Žizela sa budžetom

tina-beauty-jelena-karleusa-two-piece-setSpadam u one, nije nikakva tajna niti se trudim da to sakrijem, koji donose zaključke o nekome na osnovu toga koje knjige čitaju, kakvu muziku slušaju pa i na osnovu toga kako se oblače. Za pažljivog posmatrača i istrenirano oko, može mnogo toga da se zaključi. Prevashodno to s kakvim mentalnim sklopom imaš posla. Zaključke izvlačim i na osnovu izjava tipa „evolucija je samo teorija“ i „Sloboda za Palestince“. I držim da je to sasvim legitimno. Neko će ishitreno zaključiti da spadam u red onih tkz. akademskih elitista tipa „samo su ruski klasici književnost, a samo ozbiljna muzika je muzika“ … što je daleko od svake istine. Koliko volim, nazovimo to „ozbiljnom umetnošću“, toliko volim (a nekad i više) njene popularne, kemp ili kič manifestacije. Jer volim i da se zabavim a smrtnu ozbiljnost držim za pouzdani znak stvaralačke impotentnosti. Dakle, ne radi se o umišljenom akademizmu tipa „ja sam so above it“ (pa ne pratim Evroviziju na primer) već razumevanju umetnosti po sebi. E, a tu je catch. I stvarno je reč o višegodišnjem treningu, ali ne u teretani već u biblioteci. I odjednom samo skontaš da možeš 100kg iz benča, ili da možeš da razlikuješ dobru slikarsku apstrakciju od obične mazarije, što je možda problem nekome na keca prostim jezikom objasniti.

Pogledam, dakle, ponekad i tako neverovatne stvari kao što su američka filmska sranja „White House Down“ ili „Air Force1“. I da, izvlačim iz njih geopolitičke zaključke, kao što je nivo brutalnosti američke imperije i stanje uma prosečnog američkog redneck glasača. Bacim oko i i na domaću scenu – američkom imperijalizmu, da bi bio uspešan, na srpskim etničkim prostorima makar, potreban je srpski kulturološki rijaliti mejnstrim, otuda su to komplementarne pojave – onako krijući se od sebe, jer svaki put imam utisak da evolucijski regresiram po vek na minut odgledanog rijaliti sadržaja. (Da preduhitrim mudre opaske kako je rijaliti globalan a ne srpski fenomen – jeste, al nigde nije državna kulturna politika, a ako negde i jeste, onda je ta država, smem da se kladim, u stanju sličnom srpskom).

Naletim ponekad i na poneku autentičnu pojavu, a tu se krije genij srpskog duha, i na tako malo verovatnim horizontima kakvi su rijaliti horizonti svakodnevnog horora. To je Žizela, jedno priprosto devojče sa sela iz okoline Svilajnca. Žizela joj je, zapravo, umetničko ime, pravo ime joj je Ivana. Šta je Žizelina umetnost, pitaćete me, i ja to, uprkos svojim kvalifikacijama, ne bih znao da vam kažem. Neka performerka možda, post Abramovićkinog tipa? Jer nagledao sam se njenih klipova, iz štale, s njive, s posla (radnica gradske čistoće), kuhinje, nekad uz muzičku pratnju, nekad uz filozofske opaske a nekad neme, dok recimo koncentrisano ljušti kupus ili čupa pile, nalik performansu „Umetnik je prisutan“. Bez trunke ironije, mogu da zamislim Žizelu kako ostavlja turšiju pod neonskim svetlima glavne dvorane njujorškog Muzeja savremene umetnosti dok Lejdi Gaga zadivljeno prolazi, posmatra i nadahnjuje se.

Žizela ima tešku govornu manu, zbog koje je ponekad potrebno doslovno rekonstruisati njene rečenice, na osnovu jedne ili dve „uhvaćene reči“. Nema, prirodno, ni neke škole, nema uzgred ni nekog vidljivog talenta, sem ako joj se redak antitalenat za pevanje ne uračuna kao talenat (jer, zaista, izuzetnost je u pitanju). Nema ni stas. Sve ide u prilog zaključku da joj je proviđenje, ako mi dozvolite metaforu, namenilo sudbinu seljančice iz okoline Svilajnca. Ali, Žizela ima snove i mobilni telefon.

Žizela sanja da jednog dana pobegne od motike i sumorne svilajnačke svakodnevnice. Sanja o belom ili velikom svetu, da bude voljena, prihvaćena i poznata. O princu na belom konju. O tome da joj njen težak rad zaista omogući samostalan i pristojan život. O lepoj garderobi, kao svaka normalna žena. Tako da nam u svojim živim uključenjima neprestano kenja, moralizatorskim tonom jednog Katona, o tome kako „ko hoće može pošteno da zaradi“ i isto tako „pošteno da živi“, čak i u Srbiji. Da bi nam dokazala, odlazi na ekskurziju preko Verone i Azurne obale sve do Barselone, gde se slika ispred kuće Grejs Keli i Salvadora Dalija za svoju vojsku fanova s disleksičnim hashtagovima. Takođe je i poštena, seksualno poštena, jer njeno poimanje poštenja ne može da iskoči iz svilajnačkog okruga, pa su sve devojke koje odbijaju da rade, makar i tako nisko rangirani posao kao što je njen, posutkinje (na Žizela jeziku, prostitutke). Ali je i feminista, pa puši reksona dezodorans u kameru. Ako je neki seoski džukac kompromituje s nekim njenim sms-om ili snimkom, onda taj želi da se proslavi preko njenog „imena“. Posutkinje su i sve učesnice rijalitija u koji ona sama ulazi da bi devojkama sličnim njoj dala pozitivan primer, dakle influenserka je. A ko sve ovo ne shvata, to je samo dokaz njene avangardnosti. A ako krenete da je sprdate onda je ona medijska žrtva a i majka joj je bolesna.

Ukratko, Žizela je Jelena Karleuša bez budžeta, a ova joj je, gle iznenađenja, i jedan od uzora. Tako da ja, svaki put kad sretnem nekog ko se izjasni kao JK fan, izvedem zaključak da imam posla s osobom skromnih ili nikakvih talenata i intelektualnog kapaciteta ali je vrlo ambiciozna. Takve profile često ćete sresti u raznim srpskim NVO posebno onim koji se bave LGBT problematikom.

jelena-karleusadan-sert-cevap-4Ista seljačka dosetljivost kojom je pre više godina sugerisala novinaru nekog tabloida da objavi fotke Dare Bubamare u njenoj bundici, kako bi je ismejali kao copy cat (O, Isuse, daj mi lavlje srce da preživim JK originalnost). Isto ko i Žizelu kad priča i JK moraš da rekonstruišeš kad peva. Čovek nije načisto, jel bugarski, ukrajinski, rusinski il srpski il udara more o mramorje. Isti modni saveti kako se može biti elegantan i imati stila i s garderobom iz H&M ko i Žizelini za spremanje ajvara i pihtija. Isto moralisanje o jakoj i samostalnoj ženi koja je sama sebi prokrčila put dok su ostale metaforično posutkine iza kojih stoji ovaj ili onaj krimi lobi ili budža s kintom. Hashtagovi iz bazena u Dubaiju i šoping centra u Istambulu (tu mu Žizela dođe čak i kultur gerila). Isti selfiji iz lifta i ispred porodične garaže, ko Žizelini iz bašte, letnje kuhinje i ispred traktora. Isti feminizam koji dozvoljava čepenje rodnice u umetničke svrhe ali kad procure seksualne fantazije onda je majka dvoje dece. Istim kapacitetom kojim ne kapira problem forme i sadržaja, pa zajaukne tim turskim zurlukom uz deep techno melos, ne kapira ni da je feminizam pravo da se jebeš i/ili imaš seksualne fantazije i kad si majka. Kad se bumerang vrati il govno sleti na ventilator, Divna je bolesna. A ako ste sav ovaj umetničko-filozofsko-estetski zbrlj pravilno shvatili, tj da JK kao relevantnu i medijsku pojavu može da iznedri samo jedan ekonomsko društveni i politički košmar kakav je Srbija, onda je ona avangarda i pojava ispred svog vremena.

Tu i tamo čuje se ocena da je JK ikona građanske Srbije, neko ko ima muda da kaže ono što misli, u stvarnosti ono što misli eurostat il kakav drugi institut za hvatanje procenata mediokretskog okeana mnoštva.

I ja bih se tu složio da jeste. Što je i potvrdila svojom novom „kontroverzom“ u programu u kom Marija Šerifović verovatno po uslovima ugovora dolazi bez hormonalne terapije, a u kom „diva“ sernja s pozicija svoje „20 godina duge karijere“, kada je neukusno obučenu kandidatkinju koja očigledno nije ispratila ikonine savete o eleganciji po ceni Zare, upitala odakle je, a ova joj odgovorila da je iz Trebinja, našta je usledilo pitanje kruga dvojke o dostupnosti struje u hercegovačkom kraju. Drugosrbijanski džiberizam par ekselans u rangu Srbljanovićkine genocidne tvorevine, naime Republike Srpske, ili Sergejevog liderstva srpske opozicije nakon što je jednom pre mnogo godina u nekom filmu uspešno odglumio samog sebe, tj dripca.

U pitanju je jadnost formata Nikolićevog ili Vučićevog, ili kad smo već kod toga, Tadićevog predsedničkog mandata za koju bih možda, da je nešto manje radioaktivan, uspeo da iznedrim i trunku empatije ko za Džingis-kan frizuru Mariije Šerifović.

Advertisements

Svest o izuzetnosti

velika-srbija-uzice-spomenik-originalno-resenje
Velika Srbija, Đorđe Jovanović

Svest je ključ svega. Psihologija i psihijatrija to odavno znaju, pa kad vam prepišu tablete to je samo da premostite fazu osvešćivanja, kao i da vas osvešćivanje prekomerno ne šokira pošto je i to moguće da se desi, odnosno toliko duboke prethodne zablude i verovanja mogu da budu. Jer, bez osvešćivanja nema ni rešenja kakav god problem da je u pitanju, ne treba vam diploma da toliko shvatite. Koliko ste puta u razgovoru s prijateljima čuli „nije ni svestan da je u problemu“, rečenicu koja je podrazumevala, a vi biste upravo to tako i shvatili, da za dotičnu osobu nema rešenja na vidiku.

Može to biti i individualni i kolektivni proces. Na ličnom primeru bih mogao, pošto sam ponosni vlasnik nekoliko, moderno rečeno, manjinskih identiteta, da vam opisujem kako je to rudarski naporan posao. Zahteva i energije i snage i vremena. Nije za svakoga, biću neskroman. Jer pitanje nije samo osvestiti nešto, već i šta dalje sa novom svešću. Zadržati otkriće za sebe i gurati dalje kao da se ništa nije dogodilo, što bi bilo pristati na ugnjetavanje ili nepravdu u najmanju ruku ili suprostaviti se, pobuniti se, boriti se, za šta vam je potrebno još više energije, još više snage i još više vremena. Jer tada postajete svačija meta.

Na kolektivnom nivou mogao bih vam navesti mnogo primera. Držati crnce u lancima je nekad bila potpuno normalna stvar. Nije postojala dovoljno kritična masa svesti da je to moralno nedopustivo. Štaviše, među samim crncima je bilo onih koji su smatrali da je to  nešto savršeno normalno i prihvatljivo. I nije da vam govorim o nekoj dalekoj istoriji. Rasizam je bio društveno prihvatljiv u SAD (tom tkz „vođi slobodnog sveta“) praktično donedavno, pre nekoliko decenija. Setite se Južne Afrike. Zlostavljati Jevreje je vekovna evropska tradicija, možemo slobodno govoriti o antisemitizmu kao zapadnjačkom kulturološkom kodu. To je kulminiralo holokaustom. Mislilo se vekovima da smo mi, kao ljudi, iznad univerzalnog zakona bioravnoteže planete. Dok nismo razvili svest da nismo. Otud i ekologija danas. Postoji zastrašujuće veliki broj društava na svetu koja misle da je vešati gejeve u redu. Postoji takođe zastrašujuće veliki broj ljudi koji misli da su pedofilni brakovi neprihvatljivi za bele evropske devojčice, ali su skroz ok za tamnopute devojčice Bliskog istoka na primer. To vam je polusvest. Zbog čega je važno kad jednom kreneš nešto da osvešćuješ, ne treba da staneš. I tako dalje ….

Neki dan gledam film, neko američko apokaliptično sranje i u jednom trenutku jedan od likova, mišićavi crnac marinac, počne da se priseća kako je svojevremeno u Iraku svakodnevno ispraćao nekog Iračanina na putu u školu da sačeka svoju ćerku, jer je bio dirnut njegovom brigom da ćerka ipak ide u školu, uprkos opštoj nestabilnosti u selu. Zasuziše mu oči. Nada se, kaže, da je i dalje odvodi u školu. Šmrc.

Koliko bi vas pomislilo ono što sam i ja? Koji je kurac američki marinac uopšte tražio u Iraku? E, to vam je svest. Ajd američko apokaliptično sranje možda bi nekako i prošlo za jedno dosadno zimsko poslepodne, ali američko apokaliptično sranje u paketu sa američkim imperijalističkim sranjem je too much.

Isto neki dan, film u kome je glavni lik srpski ratni zločinac koji je u Sarajevu počinio genocid. Istina je da je u Sarajevu nestalo Srba. Njih je u Sarajevu postojano nestajalo i u vremenima mira. Čudan neki genocid. Uzgred, ovakvih filmova, samo po mojoj evidenciji koja verovatno nije kompletna, ima oko pedesetak. Gledao sam i jedan u kome Srbi prete da američkoj predsednici pred kamerama odrube glavu, i to pošto je prethodno siluju, a Evropi iščupaju srce. Ne preuveličavam, tim rečima baš. Dakle, antipod civilizacije, Srbi. Jel imate svest o tome da to znači, ako se prethodno složimo koliko je popularna kultura moćna u formiranju stereotipa, da je Srbe ne samo legalno već i sasvim poželjno zlostavljati. Tako se nedavno u Francuskoj digla prašina što je jednog crnog komičara na sceni neko iz publike nazvao „prljavom crnčugom“ a kad je radio voditelj izjavio (u vrlo slušanoj emisiji koja se prenosi i na TV) da vam „razgovor sa Srbinom šanse za život smanjuje na 15 minuta“ ceo studio se valjao od smeha. Da vam prevedem, s francuskog na francuski, novinar je izjavio da su Srbi kolektivni divljaci i ubice. A publika u tome nije videla ništa sporno.

Jednom će možda, ako se kolektivna svest o tome uzdigne, biti neprihvatljivo Nobela za mir dodeliti predsedniku SAD, jer on po prirodi stvari ne može da dobije nagradu za mir budući je na čelu najvećeg vojno industrijskog kompleksa na svetu o čijim je imperijalističkim interesima dužan da brine. Ili psihopati ubici kakva je bila majka Tereza, samo zbog toga što je nosila kaluđersku uniformu i tiho zborila. Ili čoveku koji je pomogao formiranje kriminalnog entiteta kvazi države Kosovo koja privređuje žetvom ljudskih organa, mladih istočnoevropljanki i tonama heroina. Nekad možda ljudi budu zapanjeni ovim stvarima, ko što smo mi danas zapanjeni činjenicom da su crnce držali u lancima.

Lično, prevalio sam dug put, a verovatno nisam još ni na polovini. A mogao sam se zaustaviti u bilo kom trenutku, jer nije baš da je to ravan autoput po kom pičiš 120 na sat, više je to krivudava, uska i strma planinska staza, puna trnja i oštrog kamenja od kog možeš da sklizneš i sunovratiš se. Mislio sam nekad da treba da krijem koga volim. Bio sam Jugosloven, a potom kosmopolita samo da izbegnem da budem Srbin jer je to naporno. Mislio sam da ako moje mišljenje nekoga vređa da moram da oladim. Sada mislim da u tom slučaju na njemu moram da insistiram. Mislio sam da postoje situacije u kojima se s istinom može pregovarati u ime nekih viših interesa. Sada mislim, hvala Karlu Saganu, da sve što istina može da uništi zaslužuje da bude uništeno.

Nevolja je da što više odmičeš to se više čudiš kako ti izvesne stvari nisu bile očigledne. Hitler nekad nije bio očigledni zlikovac, ma koliko vam danas to neverovatno zvučalo a negde sam pročitao da je Čerčilu svojevremeno bilo uskraćeno gostovanje na engleskom radiju zbog preterano oštrih stavova prema nacističkoj Nemačkoj. Da pređem na stvar, ne možete se baviti molekularnom biologijom i  zaključiti da je bog stvorio svet za šest dana. Ne možete braniti islam i sebe zvati humanistom i/ili levičarem. Ne možete biti „vođa slobodnog sveta“ i saveznik sa Saudijskom Arabijom. Ne možete biti ožaloščena majka i slaviti koljača tuđeg deteta. Ne možete biti borac za ljudska prava i primiti odlikovanje od nacističke Krvatske. Ne možete govoriti o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini sve zalažuči se za istinu i pomirenje.

Meni su te stvari sada očigledne i od kad su mi očigledne ne prestaje da me zapanjuje ne samo to kako nisu očigledne svima već kako to da mi je bilo potrebno toliko dugo da shvatim nešto toliko očigledno.

