, nešto poput brisanja starozavetne Sodome sa predivnog zemljinog šara. Dolazim do takvog neizbežnog zaključka ovih dana, prevashodno čitajući, s pomešanim osećanjima čuđenja i neverice, političke programe ovih spasiteljskih srbskih organizacija koje opširno obrazlažu ideju povratka na leto gospodnje negde pre Maričke bitke (jer od nje je nekako krenulo naopako i, evo, sunovrat nikako da stane), i koje sve odreda kao jednu od ključnih programskih tački imaju obnovu seksualnog morala u Srba, u skladu sa starozavetnim ili šerijatskim normama, u zavisnosti od toga o kom kraju zemlje govorimo.

Počelo je kao vic, s retardiranim forumima gde se vernicama daju detaljna uputstva o pokajanju i okajavanju grehova u koje su uredno pobrojani i branje šumskih jagoda, čitanje svetovnih knjiga, biberenje supe, držanje laktova na stolu i slušanje muzike. Kao i milozvučno fašistički pozivi („kako ću te razlikovati od nemuslimanki ako ne nosiš hidžab”) za pokrivanjem, pokornošću, obaranjem pogleda, rađanjem ili striktnom čednošću: hidžab vas štiti, ne samo od Alahove srdžbe već i od bolesti, šejtana, muške seksualne agresije. Sasvim uzgred, ukoliko smem da primetim, i od zdravog razuma i inteligentnih primisli.
Na veb stranici izvesne doktorke Tatjane Đorđević, na kojoj se između mnogih fenomenalnih pravoslavnih naučnih otkrića (svetu, avaj, još nepoznatih, a to samo zato što je u pitanju pravoslavna nauka, a svi znamo kolike su predrasude svetske naučne zajednice prema pravoslavnoj nauci) – nalazi se i ono o dejstvu časnog krsta protiv mikroba i patogenih bakterija. Eksperimentalno dokazano, ako ne verujete. Uzgred, čini mi se korisnom ideja da se verujućima ukine zdravstveno osiguranje, kad molitva već leči sve. Eventualno da im zdravstveno pokrije proteze za amputirane udove, jer, bez trunke cinizma, božiji odgovor na molitve invalida vazda je negativan. („Naučnici su dokazali snagu krsnog znaka”, objavljeno je i u časopisu Centra za geostrateška istraživanja Geopolitika, „tako da oni koji se izruguju Hristu, pokazuju još i naučnu nepismenost”. To stoji na kraju pomenutog članka, ponosno istaknuto, pa ako vas to nije ubedilo, onda ste definitivno skeptik. O tome do koje ste mere zaglibili u racionalizam, dakle sekularizam, komunizam, ateizam, marksizam, materijalizam, satanizam i svašta još koješta, neću ni da govorim.)

U jednom od tih ingenioznih naučnih radova, koje će svet milošću božjom jednom valjda da upozna, priča se nešto i o tome kako ženino telo „pamti”. „Koža pamti”, rekla bi Ceca Nacionale, ali ne, ovde je stvar mnogo dublja i zadire duboko ispod kože, u molekule i DNK i, na metafizičkoj ravni, u dušu i psihu, šta već od ova dva pravoslavna nauka priznaje. Ženino telo, dakle, pamti tamo neku metafizičku tvar koju muškarac putem svog sramotnog uda unese u njeno telo. Da vam pojednostavim – ili će vam vagina ostati neupotrebljena na zadovoljstvo vrhovnog nebeskog autoriteta ili ćete je eventualno upotrebiti za stvaranje novog života. I, nemojte slučajno da varate! Bog sve vidi. Ako ste zatrudnele iz prve, niste imale sreće. Ali ste bogu drage i, očigledno, blagoslovene. U suprotnom, svaki penis koji je prodro u vaše telo, a koje je samo nominalno vaše a zapravo je božje, državno, nacionalno, muževljevo, redno po platonovskoj silaznoj liniji od neba na prema dole – menja vam molekularnu strukturu, eksperimentalno dokazano, na način koji vas čini nečistom i nedostojnom droljetinom.

Mizoginija je, kako tradicionalne vrednosti podržane avramovskim religijama nalažu, uvek prva na spisku preporučenih koraka za spas naciona. Budući srpski svetitelj, patrijarh Pavle, imao je divnih tragikomičnih beseda na tu temu, u kojima su meni lično najzabavniji ovi delovi: “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje”, i: “Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama ili na putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje… Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova”.

Posebno zadivljuje snaga verske indoktrinacije, jer mnogo žena na ovako otvorenu i providnu mizoginiju odgovaraju svesrdnim prihvatanjem. Nedavno mi piše žena muslimanka povodom moje sprdačine sa hidžabima i burkama: „Svi znamo kakve su prirode muškarci”, veli, „Pokrivanje je samo zaštita žena, a i muškaraca, da ih ne dovodi do seksualnog zlostavljanja žena i bluda”.

Zanimljivo. Međutim, onako, sasvim površnim razmatranjem „problema” (seks je očigledno problem u religijskom poimanju sveta), zašto ne pokriveni muškarci? Verujem da bi mnogima libido drastično opao da okolo hodaju u onim šatorima u koje trpaju žene. A i žene se sigurno ne bi toliko pomamljivale, kao na prizore muških zadnjica stisnutih u džins modernog kroja, o prednjim ispupčenjima da i ne govorim. Tome slično, čudi me da penis ne pamti svaku vaginu koju je posetio i, šta znam, tamo u adskim dubinama pičke pokupio već nešto što će uticati na muškarčevo psihičko zdravlje i molekularnu strukturu, i ostaviti pogubnog traga na njegove spermatozoide i eventualno potomstvo. Isto, vrlo je indikativno da su slučajevi silovanja, od kojih burka navodno štiti, procentualno zastupljeniji u islamskim zemljama u poređenju s večno razvratnim i pornografskim Zapadom, gde su, primera radi u Oslu u proteklih godinu dana sva prijavljena silovanja počinili muškarci muslimani. Da ne govorim sada o tome kako se u nizu tih moralno uzoritih zemalja često kažnjava žrtva a ne počinilac, neretko i smrću, zbog ukaljane porodične časti (kakav je sve teret na ženski reproduktivni organ Alah natovario, prosto je neverovatno).