Pentrajući se tom strmom stazom razvio sam i svest o izuzetnosti zasnovanoj na jednoj slučajnoj činjenici, da sam Srbin. Možete pomisliti da je ovo otvoreno nacionalistička izjava, sama pomisao da bi za to mogao biti optužen nekada je bila u stanju da me parališe, jer zaboga, ja sam univerzalni humanista. Ali ona jeste upravo to, ja tu optužbu prihvatam i podižem ulog. Srbizam je više od nacionalizma. On je simbol. Tim veći što živimo u vremenu bez simbola. Još više danas nego pre stopedeset godina kada su ugnjeteni i nišči Srbiju zvali Slobodijom. Narod koji je uvek bio na pravoj strani bez obzira na to kolike će žrtve to da ga košta, a koštalo ga skoro pa biološkog opstanka. Narod koji nije osvajao i ugnjetavao, već oslobađao i emancipovao. Narod koji je prvi ne samo pokrenuo, već i nadahnuo sve ostale nacionalne i oslobodilačke revolucije Balkana. Pa i šire, narod čija je pobeda ogrejala suncem i Češku, Slovačku i Poljsku. Narod čiji kolektivni genij peva o slobodi, junaštvu, ljubavi i pravdi dublje od školovane evropske elite, koji ima 1.300 kaplara, velikih ko Leonidinih 300 Spartanaca, koji je kost u grlu svakoj imperiji koja je protutnjala, od turske do američke, jer mu je sloboda iznad svega, koji ima kreativni potencijal koji nisu satrla ni tri genocida samo u poslednjem veku, koji je nesrazmerno mnogo u odnosu na svoju veličinu doprineo čovečanstvu. Narod čiji junak daje ime kanadskoj planini a naučnik mesečevom krateru. Čiji je jedan od mnogih genija doslovno obasjao čovečanstvo. Narod čiji su heroizam, otpor i borba učinili da biblijska metafora o Davidu i Golijatu bude prevaziđena.

Ne morate biti Srbin da biste branili srpstvo. Štaviše, ako branite srpstvo a niste Srbin, postajete autentični levičar i antiimperijalista, slobodar i humanista. Sa svakim novim američkim antisrpskim sranjem, sa svakom novom laži iz usta moralnih nakaza kakve su Bernar Levi, Bernar Kušner ili Nataša Kandić, moja svest o izuzetnosti raste. Ovo vam pak, može zazvučati narcisoidno, i ja vam i tu dajem za pravo. Kad sam zavoleo osvešćenog sebe, nekako sam i drugima postao privlačan. Tek kad zavolimo sebe i prestanemo da se svodimo na meru prihvatljivu onima za koje smo nedostižni krenuće nam bolje. Ne možeš da nas ne voliš kad vidiš ko nas mrzi. Srbofilija je postala intelektualni imperativ.

Jer mi NISMO oni. Kružila je ovih dana nečija izjava po društvenim mrežama – „Srbi su danas gori nego što su ikad bili, i opet su i takvi bolji od svih ostalih“. I jesmo. A za svoje neprosredno okruženje smo civilizacijski Olimp.

Ponos i arogancija, jer to nervira okupatora, njegove saradnike i imperijalističke kerbere iz frankeštajnskih identitetskih vašingtonsko briselskih laboratorija. Svest o izuzetnosti i ponos na nju jer nam je to sredstvo odbrane na koju imamo svako pravo.

Živela Srbija, živelo srpstvo!

Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

Nacoškinje

Serbien muss sterbien!

48371580_302190803753681_2608795622723026944_n„Srbija mora umreti!“, uzvikivao je politički Beč nakon sarajevskog atentata ubrzavajući pripreme za rat u kome će ovu krilaticu sprovesti u delo i tako konačno rešiti srpsko pitanje. Obratiti pažnju na „konačnost“ rešenja. Ratni cilj Austrougarske nije bila pobeda nad Kraljevinom Srbijom i njena eventualna okupacija. Ratni cilj bio je nestanak Srbije.

Izraz vam je poznat iz nešto kasnije istorije ali nije toliko nedavan, kružio je bečkim kancelarijama još početkom prošlog veka. Niti su nacistički koncentracioni logori specifično nacistički izum (za razliku od onih za istrebljenje) – Austrijanci su ih imali za Srbe već u Prvom svetskom ratu.

Ideologija o satiranju Srbije da bi bila opravdana morala je biti potkrepljena propagandom koja bi legalizovala zlostavljanje i ubijanje Srba koji su od trenutka vaspostavljanja državotvornosti bili smetnja interesima krupnih geopolitičkih igrača na Balkanu. Već u vreme samih oslobodilačkih ratova protiv Turaka kada je Britanskoj imperiji u interesu bio opstanak turske carevine, engleski izveštači govorili su o jezivim srpskim zločinima protiv nedužnog turskog stanovništva. Zaista moraš biti engleski ciničan da bi govorio o jezivim zločinima protiv nekoga ko te vekovima nabijao na kolac i odvodio ti decu kao porez.

Antisrbizam je evoluirao u nove oblike netrpeljivosti usled nastojanja tek oslobođenih Srba da dovrše svoj državotvorni proces koji je podrazumevao irenditistički karakter srpskog nacionalizma. Tu na scenu stupaju Austrijanci i Mađari potpomognuti podguznim muvama Krvatima, sa svojim projektima, verovatno prvim modernim pokušajima socijalnog inženjeringa u istoriji, kreiranja bošnjačke nacije i albanske države. Ne zaostaju ni Bugari čija je netrpeljivost prema Srbima iz vremena Bugarske egzarhije vremenom evoluirala u otvorenu srbofobiju i antisrbizam. Nacistima antisrbizam dolazi kao prirodna stvar koja se savršeno uklapa u doktrinarni antislavizam s izrazito rasističkim obeležjima uperenim protiv državotvornih slovenskih naroda kao što su Rusi, Srbi, u izvesnoj meri Česi i Poljaci. To ujedno objašnjava i kako su uprkos antislavističkim rasnim teorijama pojedini slovenski narodi, kao Hrvati i Ukrajinci, bili zdušni nacistički pomagači. Na meti su oni koji bi da su slobodni.

„Srbija mora umreti“ ima, dakle, veoma dugu tradiciju koja se proteže sve do današnjih dana. To je pojava poznata pod mnogim nazivima i varijacijama, od kojih je Velika Srbija svakako najpoznatiji politički korektan izraz za nezauzdanu srbomržnju. Ne kažemo više antisemitizam već anticionizam, taj rad. Ne kažemo više ni „Srbija mora umreti“ već „Velika Srbija“.

Slično nacističkoj mračnoj fantaziji o „svetskoj jevrejskoj zaveri“ i Velika Srbija je ustaško-šiptarska fantazija raspaljena iz Beča a čiji je cilj deligitimizacija inače savršeno LEGITIMNIH SRPSKIH NACIONALNIH INTERESA, naime slobodna i nezavisna srpska država.

Bosna je i danas, baš kao i pre više od sto godina kada je Austrija uzvikivala da Srbija mora umreti, savršeno legitiman srpski nacionalni interes. Bosna je i danas, kao i pre sto godina, srpska zemlja. I Republika Srpska ima svako moguće pravo, od koje bi ono moralno, imajući u vidu istoriju regiona, moralo biti na vrhu lestvice, na sjedinjenje s maticom Srbijom. E, tu stupa Velika Srbija, lozinka za početak genocida nad Srbima, niskog intenziteta (šikaniranjem, pokatoličavanjem, obespravljivanjem) u mirnodopskim, i visokog intenziteta (masovnim klanjem i progonom) u ratnim uslovima. Jer, čak i kad bi bila potpuno ujedinjenja, sa svim svojim etničkim i istorijskim prostorima, Srbija ne bi bila velika, bila bi tek Srbija. Velika Srbija je dimna zavesa za klerofašističku Veliku Krvatsku na prostoru koji nikada, ni etnički ni istorijski nije bio krvatski s jedne strane, i isto tako fašističku, samo s prefiksom islamo, Veliku Albaniju s druge strane, takođe na prostoru koji ni istorijski ni entički nikad nije bio njen.

Antisrbizam ima i svoje druge nazive, velikosrpska hegemonija na primer. Srbi su tako, stvorili Jugoslaviju, oslobodivši prethodno njene narode i davši im državu i jezik da bi njome hegemonisali. Slovenci su prvu državu i narodnu kulturu dobili zahvaljujući Srbima, Krvatima su sve važnije državotvorne institucije podigli Srbi, jugoslovenski muslimani su se opismenili tek za Karađorđevića i prestali da budu raja. Sve istorijske činjenice, svi statistički parametri, ukazuju samo na jedan moguć zaključak, Srbi su za Jugoslaviju najviše žrtvovali i u njoj najviše izgubili. Još preciznije, svi su u Jugoslaviji dobili šta su hteli uključujući i ono što nikad nisu imali, samo su Srbi u njoj izgubili i ono što su imali. Ipak, govorimo o velikosrpskoj hegemoniji. Onoj koja je u drugoj Jugoslaviji, onoj Titovoj, u Srbiji stvorila dve pokrajine s atributima državnosti, i to nakon što je u prethodnom ratu nad Srbima počinjen genocid. Krvati su počinili genocid i bili na strani nacista, ali su u svom sastavu dobili srpsku Dalmaciju, Krajinu i Slavoniju, umesto da Srbi tamo dobiju svoje pokrajine. Muslimani su počinili genocid ali Srbi u Bosni nisu dobili svoju pokrajinu već su utopljeni u BiH republiku, Mađari su latentno a Šiptari otvoreno podržavali fašizam i učestvovali u genocidu al je Srbija dobila severnu i južnu pokrajinu s prerogitivima državnosti. Toliko o velikosrpskoj hegemoniji.

Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpska hegemonija imaju svoje plodove i njih možete pogledati na naredne tri fotografije na kojoj su svedočanstva austrijskog, bugarskog i krvatskog genocida:

Hromadná_poprava_Srbů

1280px-Ostatky_Srbů_povražděných_Bulhary

 

 

 

 

 

Corpses_in_the_Sava_river,_Jasenovac_camp,_1945

 

 

 

 

 

 

 

U Prvom svetskom ratu stradalo je oko 720.000 Srba, u Drugom oko milion, žrtve bugarskog genocida nikad nisu tačno prebrojene, a nismo popisali ni one šiptarskog. Ali, Velika Srbija!

Satiranje Srba nastavilo se i dalje sve do današnjih dana. Antisrbizam je devedesetih postao globalni fenomen slično antisemitizmu koji postoji i u zemljama gde Jevreja nema, praćen daljim eksperimentima socijalnog inženjeringa kakvi su crnogorska ili kako god da se trenutno zove nacija koja naseljava prostore negdašnje Stare Srbije. Kako jednom prilikom reče Dobrica Ćosić – „Srbofobija je nova globalna ideologija mržnje. Mi, Srbi, smo novi semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju. Mi smo simbol zla, sotona sveta.“ Ma koliko vam se ovo činilo preterano, ovo je u stvari tačno.

„Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista“, izjavljuje Žak Širak, tadašnji predsednik Francuske na ručku šefova vlada država članica EU 1995. godine. „Trebali bismo Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koja ona nosi ne izbriše“ – David Gomper, stariji direktor za Evropu u savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije za časopis „Foreign Affairs“ 1994. godine. Sličnim terminima – paraziti – nacisti su opisivali Jevreje, a ideja karantina je zapravo ideja getoizacije za koju znamo kako je završila. „Zaustavite Srbe, odmah. Zauvek!“ (zauvek ili „konačno“ drugim rečima) – Margaret Tačer  za „New York Times“ 1994. godine. „Bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica“, pisao je Johan Fric, direktor bečkog dnevnika „Die Presse“ i direktor Međunarodnog instituta za štampu. „Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov, glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993. (Nacisti su o Jevrejima govorili kao podrasi). „Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” – Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999. „Rat protiv Srba nije viče samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

Srbi su, dakle, simbol zla. Globalnog zla. Njihovo satiranje ne samo da je legitimno, ono je i dužnost svakog čoveka koji za sebe drži da je humanista.

Na ovo postoji samo jedna mogući odgovor a on je izraelski – jaka, moćna, nacionalna i do zuba naoružana srpska država sa trostruko makijavelističkom politikom u odnosu na svoje neposredno okruženje. Nek se mržnji pridruži strah. Ali, nije mi to tema ovaj put.

Tema mi je zaokruživanje procesa antisrbizma nastojanjima da se žrtva proglasi dželatom. Kad već govorimo o borbi dobra i zla, ovo će vam dati jedan sasvim novi uvid u to kako bi trijumf potpunog zla mogao da izgleda – zamislite da se nakon Drugog svetskog rata i Holokausta u kome je nestalo blizu šest miliona Jevreja, Jevreji proglase za krivce za rat i sudi im se u Nimbergu. Taj red veličine zla, ako uopšte uspevate da to sebi predstavite.

Da vam ilustrujem:

Nedavno je jedna naša sociološkinja izjavila sledeće – „Izuzetno je važno da se povodom 70. godišnjice od usvajanja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida da se govori o tome, jer je to pitanje civilizacijskog nivoa“.

Tačno. Važno je.

„Ovaj prostor je postgenocidni i to će ga obeležiti u narednih nekoliko generacija, uz sva poricanja.“

I ovo je tačno. Ja bih još dodao i da će genocid obeležiti ovaj prostor ne samo u narednih nekoliko generacija, već zauvek.

„To su prostori koji su duboko deformisani vladavinom terora i to je prvo što moramo da naučimo da bismo mogli da delujemo u skladu sa tim saznanjem“.

I s ovim bih mogao da se složim.

Šta je onda sporno, pitaćete se. Sociološkinja koja je ovo izjavila nije mislila ni na ustaški, ni na šiptarski, ni na bugarski, ni na austrijski genocid. Mislila je na izmišljeni srpski. Nije mislila ni na teror (neo)ustaškog režima u Zagrebu, ni na latentno šerijatsku sprdačinu od države u Sarajevu, ni na politički teror koji se otvoreno sprovodi nad Srbima u njihovoj državi Crnoj Gori. Mislila je na Srbiju, uzgred, jedinu istinsku multietničku i multikonfesionalnu državu na ovom postgenocidnom prostoru obeleženim terorom koji pominje.

Prevedeno na srpski, sociološkinja žrtve proglašava dželatima, što nju ne čini sociološkinjom već nacoškinjom. Nazovimo stvari pravim imenom. Inače, ovo će vas zabaviti, nacoškinja se zove Janja Beč, što divno poetično ide uz njenu ideologiju, a ovo je izjavila za Al Džaziru, taj svetionik slobodne misli finansiran petrodolarima Katara u kome je ropstvo još uvek normalna pojava a prenela je Autonomija, bastion srpstva.

47687141_1150695431765597_1365448447896846336_nNije samo njeno prezime poetično simbolično, to je isto i njena njuška. Nacoškinja gospođa Beč ima njušku koja je prosto izložbeni pano njene nacoške ideologije. Ona je jednostavno poricatelj genocida što je čini saučesnikom njegovih počinitelja. Isto važi i za ostale profesionalne nacoškinje srbomrziteljke – Stašu Zajević, Natašu Kandić, Biserko. Priča da su ove nacoškinje borkinje za istinu i pravdu i suočavanje sa zločinima i prošlošću je vic. I to bolesni. One su kerberi nacoške ideologije Serbien muss sterbien i svakome kome istina i pravda i budućnost sopstvene dece išta znače, dužni su da se tome aktivno suprostavljaju. Jer, mi se danas, kao i u svakoj prethodnoj okupaciji, upisujemo u istoriju. One su odabrale stranu i istorija ih je ubeležila onako kako zaslužuju da budu ubeležene. U istoriju se upisujem i ja, sasvim svesno, svakom svojom izgovorenom i napisanom rečju. Upišimo se svi, jer u vremenima kao što su ova, mi kao ljudi nemamo pravo na ravnodušnost. Otvorena, srčana, glasna i jasna odbrana srpstva i Srbije, je slobodarski čin. I uopšte nije neophodno da za to budete Srbi.

Nacoškinja je i Mirjana Karanović. Dozvoljavam da toga možda nije svesna kao što pretpostavljam da nacoš „borkinje“ za suočavanje za prošlošću jesu svaki put kad iz nekog od svojih ideoloških centara prime donaciju. Ali to ne menja činjenicu da je nacoškinja. Ni to što je dobra glumica to ne menja. Leni Rifenštal je, kažu, bila odličan sineast, al to ne menja činjenicu da je bila i nacoš.

Karanovićeva izjavljuje da je „NATO na kraju morao da nas bombarduje da bi nas zaustavio. Kao kada osobi u histeričnom napadu moraš da opališ šamar da bi se smirila“. Ne, savršeno me ne zanima kontekst u kome je ovo izjavila jer ne postoji NIJEDAN kontekst u kojoj bi ovo imalo bilo kakvog opravdanja i smisla. Ova izjava podrazumeva jednu jezivo zlu i milion puta ponovljenu laž – da su Srbi krivi za rat devedesetih. Nisu. Krivi su Krvati i njihovo cveće, toponim nacija Bošnjaci. Srbi nisu želeli rat. Nisu hteli da rasture Jugoslaviju za koju su dva puta toliko krvarili. Nisu želeli ni da unište nacije koje su prethodno tako velikodušno emancipovali. Želeli su samo da izbegnu treći genocid za manje od sto godina. Upravo je suprotno od onoga što Karanovićeva izjavljuje – Srbi su kao ulog imali goli opstanak. Sve dok Republika Srpska postoji kao entitet, Bosna kao država je zapadnjački eksperiment kome je suđeno da propadne. Bošnjaci su, s druge strane, kao ulog imali satiranje Srba jer sve dok Srbi u Bosni postoje njihov novi laboratorijski identitet ne može da postoji jer ih Srbi neprekidno podsećaju na onaj stari.

Ova izjava žrtve pretvara u dželate, a to je, izvinite al ne nalazim drugačiji odgovarajući izraz, otvoreno nacoški.

Nedavno je u organizaciji „Žena u crnom“ održana promocija knjige Helsinškog odbora za ljudska prava „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“. „Danas“, taj kolaboracionistički list je s promocije preneo – „Prostor u kojem je smeštena nevladina organizacija Žene u crnom je topao dom za sve one koji na retko dosledan i neprikosnoven način vode društveno angažovanu borbu za istinu, pravdu i pomirenje u ovdašnjoj post-ratnoj i, nažalost, gotovo potpuno neosvešćenoj zajednici.“

Zajednica postaje sve osvešćenija i, paradoksalno, za to imamo da zahvalimo upravo ovoj i sličnim organizacijama. Niko na buđenju srpstva ne radi bolje od njih. Trebalo bi ustanoviti godišnju nagradu tipa „Zlatni opanak“ ili „Zlatna šljiva“ i dodeljivati je u ovako gustoj konkurenciji.

Dok ne bude uništen srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu“ – zaključio je Aleksandar Sekulović, učesnik debate.

Uviđate li kontinuitet matrice?  Srbija mora umreti, Velika Srbija, srpski hegemonizam, srpski nacionalizam….

Istina je sledeća, a istorija ju je već potvrdila. Mir na Balkanu moguć je JEDINO uz srpski nacionalizam u punom pogonu. Jedino jaka, ujedinjena, do zuba naoružana, militarizovana napredna i samoodrživa Srbija je garant mira na Balkanu.

Živela Srbija! Do ujedinjenja!

 

 

 

 

 

 

Неочекивани путопис

45282647_305223006983109_8699518066922356736_nHeureux qui, comme Ulysse, a fait un beau voyage (Срећан је онај ко се, као Одисеј, напутовао). Ово је цитат који је у мозаику од камена угравиран на једној од стаза парка на брду које је на неколико стотина метара од зграде у којој живим, у једном од злогасно туристичких места (неколико милиона туриста годишње у граду од једва пар стотина хиљада становника) а у који се некад повучем да растежем мишиће и … побегнем од туриста. Сећам се још увек дана, пре неколико година, када сам, покушавајући да брадом додирнем колена, уочио овај стих исписан мозаиком на тлу, и превео га … чињеница да сам га приметио говорила је о томе да је мој француски коначно узнапредовао.

Могућност да обиђеш нешто света a да при том ниси богат је, врло вероватно, једина ствар која ми се код глобализације свиђа. Још као клинац, кад ни у лудилу нисам могао да замислим сва срања која ће нас касније снаћи, био сам убеђен да ћу макар део живота провести негде у иностранству. Увек сам осећао да је искуство живота на другом поднебљу и у другој култури, а још боље у неколико других култура некако неопходно за саморазвој. Мени макар. Астролог ми је рекао да је то због тога што ми је владар хороскопа, Венера наиме, смештена у деветој кући, кући далеких путовања и хоризоната. Како год, ја сам у непрестаном стању планирања следећег одредишта. И мада сам видео нешто света – на памет ми пада баба Бојка – „видела сам и ја света, била сам у Шиду!“ (из Семберије, иначе) био до Јудејске пустиње и Куфонисије, увек ме прати осећај који непрестано распаљује моју глад за новим одредиштима, да ништа нисам видео, или врло мало. И тако живим у стању непрестане чежње.

Стих с почетка је, узгред, пошто толико волим да складиштим беспотребне податке, француског песника Жоакима д Блеа из 16. века.

Имам проблем с масовним туризмом и с тим у вези једну нелагоду, пошто држим себе за човека свог доба и упркос свим манама наше епохе, не бих прихватио да живим у другој, сем ако нисам, што оно рече Оскар Вајлд, кардинал у ренесансном Риму.

45250694_320707088723011_6674836235518738432_nНа страну еколошка катастрофа коју за собом носи масовни туризам у виду милијарди пластичних тона (увек су ми хотелске самопрепоруке које за циљ имају да те убеде у корпоративну одговорност о пешкирима од „био“ памука за које се очекује да их употребиш више од једанпут, биле апсолутно смешне) супротно општем уверењу о томе како глобализација, и у оквиру ње масовни туризам, доприносе зближавању људи и очувању јединствености света, мој је утисак потпуно другачији – људи су то површнији и незаинтересованији за једни друге што је могућност међусобног контакта лакша а свет се претвара у један свеопшти Дизниленд у коме се културе испражњене од свог аутентичног значаја претварају у кулисе за селфије за инстанграм лајкове. Уз то, пошто живим у злогласно туристичком месту, а често се затекнем и у другим таквим, стекао сам утисак да масовни туризам оставља дубоку психолошку трауму на локалне становнике. Издвојићу својеврсну патолошку опсесију профитом, која заврши тако да деформише колективну свест – у ресторану у коме сам радио одговорни су имали обичај да неколико пута у току дана проверавају просечни рачун и број продатих „јела дана“ и боци вина, што је мени деловало неуротично чак и за услове либералног капитализма. Исто тако, држим да у местима где је туризам са свим својим „муштерија је увек у праву“ варијететима главни мотор економије, влада својеврсна колективна психоза изазвана стресом од прекобројних међуљудских контаката од којих је више од половина мотивисана двостраном динамиком „узети што више а дати што мање“.

Овде ћу да престанем да џвањкам, тим пре што немам решење за одрживи туризам, а ко што рекох, ако има нечег због чега сам срећан што ми запала ова епоха то је онда могућност да одем до Кине, где ми, игром глобализације живи најбољи друг, без да годину дана с коња на камилу шпартам пола планете. Спикинг ов Чајна која је предмет западних маштарија и симбол „другог“ у културолошком и цивилизацијском смислу још од времена Марка Пола, управо ми је она данас некако симбол свега онога што није у реду с глобализацијом – некад су кинеска свила, порцулан, лакирани намештај од ретког дрвета, зачини, били симбол рафинмана и луксуза, предмет жеље богатих западњака, а данас је „,made in China”, сем ако поручиоци не желе другачије, на сваком могућем замисливом срању произведеном за пола центи по комаду, од снежне кугле са мотивом Ајфеловог торња преко „уметности“ галерија Монмартра од шатро локалних уметника, до вероватно „јерменске“ керамике старог Јерусалима и других сличних „локалних традиција“ којима је увек потребно још мало оборити цену јер туристима ништа није свето.

45228796_254469955251560_2055815778749382656_nИгром околности за једне, и игром судбине за друге (ја левитирам између два у зависности од тренутног расположења и тренутног списка литературе) живим у Француској, земљи која је увек интригирала моју машту и незаситну потребу за лепим ал за коју никад нисам помишљао да ћу у њој једном живети. Сматрам се благословеним. Мислим да је Француска најлепша земља на свету. И безнадежно сам заљубљен у њу. Не говорим о франкофилији јер ми је то политички термин а политички сам у озбиљној завади с мојом усвојеном домовином. Али естетски сам већи Француз од Француза. Карл Лагерфелд је једном рекао „да бисте били Француз потребно је да сте странац“. Има нечег у томе. Пијем вино и једем буђаве сиреве, на које сам се мрштио кад сам овде дошао. Не дозвољавам да ми се вино сипа у неодговарајућу чашу. Опчињен сам институцијом вртова, колекцијама, архивама и “savoir faire à la française“. Уопште, опчињен сам свиме à la française.

Француштина је непресушан извор надахњућа мог српства. У комбинацији с ционизмом. Волим Србију, данас мислим, слободно, без задршке, мање реактивно и букачки, а више активно, à la française. Скупљам српске сликаре, проучавам српску историју, чепркам архиве, дадох богатство на новине старе и по 150 година, медаље и сличне ствари, које одају почаст Србији. Било шта, било какав материјални доказ српске историје, јер у Француској сам постао опсесивно историчан. Узгред, Француска је одлично место да се заљубиш у Србију ако већ ниси. Ако сербофилија као израз и идеја уопште има своје оправдање, Француска му је постојбина.

45186765_1030659177144922_6359276205073498112_nДа упоредите приступ … недавно се у Француској на аукцији појавио прстен из 14. века који је припадао Марији Ангелини, нећаки цара Душана и жене Томе Прељубовића, српског великаша и господара Епира. Отишао је у руке приватног колекционара. Држава Србија је, као и обично била савршено незаинтересована. Па онолке године не покуписмо починулог војводу Путника из капеле у Ници, где ћеш даље.

Не, нисмо толико сиромашни. Пре неколико година неко је пронашао некакве дневничке записе Робеспјера и дао их на аукцију. Претила је опасност да доспеју у руке приватног колекционара, америчког милионера. Мобилисала се читава Француска, послате су хиљаде чекова на суме колико је ко могао и хтео. Робеспјерови записи су остали у Националној архиви.

Да Сиса остане у Задрузи пошаљите смс с бројем 3.

45295455_472973623194107_8793931983643213824_nСкренух с теме, само зато што толико често лоше пишем о својој новој домовини, а учинила је да толико заволим ону из које потичем. Имам помешана осећања према њој, с једне стране је естетска егзалтација и апсолутно дивљење, здружено с чињеницом да је Француска и колевка секуларизма и просвећености а ја вам не верујем много, или тачније, не верујем уопште у једнакост култура упркос овим мулти култи просеравањима којa силују мозак – западњачка је убедљиво надмоћна над свим осталима а управо захваљујући француском просветитељству које нас је ослободило терора бога и организоване религије. С друге стране, чим склизнем на политичку раван, видим је као земљу с којом сам у рату а ту нисам претерано болећив. Тачније, неболећивост је сразмерна окрутности испољеној према мојој отаџбини, тако да можете себи представити до које мере сам тврд орах. До „слобода за француске муслимане“ и „шеријат за Француску“, с пуним цинизмом, који сам и њега, научио овде.

Све ово, као увод у неочекивани путопис најављен у наслову. Природно, користим сваку прилику да се завучем и у најзабаченији кутак ове предивне земље јер овде свуда, дословно свуда, има нешто што ће да вас изненади. Слично као са масовним туризмом проблем имам и са путописима као жанром. Држим да су ови данашњи, са свим овим магазинима посвећеним путовањима, језиво безлични. Као кулинарски рецепти. И мада има очигледнијих кандидата за који путописни редак одавде, рецимо читава област у којој живим а чије само име изазива најбујније фантазије – Азурна обала, или Фонтенбло или Сан Мишел, перо ме засврбело у Бокеру (Beaucaire).

45254761_1907143349369030_5965698944099942400_nЈесте ли икад чули за њега? Ни ја. Али, имамо друга који се преселио тамо и кренули смо му били у посету. Зграда на самој обали Роне, за коју нисам имао појма да је огромна и импресивна као Дунав. С терасе се види Тараскон и његов средњевековни замак, ноћу дивно осветљен да се чини да лебди изнад реке и пошумљене обале. Обиђосмо га већ првог дана. Затим оближњи Ним, па Узес, па римски акведукт Пон д Гар (који би још увек могао бити функционалан да за тим има потребе), па Салон д Прованс, родно место Нострадамуса, па Арл у који је својевремено са севера побегао Ван Гог да у њему нађе светлост и крајолик који су родили његов непоновљив стил. Свако јутро гласали би уз кафу на питање „где ћемо данас?“ и свако јутро би мој предлог „Бокер“, који се чинио као логичан јер смо већ били у њему, био надгласан уз убеђивање да у њему „нема шта да се види“.

Истини за вољу, оно мало што сам укачио из аутомобила, при одласку и повратку с наших дневних екскурзија по околини, није претерано будило знатижељу. Деловао је некако напуштено, код нас би се рекло „пасиван крај“. Уснимио сам био неколико занимљивих али оронулих фасада, фантомски пустих башта кафића (ок, можда је због ветра) и групице згубидана који пуше (марихуану, убеђен сам без префикса „скоро“) по ћошковима а чија појава тера да убрзаш корак и гледаш стриктно испред себе. Ипак, живим довољно дуго овде да бих допустио да ме први утисак завара.

45189864_274644696525272_1940341266554290176_nИздејствовах обилазак последњег дана боравка. Од незаобилазних података издвојићу само два – Бокер је био најпрометније медитеранско сајмиште које је до 17. века за недељу дана трајања остваривао промет колико Марсеј за читавих годину дана. А мени је деловао као „пасиван крај“ из ког се одлази. Даље, Рона је каналом дугим безмало 100 км, повезана с приобалним градом Сет. Канал је из 18. века и савршено је функционалан. Иначе, очекује се да се деоница Коридора 10, доврши ове, 27-ме године заредом.

У атмосферу ме је увукла већ прва уличица у коју сам бесциљно и насумице зашао да из ње даље истражујем градић. На први поглед све је деловало ко типично месташце с југа Француске, с карактеристичним уличицама оивиченим старим каменим кућама од којих су неке обојене у провансалске боје жућкастих и окер нијанси. Махом замандаљене жалузине, поприлично оронуле фасаде, које читавом месту дају атмосферу романа „С погледом на Арно“ Едвара Моргана Фостера (можда ће вам филм „Соба с погледом“ више значити). Неколико задивљујућих hôtels particuliers фасада (куће богатих грађана и артистократа) са богатом скулптуралном декорацијом улаза, прозора и балкона. Више цркви, редом све замандељене а од којих се она недалеко од трга с градском кућом истицала таласастом барокном фасадом и … слобода, једнакост, братство натписом изнад улаза. Ову ћете крилатицу видети свуда по Француској али се не сећам да сам је икада видео на тако мало вероватном месту као што је фасада барокне цркве. Искуством историчара аматера закључим да јој је намена након револуције вероватно била промењена. Шетња крунисана остацима тврђаве на неколико десетина метара надморске висине, са археолошикм слојевима из безмало сваког века последњег миленијума, а који се попреко гледају са средњевековном тврђавом Тараскона на другој обали Роне.

45214332_970359176486536_2621908522949935104_nСве је тако француски, а опет…. није. Не осећам се превише лагодно, посебно што обилазак обављам у пратњи два друга геја. Улице су пусте а њушке, да њушке а не лица, која висе ту и тамо по ћошковима, не буде жељу да назовеш добар дан. У ваздуху нешто „виси“, онако како виси у Магребу, ко је имао прилику да се тамо шета изван надзираних турист зона.

Није ми требало много да схватим у чему је ствар, то јест шта је узрок ове нелагоде. Бокер је француски градић у коме упадљиво, у сваком случају упадљивије него што сам већ навикао, недостају Французи. Употребио сам јако политички некоректан израз пошто можете да се кладитe да би на ову примедбу скочио сваки лево освешћени Француз објашњавајући да само зато што се неко од зујача по ћошковима зове можда Ахмед или Мухамед, не значи да нису Французи. Tant mieux, што се мене тиче.

45273692_250770202456713_7137922130519261184_nИпак, не коментаришем ништа. Ја који се не либим да Французима након сваког терористичког акта кажем „па то су ваши пријатељи, због њих сте нас бомбардовали, ето вам их сада“. Држим да је ова бруталност у искрености пријатељски чин, јер пред собом видим драге људе у потпуној политичкој коми које је потребно повремено ошамарити. Не кажем ништа да не бих по ко зна који пут прошао ко Ерик Земур (Eric Zemmour, аутор „Самоубиства Француске“) на ТВ, познатом по еуролибертард бласфемичној изјави да „више нисмо у Француској“ што је био мој утисак тог дана у Бокеру, врло француском градићу. Мислим, шта да расправљаш с људима који верују у секуларни ислам. А кад изнесеш доказе, чврсте као еволуциони, они ти увређено саопште да је то „само твоје мишљење“. Јебени идиоти.

Ја не говорим ништа, али се један од двојице из моје пратње оглашава – „Имам утисак да ме стално посматрају. Чак и у улицама где нема живе душе, имам утисак да зидови имају очи“.

Merci.

45219399_1097738327068584_522935091744210944_nПравимо кафе паузу на једној од тераса на тргићу под столетним платанима. Недалеко од нас још један од локалних hôtels particuliers. Предивне су им фасаде, мораш бити потпуно слеп да их не приметиш. На њему табла с натписом који обавештава да су ту сада смештени социјални станови. Размишљам бих ли пристао ту да живим, ја коме је hôtel particulier у приватном власништву сан, када би ми понудили овај овде.

Укуцавам Бокер у гугл, али не у потрази за туристичким подацима и историјатом места. Овај пут садашњост ми је фасцинантнија. Сазнајем најпре да је градоначелник из Фронт Насионала. Слагао бих кад бих рекао да сам се изненадио. Градоначелник је почетком године свињетину увео као обавезну у школским кантинама сваког понедељка. Одредба која „погађа“ око четвртину локалних школараца.

Своју одлуку образложио је овако: „Требамо ли укинути свињетину због тога што је поједини не једу? Могу да не једу предјело или јело понедељком ако садрже свињетину, већ остатак оброка. Кантина није обавезна, није ресторан с четири звездице који има јеловник“.

Уследиле су реакције.

45316860_1904769639618802_9113143900226191360_n„Одлука градоначелника је унилатерална и донесена је без претходне дебате и представља провокацију муслимана. Он је из политичких интереса ученике узео за таоце“, изјавио је за Фигаро Франсис Фусар, члан изабраног родитељског савета школе. Франсис, то вам дође нешто ко Срба код нас.

Локална опозиција тим поводом размишљала је о тужби против градоначелника јер, цитирам, „ради се о нападу на права детета које стигматизује заједницу Магребљана који се ни у каквом случају не може извести под плаштом секуларности“.

Права детета. У култури где је педофилија потпуно нормална.

Не знам за вас, али мени је ово феноменално. Дух епохе.

45290529_480326129142588_320886979598221312_n„Свако зна за египатске пирамиде, грчке храмове, римски форум који наводе на помисао да ови трагови несталих цивилизација доказују да цивилизације …. па нестају!“, вели Онфре у „Декаденцији“, с прикладним поднасловом „живот и смрт јудеохришћанства“.

„Не ради се ни о оптимизму, ни о песимизму јер, у овом часу, не ради се више ни о смеху ни плачу, већ о томе да се ствари разумеју“.

Мишеле, ако има неко с ким бих попио кафу под платанима у Бокеру, онда си то ти.

 

Ако те заборавим, Косово

39391934_1825225964197709_6624352038870319104_nЈа у Израелу пре неколико година, први пут у животу, на међународном семинару о холокаусту у Јад Вашему. Слободан дан, организовали нам посету Зида плача, али оног подземног дела, који се не види споља. Кренем, наравно, ја који би се вазда свуда из радозналости завукао. И помислим како сам се зезнуо, ко ономад кад сам запео да се успењем у куполу фирентинске катедрале, у реду са још два и по милиона Кинеза, да забога боље осмотрим Вазаријеве фреске. Била су то два моја најјача напада клаустрофобије. Идемо ми тако, између два преузана реда вишетонских камених блокчуга, водич нешто тртља, соломонов, иродов, римски, средњевековни период, ископано овде, ископано онде, ја који обично с лакоћом памтим то што нормалан свет зове бескорисним подацима, између два налета презнојавања целом површином коже, меркам само јел ми ближе да се вратим назад или је пут до излаза ипак краћи. Изгурам до краја.