Sledeća je homofobija. Trebalo mi je dugo da shvatim da ima sveta koji zaista misli da guranje sramotnog i tajnog uda u rupu nepropisanu Biblijom utiče ne samo na molekularnu i ćelijsku strukturu već i na ustrojstvo svemira. Ništa manje. Onaj deo o zaveri homoseksualne ideologije sam lakše shvatio: ambasadori zapadnih zemalja podržavaju nezavisno Kosovo, ali i Prajd, dakle u pitanju je zavera protiv srbstva. Ok, ‘ajde da uzmem u obzir mentalno stanje prosečnog građanina ove zemlje, temeljno zlostavljanog, šikaniranog i ponižavanog već, evo, više od dve decenije. Rodila se paranoja.

Ali, koliko je pameti potrebno da se zaključi da kretanje asteroida i obrtanje planeta, kao i vulkani i pomeranje tektonskih ploča, ne stoje ama baš ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa oralnim seksom između dva gej muškarca ili dve gej žene. Izgleda više nego što mogu da pobude veronauka u školama i popovi koji vas, kao društvene moralne sudije odasvud zaskaču. Nije nimalo slučajno što sve religije inteligenciju doživljavaju kao najvećeg neprijatelja. Sotonu i šejtana štaviše. Koliko poetike samo ima u činjenici da je ime palog anđela, potonjeg Sotone – Lucifer, tj. Lučonoša, onaj koji donosi svetlo, prosvetljuje. Uzgred, za svaku nepodopštinu u redovima božje administracije na Zemlji, a koja bi zaista i trebalo da uvredi vaš osećaj za moral, poput pandemijske pedofilije, da se zadržim samo na terenu seksa bez zalaženja u srebroljublje, prežderavanje, lenjost i ostale smrtne grehove, nadležan je isključivo nebeski sud i drugačije tumačenje se ima smatrati za bogohuljenje. Dok ćete vi, bludni sinovi i kćeri, kamen u glavu da dobijete na Zemlji. I uvek se nađe ko će prvi da ga baci. Nevezano za to što mu se u pozlaćenim vladičanskim dvorima baškare muške kurve. Ne figurativno, na način biblijskih parabola, već doslovno.

Stojim zbunjen pred tolikom količinom zatucanosti koja društvo dovodi na ivicu seksualne frustracije sličnoj onoj kakva se sreće u teokratijama. Možete dobiti nož u stomak zbog majice koja reklamira seksualne slobode. Mogu da vas izlome i ostave tako izlomljenog da krvarite satima bez svesti na ulici jer ste feminizirani, dakle, upražnjavate nekanonski seks. (A gde su dobri Samarićani?) Život vam se može pretvoriti u pakao ako ste zaboravili da obrišete istoriju na kompjuteru pre odaska s posla i kolega provali da ste išli na gej dejting sajt.

Čini se da je količina te neke potuljene i potmule agresije s izrazitim elementima neiživljenog Erosa (koji izbija iz psovki koje se mahom vrte oko nabijanja i degradiranja putem seksa), srazmerna količini jebanja u zdrav mozak od strane struktura vlasti na svim nivoima. Srbija je zemlja čijim su građanima mozgovi sistematski (s)jebavani. Ne mogu da se otmem utisku da bi na ulicama (ili na srbskim forumima) bilo manje razularenih polumozgaša da su kod kuće imali šta da opale. (Uzgred, ne, od rukobludija se ne suši kičma.) Sasvim prosta logika me vodi na pomisao da bi postorgazmičko stanje opuštenosti i blaženstva ljude učinilo dovoljno lenjim da se maskiraju, izađu napolje i vade kocke iz kaldrmisane ulice. Libido i načini njegovog kanalisanja, to nije nikakva nova mudrost.

Avaj, opet. Tranzitiramo beskonačno i pička se, baš kao i moral, našla u tržišnoj utakmici. A nezaposlenost ogromna. I na sve strane roba se nudi, kako zakoni tržišne ekonomije i nalažu. Nigde na tom duhovno propalom Zapadu nisam video tolike čete srednjoškolki obučenih i nafrakanih kao profesionalne uličarke. A testosteronom nabijeni momci, željni svega, najpre života. A frustracija neizostavno rađa bes. Ženska mladost ove zemlje može ili da se uda ili da peva u podvodačkoj Grand produkciji. Muška da se opredeli za stranku.

Sva bedastoća srpske političke realnosti sublimirana je u nalepnicama koje su mladi iz „Srbske akcije” lepili po autobusma gradskog prevoza – „Omladina bez nade posao čeka, a režim pedere Beogradom šeta”. Stvar je do te mere jednostavna. Seks je državni neprijatelj.

U programu ovog srbskog renesansnog pokreta, između ostalog stoje i načela duhovne discipline a među njima i ova – „Upoznaj temeljno volju božju” i „Budi čedan (neporočan) znajući da omladina bez osećanja stida, odana bludu i razvratu jeste znak opadanja i skore propasti naroda”.

Eh, već da propadnemo?! I to od seksa. A nismo se pošteno ni najebali. U ovom sveopštem hard core moralnom kupleraju u kome po nemoralu prednjače tradicionalni samoproklamovani čuvari morala, seks ispade najveći problem. A za deset godina duhovne obnove koje se SPC poletno prihvatila izlaktavši se doslovno svuda, počev od škola, ništa se nije dogodilo. Zapravo jeste, propali smo toliko duboko pod teretom sistematskog zatupljivanja i sveopšte hipokrizije da je sada zaista potrebna herojska vizija spasa koja, meni makar, izmiče mogućnostima imaginacije. Ali sam siguran da navlačenje marama i bogougodne noćne polucije neće ništa da reše. Za mene su pak, sigurni pokazatelji propasti države njena nastojanja da se pod strogu kontrolu stavi telesna čednost podanika, na način koji nekome daje za pravo i da interveniše nasiljem u cilju sprečavanja upotrebe tela ukoliko ona ne zadovoljava proklamovane državne i nacionalne ciljeve. Moć postojanja ne poseduje pojedinac. Ona je u rukama sumnjivih autoriteta.