Наместило се тако да се свет разишао и ја остадох насамо с нашим водичем. Искористим прилику да поставим питање два, пошто сам за време обиласка био опседнут само једним, а то је како да се што пре одатле извучем, дакле ништа нисам чуо. Занимало ме да сазнам на основу чега реконструишу изглед Храма, оног Соломоновог из 10. в.п.н.е као и оног из шестог, после вавилонског ропства, и коначно оног након Иродових обнова при крају старе ере. И крене он ту да ми објашњава да би у једном тренутку изјавио нешто типа „нови ће бити подигнут по том најмлађем, Иродовом моделу“.

„Ко ће шта да подигне?“ , упитах збуњено питајући се да л’ сам човека уопште добро разумео.

„Ми, Израелци, наш храм какав је некад био.“

„Where, brе?”, излете ми онако збланутом.

„Па тамо где је и био, на Брду храма.“

„На ком Брду храма? Ту су сада Купола на стени (треће најсветије место ислама) и Ал Акса џамија (једна од најстаријих у исламу, иначе идеолошком светском центру тероризма)“.

„Ту су ТРЕНУТНО Купола на стени и Ал Акса џамија“, рече ми најладније што то можете да замислите, ни трунчицу непоремећен мојим нескривеним запрепашћењем.

Да бисте почели да поимате о чему причам, треба да знате да то „тренутно“ траје 1.300 година а да се говори о обнови храма први пут подигнутом пре 3.000 година.

pecka-patrijarsijaТреба да знате још и то да водич није наишао на глуве уши. Ја сам и пре те своје прве посете Израелу сазрео у убеђеног ционисту. До “решења једне државе” чак. (Ох да, кренуо сам и ја на пут из „јадни Палестинци“ луке). Наиме, мислим да Палестина уопште не треба ни да постоји. Или, ако ме нисте схватили, мислим да Израел треба да анексира Цисјорданију.

Ипак, био сам запрепашћен. „Да ли је овај јебено при себи?! Мисли ли стварно да деложира оне манијаке?“ (а они горе су најманијачнији од иначе манијакалних следбеника религије мира), пролазило ми је главом док сам у грудима осећао да ми се откључава нека давно забрављена и зарђала брава. Откључавала ми се дрскост. И убеђеност.

Оно што ми је он, заправо, управо био саопштио је оно што је кинески мудрац Сун Цу написао још у шестом веку пре нове ере – „Свака битка добијена је ПРЕ него што је и вођена“.
И док сам Вазаријеве фреске стварно могао да проучавам и у некој монографији и тако избегнем језив напад клаустрофобије, ову Сун Цунову мудрост, иако сам је теоретски држао за тачну, нисам могао да усвојим без овог разговора. Да вам кажем, нисам je скупо платио оним нападом клаустрофобије у подземљу Јерусалима. Мало је сусрета у животу, а овај је трајао десетак минута, који вас до те мере промене. Промена је била толико видљива голим оком да су људи почели да ми пишу и питају ме „шта ми се то у Израелу десило?“

interior-of-serbian-orthodox-monastery-visoki-decani-HGHCMBЈа уопште ни са ким не расправљам о томе чије је Косово. Штавише, кад би неко на ту тему са мном да се расправља, ја га одмах дисквалификујем као саговорника за сваку даљу расправу. Не расправљам о очигледним стварима. Атина је грчка, Јерусалим јеврејски, Ил д Франс француски (мада бих код овог последњег био спреман да наоружавам борце за француски калифат јер, видите, научио сам и још понешто из Сун Цуове књиге „Уметност рата“, наиме о усвајању стратегије непријатеља).

Научници су израчунали да ће за око 600 милиона година ниво CO2 у атмосфери опасти толико да биљке неће моћи да обављају фотосинтезу. Почеће да изумиру а са њима заједно и животиње које од њих зависе. За око милијарду година интензитет сунчеве светлости биће за око 10% већи него што је данас. Од чега ће океани почети да испаравају. За око четири милијарде година површина Земље биће толико врела да ће планета почети да се топи. Нестаће за око седам и по милијарде година када Сунце уђе у „црвени џин“ фазу и једноставно усиса Земљу залазећи у њену орбиту.

Срба ће можда нестати већ за двеста година, не знам. Лично сам постао врло отпоран на ту врсту дефетизма емитованог 24/7 на све стране. Али ће Косово бити српско у наредних седам и по милијарди година.

Оно што сам у тренутку схватио у тих пар минута разговора је ово – ја сам од 1999. до тог тренутка у подземљу Јерусалима реченицу „Косово је Србија“ изговорио барем једно хиљаду пута на једном од три језика које говорим. Али то никада није зазвучало тако као што су зазвучале речи овог водича с којим сам остао да поразговарам. Моја уста су изговарала, али срце је било малодушно. „Није вибрирало“ рекли би ти лајфкоучеви које пратите по интернету. И није стварно. Изговарао сам без да и сам у то верујем. А овај је обнову храма поменуо с таквим убеђењем да се мени учинило да је блок поред нас, од једно десетак тона и три пута моје висине, управо био напрсо од почетка извођења радова горе на површини.

img_02.jpg54d395826a2b7Тако смо се ослободили од Турака, тако смо израсли од заостале провинције Отоманског царства у модерну европску краљевину за мање од сто година (чудо коме, не престајем то да понављам, управо само настанак Израела може да парира). Тако смо победили вишеструко надмоћну Аустроугарску. Мимо сваких реалних шанси. Мимо сваког реалног стања на терену, како видим да ових дана много воли да се тртља. Сваку смо битку добили јер смо је претходно решили и пре него што смо се у њу упустили. Косово смо вратили након пет векова гуслања. И то је искључиви разлог овог непрестаног и бесомучног бомбардовања другосрбијанским дефетизмом. Ваља нам изгубити битку, ваља нам предати Косово. А то најпре морамо учинити у свом срцу.

Ја, дакле, не расправљам о томе чије је Косово, јер је савршено беспредметно такву расправу водити. Нешто друго бих да кажем. Ткз. државу Косово, рак на ткиву западне цивилизације која ће се расточити под теретом сопственог цинизма, признало је стотинак држава. Ту су и САД, Немачка, Француска и Британија, тачно је, али и Маршалова острва, Науру, Буркина Фасо, Сан Марино, Самоа, Црна Гора и како год да се тренутно зове БЈРМ, затим Палау, Комори, Малави, Свази, Вануату, Џибути, Кирибати, Тувалу, Андора, Света Луција, Источни Тимор, Свети Кристофор и Невис, Гренада, Тонга (и ја сам такође мислио да се ради о неком модном укрсту танги и подвезице), Лесото, Того, Саломонска острва, Антигва и Баруда, Цооково острвље (не знам ни ја у кој океан да се упери лупа), Ниуе итд, итд …

Нису га признале Русија, Кина, Индија, Бразил, Аргентина, Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка, Кипар (који јесте острво ал макар можемо да га убодемо на мапи), Мексико, Украјина, Казахстан … све у свему неких 5 милијарди и 300 милиона људи на планети. А Срби треба да га признају.

На свету постоји неких двестотинак држава (и барем стотинак територијалних спорова). Да свих двеста призна Косово, Србија не сме да га призна. А наша Влада жели да га призна сада, кад и Антигва и Баруда. И да припреми терен за незамисливо пушта своје џукце да бљују дефетизам и малодушност а и Сораји севнула сиса, а неком бизгову испод јоргана у „Паровима“ се диго … више на линку испод.

Због чега? Да бисмо боље живели и да би нас оставили на миру. Изгубићемо неке силне милијарде, видим израчунали Вучићеви стручњаци, узгред исти они који вазда бележе неки највећи привредни раст у Европи, пропустићемо прилику да будемо мини Скандинавија итд. Не, озбиљно сада. Јесте ли при себи?

Ево у понедељак да уђемо у ЕУ. И? Хоћете да вам кажем шта? Ништа. Н-И-Ш-Т-А. Наставиће да нас третирају као колонију, ал онакву четрдесетпрвашку, ко што нас третирају већ неких тридесетак година у континуитету. Наравно, за наше добро. И колико ће то да траје зависи искључиво од нас. Не од њих. Док ми не кажемо “е, сад доста”.

Ми не напредујемо не због проблема Косова, већ због партократског система и корупције и негативне селекције коју не би издржале ни САД, Канада и Скандинавија заједно, а камоли ми. Због тога не напредујемо. Погледајте ко вам је премијер, министар одбране …

Gracanica_1Шта вам Вучић заправо поручује тиме да ће без Косова успети да негде искамчи неко милионче од ког ћемо се наводно опоравити и стати на ноге. Да је неспособан. И да ћете и даље бити сиромашни само сада без Косова. Да вам сликовито то објасним … даће вам да оглођете једну рибу, сви вас неколико милиона једну, ево нек буде и кит, да не кажем кита, и то масна. А нама треба да научимо да пецамо. То јест, да будемо САМООДРЖИВИ. Јер, јебеш га, ипак нисмо на сахарском песку. А и просто немамо други избор.

То је пошло за руком Израелу, који је практично пустиња без водних ресурса, нема разлога да не пође ни нама. Знам, имају дијаспору, ал ево вести, имамо је и ми, аман онолико колико и они.

Све је, апсолутно СВЕ, управо супротно од онога што вам причају и чиме вас плаше. Ако не оставимо нашој деци проблем Косова, и они својој и она после својој, ми им не остављамо апсолутно ништа. Никакву наду, никакав светионик, никакву будућност, ништа … Осуђујемо их на тиху колонијалну смрт, тело без душе, ампутирано бивство. Јер Косово треба да је покретач свега, као што је то вековима до сад и било …. Оно ЈЕСТЕ покретач свега. Наше пољопривредне самоодрживости, улагања у образовање, технологију, уметност, привредног раста, сваке могуће инвентивности и незамисливе дрскости која ће стварати чуда. Без њега стаје све. Без њега је крај. Све што за сад треба да се уради је да га не признамо.

Рата ће бити, да се разумемо. Не само са Шиптарима, с Крватима такође. Кад тачно, не знам, али није потребно бити геније предвидети га. Зато је неопходно добити га пре него што битка почне. Једино је питање како ћемо га водити. Гинути бесмислено и безидејно ко деведесетих, не знајући тачно ни где су нам границе ни где нам је држава или дроновима и прецизно вођеним ракетама, и шта ти ја знам каквим сателитским скаламеријама. Мртав сам озбиљан. На то мислим кад кажем да нам је проблем Косова потребан као генератор сваког развоја.

Разлика ће бити у броју прогнаних и побијених Срба. Неколико стотина хиљада или неколико стотина. Неколико стотина хиљада и изгубљени рат или неколико стотина и добијени рат.

Јер ја не знам ни за један случај у свету и историји, а не знате га ни ви, где је повлачење и добровољно уступање територије довело до мира. А то нарочито важи за народе који од историје и ратовања имају традицију чишћења, паљења и клања иза нечије моћне војне логистике, ко горе поменути Шиптари и Крвати. Они разумеју само језик силе, и не само уступање територије већ и најбезазленији гест добре воље тумаче као сигнал за даљи напад.

Не само да предајом Косова не решавамо никакав проблем, већ га тим чином умножавамо пута сто.

Да цитирам једног другог Израелца, за кога сте сигурно чули, Бењамина Нетањахуа – „Мир се постиже снагом, не купује се слабошћу или унилатералним повлачењем“. Ако би неко то требало да зна, онда су то, сложићемо се, Израелци.

„Ја то, наравно, нећу доживети“, наставио је мој водич по јерусалимским лагумима, мислећи на обнову Храма. „Али, неке наредне генерације хоће. А пут који смо прешли од 48-ме до сада (тада 2015. дакле ни седам пуних деценија) дају разлога за оптимизам.“

Повратак Косова нећу доживети ни ја, нећете ни ви. Вероватно ни наша деца. Али нека будућа генерација хоће. Наш је задатак да им оставимо „проблем“ у наслеђе. Јер једино им тиме завештавамо будућност, светлу будућност. Наш је задатак да добијемо битку пре него што она у будућности почне.

А дословно читава наша историја даје разлога за оптимизам. Узгред, све смо у историји остварили упркос реалном стању ствари и ситуацији на терену. Баш све.

ЖИВЕЛА СРБИЈА! ДО УЈЕДИЊЕЊА!

 

 

 

 

 

 

 

 

Ћирилица – лакмус тест за нашминкане фашисте и антисрбизам

bibl-Zdanje-Narodne-biblioteke-Srbije-na-kosancicevom-vencuКада је при крају Другог светског рата, приликом повлачења из Грчке кроз Југославију, ухваћен Александар Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, испитиван је о детаљима шестоаприлског бомбардовања Београда. Наиме, управо је генерал Лер руководио акцијом ваздушног напада на Београд, пошто је претходно са земљом сравнио Варшаву, што је у Хитлеровим очима била одлична препорука за мисију бомбардовања Београда.

„Зашто Народна библиотека Србије?“, упитали су га иследници.

Врло хладнокрвно објаснио је да је уништење Народне библиотеке Србије било једно од приоритета бомбардовања Београда, по изричитом Хитлеровом захтеву који је Србима желео да се освети за „издају“ (одбацивање пакта) тако што ће им уништити вишевековни идентитетски код.

Уништење НБС сматра се највећим појединачним злочином учињеним над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата. Уништено је око пола милиона библиотичких јединица, збирка средњевековних и оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, Лукијана Мушицког …

Најдрагоценији део уништеног фонда представља збирка од 1.424 ћирилична рукописа и повеље у периоду од 12. до 17. века.

naslovnaМада је нацистичко уништење српске народне библиотеке вероватно чин без преседана у историји империјалистичког сатирања слободарских народа који су се дрзнули да бране своју слободу, оно у случају Србије свакако није усамљени случај. Турци су вековима темељно уништавали материјалне остатке српске културе. Није то био тек тако насумични варварски чин мотивисан жељом за пљачком и отимачином већ смишљени покушај брисања сећања на слободу и државност из колективне српске свести. Срби су се одупирали кроз своју епску поезију коју је стварао и с колена на колена преносио неписмени народ. Међутим, чак ни Турци не одолевају извесним аспектима затечене српске културе, у оно време голим оком видљиво напредније и више у односу на њихову – српски језик и ћирилично писмо били су званични језик и писмо у преписци између турске царевине и Дубровачке републике. Остало је сачувано на десетине писама и аката султана Мурата I, Мехмеда II, Бајазита II, Селима I и Сулејмана II, издатих на српском и ћирилици. На српској ћирилици дубровачким властима се обраћао и Скендер бег.

Ћирилица је, дакле, историјски потпуно оправдано, препозната као део српског идентитетског кода. На њој су, уосталом, живописане све средњевековне српске задужбине од којих се неколицина њих данас налази на UNESCO листи светске културне баштине.

У предтурској Босни на пример, католик Прибислав Похвалић пише ћирилицом а свој језик на више места назива српским. У турском периоду Мухамед Хевајиа, пише арапским писмом али српским језиком, па своје песме назива „Илахије на српском језику“ и „Позив на веру на српском језику“.

Ватрослав Јагић, хрватски филолог и слависта у књизи „Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога“ (Загреб, 1867.) каже да „није могуће веровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна пре Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским“.

37944776_10216895556719262_7259868295140999168_nО српском језику и ћирилици у Босни пишу и многи други католици и домаћи муслимани (од којих се већина сматра Србима, изузетан је пример католика Андрија Торквата Брлића који се противио хрватизацији Славоније и нудио своје агентске услуге кнежевини Србији и Илији Гарашанину).

Да не набрајам даље, освануо бих … поента је да кад је о ћирилици реч, заправо није реч о самој ћирилици. Није потребно бити политички геније па схватити да кад се потегне ћирилица, заправо се потеже питање делигитимизације иначе савршено легитимних српских националних интереса. Елегантна лингвистичка формулација о „распаду јединствене језичке норме деведесетих прошлог века, из које је настао српско-хрватски језик“, не значи ништа друго до следеће – не постоје ни хрватски ни босански/бошњачки, већ само српски језик и његови дијалекти. Другим речима, окупатори и домаћи издајници раде на легитимизацији крађе српског нематеријалног културног блага.

Проглашење ћирилице страним телом иако је аутохтоно, и освајачким и реметилачким фактором, легимитизује културолошки геноцид над Србима, који је неопходан како би се заокружио онај физички оличен у хрватско-муслиманском Покољу.

Империјалне силе су тога биле савршено свесне и много пре него што је по изричитом Хитлеровом захтеву бомбардована Народна библиотека Србије.

Законску одредбу против ћирилице у Аустријском царству доноси још половином осамнаестог века царица Марија Тереза. По наредби из Беча у српским школама само је латиница била дозвољена. Уредба је убрзо морала бити повучена због снажног отпора Срба и Српске православне цркве. Сличну уредбу уводи и њен син, цар Франц Јозеф, али је и он убрзо био приморан да је повуче због отпора Срба.

Током Првог светског рата аустроугарске окупационе власти забрањују ћирилицу на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске, махом Хрвати, да српској деци предају искључиво на латиници.

Хрватски сабор 13. октобра 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. Тај пример прати босанскохерцеговачки сабор који ћирилицу забрањује 11. новембра 1915. године. Том приликом Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, изјављује – „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада“, у преводу, замишљеним границама НДХ.

У Другом светском рату једна од првих уредби усташког режима Независне државе Хрватске (од 21. априла 1941.) односи се на забрану ћирилице која остаје на снази све до краја рата.

351205_vukovar3-beta_fУ светлу ових историјских чињеница, каква би морала бити ваша реакција, не као Србина, већ као слободољубивог и правдољубивог човека, у односу на ћирилицу? По мом виђењу ствари, морали бисте инсистирати на њој. Штавише, морали бисте одбацити латиницу кад год је то могуће као империјалистички алат духовног геноцида над Србима. Морали бисте фаворизовати ћирилицу, свуда и у свакој прилици, као део српског идентитетског кода кога непријатељ већ вековима настоји да уништи. То би морао бити ваш рефлекс побуне и отпора. И опет, не као Србина, већ као хуманисте, слободољубивог и правдољубивог човека. Имам пријатеља Грка који одлично говори и пише српски. Једном сам га упитао како га није мрзело да утроши толико времена и труда да би научио језик који није „светски“, дакле не очигледно користан. Одговорио ми је да није знао шта друго да уради у знак побуне кад је НАТО бомбардовао Србију.

О томе вам причам.

Где је у том смислу, српска интелектуална „елита“ која би, по природи ствари, морала бити у првим борбеним редовима одбране ћирилице? Она је, као права проституциона елита окупационих власти, усташки алергична на ћириицу и не пропушта прилику да је унизи и облати повезивањем за примитивизам, национализам, нижи културолошки ниво, мрак, деспотију и заосталост.

Спремите се за наредне редове, јер паралелу за ово што следи нећете наћи нигде на свету. Од 2001. до 20. јануара 2012. године, Сретен Угричић био је директор Народне библиотеке Србије. Исте оне у којој су нацисти априла 1941. спалили 1.424 ћирилична рукописа и повеље из периода између 12. и 17. века, у покушају да се уништи српски идентитетски код.

Њен директор у периоду од 2001. до 2012. године је аутор романа „Незнаном јунаку“ у ком се ради о Србији 2014. године којом влада некакав националистички диктатор. Књига је, наравно, на латиници а ћирилица као заостало и националистичко писмо коришћена је само да означи само оно што је лоше, глупо и примитивно. Тако ју је читалац могао наћи само у овим речима – диктатор, Путин и Србија.

Сретен Угричић, познат и по изјави да Република Српска као геноцидна творевина нема будућност, био би идеалан кадар у влади Анте Павелића. На страну то што Народна библиотека никада није, а морала је и још увек мора, бити обновљена на истом оном месту на ком су је сравниле нацистичке бомбе, већ је на њено чело дошао човек који би се много допао Хитлеру.

Другосрбијанци, којих је Сретен Угричић пример пар екселанс, народски је назив за окупациону интелектулану елиту која је усташтво усвојила као свој идеолошки наратив. Она се непрестано бави делигитимизацијом српских националних интереса служећи се при том свим могућим методама, од којих је лаж најчешћа, као и легализацијом империјалистичког злостављања Срба (јербо смо примитивни и нецивилизиовани, дакле треба нас доводити у ред).

Ћирилица је, да ствари поставимо најјасније и најпростије што је то могуће, лакмус тест за антисрбизам и легитимизацију усташке геноцидне идеологије. Ради се искључиво о томе, просто да простије не може бити.

IMG_08011Кад српска интелектуална елита држи трибине типа „чији је наш језик“, глумећи шатро нове југохипике дирнуте вештачким политичким поделама међу бившим југословенским народима, од којих је језичка једна од њих, она даје легитимитет крађи нематеријалне српске културне баштине. Не постоји наш језик. Постоји само српски. И то није никаква политичка или идеолошка, већ чисто научна или, ако вам је тако драже, знанствена чињеница.

Српско министарство културе је најавило измену Закона о службеној употреби језика и писма, којим би се охрабрила употреба ћирилице. Градски менаџер српске престонице најављује пореске олакшице за фирме које своје пословно име истичу на ћирилици. Овде треба напоменути да је реч о позитивној дискриминацији (дакле, фирме које своје име истичу на латиници не плаћају већи порез) као и то да је у питању мера која је испод сваког могућег неопходног минимума, имајући у виду претходно изнету сажету историју настојања за уништењем српског идентитетског кода. И шта се дешава, другосрбијанска окупациона елита креће у трку пљувачине.

Теофил Панчић тим поводом каже – „Ја ту препознајем једну законитост, од тих времена до данас увек када би на власти или близу власти била та идеологија која би говорила о угрожености српског идентитета и ћирилице, увек је то било близу неких ратова, близу неких сукоба, близу неких ствари које памтимо само по најгорем.“

Дебела зла баба лаже (до ђавола с политичком коректношћу, већина другосрбијанских чудовишта рекламира своју одвратну идеологију на њушци). Теофил Панчић је лажов. Управо је супротно. Идеолошки рат против српске државотворне културе, иза грчке друге најстарије на Балкану, (а у конкуренцији Грчке то нешто говори) увек је био увод у геноцид над Србима вишег или нижег интензитета. Не постоји та мера довољне сведености српства која би умирила империјалистичке и усташке апетите чудесно сагласне у циљевима данас ко и четрдесет и прве, а у случају „Бошњака“ геноцидно сатирање Српства је кључно питање за само постојање овог лабораторијско-топонимског идентитета – докле постоји српство дотле „бошњаштво“ није ништа друго до виц. И они то знају.

А зна то и Панчић. Што отворено стављање у службу антисрпске усташоидне идеологије од њега поред лажова чини још и фашистом. Нек вас не заварају ту и тамо изречена забринутост за положај Рома и српских гејева. Све је то лепо осликана левичарска кулиса с које ликови попут Панчића дају одушка свом усташизму.

e0f4f0cedb3f66ac2aff35d8a7a93353Да ментална перверзија превазиђе све до сад у историји виђено, не само да се жртве геноцида проглашавају за геноцоиде, једини носиоци државотворности и аутентичне културе на широком простору бивше Југославије (данас ткз. западни Балкан) проглашавају за примитивце,  већ се и фашисти проглашавају за левичаре и велике борце за људска права. Дебела зла баба Теофил је један од тих ликова.

До уједињења! Живело Српство!

 

 

 

Džihadistička pička

31976_390208924789_533709789_4138231_1708127_nŽivim u jednom od verovatno najlepših gradova i delova Evrope. Nimalo slučajno, evropska aristokratija 19. veka izabrala ga je za svoje zimsko utočište u vreme kad je bronzani ten bio znak pripadništva nižoj radničkoj klasi a belilo lica statusni simbol. Od Londona do Sankt Petersburga, ovde su dolazile aristokratske porodice, sklapale poslove i dinastičke brakove između partija bridža, opere i šetnje promenadom uz more. Sve bitnije evropske krunisane glave imale su ovde i po okolini svoju rezidenciju. Za američke milionere ovaj deo Evrope i danas ima fetišistički značaj. O svemu tome svedoči neverovatno bogata arhitektura grada, nastala kao posledica takmičenja u raskoši i lepoti, koja ga i čini tako lepim. Prirodno, vek i kusur kasnije, to se odrazilo na cene nekretnina. Naći gajbu po meri (čitaj platežnoj moći) nas običnih smrtnika priličan je izazov. O kupovini nekretnine ili placa da i ne pričam. St Jean Cap Ferrat, poluostrvo između Nice i Monaka, pre samo 100 i kusur godina obraslo i zaraslo u šipražje i trnje a na koje su se čobani s okolnih brda spuštali da napasaju koze, sada je verovatno najskuplje građevinsko zemljište na svetu.

I kako nam se životni standard u međuvremenu povećao za toliko da bismo možda smeli sebi da dopustimo maštarenje o tri kvadrata više i kojem spratu niže (ili liftu) to smo nedavno krenuli da se raspitujemo ima li gde kakva slobodna a pristupačna gajbica. Pustili buvu i bacili pipke što bi se reklo. Naravno, čak i u Nici (kojoj je nadimak La Bella, a to je i naslov gradske himne s rečima na već skoro potpuno zaboravljenom provansalskom dijalektu) postoje delovi koje Francuzi eufemistički zovu „quartier chaud“ (vruć kvart), „quartier populaire“ (socijalni kvart u slobodnom prevodu) ili „quartier sensible“ (osetljiv kraj). Francuzi vole te jezičke tananosti, takva im je čitava kultura i književnost, vuku to još od Molijera, a verovatno i pre njega. U stanju su da umesto kurva kažu „devojka radosti“, recimo. Mada nisam neprijemčiv na tu vrstu delikatnosti, koja mi je iznad svega zabavna, karakteru mi više odgovara kroše i direkt u vugla. Ja bih, recimo, te „vruće“ i „osetljive“ delove grada jednostavno nazvao džihadističkim jazbinama ili islamističkim kenjarama. Jedan od takvih kvartova u Nici se zove „mali Grozni“. Pustite mašti na volju.

251873_485120524846713_227838926_nPisac u meni ne odoleva da preimenuje stvari i deli nadimke, kako ljudima tako i stvarima. Kad kažem „Al Kaida bulevar“, svi ovde znaju da mislim na aveniju Jean Medecin, popularnu trgovačku ulicu i niko me ne pita gde je to. Tako isto i za Boko Haram ulicu ili Al Kaida muzej koji je zapravo jedan giga mega hipermarket u kome se brda, talasi i planine sališta od baklave i humusa, ogrnuta u svoj raskoši zavesa sunitskih i šitskih krojeva i u beskonačnim nijansama crne, ljuljaju, gegaju i ko tankeri plove među beskrajnim redovima polica sa kojih skidaju pudinge u plastičnim čašicama da uporede koji je jeftiniji za cent ili dva (strašću koju ja ispoljavam samo u Luvru, otuda i nadimak), pre nego u troja kolica potrpaju količine koje bi podmirile dvonedeljne potrebe stanovništva Malavija. Znam, nedelikatan sam. Možda da me prijavite nekoj od ovih silnih organizacija za borbu protiv islamofobije u Francuskoj? Ili mi jednostavno popušite moj neobrezani kurac? Samo predlažem.

Naravno, cene nekretnine u Malom Groznom nisu iste ko cene na čuvenoj Promenade des Anglais, toliko čuvenoj da ima izgleda da je uvrste na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Ako niste ranije čuli za nju i njene art deco i belle epoque zgrade i hotele, mora da vam se provukla kroz uši makar 14. jula ove godine kada se jedan lečka radikalizovan tip zaleteo kamionom u gomilu okupljenoj da posmatra praznični vatromet, otvorivši pri tom prozorče da na nju i nasumice puca. Promenade des Anglais je svojevremeno bilo najšik šetalište Evrope, po kome su se, u najboljim šeširima, haljinama, cilindrima, dijamantima i svili „kruaze“ (mimoilazili, otuda i naziv čuvene Kruazete u susednom Kanu) aristokratija, ambiciozne kurtizane, bankari, umetnici, pisci, političari … Zapravo razlika u ceni je ko nebo i zemlja. Za sumu koju ja mogu da priuštim, u malom Groznom bih verovatno prilično ležerno mogao da se raspištoljim. Problem je jedino u tome što, uprkos dobrim vezama s gradom, blizini trgovina i drugih prednosti kojima agenti nekretnina pokušavaju da vas impresioniraju i ubede, ja bih u mali Grozni pristao da pređem jedino ako bih završio na ulici. Tako da se zasad prčim glumeći boemštinu u neposrednoj blizini nedostižne promenade.

Elem, dojaviše nam za jedan prilično zanimljiv i trenutno slobodan stančić. Muž ga video (da, da, muž, to je nama naša borba dala, eh moj siecle de lumiere!) kaže dobar je, da ga vidim i ja pa ako mi se svidi da se selimo. Za te pare, odličan. Za Nicu prilika samo takva. U kraju koji nije ni vruć ni osetljiv, u blizini svega, i trgovine i prevoza i plaže. Ok, uhvati me entuzijazam toliko da sam već u glavi počeo da organizujem pakovanje. Prođem jednom ulicom u kojoj je ta buduća gajba, čisto da osetim atmosferu, jer sam od onih kojima je atmosfera bitnija od blizine bakalnice. Fino, fino. Tu neke škole, mora da je jako živo tokom godine, a ja volim da čujem i osetim grad, simpatičan kraj skroz. Ne lezi vraže, nagna me neki đavo da prođem još jednom, ovog puta kasno uveče. Kad ono …

Ulaz pored kebab radnja koja beše zatvorena prvi put kad sam prolazio pa je nisam ni primetio. A ispred kebab radnje, na trotoaru, izbačenih pet plastičnih stolica i u njima petorica salafista. Šustikle na glavama, bradurine do pupka, mrki pogledi, i dronjave halje do članaka. Outfit upotpunjen papučama sa i bez belim čarapicama. Prođe mi jeza niz kičmu, stoje mi u uglu oka dok se pretvaram da posmatram zgradu. Krivim usta i cedim kroz zube mužu pored – „da li si ti jebeno normalan?“. Ne pita me na šta mislim, već mi odgovara „misliš?“

„Mislim! Jel treba svako veče kad prolazim da razmišljam dal je u tim garažama u kojima se okupljaju da jedni drugima prde i smrde u facu neki imam nagovorio jednu od ovih budala da pederima iz ulaza nabode nož u leđa u haustoru ne bi li gengbengovao 72 device pod palmama?!“

Moje podozrenje da za te pare gajba mora da ima neku falinku, pokazalo se kao tačno. Upravo su me mrko posmatrale ispod oka. Mislim, osećam da jesu, nisam se usuđivao da proverim il nazovem dobro veče.

945586_377929445661129_977546203_nŠustikla na glavi, brada do pupka i drljava halja je sve što mi je bilo potrebno da saznam o svojim mogućim budućim susedima, bez da razmenimo i reč. Ja sam, recimo, u stanju da na ulici pogodim ko je peder samo na osnovu toga kako je obučen. Štaviše, da vam preciziram kategoriju i podkategoriju njegovih eventualnih sklonosti i kinkinessa. Mogu da vam kažem ko kakvu muziku otprilike sluša, isto samo na osnovu izgleda. Ko ima a ko nema kintu. Ko je kurva, i to u rasponu od kamenjarka, preko soma evra za noć. U restoranu dal je tip sa švalerkom ili ženom buržujkom bez dana radnog staža. Mogu da ocenim nivo estetske osvešćenosti i samopouzdanja. Kad vidim šesnaestogodišnjakinju utegnutu u roze sintetiku i s Vitonom koga je nabavila kod Kamerunca ilegalnog imigranta, otprilike znam koji su joj vetrovi u glavi. Takve stvari, ako me razumete. Što bi rekli modni blogeri, moda nije samo svući se ako je vruće i obući se ako je hladno. Ono što nosite je vaš statement. I ja sam vešt u tome da ih čitam. Sve zajedno sa tetovažama, šminkom, pirsinzima, nakitom, frizurom, noktima, tašnama, samo reci ….

Tako sam nepogrešivo siguran da šustikla na glavi, brada, halja i papuče, znači da sam hodajuća legitimna meta, i to dvostruka, trostruka čak. Kao kufir, tj nevernik, kao gej, kao bezbožnik … a evo upravo sam se setio i četvrtog razloga, jevrejskog simbola na lančiću oko vrata. Samo me ostaci republike, sve dronjaviji doduše, za sada koliko toliko štite, ali ko što nam večernji dnevnik bezmalo svakodnevno potvrđuje, ne treba tražiti đavola i čačkati mečku, a kamoli joj doći na rupu.

Tako da, evo da vam i to kažem, jer pišete da me pitate ovih dana, imam mišljenje i o odluci grada u kome živim i koga volim, da zabrani burkinije na plaži.

Stvar je jedino u tome kog Lambrosa pitate za izjavu. Jer nije isto.

Političar i cinik u meni kaže „Skandal! Islamofobija! Jadni francuski muslimani! Kakva multikulturna neosvešćenost!“ Jesu li levičarski govnari poput Bernar Anri Levija, Kušnera i ostalog ološa zvali na bomardovanje Srba zarad sekularne muslimanske Bosne koju preti da uništi srpski nacionalizam (sekularne muslimanske, what the fuck?! Sekularna je bila zahvaljujući Srbima, a ne uprkos njima). Jesu. E pa, evo vam sekularnog islama, uživajte. A samo da vam kažem žurka nije još ni počela.

Cinik u meni dalje kaže da je Francuska ekstremno netolerantno društvo. U suprotnom ovu sirotu umotanu ženu ne samo da ne bi uznemiravali na plaži, već bi se i sve Francuskinje okolo iz obzira prema njoj i njenoj kulturi takođe umotale, a vlasti bi plažu na promenadi podelili na nekoliko delova. Do Negreska za muslimane, od Negreska za kufire! Ali, Francuzi su fašisti.

Gledano iz ugla druge „kulture“, te u odnosu na koju smo tako žalosno fobični iako je ona toliko jebeno divna, ta je uznemiravana bula očigledno kurva. U islamističkim kenjarama kamenuje se za manje stvari, a kamoli za sedenje na plaži među muškarcima u gaćama, i to mokrim. Sami alah zna da je kurva koja zaslužuje da se utuče kamenjem i to da se otac i brat late za prvi sve urlajući kako je bog veliki. Treći neka baci gradonačelnik grada, u ime multikulturalizma, suživota i republikanskih vrednosti. Tako da držim da je francusko društvo neprimereno netolerantno inače bi postojao neki lokalni šerijatski sud i neki termin, makar jednom nedeljno, sve se može dogovoriti ako ima dobre volje, da se kamenovanje obavlja na glavnom gradskom trgu, kamenicama sa gradske plaže.

mhLambros humanista, kakav jeste (namerno izbegavam reč levičar, jer ako ste vi kojima je islam velika „kultura“ a burka izraz muslimanskog feminizma, levičari, meni je onda ta reč uvredljiva, iskren da budem) misli da ova tragikomična epizoda sa francuskih plaža sublimira sav neuspeh ideje multikulturalizma i demaskira akademsku laž o jednakosti svih kultura od kojih je ona zapadna tek samo jedna u spektru mnogih, ni po čemu superiornija od drugih, dok je golim okom vidljiva istina da iako nesavršena, daleko je superiornija u odnosu na sve ostale na planeti i to upravo zbog toga što je odbacila tiraniju boga i religije, obezbeđujući maksimalnu sreću za maksimalan broj ljudi. Da je epizoda ilustracija toga da tolerancija netolerancije nije tolerancija već kukavičluk, kako je to primetila iz islamskog kaveza izbegla i od tada životno ugrožena Ajan Hirsli Ali. Da je priča o integraciji, a vrlo je moguće (skoro sam siguran da je izvesno) da je burkača na plaži rođena Francuskinja a ne novopridošla izbeglica, veličanstveno promašena, te da jednom dostignut stepen sloboda i civilizacijskih standarda ne ostaje sam po sebi otporan na pritisak religijskog fašizma i agresivnog primitivizma.