Manje nas je za desetine hiljada nego od prošlog popisa. Ima više umlaćenih žena i nedovoljno sigurnih kuća. O čitavim pobačenim gradovima i polnim boleštinama da ne govorim. Bezobrazna omladina bez elementarne uljudnosti. Iživljavanje nad decom i životinjama. Srednjoškolke obučene kao prostitutke. Ogorčeni, agresivni i neiživljeni adolescentni (ponekad do te mere da ima hotela po Zapadu, koji više ne prihvataju ekskurzije iz Beograda). I da ne nabrajam… nema svrhe obznanjivati očigledno. Očekivao bi čovek makar neki pomak od planske talibanizacije. On se, doduše, dogodio, ali ne u željenom smeru.

Srbi su, čini se i pod Turcima bili seksualno liberalniji, sudeći makar po „Crvenom banu”. Škotske bolničarke su u vreme Prvog svetskog rata u Srbiju dolazile između ostalog i zbog toga jer su bile oduševljene tretmanom polne jednakosti koji je u to vreme u Britaniji bio nezamisliv (britansko ministarstvo im je ljubazno odgovorilo, na njihovu ponudu da volontiraju kao bolničarke na terenu, da je ženama mesto kod kuće).

U srpskoj kinematografiji na prste obe ruke mogu se prebrojati seksualno eksplicitne scene koje ljubav, telesnost i čulnost opisuju na način koji otkriva radost življenja i lepotu postojanja. Ne mogu trenutno da ih se setim, ali mora da ih ima. Međutim, za scenama u kojima je seks sredstvo kažnjavanja, degradiranja, sramote, ishodište životne bede, nije potrebno dugo tragati.

Ne samo da ste krivi što upražnjavate seks, već i svaka sumnja na to da je on nebiblijski može ozbiljno da vas diskredituje. Meni lično dešavalo se da iz kakve rasprave budem diskvalifikovan izrečenom sumnjom na račun nepravovernosti mojih seksualnih preferencija (u formi infantilnih seksualnih pošalica koje su koliko zapanjujuće, toliko i zabavne). Od ljudi koji drže da su intelektualci.

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misionarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

Da parafraziram Petra Božovića u sceni s Evom Ras u „Lepoti poroka”: Znam ja šta vama treba. Naguzite se, sad će izbori.

Da li su nam potrebne Olje?

 

Sjajni Vajld, u pravu kao i obično – „Ljudi su nekada imali sprave za mučenje, danas imaju novinarstvo. Novinari nas drže u koraku sa neznanjem zajednice i saopštavaju nam ono što nije vredno saznanja”.

Slažem se, nema dalje. Uz dužnu čast retkim, ponavljam, retkim izuzecima, novinarstvo je poziv prema kome gajim najdublje prezrenje. Zajedno sa advokatima ovu profesiju držim za nijansu smislenijom i poštenijom od svešteničke koja je na mojoj vrednosnoj lestvici na samom dnu.

Da relaksiram potencijalno uznemirene, ne samo da sam dete novinara, već sam, po onoj proverenoj staroj „u životu me je snašlo sve ono što sam mrzeo” i sam proveo nekoliko godina „baveći” se ovom profesijom.

Moj prvi radni novinarski dan 2001. ne mogu da zaboravim ne samo zbog treme s kojom sam došao u redakciju jednog beogradskog dopisništva, već što je to bio i dan kad je pokušano održavanje prvog beogradskog Prajda.

„Bogte, preživela sam Miloševića i sve one demonstracije devedesetih, da sad izgubim glavu na peder paradi! Napolju je haos, konjica je na ulicama!” – sećam se kako je zadihano uletela jedna jako simpatična koleginica i sela da odmah (u oblaku duvanskog dima, podrazumeva se) kuca izveštaj.

Uzgred, moj uzorak možda nije reprezentativan po naučnim standardima, ali tu specifičnu sortu čine mahom, ako već ne i listom, ljudi koji nikad ne peru šoljice za kafu niti prazne pepeljare, redovno mrve nad tastaturom i svojim konzumiranjem duvana odgovorni su za barem tri ozonske rupe i preranu smrt neutvrđenog broja ljudi, žrtava pasivnog pušenja.

Uz to su umišljeni i sujetni do granica groteksnog, a sa rekla-kazala i najrazličitijim teorijama zavereničkog karaktera mogu da se bave do u beskonačno i, skoro svi imaju maniju veličine. Umišljene, naravno.

Ako ste dete novinara onda vam je poznata situacija u kojoj vaš roditelj novinar nema blagog pojma koji ste razred (odeljenje tek da ne pominjem) ali je zato sasvim sigurno upućen u sve zakulisne igre Saveta bezbednosti UN. Sigurno vam je poznata i situacija u kojoj ste, najpre, kao budala u nadi čekali, a zatim se po mraku sami, posle treninga, uputili kući na drugi kraj grada, jer je vaš roditelj novinar vršio uporednu analizu vesti, dodajući svojoj dnevnoj tabeli tek četrnaesti izvor za taj dan. (Vama vest može zvučati savršeno isto iz svih 14 izvora, ali oni poseduju retku sposobnost da iz rasporeda pasusa, upotrebe zareza i ostale sintaksično-gramatičko-pravopisne alhemije, izvuku zaključak van domašaja smrtnika ostalih profesija).

Mislim na one tkz. ozbiljne novinare, ne na one „imam karte za Fashion Week, ‘oćeš sa mnom, zar nisam bitna riba, za susednim stolom je bila JK” radnice udarnice globalne retardizacije, koji za imidž ove profesije čine koliko i sveštenici silovatelji dečaka za svoju.

Ilustrovaću vam primerom iz života kako funkcioniše taj posao. Na žalost, ne mogu da se setim imena aktera, niti je to za priču bitno. Jedan srpski policijski general optužen je pred sudom u Hagu. On je sebi pucao u glavu na stepenicama ispred zgrade parlamenta. Gost u Dnevniku iste večeri novinarka koja je prva pronašla još uvek živog generala na stepeništu skupštine. Spikerka pita da opiše scenu.

„Bio je još živ kad sam ga zatekla.”

„I, šta ste Vi učinili?”

„Otrčala sam nazad u skupštinu da telefoniram redakciji.”

„A potom?”

„Potom sam otrčala u skupštinski restoran da javim ostalim kolegama” (koji su valjda čekale kraj neke sednice ili već neko saopštenje).

Za to vreme je još uvek živ čovek ležao u lokvi krvi na stepeništu. Na stranu to što verovatno ne bi imao šanse da preživi sve da je i odmah pozvala pomoć. Matrica razmišljanja i delovanja je bitna.