I, kao što znam da s preciznošću profesionalnog profajlera pročitam statement raznih odevnih kombinacija, u stanju sam da pročitam i burka statement. Ako je cica na tankim dvanaesticima, raskopčanoj košulji i u miniću ono što biste nazvali dobrom čkapi, ukratko ona koja u Teheranu ili Rijadu ne bi preživela šetnju između dve bandere a da je ne rastrgnu zarasli pićkopaćenici i kozojepci, što vas tako jebeno multikulturne čini se uopšte da ne uzbuđuje, burkača je onda džihadistička pička. Opet sam nedelikatan? Napasete mi se muda.

10270726_874480279245391_3818719765120787626_nDžihadistička pička je osoba ženskog pola umotana u neproziran džak ili pokrivena neprozirnom zavesom, koja za cilj navodno ima da je poštedi objektivizacije i seksualizacije dok upravo taj sumanuti i degradirajući autfit vrišti da objavi da je osoba u njega umotana svedena upravo na to – svoj polni organ, dakle pičku. Sve što njena „kultura“ u njoj vidi je pička i sva njena vrednost počiva na njoj. Ona nema ličnost već pičku, i ona je njena suština. Ili je nevina ili je koka nosilja budućih džihadista osvajača neverničke i izopačene Evrope. Od prve menstruacije do menopauze. I to na račun poreskih obveznika koji rade i svojim znojem pune kase za socijalna izdavanja, kako bi džihadistička pička mogla u miru da štanca buduće naraštaje islamofašista. Jer džihadistička pička, da se ne lažemo, ne misli nikad da radi ili se bavi bilo čime smislenim, jer je naučena od malena da je samo jedna glupa pička, pa nema ni školu a i iskreno, ko bi je tako umotanu negde i zaposlio? Jel bi vi? A šta biste joj to dali da radi, evo živo me zanima?

I ko što sam u stanju da iznijansiram kinkiness stepen jednog geja na ulici, sve to samo na osnovu modnog statementa, ili nivo ambicija vlasnice jedne pičke koju ova doživljava kao legitiman kapital, u stanju sam da iznijansiram i burkače. Od gegavih nena u mantilima koje niko minimalno estetski osvešćen ne bi obukao ni za zaprašivanje zlatica a kamoli da u tome izađe među svet, a koje tegle džakove krompira koje potom gule negde u nekom ćošku jer tako je od boga i drže je na lancu od kad se rodila pa za drugo i ne zna, do pank rok džihadističke pičke kojoj marama dobro posluži da njome uz uvo pritisne ajfon, čedo kulture koju prezire i odbacuje, dok se saginje da nazuje rolere ili zapertla najke. Pank rok džihadistička pička je pička bez kapaciteta da postane bilo šta drugo sem pička, pa je spas našla u religijskom egzibicionizmu, starom i sigurnom utočištu priglupih, netalentovanih i deprimirajuće prosečnih. Tu negde između je i ova koju je francuska policija navodno maltretirala, nasukana ko arktički kit na obali Maldiva, onako zabrađena na plaži Mediterana punoj polunagih žena od kojih su sve ličnosti a samo ona jedna pička.

tumblr_lv9azwpxUy1qz6f9yo1_500Burka nije ni kostim ni nošnja već uniforma jedne totalitarne, fanatične i ubilačke ideologije. Baš kao i šustikla, brada i halja. SS uniforma islama. Ona objavljuje i demonstrira mržnju prema svim vrednostima za koje se mi Zapadnjaci zaklinjemo da su nam svete – slobodi, jednakosti, bratstvu, univerzalnom humanizmu. To je statement te odevne kombinacije koja, sasvim uzgred i čisto modno gledano, zrači svu mizeriju svojih kreatora i ideje iz koje je rođena.

 

 

 

 

 

Moj Tel Avive, zagrli me!

DSC06637Napisati nešto o Parizu ili Rimu ili Pragu je lako. Uvek možeš da se držiš one proverene i ofucane „10 things to see/visit” šeme, i dok to pobrojiš eto ti članka. Kako dočarati grad kome su energija i ljudi glavni aduti je već skroz drugačiji izazov.

Odmah da se razumemo – kad se za neki grad, ko pobogu za Beograd toliko miliona puta, kaže da „ima energiju“ i da ga posebnim čine njegovi ljudi, ja zapravo pročitam „nema šta da se vidi“. Budem sumnjičav i prema „burnom noćnom životu“. Meni su, recimo, toliko hvaljeni beogradski splavovi uvek nekako zvučali kao šifra za poslovnu pratnju. Praštajte ako grešim. Tako da kad god vidim Beograd na tim nekim listama tipa „10 must see off beat evropskih gradova“, „gradovi s najboljim provodom“; „skriveni turistički biseri“ i slično, ja podignem obrvu. Malo su mi kenjatorske te paralele „balkanski Berlin“ i „evropski Bruklin“. Valjda nisam dovoljno hipster da pronađem poetiku u tom sveopštem raspadu i zapuštenosti i takozvanim alternativnim scenama, kojim god. Što se mene tiče, fale dva krštena muzeja, opera i odprilike Tihi okean fasadne farbe.

13417582_600588593442953_2797206980186024062_n
S Ron Huldaijem

Ne hvatam se za ovo (nepristojno) poređenje između Tel Aviva i Beograda na beogradsku štetu da bih u drugosrbijanskoj tradiciji selfhejtovanja sebi pobro neki poen super cool urbanog online mudrosera. Mislim, ne sada kad prolazim kroz fazu nacionalnog osvešćivanja (čudnovato, većim delom zahvaljući zemlji u koju sam se preselio, Francuskoj, i zemlji prema kojoj gajim izrazite političke simpatije, Izraelu). Nije to. Stvar je u tome što mene Tel Aviv mnogo podseća na Beograd i da je upravo to jedan od ključnih razloga što mi se toliko dopada. Ta sličnost mi je pružala onaj „kod kuće i ovde bih mogao da živim“ osećaj. Meni je Tel Aviv bio slika onoga što bi Beograd mogao biti, da smo malo mudriji, naravno. I kad nas ne bi vodio korumpirani ološ s lažnim menadžerskim i inim diplomama, već ljudi sa vizijom i smelošću Rona Huldaia, gradonačelnika Tel Aviva.

Da se vratim na tu famoznu energiju. Ako sam je negde osetio, ovo što sam do sad proputovao, onda sam je osetio tamo. Istina, Tel Aviv je živ bezmalo 24/7 uključujući i šabat kad ostatak Izraela padne u svojevrsnu jednodnevnu komu. Možeš da jedeš u svako doba dana i dobar deo noći i to skoro pa svuda. Kao u Beogradu. (Sećam se kad sam se preselio u Francusku, još u mesto koje živi od turizma, i kad sam prvi put predložio da trknem da nam kupim nešto za jelo negde iza ponoći i kako su me svi bledo pogledali). Postoji kultura, tačnije kult, ispijanja kafe (zvuči poznato?). Partija se praktično stalno. Po prospektima i vodičima reklamiraju ga kao „non stop city“ i ne preteruju. Kafea, barova i klubova ima jedan na oko 230 stanovnika. Toj živosti pretpostavljam da doprinosi to što su stanovnici vrlo mladi, jedan od tri građanina Tel Aviva ima između 18 i 35 godina. I kad sam već kod te statistike, jedan od četiri je, procenjuje se, gej. Sve ovo zajedno pribavilo je Tel Avivu još jedan popularni nadimak – bubble. U njega beže svi gladni slobode i mogućnosti. Izrael možda jeste zemlja koju je bog obećao Jevrejima, ali je Tel Aviv ostrvce za one koji bi tancovali oko Zlatnog teleta.

13331055_597187797116366_6716281278082060726_n
Viva la Diva

 

Mada je prestonica zemlje zvanično Jerusalim, Tel Aviv je središte svega –  kulture, finansija, politike, dešavanja. Svega sem verskog fanatizma, za to ćete morati da sednete u bus i provozate se sat vremena do Jerusalima. U Tel Avivu su, jedna pored druge, gej plaža i plaža ortodoksnih Jevreja na kojoj se žene i muškarci kupaju posebnim danima. Deli ih zid, koji možda ne sablažnjava ortodoksne oči ali ne štedi ortodoksne uši, to je sigurno – DJ grooving bije stotinama metara okolo. Ipak, očekivani božji gnjev nikako da se sruči na ovaj grad. Cunami i sumpornu kišu bogobojažljivi očekuju još od 1998. kad je transrodna Dana International, rođena kao dečak Yaron Cohen a izrasla u divu Sharon Cohen, pobedila na Eurosongu.

Kao i Beograd i Tel Aviv je prevelika glava na krhkom telu – šire područje grada ima oko tri miliona stanovnika, još malo pa pola od ukupnog broja Izraelaca. I kao i Beograd, ima specifičan položaj – Beograd je čvorište Balkana a Tel Aviv Bliskog istoka. A oba regiona imaju nešto vrlo zajedničko – turbulentna su, što bi se reklo. Ipak, jedan od ovih gradova je nevolju pretvorio u svoju prednost, po onoj kabalističkoj „prerušeni blagoslov“, a vi procenite koji.

Mimo ovih paralela, Beograd i Tel Aviv i fizički liče. Kad zalutate malo van centra grada, dođe vam da pitate gde staje 16-ca jer ko da ste se zatekli na Karaburmi. Onda vas trgne neki super moderan stakleni neboder na horizontu u daljini, ne na vodi doduše, već na pesku, jer Tel Aviv vam je do skoro bio pustinja. Rotšild bulevar, moj omiljeni inače, je malo proširena i zelenija Krunska, sa tu i tamo ponekom staklenom arhitektonskom egzibicijom. I Tel Aviv obiluje onom Star Wars arhitekturom iz šezdesetih i sedamdesetih, oko čije namene niste uvek baš načisto, kao ni oko njenim estetskim domašajima (lično, fan sam) koja daje nešto od one retro i kemp atmosfere istovremeno. Odseo sam bio u hotelu na obali koji me je neodoljivo podsećao na negdašnja vojna odmarališta na Jadranu. Beskonačni hodnici i hiljadu soba, sve kockasto i funkcionalno, onako socrealistički. Ipak, tu je israeli touch – svuda, po svim hodnicima i svim spratovima bila su izložena dela iz privatne Dubi Shiff kolekcije moderne figurativne umetnosti, jedne od najvećih i najznačajnijih u zemlji. Gugenhajm da se ne zastidi i brojem (preko 300 radova) i kvalitetom, uprkos tome što je prostor u kome je izložena, nije preterano isticao. Za prijemčive duhove, kakav sam igrom gena ja, prava poslastica. Utisak mi je, inače, da Izraelcima nije dovoljno da uspeju samo za sebe. Privatne biblioteke, kolekcije, fondacije za talente, na korist i uslugu drugima, viđaš svuda. Ovde želim usputno da napomenem, da sam kolekcionar srpske savremene umetnosti postao nakon svoje prve posete Izraelu pre godinu dana, iako kuče nema zašta da me ujede. Ne odvajam baš od usta mada, što ono reče Isus, ne živi čovek samo o hlebu,  ali od najki, majica i izlazaka, da. Ne mogu da pristanem na kulturni genocid u kom se sponzorišu samo srbomrzačka smeća ala Goran Marković i „Srpski film“ i silikonski mlatotres i cijukanje na gradskim trgovima o opštinskim slavama.

DSCN4606

Da se zadržim još minut na, srcu mi dragim, arhitekturi i urbanizmu. Tel Aviv ima još jedan popularan nadimak – Beli grad. Beograd, u slobodnom prevodu. (Jel vidite?!) I čitav centar grada uvršten je na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Razlog vam možda neće biti očigledan na keca, kao kod recimo Briža, koji je takođe čitav uvršten na UNESCO listu svetske kulturne baštine. Širi centar Tel Aviva je prepun bauhaus arhitekture, zahvaljujući jevrejskim arhitektama koji su bežali iz nacističke Nemačke u kojoj je ovaj stil i nastao. Reč je o nekoliko hiljada bauhaus građevina. E sad, stvar vam je sa bauhausom da, il ga volite ili ne, bez previše teorije. Što se mene tiče, opet fan ovde. Još jedna stvar u vezi sa bauhausom je da, za razliku od nekih drugih istorijskih stilova, gotike, baroka, pa i ar nuvoa, gde malo oronulosti daje patinu, urušeni bauhaus se direkt pretvara od arhitektonskog bisera u „da bog sačuva i sakloni“. Ali gradske vlasti strpljivo i planski obnavljaju jednu po jednu bauhaus građevinu.

Tel Aviv ima i više kilometara dugu mediteransku plažu i to onu finu, peščanu. Doduše, da se propisno bućnete moraćete da prošetate otprilike do Kipra (obala je plitka) ali je što se mene tiče upravo ova gradska plaža glavni adut grada za UNESCO i to u kategoriji prirodnih lepota. Plaža manje više, ima i boljih i gorih po Mediteranu, ali koncentracija dobrih frajera! To trči, to vozi bajs, to igra matkot u plićaku (neki ukrst tenisa i bagmintona sa stoni tenis reketima koji prave iritirajuću buku), to igra odbojku i fudbal na seksu … čuješ mene, pesku. Izvajana nauljana telesa, kapljice što znoja što Mediterana koje pršte i hvataju odbljeske zalazećeg sunca, crne kose, beli zubi i mišići tamo gde i nisi znao da postoje (recimo sa strane ispod sise u nekoliko redova, kako se to zaboga dobija?!?!), ukratko, da poludiš. Tu, ruku na srce, Beograd drži korak sa Adom. Oči su vam svakako na zejtinu, svuda po gradu, ali na plaži posebno. Nije frka da se blene i čekira, ovde se za to ne povlače utoke, nit te roze patike izlažu opasnosti. Viđao sam mišićave muškarce na štiklama i u haljinama.

Kad smo kod čekinga, Izraelci su neposredni. Koliko? Pa toliko da ti priđu u hotelskom restoranu i pitaju za broj sobe koga ti od zatečenosti ne možeš ni da se setiš. Ako ti uhvate pogled, a simpa si im, zapodenu razgovor u sekundi. Ovo je možda manje šokantno nama s Balkana nego zapadnjacima. Pročitao sam u jednom vodiču upozorenje o „rudeness“ zašta verujem da je pogrešno shvaćena neposrednost. Takođe, vole da znaju odakle ste i šta ćete u Tel Avivu. Francuz, recimo, obično napravi uvod kojim pravda svoju radoznalost, jer ima osećaj da zabada nos gde mu nije mesto. Izraelce ne muče ti obziri. Imam teoriju da politički istraumirane nacije (ko recimo mi) imaju potrebu da znaju odakle je ko i da tu informaciju posle smeštaju negde na svojoj zamišljenoj „friendliness“ skali. Srbija se tu, sudeći po reakcijama, visoko kotira. Odgovor se uglavnom dočeka izrazom iskrenog iznenađenja i širokog osmeha, pored toga što imaju i ideju gde se Srbija uopšte i nalazi (držim da je solidno poznavanje geografije takođe jedna od karakteristika politički istraumiranih nacija). Gej Izraelac vas tom prilikom može iznenaditi i refrenom neke srpske eurosong pesme, kao što je „Čaroban“ Nine Radojčić (nit znam pesmu nit pevačicu). Epizoda … hodamo prajdom i započinjemo razgovor s nekim shirtless slatkišem. Pita odakle smo, mi mu kažemo a on će ti – „Sjajnooo, bio sam u Banja Luci!“ Koleginica novinarka onako diskretno „pa to je u Bosni“, našta je on pogleda šeretski ispod oka – „I did my geopolitics!“. Pa kako da ga ne voliš, sve i da nema telo efeba i crne trepavice duge ko u Milice?

Tel Aviv je grad imigranata, baš kao i Beograd. Što ovih unutrašnjih, što Jevreja proteranih iz okolnih arapskih država u proteklim decenijama, kao i onih koji su se u okviru programa povratka Jevreja u pradomovinu u njega doselili iz belog sveta. Plus ekonomski imigranti i razne izbeglice. Kao i Beograd, ima svetski poznatu kinoteku a premrežen je biciklističkim stazama, onako kako bi to i Beograd mogao biti, kad ga ne bi vodili lopovi s lažnim diplomama.

DSCN4781I u čemu je onda štos, pored tolikih sličnosti i ponekom komparativnom prednošću na beogradskoj strani? Tolike energije i potencijali, a gle nas gde smo. Kada sam bratu poslao nekoliko fotografija usnimljenih s krova telavivske gradske skupštine na kome je gradonačelnik upriličio prijem za organizatore Prajda, odgovorio mi je – „da ne poveruje čovek da je tu bila pustinja u vreme kad je u Beogradu postojao tramvaj“.

Oba bela grada imaju energiju. Samo što Tel Aviv ima oslobođenu energiju. Beograd ima podmuklu, potuljenu energiju, okrenutu na samodestrukciju. Ne sviđa mi se da ovo kažem i igra mi prst nad tastaturom u potrazi za blažim izrazom ili opravdanjem. Ali dokle god može neko da te iznabada zbog boje patika, ili bilo koje druge nenormativne karakteristike, a to još bude i prećutno prihvatljivo, piši propalo. Tel Aviv je ono što bi Beograd mogao biti kad bi oslobodio svoju energiju i u njemu svi bez straha bili ono što zaista jesu. Ja glavni problem vidim u nedostatku i političke i građanske hrabrosti, ali evo, postoji primer da se može, u društvu ništa manje konzervativnijem od našeg.

Dok sam boravio tamo, imao sam utisak da je zaista sve moguće. Štaviše, verovao sam da je sve moguće. Pa ako je pre samo 107 godina na parčetu neplodne pustinje, vizijom njegovih tvoraca nastao ovakav grad, onda mora da je sve moguće. Samo uporedite dve fotografije, jednu s početka 20. i drugu s početka 21. veka.

Tel Aviv je počeo kao startup 66 jevrejskih porodica koje su odlučile da napuste zidine Jafe, što zbog prenaseljenosti, što zbog neprijateljstva Arapa. I evo ih danas … Startup je ostao glavno obeležje duha grada. To je taj duh inicijative i „šta ako uspem“ nasuprot onom čuvenom „a šta ako neuspem“. Dva slova razlike koja menja sve.

Da sam političar i da sam im u zvaničnoj poseti, tražio bih im da me nauče sve o tome.

MOJ TEL AVIVE ZAGRLI ME

 

 

 

 

 

Ep o Samsungelšu

Sva je prilika da ste čuli za grčki mit o Heraklu i njegovih 12 zadataka. Zadala mu ih je boginja Hera, verujući da ne postoji smrtnik koji bi ih mogao izvršiti. Herakle je morao da, ovim redom,

  1. ubije nemejskog lava
  2. ubije lernejsku hidru (aždaju sa devet glava)
  3. pobije sve stinfalijske ptice
  4. uhvati kerinejsku košutu
  5. ubije surimatskog vepra
  6. očisti štale elidskog kralja Augija
  7. ukroti kritskog bika
  8. dovede Diomedove kobile ljudoždere
  9. donese Hipolitin pojas
  10. dotera Heriodonova goveda
  11. dovede Hadovog psa Kerbera
  12. donese zlatne jabuke iz vrta Hesperida

Svaki od ovih zadataka bio je nemoguć po sebi, tek njih 12 zajedno bili su potpuno nemogući. Sve su ovo bila nesavladiva čudovišta koje niko nikada ranije nije uspeo da uhvati ili ubije. Heraklu je to, veli mit, pošlo za rukom, čime je stekao besmrtnost i bio primljen u društvo bogova s Olimpa.

E, ja sam vam na putu da steknem sličnu slavu i besmrtnost. Očekujem u najmanju ruku da neko daleko sazvežđe ponese ime Aleksandra Lambrosa i da pokrovitelj te inicijative bude kompanija Samsung.

Neki dan izgubih telefon. Beše to jedan Samsung Galaxy, u narodu poznat po srpskoj nacionalističkoj školjci toliko puta reflektovanoj u ogledalu koje odgovara na pitanje o tome ko je najlepši gej Srbin bezbožnik na svetu. Kako je moj jedini kriterijum pri kupovini tih tehnoloških kurcaboca jel nešto lepo il nije, i da ne košta mnogo jer ja na to ne volim da trošim jer mi svejedno služi uglavnom za dnevno dokumentovanje prolaznosti moje lepote, brzo sam se odlučio za novi telefon (opet Samsung Galaxy, al s drugačijom nekom oznakom na kraju). Inače mi je kupovina bilo kakve tehnologije užasan stres. Ja kad zađem u to odeljenje prodaje, imam utisak da sam upao u neku matrix mašinu, u kojoj pljušti ona kiša brojeva i slova ….

LTE BANDES AMOLED 91817 HSUPA 1,3,5,7 50Mbps EDGE-GPRS 850/900 2600 mAh Li-ion MODE ULTRA FLASH SM-j500FN 1,2 GHz, quadri  2100 MHz 8GO HSPA+42,2Mbps

I tako u beskrajno mnogo redova i nalepnica.

Gajim neizmerno divljenje prema svima za koje ovde nešto smisleno piše. Što se mene tiče, veća je verovatnoća da prevedem tekst sa srednjevekovnog mandžurijskog na crkvenoslovenski. Pošto sam par puta mudro klimnuo glavom prodavcu koji mi je pričao nešto na ovom nerazumljivom matrix jeziku, tek toliko da ne ostavim utisak kompletnog idiota koji je poput posetilaca iz istoimenog francuskog filma iz 1985-te banuo pravo u 2016-tu, odlučih se za model za koji sam razumeo dve bitne stvari – da ima dobru kameru i da je trenutno na promociji te ću da uštedim nekih 30 evra.

Ja sad ne znam kako to ide u ostatku sveta ali u Francuskoj nije baš da platiš račun, uzmeš telefon i hvala doviđenja. Kad bi ista procedura postojala za svaki artikal iz vaše potrošačke korpe prilikom samo jednog pazara, i to običnog a ne neke mesečne nabavke, za jedan odlazak u bakaluk bilo bi vam potrebno odprilike tri i po do pet meseci. Zamisli upitnik za mačje krekere!

Kako vam se zove mačka? (Kako pišete Živko? Sa G ili J?). Koje je boje? Rase? Koliko star? Jel vakcinisan? Sterilisan? Broj tetovaže? Prvi put koristi ove krekere? Na kojoj je adresi? Jeste li ranije uzimali mačje proizvode u našoj radnji? Ako jeste onda koje? Da li biste voleli da primate newsletters o našoj liniji proizvoda za mačke?

Gospodin prodavac je želeo da zna odprilike ovu silu podataka o meni … tu potpisah nešto, a prilikom izlaska iz dotičnog hipermarketa, bejah u obavezi da potpišem još nešto, ne pitajte me šta, jer ne znam.

Tu skontam da sam platio punu cenu, tj da nisam dobio obećanih 30 evra popusta. Uzmem vratim se kod prodavca, strpljivo sačekam eon i po dok nije završio sa klijentom koji je želeo da zna gde i od kog materijala je proizvedena svaka jebena komponenta nekog laptopa. Pošto proćaskaše na tom nekom jeziku za koje sam vreme odprilike mogao da pročitam Danteovu „Božanstvenu komediju“ i to unatraške i na farsiju, požalih se kako nisam dobio obećani popust. Prodavac me potom uveri da se popust ostvaruje odlaskom na sajt gde sve što treba da uradim jeste da popunim jedan kraći formular i ostavim svoj RIB pa će mi oni onda refundirati 30 evra na moj račun.

A, tako? Pa, ok, što mi teško. Trideset evra, to mi dođe ova nova Body Shop krema. Izađem, dakle, ko zadovoljna mušterija, čestitajući sebi na mudroj kupovini. Eto, jednom i ja.

E sad, svako ko me poznaje, razumeće da je od te kupovine do mog odlaska na sajt da tražim pare nazad, proteklo tri dana. Patim, naime, od formularfobije. Može da bude i najkraći na svetu mene to jednostavno mrzi da popunjavam. Tri sam dana skupljao volju i konačno se konektovah da ostvarim liberalkapitalizmom, globalnom ekonomijom i slobodnim tržištem zagarantovano pravo na 30 evra.

30 tih bogova i sunaca jebem.

Upalim, dakle, komp, rešen da budem odgovoran potrošač jednom i ja, i shvatim da uopšte nemam ideju na koji sajt zapravo treba da odem. Želeći da nesrećnika u radnji iza mene poštedim čitanja „Božanstvene komedije“ unazad, bio sam se zadovoljio podatkom da se refundiranje obavlja online, računajući da nisam valjda baš toliki debil da ne ukopčam kako. Vođen nekom zdravorazumskom logikom, zaključim da to svakako mora biti sajt radnje u kojoj sam telefon i kupio. (Kako bi, inače, Samsung znao u kojim se sve radnjama i zemljama na svetu i koji njegovi modeli tačno trenutno promovišu? Pa zar nije?). Odem, dakle, na sajt Carrefour radnje (jedan od onih „od igle do lokomotive“ francuskih hipermarketa).

I zaista, tamo uredno poslaganih nekih 20 i kusur rubrika. Kliknem na „deal du jour“. Mislim, gde biste vi kliknuli? Kad tamo ponuda za letovanje u Italiji. U kakvoj jebenoj vezi s hipermarketom, nemam pojma nit me je zanimalo da istražim. Ok. Kliknem „banque et assurances“ što mi je zvučalo kao sledeća moguća opcija. Pa eto pominje se neka banka a refundiranje se vrši na račun, pa možda je to. E, pa, nije. Kliknem potom „tout les service au quotidien“. Nije. Nije ni „guides et conseils“. Krenem onda da klikćem sve redom. Kad pod „rue du commerce“ stoje neke promocije. Pomislim, naravno, eto to je, preostaje mi još samo da pronađem svoj model telefona i ispunim formular.

Uporno iskaču i otvaraju se novi prozorčići po ekranu, nudeći mi od 50% do 80% popusta na silu božiju proizvoda, sve to click away. Strpljivo gasim jedan po jedan, rezonujući sam sa sobom, kako sigurno da ima sveta kojima sve ovo ima nekog smisla, i da sam ja verovatno premator i preživčan.

Ok, pronađem rubriku s telefonima. Samsunga koliko hoćeš, ali ne i mog. Uzmem ponovo pregledam jedan po jedan, reko možda mi je promakla neka ta oznaka, koje mi inače ne znače ništa i teško ih pamtim. Nema mog definitivno.

Tu sam bio gotov da odustanem. I da bogdo jesam. Al pored mene je bio moj drug Vladislav koji me je ubeđivao da je moja nezainteresovanost za tekuće i dnevne probleme prosto skandalozna. „Mora da ima neki client service, evo ja da znam francuski, ja bih ti to!“

Vladislav je bio nebrojeno puta u pravu u mom životu a ja sam se ne malo puta oglušio o njegove savete i posle zažalio. Pa vođen tom statistikom odlučim da ovaj put poslušam.

Zaista, što mi teško da postavim pitanje client service-u? E, pa, ne ide to tako. Da bi postavio pitanje client servicu moraš da imas svoj nalog na sajtu Carrefour. Koji ja, naravno da nemam, jer ako ima nešto što ne podnosim na ovom svetu to je onda da otvaram naloge po jebenim sajtovima, sem ako nije free porn u pitanju.

Ok, ajde da otvorim nalog. Unesem mail, pa potvrdim mail. Unesem lozinku pa potvrdim lozinku. Lozinka ne zadovoljava standarde, mora da ima najmanje 8 slova i najmanje jednu cifru. Ok. Unesem lozinku s više od osam slova i jednim brojem. Opet ne zadovoljava. Čitam ponovo. Mora da ima osam slova, jednu cifru i jedno veliko slovo. Ok, ukucam.

Kad ono …. etape suivante (sledeći korak).

FUUUUUUUUUUUUUUUUUCKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKK

Sledeći korak je ime, prezime, datum rođenja i da ukucaš neke nerazaznatljive žvrljotine za koje još imaš i opciju da ti ih audio saopšte ako nisu u stanju da ih pročitaš. Vidim na dnu stranice da i posle toga ima neka etape suivante i odustajem.

„Mora da ima neki telefon“, uporan je Vladislav. Češljam sajt al ne pronalazim telefon. Vladislav pronalazi FB stranicu Carrefour-a i ja tamo šaljem poruku. Stiže odgovor u roku od par minuta. Daju mi broj telefona za klijente i potrošaše i savetuju me da zovem.

Ja zovem.

Women_on_the_Verge-614x406„Dobrodošli na servis za potrošače“, tu su mi na usluzi, bla bla … zadovoljstvo njihovih mušterija je njihova misija, bla, bla, bla …. zahvajuju na strpljenju, bla, bla, bla …. zahvaljuju na poverenju, bla, bla, bla …

U pozadini muzika iz „Emanuele 3“ koja odaje utisak da će neko iz client service-a upravo da mi popuši.

Zatim sledi nabrajanje opcija. Ako je reklamacija, da pritisnem jedan. Ako je potrošački kredit, da pritisnem dva. Ako je isporuka na adresu, da pritisnem tri …. i tako sve do 9, s devetkom kao opcijom da sve ovo ponovo preslušam ako nisam uspeo da zapamtim ili skontam pod koju od ponuđenih osam opcija moj problem potpada. Pritiskam devet i slušam sve to ponovo a onda se odlučujem za opciju reklamacija.

„Bonžur“. „Bonžur“.

Objašnjavam sažeto u čemu je problem a gospođa na telefonu me ubeđuje da je popust već obračunat. Pa valjda znam koliko sam platio, jebeš ga! Objašnjavamo se ponovo da bi se na kraju ispostavilo da je popust uračunat automatski za kupovine obavljene online, a da za kupovine na licu mesta za popust treba da se obratim sajtu, ali ne njihovom već Samsungovom.

Zahvaljujem, sedam ponovo za komp i kucam Samsung u pretraživač. Ćešljam samsungov sajt na engleskom, uzduž i popreko, klikćem link za linkom. Ništa. Pomišljam onda da je catch možda u tome što sam na engleskom samsungovom sajtu a promocija možda važi samo za Francusku pa zbog toga ne pronalazim ništa. Ukucavam francusku verziju sajta. Češljam i češljam. Opet ništa.

U međuvremenu iskaču novi i novi prozorčići. Da li bih želeo da prokomentarišem njihov novi proizvod? Ne bih. Da li bih želeo da saznam više o novom modelu tableta? Ne bih. Da li bih želeo da pogledam komentare korisnika o tom i tom proizvodu? Ne bih. Da li su komentari korisnika bili korisni? JEDITE GOVNAAAAAAAAA.

Uto komp, inače u kliničkoj smrti već dve godine i s vitalnim funkcijama na aparatu, počinje da crushuje, scriptuje, buguje, jebe ale i šta ti ja znam šta još, uglavnom da samrtnički ropće i koprca se u borbi da poživi, makar i ovako u dubokoj komi, još koji minut.

Krkljanje, zavijanje, krčanje, dok se ja borim da zapamtim koju su stranice otvorene. Bum, tras, kraš. Pozatvaraše se prozori.

Firefox se izvinjava za ovu neprijatnost. Da li bih želeo da prijavim problem? Nosite se u kurac.

Da li bih želeo da potražim online solutions ili da restartujem kompjuter? Restartujem kompjuter.

Ponovo sam na samsungovoj francuskoj stranici gde uspevam da pronađem broj telefona client service-a.

Kad bi samo čovek mogao da zna kad mu je trenutak da odustane. Za sve u životu.

Ženski glas iz četvrtog nastavka „Emanuele“ me obaveštava o tarifiranju poziva. Ako sam dobro razumeo šta mandžuka i ako ikada povratim tih 30 evra, faliće mi još pet da platim ovaj poziv. Sledi nabrajanje opcija, od 1 do 9. Biram neku nasumično. Posle petnaestak minuta slušanja „hvala što ste leteli sa nama“ muzike iz tek prizemljenog aviona, javlja se neki ženski glas. Obrazlažem situaciju u kratkim crtama. Gospođa odmah shvata u čijoj je nadležnosti problem i diktira mi broj telefona. Očigledno je neuzmirena mojim naglaskom koji više nego jasno ukazuje na činjenicu da mi francuski nije maternji jezik. Desetocifreni broj mi diktira u sedmom delu nanosekunde.

„Pardonnez moi, da li biste mogli da mi to ponovite?“

„Kako da ne!“ Od dela nanosekunde dogurala je do cele sekunde, što odprilike dođe sasvim razumnih 10 stotinki po cifri.

Problem je jedino u tome što, sem ako niste rođeni Francuz pa se na algebru navikavate praktično od rođenja, da biste na francuskom brojali do sto, potrebno je da ste izverzirani u nekoliko matematičkih operacija …. sabiranju, oduzimanju, množenju, deljenju, razlomcima, integralima i kako god da se zove ono sa sinusom i kosinusom.

Jer, na francuskom vam se broj 80 kaže 4×20, a 90 je 4×20 i 10 dok je 95 zapravo 4 – 20 – 15. Ne, ne zezam vas. Tako da, ako se desi da broj telefona sadrži, primera radi  broj 95, dok ja raščlanim jel to 4 20 15 ili 80 15 ili 95, meni proleti ta stotinka.

„Opet se izvinjavam, da li biste bili ljubazni da mi to još jednom ponovite?“

„Ali, bien sur!“

Postoji samo jedna stvar koja može da parira vašem totalnom popizditisu, a to je ljubaznost i strpljenje francuskih šalter i ostalih službenika. Ubeđen sam da ih regrutuju po ludnicama.

Od deset stigoh da zabeležim prvih šest cifara, zašta su mi bile potrebne dve matematičke operacije brzinom najnovijeg apple procesora.

„Zaista se izvinjavam, ali da li biste to mogli da mi izdiktirate broj po broj?“

Uspevam da zabeležim broj i za trenutak se osećam ko Havijer Sotomajor koji se za finale atletskog šampionata kvalifikuje tek iz trećeg pokušaja.

Okrećem novi broj.

Zahvaljuju mi na poverenju. Zatim mi zahvaljuju na strpljenju. Kreće Fly Emirates muzika. Na svakih 30 sekundi zahvaljuju mi na poverenju pa na strpljenju. Javiće mi se prvi slobodni operater. Na svakih 30 sekundi obaveštavaju me još koliko je ostalo dok ne stigne red na mene.

„Vreme do vašeg poziva procenjuje se na manje od 3 minuta. Hvala na strpljenju.“

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na više od 3 minuta. Hvala na strpljenju. Ukoliko želite da budete pozvani, pritisnite zvezdicu“.

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na manje od 3 minuta. Hvala na strpljenju.“

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na više od 3 minuta. Hvala na strpljenju. Ukoliko želite da budete pozvani, pritisnite zvezdicu“.

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na manje od 3 minuta. Hvala na strpljenju.“

(Fly Emirates muzika)

Trideset sekundi kasnije – „Vreme do vašeg poziva procenjuje se na više od 3 minuta. Hvala na strpljenju. Ukoliko želite da budete pozvani, pritisnite zvezdicu“.

I tako jedno dvadesetak minuta. Za koje vreme ti pokušavaš da razlučiš da li si lud ako nastaviš ovu audio torturu ili ako je prekineš. Baš sad, posle svog tog čekanja. Pošto zaključiš da si lud kako god, nastavio ili prekinuo, pokušavaš da razlučiš da li si luđi ako nastaviš ili prekineš.

Konačno se neko javlja.