Voditeljka Dnevnika u ovoj priči nije videla ništa čudno a, izgleda, sudeći po izostanku bilo kakvih reakcija, niti bilo ko drugi.

Ta neutoljiva glad za nesrećom i bedom je upravo ono što mi ovu profesiju čini odvratnom.

Prava vest je gadna vest. Dobra je ok, ali kao prateći program ili baš za one mirne dane kad nema ničeg boljeg (čitaj krvavijeg). Ne jednom sam se čudio novinarskim pitanjima na raznim konferencijama za štampu (u moje vreme česti gosti su bili Karla, Solana, Petrič) – „Da li ste već odlučili koje kaznene mere ćete preduzeti (ako BG opet već nešto)? Jeste li razmišljali o eventualnim sredstvima pritiska?” I tako dalje. Uvek neko prizivanje kazne, pritiska, bede … Čak i ako je odgovar optimističan ili barem diplomatičan sledi „da, ali, u slučaju da ….”

Kristijan Amanpur je nekrunisana kraljica ovog lešinarenja. Sve politički korektna po holivudskim standardima – s maramom na glavi u islamskoj zemlji i primerenim bledilom u nekoj izgladneloj afričkoj, da sve bude savršeno fotogenično za njenu polutupavu američku publiku s džambo džet pakovanjem čipsa.

I ne jednom sam se vikendom suočavao s nervozom kolega koji, usled nedostatka dešavanja, odjednom nemaju „vest”. Za te sušne dane postoji jedno univerzalno rešenje. Pozovete neku budalu da joj zatražite izjavu. Primera radi, to može biti neki lokalni, nazovi političar, koji će se osetiti strašno bitnim zbog interesovanja medija (i to onih „ozbiljnih”) i koji će krenuti da baljezga o, recimo, neophodnosti otcepljenja Šumadije i formiranju dve konfederalne jedinice – Šumadije i Pomoravlja, sa prestonim gradom u Topoli. Karikiram, al čuli ste i gluplje ideje.

I, eto, tako budale dobiju krila. Sve ove drame oko Prajda (zabranjenog) ne bi bilo, svakako ne 10 godina posle mog prvog novinarskog radnog dana, da nije bilo raznoraznih palanačkih Opri i Kristijan, koje su, sve držeći se novinarskog Hipokrata o „saslušavanju druge strane” večno priprostoj publici servirale što krvaviji biftek. Pun bi pogodak bio da smo mogli da prisustvujemo i klanju, ritualnom po mogućstvu.

monah Antonije

monah Antonije

Molim vas, ko je ova spodoba? I zbog čega je dobila medijski prostor? Zašto ne i nečija strina Dobrila? I ona, garant, ima mišljenje o Prajdu, slutim pravoverno. A usput bi mogla i da vam izdiktira recept za pinđur, najbolji u kraju, pa da stavite u rubriku „Danas kuvamo”. Sasvim uzgred, ima li šta izopačenije od života u crnilu i metanisanju?

Hajde da zamislimo sledeću situaciju – politički talk show u kome će se raspravljati o tome treba li razdvajati crnce i belce u autobusima, školama, na poslu. Ili, pošto ni crnci neće da emigriraju u Srbiju, Rome i Srbe. Ja sam siguran da ima budala rasista, uzornih hrišćana, tradicionalista iz mnoštva onih retardiranih organizacija koje, kako vidimo, predstavljaju novu srpsku političku elitu sa letom gospodnjim 1389-im kao referentnim za budućnost nacije. Što da ne čujemo drugu stranu? Dajte da čujemo rasiste. Je l’ vam neprijatno?

Hajde da organizujete još jedan politički talk show na temu položaja žena. Što da ne? Mizoginija je široko rasprostranjena u društvu, pa pogledajte samo, vazda fale nove sigurne kuće za umlaćene žene. I garantujem vam da ćete pronaći žene zabrađene u marame, nikabe, svaka prema svojoj tradiciji, da vam blagoglagolje o potrebi povratka starim vrednostima (u 1389-tu), što će reći rađanju i šporetu i pokornosti muškoj glavi kako bog već zapoveda. Da nam mule objasne kako se tuče žena po šerijatu (naime, da joj se ne povrede vitalne funkcije). Zbog čega nemamo takvih javnih rasprava? Ili su marginalizovane na debilne forume poput one sada već legendarne Pakibitije. Hajde da zamislimo i još jednu emisiju na temu Holokausta – „Istina ili cionistički mit?”

Dakle, i pored toga što u Srbiji postoje rasisti, mizogini domaćini i antisemiti, kao i svuda u svetu, mada možda ne u tom procentu, što je, držim, posledica talibanizacije u proteklih deceniju ili dve, postoji minimum društvenog konsenzusa o ovim pitanjima. Rasizam, nacizam, mizoginija – nije u redu. Nećemo o tome voditi javnu debatu i ne, nećemo slušati drugu stranu.

Dođosmo do homofobije. Imamo zakon protiv diskriminacije koji je, kao i većina drugih, mrtvo slovo na papiru, tek toliko da se EU zamažu oči. Ali nemamo neophodni minimum društvenog konsenzusa da LGBT ljudi u Srbiji ne mogu biti maltretirani i diskriminisani. Ovde se, čak, ležerno i bez bojazni, prave i spiskovi ljudi za odstrel. Tako imamo i „drugu stranu”. I tako smo neviđeno demokratični, iako na milju od Kabula da „drugu stranu” slušamo neprestano a ona propoveda ono što priglupa masa želi da čuje i potvrdi sebe u svojoj gluposti.

Džaba što ćete sa strpljenjem koje bi i za stoike bilo previše, da pričate i objašnjavate, da argumentujete i borite se, sve vodeći računa da ne izgubite živce, povisite ton ili opsujete, izujete cipelu da idiota čuknete štiklom po tintari jer to bi, naravno, bio krunski dokaz o terorizmu homoseksualne ideologije kojom se želi da razori srpstvo i protiv koga svaki pošteni vernik ima obavezu da se dohvati vile i motike.