„Bonžur.“ „Bonžur.“

Obrazlažem problem. Da li sam pri kompjuteru? Mislite, kraj ove raspale gomilice raznih delova koje na okupu održava samo moja mentalna koncentracija? Jesam. Da li sam na njihovom sajtu? Jesam i to.

Počinje informatički veleslalom. Da kliknem najpre gore desno, pa da skrolujem, pa na „vidi više“, pa onda tu u donjem levom uglu, pa onda u rubrici toj i toj opet nešto kliknem, pa tu opet ima „vidi više“ u gornjem levom uglu, a kad tu otvoriš onda u donjem desnom stoji link ka formularu …. Jurim da ispratim sve ovo a pri tom ne izgubim nivo mentalne koncentracije koji kompjuter održava u životu. Pređoh liniju finiša a da se nisam skembao.

Otvara se nova stranica. A na njoj mi traže da se registrujem da bih popunio formular.

FUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUCKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKK!

FUCCCCCCCCCKKKKKKKKK YOUUUUUUUUUU SAMSUNG!!!!!!!!!!!!!

Ustajem da se umijem i dospem kafu, da smirim nerve. Sledi duboki filozofski razgovor sa samim sobom u tradicijama Marka Aurelija. Je li sada momenat da se odustane ili je zora najcrnja pred svitanje?

Otvaram link za registraciju. Email. Pa potvrda emaila. Lozinka (ovaj put iz druge) pa potvrda lozinke. Poslali su mi link za potvrdu na naznačenu email adresu. Klikćem na link za potvrdu. Password does not match e-mail. Možda je greška u kucanju. Unosim ponovo. Password does not match e-mail. Ok, ajd još jednom. Opet isto.

Kako sam mogao da zaboravim password koji sam smislio pre minut i po?!?! Sve vam živo jebem.

Otvaram drugi nalog, s drugog mejla. A o tebi, inače, hoće da znaju sve, i datum i godinu rođenja, ko da će ti poslati buket ruža i bocu šampanjca za rođendan. I adresu i poštanski broj i u kom si jebenom departmanu u državi u kojoj živiš. Ok, popunjavam sve to ponovo, ponovo dobijam mail za potvrdu naloga i on ovaj put radi.

Klikćem, pun nade, na link koji su mi poslali u mailu.

Preda mnom se otvara formular reda veličine iseljeničke vize za Kanadu. Na tri stranice, svega mi na svetu.

Da sam imao strpljenja za formulare ovakvog formata možda bih sad radio doktorat na nekom stranom univerzitetu. Nisu tražili samo još esej od 500 do 1.200 reči u kom treba da obrazložite zašto ste kupili baš njihov model telefona i zašto mislite da zaslužujete da vam vrate 30 evra.

Hoće, inače, da znaju i u kom gradu ste ga kupili. Ok, ajd to je lako. Al traže da unesete i adresu radnje. Koliko vas, pitam vas, zna adresu radnje u koju ponekad svrati da pazari? Otvaram google maps i tražim na kojoj adresi je moja radnja.

Završavam popunjavanje formulara za koje vreme sam mogao da zaradim pare nadničeći u polju za full cenu najnovijeg modela Iphona.

Klikćem na send.

Jelda ste pomislili da je gotovo? Da sam uradio sve, od nemejskog lava do jabuka iz Hesperidinih vrtova? Da sam zaslužio 30 evra ako već ne i krater na Mesecu o Samsungovom trošku, negde tu oko Milankovićevog?

Dobijam povratni mail sa nakačenim pdf-om. U mejlu je i uputstvo na celoj strani. Potrebno je da nakačeni pdf skinem, pa potom i odštampam.

A zatim, evo copy pastujem vam, ja nemam nerava ovo ni da prevedem ….

–  Votre  bulletin  de  participation  imprimé  ou  le  code  de participation reporté sur la copie de la preuve d’achat.

– L’étiquette comèrertplète originale comportant le code barre à 13 chiffres et le numéro IMEI à 15 chiffres ou le numéro de série (commençant    par    Serial    No),  à  découper    sur l’emballage de votre produit éligible à l’offre (photocopie non acceptée).  Seule  l’étiquette  découpée  sur  l’emballage  sera prise en compte pour votre participation. L’étiquette présente sur le produit ne sra pas acceptée.

–   La   photocopie   d’une   preuve   d’achat(facture,   ticket   de caisse, confirmation de commande dans le cas d’un achat en ligne)  où  apparaissent  et  sont  entourés  la  date,  le  prix  et  la référence du produit acheté.

–  Un  IBAN+BIC  présents  sur  votre  RIB  (obligatoires  pour  se faire rembourser).

IBAN=FR ou MC+25 caractères, BIC=8 à 11 caractères

 

I jednog dana, kad doteram još i Heriodonova goveda, izvedem Kerbera iz Hada i poberem zlatne jabuke iz Hesperidinih vrtova, ostaje mi još samo da pošaljem svoj rib na naznačenu adresu i eto, ostvario sam popust od 30 evra na Samsungov telefon.

 

 

 

 

 

 

Šerijat za Belgiju!

12421536_10207694691637555_2068124738_nEvo strašne istine o meni – nisam nimalo saosećao sa Briselom pre neki dan. Ič. Nije da nisam pokušavao. Pokušao sam da izmantram dok mi ne utrne mozak da su to nevine žrtve i da čovek po prirodi stvari mora da saoseća sa nevinim žrtvama. To je mogao da bude neko moj. To je moglo da bude u Beogradu. Oh, wait.

Volim o sebi da mislim kao dobrom čoveku, pa me je ovo što ne saosećam sa nevinim žrtvama malo žuljalo, iskren da budem. Bio sam takođe malo i u problemu sa ovim što su na mrežama slavili. Nije u redu. Mislim, valjda nije. Ne možeš, jednostavno ne možeš da se raduješ nečijoj smrti. Namerno izbegavam reč „nesreći“. Takođe sam bio u problemu s ovima što su naricali. Ne zbog toga što im je narikanje isključivo i dokazano selektivno, jer za naricanje materijala ima svakodnevno, po čitavom svetu, već i zbog toga što je ono išlo u paketu sa slovom o tome koliko smo mi Srbi gadni. Toliko gadni da nije ni čudo što nas je snašlo sve što nas je snašlo. Drugim rečima, zaslužili smo šta god da nas je snašlo jer smo gadni, dok su oni u Briselu nevini.

I tako sam pokušavao da održim balans između levo i desno, i prebrodim tih nekoliko dana ko Odisej između Skile i Haridbe. A biće tih dana još. Spremte zastave. Ja sam ih, inače, najavljivao u svojim blogovima i knjizi već odavno, jedino u čemu sam se prešao jeste koliko brzo će doći i koliko često će se ponavljati. Nisam nikakav prorok već posmatram svet širom otvorenih očiju, a neke stvari su do te mere očigledne da moraš da prođeš intervenciju na mozgu pa da ih ne vidiš. I ta intervencija se zove medijsko ispiranje mozga, ali desi se da kod nekih ne uspe. Inače, častili su me redovno tada pridevima, tipa fašista, zbog toga što sam islam nazivao onim što jeste – totalitarna, ubilačka ideologija u mnogim elementima slična, a u mnogima još i gora od nacizma. Ogrnuta u veru. Što je čini neizmerno mnogo puta opasnijom. Jer, temeljna je konvencija naše civilizacije da se nečija verovanja ne dovode u pitanje. Da se neko ne uvredi. Sve drugo da, samo vera ne. Tako da, ne brinite za budućnost „terorizma“ (lično sam sklon terminu islam jer ne volim eufemizme). Evo po zapadnim medijima posle Brisela ne prestaju da vrte kako „terorizam nema veze s islamom i kako nikako ne smemo da mešamo tu miroljubivu religiju sa nekoliko radikalizovanih fanatika“, koji su se valjda radikalizovali u odnosu na Bhagavat Gitu a ne Kuran. Oni malobrojni koji su izbegli da fasuju ovaj islamolevičarski moždani virus a koji se usude da progovore, ne stignu dalje od „čekajte, bre, malo ljudi …“ Budu odmah verbalno i medijski linčovani – „Spalite ga, spalite ga! Igra igru Front nasionala!“. Jer sloboda govora, kultura dijaloga, slobodni mediji, temeljne vrednosti zapadnih demokratija.

Žonglirao sam tako sa svoje tri suštastvene ravni – filozofske, intelektualne i emotivne. Traljavo je išlo jer su mi loptice stalno ispadale. Taj filozofski i intelektualni deo trebalo bi da je prost – univerzalnost humanizma. Svi ljudi jednaki u svemu. Svestan sam da je pravda ljudska a ne božanska kategorija (Platon da ga puši) i zato treba raditi svakodnevno kroz neprekidne pomake i borbu na njenom poboljšavanju, uglavnom u pravcu toga da jači ne može neometano da tlači slabije. Da ogrnem, dakle, togu i izađem na fejs i propovedam bratstvo i solidarnost. Jer, u humanizam i verujem, nije da bih išao protiv sebe.

Problem je u tome što sam izgleda sklon Heraklitovom viđenju sveta kao mestu stalnog sukoba. I što umesto da tvrdoglavo istrajavam s hipi propovedi s venčićem maslačaka na glavi, dok kroz nekoliko milenijuma ljudi ne skapiraju stvari, više verujem u efikasnost „dobijanja po pički“ da se narodski izrazim. Iskreno, ja vam uopšte ne verujem u metodu razumnog i strpljivog razgovora sa siledžijom dok on sam ne uvidi sopstvene greške i probudi u sebi empatiju za svoje žrtve. I eventualno kajanje, izvinjenje i kako to već ide. To retko kad funkcioniše i u životu, na invidualnom planu, a kamoli u geopolitičkoj svetskoj areni. Jel vi znate za neki takav slučaj? Ja ne. Dakle, siledžija je dobio po nosu i sve što ja mogu da kažem je – neka je.

Da li će da zastanu i zapitaju se kako se i zašto to dogodilo? Preispitaju se? Neće. A evo i zašto. Kao i muslimani i Belgijanci vam isto tako veruju da su žrtve. I to potpuno nevine. I ja tu mogu da se složim. To da su i muslimani i Belgijanci žrtve. Muslimani su žrtve islama i to će i ostati sve dok se jednog dana ne prekine sa terorom političke korektnosti i otvoreno im se kaže da je njihova divljačka totalitarna ideologija neprihvatljiva za civilizovan svet i da se izvole pozabaviti njenom reformom. A jednom će morati, pitanje je samo još koliko stotina hiljada ljudi će prethodno biti ubijeno (da, da, upravo se o toj brojki radi, druga stvar je što vi prebrojavate samo zapadnoevropske žrtve). A to se neće dogoditi sve dok vi ne prestanete da serete kako je to religija mira koju zloupotrebljava grupica manijaka.

S druge strane, i Belgijanci (Francuzi, Britanci i ko god u budućnosti da strada od džihada) su takođe žrtve. Oni su žrtve svojih vlada i političkih rukovodstava. I na njima je da se takođe time pozabave. Da li će se to dogoditi? Neće. Makar ne još jako dugo. A zašto? Pa upravo zato što Belgijanci žive u ubeđenju da su nevine žrtve i da nemaju nikakve odgovornosti u onome što ih je snašlo. A vi što ih žalite i kačite njihove zastave u tom ubeđenju ih i utvrđujete. Ne može negde ono što se dogodilo u Briselu da bude „pobuna“ i to skroz legalna, a negde terorizam. Ne možeš da koristiš džihad širom planete u skladu sa svojim imperijalističkim ciljevima pri tom i demonizujući njegove žrtve a slaveći dželate a onda kad ti se to vrati kao govno na ventilatoru da jaučeš kako si nevina žrtva. Ne možeš da osuđuješ Rusiju za nepoštovanje ljudskih prava a da Saudijskoj Arabiji dodeliš Legiju časti i mesto u komitetu za ljudska prava pri UN. Mislim, možeš, ali to ima posledice. Pa onda, izvolite, suočite se sa njima.

Drugim rečima, onako kako ja vidim stvari, vi koji tapšete sirote Belgijance po ramenu pri tom deleći pravedničke packe onima s manjkom empatije, pomažete džihad.

Muslimani su sopstvene žrtve, Belgijanci takođe. A mi smo njihove žrtve. Jer uzajamno su se koristili i pomagali u tome da nas satru. A opet smo mi nekako loši.

Roza Luksemburg je jednom rekla da je najrevolucionarniji čin reći ono što jeste. Krenimo od toga. Prestanite da tetošete i sažaljevate krvnike. Već im otvoreno recite ono što jeste. A to je da ne samo da nisu nevine žrtve, već su i zločinci koji ne odgovaraju za svoje zločine. Učinite im uslugu i recite im da su zapravo vrlo krivi za ono što im se desilo. To bi imalo mnogo više smisla i efekta nego kačenje zastave po društvenim mrežama.

Ja, recimo, nemam uopšte nikakav problem da im objasnim. „Zbog ovakvih koji vam podmeću bombe po metroima i aerodromima ste nas bombardovali. Sami ste krivi za ovo što vas je snašlo i što će vas tek snaći. Bosna i Kosovo zbog kojih su Srbi bombardovani i demonizovani i gde su džihadisti igrali fudbal s odrubljenim srpskim glavama sada su glavni evropski snabdevači ISIS-a“. Jednostavno. Ne prija im da čuju, ali se zamisle.

Mi smo u ratu. I on traje već dve decenije bez prestanka. Ako toga niste svesni, operacija na vašem mozgu je uspela. On se ne vodi konvencionalnim sredstvima mada bilo je i prosipanja uranijuma po glavama, nije da nije, iako vas psiho nakaze poput Jelene Milić i Nataše Kandić mogu uskoro početi da ubeđuju kako je uranijum lekovit za reumu i išijas. Ne znam ni za jedan rat u kome stradaju oni koji su ga zakuvali. Stradaju uvek nevini. Tačno je da nije napadnuto sedište NATO-a ili EU u Briselu, već aerodrom. Ipak, Brisel jeste simbolična meta. To je prestonica Evrope, što će reći, uz Vašington, prestonica zapadne civilizacije/demokratije, smrtnog neprijatelja islama.

Ponešto o vrednostima te civilizacije možete naučiti iz činjenice da Belgijanci, bez trunke blama i sasvim otvoreno, kao nacionalnog heroja slave jednog od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva. Reč je o njihovom kralju Leopoldu II koji je sakaćenjem i robovskim radom u smrt oterao cirka desetinu miliona ljudi. To mu dođe nekih 1.700 Srebrenica. Sa sve ženama i decom. Ili stanovnici Konga nisu ljudi? Ne znam. Do pre nekoliko decenija su ih izlagali u briselskom zoološkom vrtu ko egzotično zverinje.

Evo šta piše na spomeniku ovom zločincu u belgijskom gradu Arlonu – „Poduhvat u Kongu preduzeo sam u interesu civilizacije i za dobro Belgije“. Čiste evropske vrednosti. Belgija je, onako kako ja vidim stvari, genocidna tvorevina. Hrvatska u srcu Beneluksa.

Za sve vas koji se pravednički gnevno pitate koliko je to evropskih žrtava potrebno da se osveti bombardovanje 1999-te, evo odgovora kontrapitanjem – koliko bombi, Hagova, ekonomskog davljenja, ucenjivanja, pljačkanja i mrcvarenja je još potrebno da se Srbi rehabilituju kao ljudi dostojni slobode i života? Jer, onolike žrtve u oba svetska rata na strani saveznika, izgleda nisu dovoljne, iako smo došli do ivice biološkog opstanka. Jer ako smo mi krivi za ono što nas je snašlo, a sklon sam da radije upotrebim izraz „glupost“ umesto „krivica“, onda su i oni krivi za svoja sranja i ne vidim što bi to bila moja sekiracija. Albanci koje hvataju po nemačkim aerodromima s eksplozivom u koferima zovu teroristima, dok su kod nas bili pobunjenici. Pa eto, izvolte, poslužite se sada sopstvenim govnima.

A za one koji se pitaju kakve veze ima Kongo s napadima u Briselu, evo da odgovorim – nemam pojma. Ali mi se dopada da ponavljam priču o Belgiji kao genocidnoj tvorevini. Makar je istinita. Za razliku od ustaško-vatikanskog-EU mita o Velikoj Srbiji.

Razlika između nekadašnjih i današnjih ratova je u tome što se znalo ko ti je neprijatelj i što se očekivalo da ćeš pružiti nekakav kurčev otpor. Ako si slab da se biješ, makar ćeš dušmaninu staviti do znanja da znaš da si porobljen. E, danas više nije tako. Danas se od tebe očekuje ne samo da dušmaninu ljubiš dupe već i da se pretvaraš na sva zvona da ti je najbolji prijatelj. Štaviše, prijatelj koji nema alternativu. I, naravno, njemu ako je loše, ti najviše da naričeš, da ne bi, nedo bog, posumnjao u tvoju lojalnost.Odbrana je postala politički nekorektna.

Umesto da jaučem nad belgijskom nevinošću bez zaštite, pozivam belgijske organe reda i vojsku da se suzdrže od prekomerne upotrebe sile. Još bolje, u cilju smirivanja napetosti i izbegavanja daljih sukoba apelujem da belgijska vojska i policija ostanu u svojim kasarnama. Ono što ja na TV vidim da se trenutno dešava u Belgiji je brutalna i neumerena upotreba sile nad nevinim muslimanskim stanovništvom. Takođe, pozivam da se Belgija suoči sa svojom prošlošću i poruši sve spomenike i promeni sve nazive ulica koje nose ime kralja Leopolda II. Dalje, krajnje je vreme da se belgijsko društvo demokratizuje i u institucije sitema koje su dominantno belgijske uključi i predstavnike džihadista. Da se u opštinama poput Molenbeka sprovede referendum (pa da vidite kako će da glasaju ti mitski umereni muslimani) a potom da se formira i Zajednica belgijskih šerijatskih opština u kojima će Belgijancima biti zagarantovana sloboda kretanja i autonomija (predlažem snage Arapske lige, kao garant mira).

Jel boli? Neka boli, i treba da boli i tek će da boli. Bol otrežnjuje. Šerijat za Belgiju!