Mi imamo „drugu stranu”. A kao i u svakom društvu obespravljenih i siromašnih, vlastima je potrebna arena da igrama dopune sledovanje hleba. Zverima, ili Dverima, potrebno je baciti nešto za rastrgnuti. A masama je potrebno da se uvere da društvo, ovakvo kakvo je, ima i gore autsajdere i jadnike od njih samih. I aplaudiraće krvi pijani od sreće što to nisu oni, stavljajući se na stranu onih što su im zakatančili amove na vratu.

„Klopke”, „Utisci nedelje”, dnevnici, hronike i naslovne strane … to su srpske arene u kojima se „druga strana” udara po prsima i preteći viče a oni koji po rimskom običaju „pozdravljaju pre nego što će umreti” manevrišu, izvedu tu i tamo po neki skok i zaokret pre nego ih razularena i gladna masa sasvim ne nadjača svojim urlicima.

Možda vas jednom, u nekoj budućnosti, bude sramota.

Pitanje iz naslova „Utiska nedelje” – „Da li nam je potrebna parada?”, pogrešno je postavljeno. „Da li nam je potrebna Olja?”, jedna ili obe, bilo bi bolje.

Decentna Olja ili Marija Kilibarda s nogama iz reklame za „Veet” („ja imam druga geja koji ne želi da paradira pa ne vidim što bih i ja onda podržala paradu” – dok razumevanja puna Bucka preko puta klima glavom) razlike su kozmetičke, suština je ista.

Čestitam. Možda jednom dobijete orden „Belog anđela” za zasluge približavanja ove naše male zaparložene pravoslavne džamahirije, duhovno bliskim zemljama u kojima se „grčka ljubav” kažnjava smrću –

Avganistan, Saudijska Arabija, Iran, severna Nigerija, Mauritanija, Sudan, Jemen …

Sad znate gde ste.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Pogledajte dobro ovu fotografiju. Snimljena je septembra 1957. u Litl Roku, glavnom gradu države Arkanzas na jugu SAD. Na njoj je tada petnaestogodišnja crnkinja Elizabet Ekford koja je krenula u školu ali ju je dočekala razularena gomila rasista koja je umalo nije linčovala.

Priča ide ovako:

Vrhovni sud SAD je kao neustavne proglasio segregacionističke zakone koji crnoj deci nisu dozvoljavali da sa belom pohađaju iste škole. Bilo je potrebno tri godine da jedna srednja škola pristane da upiše devetoro crnih đaka. Njih devet postaće i ostaće poznati kao „Litl Rok devetorka”. Elizabeta je bila jedna od njih.

Plan je bio da u školu dođu organizovano, svi u isto vreme i na dogovoreno mesto, kako bi ušli na stražnji ulaz, u pratnji policije i tako izbegli razularenu gomilu rasista. Došlo je do promene plana o kojoj Elizabet nije obaveštena jer njena porodica nije imala telefon, zbog čega joj o promeni nije javljeno na vreme. I tako se desilo da se Elizabet, sama samcijata, ujutru pre vremena pojavila pred školom.

Dočekala ju je gomila od nekoliko stotina rasista spremnih da je linčuju. Pogledajte ih na slici. Pogledajte ta lica izobličena od mržnje. I pogledajte tiho dostojanstvo Elizabetino.

Ova bela, hrišćanske ljubavi puna gomila, bila je ubeđena u svoju pravednost. I imala je potpuno isti arsenal argumentacije za svoju mržnju iz kog i vi danas pucate – citate iz biblije, tradiciju i porodične vrednosti, božju volju i božji gnev, zaveru protiv velike američke nacije, dekadenciju …

Istina je da su bili glupi i zli. Gomila nikad nije inteligentna, lako se hvata za kamen i motku, još lakše skriva iza biblije i plemenskih vrednosti.

Pogledajte još jednom ta lica. Jer ta lica ste danas vi.

A Elizabeta, dostojanstvena i prkosna, to su oni što hoće da šetaju Beogradom 2. oktobra.

Neću nikakvu raspravu više da vodim i ni u šta da vas ubeđujem. 2011-ta je. Dosta je bilo. Godine pisanja i raspravljanja i još uvek iste ofucane frazetine i gluposti – „nemam ništa protiv, ali”, intima i četiri zida, sad kad gubimo Kosovo, zavera velikih sila, razaranje srpstva, plaćenici, a koja to prava nemate …

Dakle, vi jednostavno nećete da čujete. Imate svoju istinu i držite dlanove na ušima i samo glumatate da ste tolerantni jer, evo, zaboga, otvoreni ste za dijalog.

Pogledajte fotografiju još jednom. To ste vi.

Gubimo mi mnogo više od Kosova. Gubimo dušu. Čovečnost. Vi ste ti koji razarate srpstvo. Jer, domovina se brani lepotom, znanjem i lepim vaspitanjem. I valjda to srpstvo treba da je lepo, šarenoliko, otvoreno, velikodušno i napredno? Ili bradato, crno i zatucano? Valjda to srpstvo treba da je magnetski privlačno? Valjda treba da svetli? Da ljudi kažu kad vide ovu zemlju – „ovde je lepo živeti!”. Da gejevi i ostali obespravljeni iz Bosne, Albanije, Crne Gore, Rumunije, vide primer koji će ih ohrabriti i dati nadu.

Kad ljudi požele da pobegnu u Srbiju a ne iz nje, valjda je to srpstvo?

Vama je, koliko vidim, dobro. Udavili ste se u sopstvenom licemerju i kukavičluku. Samo je gejevima loše, samo se oni bune, samo oni pritiskaju za promene. Vi ste odumrli i živnete samo kad treba da mrzite i tako date nekakav smisao svojim, inače, besmislenim bivstvovanjima.

Gejevi spašavaju srpstvo. Jer ne pristaju na licemerstvo koje vas je potopilo. Neće da lažu. Hoće da kažu ko su. Hoće da su slobodni. Hoće da uživaju u životu bez straha. Da ih se roditelji ne stide i ne izmišljaju priče pred komšilukom. Da im ne šapuću po kancelarijama iza leđa i ne gurkaju se laktovima kad prolaze hodnikom. Da ih ne maltretiraju zbog toga što je u Srbiji loše biti gej. Da oboje Srbiju bojama sa svoje zastave naspram vašeg večitog crnila. Oni su danas jedini hrabri u Srbiji. Junaci sa mudima ma koliko isfeminizirani bili.

Nije tačno da ne vole svoju zemlju. Oni je samo ne vole onakvu kakvom je vi pravite – zatucanu i crnu. Vi ste ti koji ste patriotizam izneli na loš glas licemerjem i demagogijom.

Da se osećaju slobodno i prihvaćeno u sopstvenoj zemlji, pa samo bi to oslobodilo ogromnu energiju od koje bi Srbija počela da se samozaceljuje. Ali, ne. Vi imate svoje hrišćanske vrednosti. Koje vas nagone da dignete glas protiv lezbejskog vandalizma u Jagodini zbog nekoliko duhovitih grafita, ali ne i zbog svih onih nacističkih koji pozivaju na linč. Da pecate engleske reči kod gej aktivista kao ultimativni dokaz njihovog plaćenog izdajništva, ali ne i laži svojih političkih predstavnika. Da lovite je li neko izjavio nešto nepatriotsko za Kosovo, al’ da dilujete s Albancima i uzmete 100 evra da ih prijavite na adresu u Preševskoj dolini. Da vam je jasno i glasno zalaganje „kontraproduktivno”, ali zato kukavičko ćutanje savršeno prihvatljivo. Da rascopate glavu mladiću zaljubljenom u drugog mladića a da celivate vladičansku ruku silovatelja dečaka. Da žmurite na „kraduckanje” i aplaudirate domaćinskim „dobročinstvima” u vidu besplatne ekskurzije.

Eto, to su vaše vrednosti.

Da završim priču.

Elizabet je došla do ulaza škole gde joj nije dozvoljeno da uđe. Okrenula se i, praćena gomilom bogougodnih belaca, krenula nazad na autobusku stanicu. Činilo se da će je rulja umlatiti. Opkolili su je. Njoj su potekle suze.

A onda se pojavila Grejs Lorč koja samo što je bila ispratila svoju ćerku u školu. Belkinja. Prišla joj i uzela je za ruku. I štiteći je tako otpratila je nazad kući.

Ima li Srbija Grejs Lorč?

Ima li u njoj još Obilićevih potomaka? Jer ja sam to oko viteštva nekako skroz drugačije shvatio. Kao uzimanje u zaštitu obespravljenog, slabijeg i napadnutog.

Guverner Arkanzasa odbio je da šalje Nacionalnu gardu da štiti devet hrabrih crnaca. Je l’ vam to zvuči poznato?

Predsednik Ajzenhauer je onda poslao federalnu vojsku. Da, pokrenute su oružane snage SAD zarad devet crnih srednjoškolaca. Dolazili su čitavih godinu dana. I pored toga beli đaci su ih pljuvali po hodnicima, čak polivali kiselinom. Al od tog septembra više ništa nije bilo isto.

Srbija bira Stojanku

Sećate li se Leticije Kasta? Jednom lepa. Francuzi su držali da njena lepota na alegoričan način može predstavljati lepotu čitave zemlje pa su je uzeli za svoju Marijanu. Za one koji ne znaju, Marijana je ženska alegorijska figura, koja je počela da se javlja negde u doba francuske revolucije kao simbol Slobode i Razuma, ali i Nacije i Otadžbine, građanskih vrednosti Republike. Njena bista često se nalazi u sudnicama, gradskim većnicama, njen profil nalazi se na pečatu zemlje, poštanskim markicama, francuskom evru baš kao nekada na francuskom franku, a jedna njena bronzana skulptura dominira trgom Naroda u Parizu. Zajedno sa čuvenim „galskim pevcem” predstavlja opšteprepoznatljiv simbol Francuske.

Običaj da se u portretima Marijane predstavljaju poznate, i naravno, obavezno lepe Francuskinje, uveden je 1969. godine. Prva poznata Marijana bila je Brižit Bardo. A zatim Mirej Matju, Katrin Denev, Ines de la Fresanž, Leticija Kasta i Evelin Tomas. Sve lepe, elegantne, profinjene, pomalo arogantne, baš kao i Francuska.

Sviđa mi se taj običaj. Taj tipično francuski smisao za brending. I naveo me na razmišljanje – da treba da izaberem jednu Srpkinju kao alegorijsku sliku Srbije i njenih građanskih vrednosti, koju bih izabrao?

Najpre, ime … Marijana bi bilo čisto kopiranje i nekako mi ne zvuči baš srpski. Prvo koje mi je palo na pamet jeste Stojanka. Em zvuči nekako baš srpski, em vrlo simbolično, izaziva asocijaciju na postojanost i snagu. Setio sam se odmah one pesme iz škole „Stojanka majka knežopoljka”.

I kao kandidat broj jedan na pamet mi pada jedna Srpkinja upravo tog imena, Stojanka Novaković – Stoja. Sa sisama velikim da na njima može da „ćapće” cela izgladnela nacija, oblinama koje podsećaju na neolitska božanstva plodnosti kao zamena za nedostajaću vodosnabdevačku infrastrukturu na zapustelim poljima Vojvodine i sa stajlingom koji sublimira svu tragičnost pokušaja našminkavanja uber seljačluka u evropeizam, Stoja, s lookom penzionisane porno dive predstavlja prvu idealnu kandidatkinju za srpsku Stojanku. Ne treba zaboraviti, postala je baka u 33-oj, momenat od značaja za naciju koja se nalazi na ivici biološkog opstanka.

Kandidatkinja broj 2, Stojina koleginica sa estrade – Vesna Vukelić Vendi. Kao i Srbiju, nije je samo ko nije hteo a pri tom zadržava dostojanstvo rimske domine. Od svoje beznačajnosti stvara koncept, baš kao i srpska politička elita. Uspešno kombinuje blato vašarske šatre sa isihizmom ovčarsko kablarske kelije. Studirala u kafani, gde je uspešno i magistrirala a potom i doktorirala pod mentorstvom Lady Kačavende sa tezom „plaćeni seks kao transcedentna nit u delima Justina Ćelijskog”. Druži se s monasima a svoje usluge, kao prava pravoslavka, ne tarifira već prima dobrovoljni prilog, uglavnom u dekolte. Laje al ne ujeda, kao i srpska diplomatija. Po sopstvenoj artističkoj kategorizaciji spada u prdež, teške kategorije.

Kandidatkinja broj 3 – Jelena Triv(ij)an. Simbol, u Srba, toliko željene nebeske pravde. Stradala od ujeda pasa što su mnogi videli kao karmičku kaznu za njenu lajavu palamuđevinu. Potom dobila odštetu što je drugima dalo nadu za mogućnost kompenzacije za teške telesne patnje nanete u poslednje dve decenije. Neki su u u ovome videli prvi opipljiv rezultat reformi o kojima Triv(ij)an neprestano trabunja od silikona nabubrelim usna(ica)ma što njenoj palamuđevini daje preko potrebni estradni šik i daje za pravo onima koji o srpskoj političkoj sceni govore kao o kupleraju pred kojim bi se zacrveneo i de Sad. Pravosuđe je reformisano za one s ozbiljnim vezama, u koje svakako treba uvrstiti i njenog tatu, profesora prava s kragujevačkog fakulteta, proslavljenog u aferi „Indeks”. Takođe i ostvarenje srpskog sna o hlebu bez motike s vizijom koja doseže do klimatizovanog kabineta i narednih izbora. „Laži kao da su izbori sutra i ponašaj se kao da ćeš ih izgubiti”, sublimacija su profesionalne etike većine Srba.

Kandidatkinja broj 4 – Marijana Mateus. Na stranu što nosi ime francuskog simbola, ova žena predstavlja ostvarenje sna sirotinjske Srbije. I Srbija bi kao i ona da se druži sa svetskim facama i političkim ekvivalentima holivudske veličine Gvinet Paltron. I Srbija bi rado jednom da se ošamuti od šampanjca a ne domaće džibre, baš kao što je Mateus ošamućena od isparavanja novog Šanel lakta za nokte. I, konačno, i Srbija bi da jednom konačno kapitalizuje svoje guženje. Njene brakorazvodne strategije za mnoge su uzor od kog bi srpska diplomatija imala šta da nauči, a upornost potvrda da volja uvek odnosi prevagu i nad talentom i znanjem i lepotom. Konačno, i Srbija je wannabe veliki svet dok joj, zapravo, praziluk viri iz novopazarske oblasti. Veruje da je kreatorka i spisateljica baš kao što Srbija veruje da je država i buduća EU članica.

Kandidatkinja broj 5 – Svetlana Ceca Ražnatović. Iz očiglednih razloga. Ne može joj niko ništa, jača je od sudbine. Mogu samo da je mrze oni što je ne vole. Peva kad joj najteže. Privređuje i u zatvorskim uslovima baš kao i Srbija u uslovima ekonomske i političke izolacije i svetske recesije. Diže kredit da izmiri potraživanja države. Stih iz njene hit pesme „nudim ti se ja a ti me odbijaš” sublimira odnos Srbije i EU.

Oči su mi more jadransko, kose su mi klasje panonsko

Eto, desilo se i meni … osvanuo je Brenin klip na mom FB zidu. „Rekla sam ti ja”, komentariše drugarica koja godinama živi u Švedskoj. Misli da me nostalgija uzela pod svoje, brže nego što se tome iko nadao. „Jel ti dobro Alex?”, stiže drugi komentar. Nikad ništa slično nije osvanulo na mom FB zidu. „Dobro mi je”, odgovaram …. „malo sam popio pa eto” ….
Ne znam je li to nostalgija il nije. Sve i da jeste, što reče neko, mislim da je ona bolje rešenje.
Ne vraća mi se. Uopšte. Štaviše, od pomisli na postojebinu mi, dobijem kombinovani napad mučnine i anksioznosti. Ako, daleko bilo, nešto ne krene kako treba pa budem morao, opet daleko bilo, da se vratim. Tačno ću se izbost noževima. Kako vreme prolazi, učvršćujem se u uverenju da mi je otadžbina mesto nepodnošljivo za život.

O da, fale mi ljudi, bratanice posebno, i još po neko. Al više volim da se stabilizujem pa da jednom uštedim i pozovem ih ovde. Mesec dana mi je trebalo da se odviknem da otvaram frižider u potrazi za jogurtom. Svakim danom sve manje i sve ređe otvaram domaće vesti. Jeste, što manje znam to bolje. Užas. Jedina dobra vest za ova dva meseca je da će se „Zveri” kandidovati na sledećim izborima. Da sam tamo, glasao bih za njih. Navijam da pobede. Vreme je da ova beskonačna agonija prestane. Dotaknimo dno već jednom. Pa Jovo nanovo.

„Što si prestao da pišeš”, šalju poruke. Pa, vreme je da se posvetim sopstvenoj sreći. Kao prvo. Kao drugo, šta da pišem? Besmisleno je. Iste šuplje priče već deset godina. Ista Đilasova i Palmina fašistička sranja. Koliko godina je potrebno da se neke stvari objasne? Arčibald Rajs je bio u pravu 100%. A stvari će kod nas da se promene nikad, odmah da vam kažem. Jer nema ko da ih pokrene. Sinod + mafija = tužna, jako tužna zemlja.
Srpski pederi su trenutno jedina društvena avangarda. A vi hoćete da ih bijete.
A i zabranjuju me. Prvo sam bio besan a onda sam se setio Mae West koja je svoju karijeru pripisivala cenzuri. Đilase, čisto da znaš, pročitalo me je više ljudi nego što bi me pročitalo da me se nisi uplašio. Al si jak, alal ti vera.
A i nekako, šta znam. Iz daljine mi Srbija izgleda ko bolesnik na umoru. Žao mi ju je. Gledam je kako se mrcelja u agoniji i žao mi je. Drugačije se to vidi sa strane. Tamo mogu neumorno i beskonačno da lajem. Odavde imam nadražaj da je uzmem u zaštitu. Da kažem koju u prilog.
Čitam kako se ova okolna kevtala ostrvljuju na nju. Ko hijene na lešinu. Joj, vi ćete nekom nešto da pričate. Aj ćutite i pokrijte se ušima. Ne znate ni kojim jezikom pričate, mora parlament o tome da vam se dogovori. Izem vam nasleđe.
A ovde, inače, nemaju blagog pojma o našim međuplemenskim mržnjama. Nešto vrlo maglovito i neodređeno. Rečeno im je da su Srbi bad guys. I da je bio neki rat.
centar BG-a

centar BG-a

Znaju za Mladića i Đokovića. Ja vas potpuno razumem. I meni je ono kolektivno histerisanje oko tenisa užasno išlo na nerve. Ali čisto da znate, teret celokupnog pozitivnog srpskog PR-a nosi taj momak na svojim leđima i reketu. Pa vi vidite gde ste.

Legla mi je ova moja nova usvojena domovina. Uh, i to baš prilično lako i brzo. I to uprkos tome što sam i ja bio jedan od onih ils ont toujours été putes. Neverovatno lepa zemlja. Ne kontam uopšte kako gastabajteri provedu 30 godina na zapadu i vrate se da sagrade besmislene kućurine s mikenskom lavljom kapijom. Ovde otporan na lepotu možeš da ostaneš samo ako si slep.
„Jel i kod njih kriza?”, pitaju me. Pa, kažu da jeste. Nemam pojma. A ja bih voleo da i nama tamo jednom bude ovakva kriza.
centar Nice

centar Nice

I tako, sedimo uveče, društvo mešovito, Francuzi, Italijani i ja. Puštaju se šansone i kancone. Meni su lično uglavnom predosadne. Ali moji prijatelji Francuzi, kao i Italijani, podrazumevaju da se one prosto moraju dopadati čitavom svetu. Ja sam, ovo vam najiskrenije kažem, potpuno oduševljen ovom specifično francuskom arogancijom proizašlom iz viševekovnog kultur imperijalizma. Posle nekoliko čaša vina dolazi red i na mene da sednem za jutjub. Jebote, šta da im pustim?

Ta umetnost iz naroda nikada nije pronašla put do mog srca. Provukle su mi se kroz uši na svadbama i rođendanima sve te Silvane, Hanke, Brene i Cece … ali ja ne znam reči ni jedne pesme, ne znam čak ni kako se zovu. Ok … kucam Silvana … „Noćas mi srce pati” kao opening ….
I tako je krenulo …. i sad znam reči „Ječam žnjela” … u Francuskoj ih naučio a kosovskog sam porekla. I kroz vrata balkona u unutrašnje dvorište odjekivala je Brena i „Oči su mi more jadransko ….”
I ujuru uz prvi od tri espresa koliko mi je potrebno da nadomestim jednu tursku, treznim se uz FB … listam šta ljudi kače ….
„Možeš se izjasniti kao Vojvođanin/Vojvođanka u rubrici za nacionalnost na sledećem popisu”, agituje jedna i kači link.
Bogte, koji je nama kurac?
„20 godina nezavisnosti moje domovine”, stavlja status jedno ubavo momče Makedonče, jedva koju godinu stariji od svoje domovine. 16 lajkova. Ostavljam komentar – „I like the name of your country”. Komentar obrisan.
Kod jednog se svađaju oko toga kojim jezikom se priča u CG. Pokušavam da zamislim sličnu raspravu na zidu nekog Francuza.
Neko istraživanje opet dokazalo da su Hrvati stariji od kosmosa.
U Novom Pazaru gradske vlasti organizuju obrezivanje 120 dečaka a gosti iz Istambula za svakog obrezanog dečkića obezbedili novi bicikl.
E, mizerije. E, baruštine i jada.

A u Bugarskoj Lepoj Breni 1990-te 100.000 ljudi pevalo „Ja sam Jugoslovenka” …. ko bi vas naterao da pevate „Ja sam Bugarka”?

Nisam uspešan ko Brena u Sofiji, al činim kolko mogu ovde u Nici …. dvoje Francuza naučilo da zapevuši Brenu i Jelenu Tomašević …. Htedoh da se pohvalim da sam uspešan kolko i Jeremić, al nemam srca ovaj put.
Za mene i dalje Madonna … ok, s francuskom notom, u obradi Gotan Project-a … prava pesma za mene i moju otadžbinu.
Srbijo, I only love you more miles away.
You hear it in my voice, miles away.

Na Savi ćuprija

Srbija čeka novog Andrića. Da opiše ćupriju na Savi. I svu epopeju vezanu za i oko njenog podizanja. I živote stanovnika varošice Beograda što stoji na tromeđi svetova. Ako se istorija ponovi Srbija će, ili ono što od nje u tom trenutku ostane (ako išta) negde sredinom 25. veka dobiti još jednog Nobela za književnost. Eto lepih vesti.

Most doduše spaja Čukaricu i Novi Beograd na čisto fizičkom planu. Ali, na metafizičkom spaja Evropu i Aziju, Sever i Jug, Ovostrano i Onostrano … Predugo smo se divili jedanaest lučnih otvora Mehmed Pašinog arhitektonskog čuda. Zaslužili smo novo. Dočekali smo da se divimo centralnom visokom stubu od 200 metara i 80 kosih kablova dugih preko 1.000 km. Nema ga na svetu. I to što su Engleska i Francuska spojene podvodnim tunelom, ni što su Peloponez i ostatak Grčke spojeni mostom, ni što vozovi u svetu jure 700km/h, ni što ljudi imaju hotele pod vodom i posmatraju hobotnice dok ispijaju koktele, ni što muzeji u svetu prihoduju kolko čitava Srbija za godinu dana, ni što su u Švajcarskoj na pragu simulacije Velikog praska … ništa, ali ništa se ne može porediti sa ćuprijom na Savi. Kojom, eto, može da se prošeta, iako nije završena. A biće uskoro. Plus minus koja godina, ko da je bitno kad je večnost parametar. A kad bude imaće šest saobraćajnih traka, dve za šinski saobraćaj (neka, zatrebaće), dve za biciklistički … volovske su vizionarski izostavljene, Srbija je u 21. veku.

A umesto Stoje i Ostoje imamo Zorana i Nenada. A možda uzidaju i neku nesrećnicu da sisamo sisu kad već nemamo vesla. Ili nesrećnika. Da popušimo.

I uštedeće vam 30 minuta života, eto utehe. Straćili su vam tri decenije a vraćaju vam 30 minuta. I koju litru benzina pride. Što  si platio na mostu vrate ti na ćupriji.

A kad se završi, uskoro, plus minus koja godina, tek onda slede čudesa … od Pojata do Preljine, od Preljine do Beograda, pa prema Požegi, Crnoj Gori i BiH … Na rubovima će se razvijati industrija, ko zvezdane magline po rubovima galaksija …

A oko Pojata i Preljine – svet. Velik i nepojmljiv … Mi u crnoj rupi.